Претражи Живе Речи Утехе

Ми живимо у проблематичном времену, у извитопереном свету, „у свету тензија“. Ако прихватимо актуелну класификацију историјских доба на „органска“ и „критична“, бићемо принуђени да наше доба недвосмислено окарактеришемо као критично. Свакако, налазимо се у средишту неизбежне и корените кризе која утиче на све нивое и слојеве нашег постојања. Ако се послужимо Тојнбијевом мишљу рећи ћемо да постоји „схизма у телу друштва“ и „схизма у (његовој) души“. Ми осећамо да смо очајнички увучени у процес сигурног распада наше традиционалне цивилизације. Перспектива у потпуности делује мрачно и неизвесно. Појединац је непрестано приморан на апокалиптичне ставове и предвиђање неизбежне пропасти и нестајања своје историјске епохе. Од памтивека је било уобичајено да се човек у невољи или оскудици позове на Бога, окрене религији. Религија или вера нису биле посматране само као бег или утеха, већ и као упориште снаге и инспирације. „Потрпи (стрпљиво чекај) Господа, јуначи се и снажи се, срце моје, и потрпи Господа.“ (Пс 26, 14) И управо је религија била та од које су људи у прошлости очекивали коначан одговор на све њихове тензије, проблеме и крваве раздоре. Хришћанство је посебице било посматрано као исходиште и чувар мира и слоге – и тако је и било. „И на земљи мир.“ То је био возглас који највише запањује и могуће је да је често био криво схваћен. Јер он је, у ствари, био предговор и увод животу туге и боли, распетом животу напаћеног роба, „човека туге“. Једини пут ка истинском миру је пут крста. За нас се пројави као страшни шамар када у свом унутрашњем разочарењу откријемо да је свет религије, и пре свега хришћанства, такође увучен у ток дезинтеграције; врло је мало мира и мало слоге у хришћанству. Ниједна религија није општеприхваћена. И хришћанство је унутар себе подељено. Како хришћанство може „овоме свету“ да поврати његово здравље и мир, кад је и само увучено у исте проблеме хаоса и конфликта? У оваквом, поремећеном свету појединац је присиљен да бира, да заузима страну, тј. да пропагира стање подељености. Требало би да говорим о „богословским тензијама“… У модерно време врло је распрострањено и често сугерисано мишљење да је управо богословље првенствено одговорно за тензије и поделе унутар цркве, и на ширем подручју религије. Вероватно та предрасуда преовлађује у многим круговима и у наше време, такође. Често је сматрано да су „тензије“ и поделе управо биле инициране у моменту када је црква или, боље речено, када су њени поглавари и учитељи одлучили, тј. покушали да учврсте и формулишу веру. Када би само још једном људи могли да побегну у царство личне религиозности (како се сматрало), сва неслагања би била превазиђена. Религија и доктрина (прецизније, богословље) су у наше време, обично, супротстављене. Народ са црквених клупа понекад сматра да би био уједињен унутар свих историјских граница да није био спречен од стране оних на проповедничком месту, који их заводе раздељујућим „доктринама“. Просечан верник је уверен да чувену Гетеову изреку такође примени на свет религије: „Све теорије, тј. доктрине, сиве су и досадне, али дрво живота је увек зелено.“ Дакле, управо у овој тачки расте основна сумња. Берђајев је недавно навео да је, уствари, сив и досадан управо овај наш садашњи живот, и да једино у теорији (theoria), тј. у созерцању можемо поново открити размере истине. Та је сугестија, свакако, од помоћи. Међутим, пре свега, у свету „личне религиозности“ („непосредног“ религиозног искуства) сусрећемо се са управо безнадежним „мноштвом религијских искустава“ које избегава било какву интеграцију и стара се да не дође ни до каквог јединства. Слобода „личне религиозности“ је основни чинилац поделе и поремећаја нашег духовног живота. Јединство и „слога“ могу се једино постићи на подручју доктрине. Говорећи историјски, у хришћанској цркви, богословље је обично узимано као помоћно средство, као штит од унутрашњих проблема слободног искуства, једини начин да се превазиђу магловитости непосредног доживаљаја. Схизме, иако су се неизбежно одразиле на учење, по правилу не настају у царству доктрине. Стабилна доктрина је обично захтевана само да би спречио даљи распад заједнице и једномислија. Она није била само чвраста ментална и духовна дисциплина (иако је и дисциплина неизбежна). Понудио бих једну паралелу? Стојимо испред капије града, Града Божијег. Капија је закључана. Претпоставимо да један од нас има кључ, а други мапу ограђеног града. Са својим кључем, ја могу откључати капију и ући. Но, без мапе, бићу изгубљен. С друге стране, ни једна мапа нам неће помоћи уколико уз помоћ кључа не уђемо у град; са свим својим одличним познавањем мапе, остаћемо напољу. С једне стране, наравно, кључ је много вреднији од мапе. Али, најбоље решење би, свакако, било да имамо обоје. Поређење је, сигурно, недовољно. Доктрина је, свакако, мапа. У сваком случају, велика је несрећа уколико се мапа криво протумачи. Но, може бити и од огромне важности и вредности у рукама верујућег ходочасника. Доктрина није самодовољан систем, који може заменити искуство, али јесте мапа, водич, сапутник. Као што нема смисла изоставити мапу, тако нема смисла ни држати мапу у рукама и остати код куће. У сваком случају, ми већ живимо у време богословског буђења. Богословље је у наше време ослобођено, због огромног призива које чини, растућем броју верник и (бого)тражитеља широм света. Нема потребе да оправдавам ове тврдње. Оне су већ потврђене од стране велике групе људи у свим црквама. Истина је да је први исход садашњег повратка богословским истраживањима растућа тензија и нови облик међусобног отуђивања који се неочекивано пробија кроз многе традиционалне границе. Нада у лак договор је опет осујећена. Али, пре него што наставимо, да упутимо сами себи једно значајно питање: шта ми заиста намеравамо са својим напором да разрешимо већ постојеће „тензије“? Да ли, заиста, замишљамо искрсавање једног уједначеног система општих убеђења, у коме ће на свако питање постојати адекватан одговор, а за даља испитивања, неспоразуме и неслагања више неће бити простора? Настојања овог типа су недавно изложена са поражавајућим исходима; тензије нису попустиле, већ су неке нове веома болне тензије придодане савременом хаосу и очајању. Принуђени смо да најискреније преиспитамо сопствене намере: да ли заиста мислимо да све тензије треба разрешити и све разлике изгладити? Ја не проповедам релативност. Но, ма колико парадоксно и претећи деловала његова мисао, Паскал је вероватно био у праву када је говорио о философима и трагачима за истином, да „они искрено верују да трагају за спокојем, а уствари траже само узбуркавање“. Није ли верски неспокој обично симптом и предзнак духовног здравља? Inquietum est cor nostrum. Није ли наш живот неизбежна потрага? Потрага за истином, свакако. Но, како је истина по својој суштини бескрајна, чак и откриће апсолутне истине не би искреног трагача ослободило даљег испитивања и потраге са свим немиром и болом који они носе. Духовни живот је по својој суштини динамичан. Да ли је живот заиста могућ без проблема, ризика, несугласица и разилажења? Философија настаје са „уптаношћу“ или изненађењем и прераста у озрачје aporia. Религија настаје са почетним „страхом и трепетом“ и прелази у зону мистичности. Мистика је, свакако, у многоме озрачје религије. Мистерија Бога очигледно превазилази сво знање и разумевање, и коначна истина не може бити одговарајуће обухваћена никаквим ограниченим језиком. Богословље је обавезно да начелно и пре свега буде „апофатичко богословље“, само символ недокучиве тајне Бога, онолико колико је стварно откривена од самог Бога људима. Простор за потрагу не може бити укинут унутар религије, он је већ имплициран у исконско растојање, тј. „тензије“ између Бога и човека, Творца и створења, Спаситеља и недостојног слуге, који човек очигледно јесте. Зар није религија, по својој суштини, „напет однос“ између Бога и човека? Заиста, постоји двострука „тензија“, проистекла из двоструке „позиције“ човека – као створења (Божијег) и као грешника, и оне се морају пажљиво разликовати. Не можемо избећи потрагу, управо зато што коначна Истина није непокретни „свет идеја“, него „жива Личност“, и право познавање Истине није изучавање неких самобитних претпоставки и њима својствених дијалектика, већ је оно „лични сусрет и непрекидан однос са живим Богом“. Крајњи циљ вере (пре свега, хришћанске вере) је управо свети човек и света заједница, тј. света црква, а не само свети систем (учења). Свакако, морамо разликовати неизбежнe и здраве „тензије“ потраге, психолошке тензије, тамо где оне постоје, и патолошке које су саставни део нашег греха, који нам јесте отпуштен, али још увек не и у потпуности искорењен. У нашој садашњој пракси, здрава дијелектика трагања је још увек опасно угрожена дијалектиком заблуде. Још увек припадамо палом свету: јесте већ искупљен, али не и преображен. Било би претенциозно покушати да у кратком есеју закључимо преглед тренутне богословске ситуације у свету. И није за појединца, било да је теолог или свештено лице, да предлаже коначна решења. Но, ову последњу изјаву, тј. предлог, осећам да имам право да изнесем. Тренутно стање богословља, са свим његовим унутрашњим тензијама на богословском пољу много више обећава од богословске равнодушности недавне прошлости са свим њеним моралистичким, естетским и психолошким прибежиштима. Данас смо коначно схватили и разумели да појединац једноставно не може избећи истинску богословску потрагу и дискусију. Разлог томе је управо наше поновно откривање животне важности доктрине за веру, тј. откриће да је вера по својој суштини доктринарна. Вера није више само „побожно осећање“. Учење је њен саставни део, ако не чак и њена основа. Немци би рекли: Вера није само Erlebnis, него је управо eine Erfahrung. Но, због тога није мање „лична“. Ово поновно откриће истинске димензије богословља је можда највеће обећање нашег проблематичног времена, иако не обећава нити брз нити лак опоравак. Но, може нам помоћи да поново сјединимо делиће наше искривљене хришћанске традиције у нову синтезу која би истовремено била и опоравак једномислија првобитне цркве. Историја хришћанске доктрине је дуго времена изучавана и посматрана само као историја погрешака, историја непрестаних формулација непосредног „искуства“. Хајде да се подсетимо како је ова дисциплина заживела и са чије стране је установљена. Још увек смо под утицајем Баура и Харнака, чак и кад поричемо њихов ауторитет или се због нашег верског стајалишта од нас то очекује. Обично сви почињемо од њихових схема, чак и у сврху побијања. Но, то је погрешан почетак. Њихов приступ је потпуно небогословски. Подсвесно, ми још увек проучавамо историју доктрине као историју философије и самим тим смо осуђени да мимоиђемо суштину. Јер ни богословље, ни доктрина нису философија. Они нису спекулација на верске теме и проблеме, али не искључују ни богословско расуђивање. Али почињу озбиљно и недвосмислено са откривењем – не са урођеним „откривењем“ истине у људском уму, него са конкретним Откривењем у историји, са истинским сусретом. То је лични догађај – не зато што је то приватна ствар која се тиче само људских личности, већ је то самообелодањивање и изазов божанске Личности, личносног Бога. Хајде да размотримо наша богословска убеђења у овом новооткривеном светлу, размотримо их на нивоу животног Божијег изазова. И вероватно ће нам, историја хришћанске доктрине, зачета и извођена на овај начин, обезбедити врло битну мапу Обећане Земље. „Тензије“ неће бити моментално уклоњене али ће повратити свој првобитни смисао и значење. Дозволите ми један лични предлог: предложио бих да излаз из тренутне конфузије и пут у бољу будућност, неочекивано, иду преко прошлости. Поделе могу бити превазиђене једино кроз повратак једномислију ране цркве. Јер тада није постојала једнообразност, али је постојало једномислије. Извор: Теологија.нет View full Странице

-Епископ Милутин: Чувајмо душе своје и молимо се за све који су пали за отаџбину!- Празник Светог мученика Кнеза Лазара и Светих српских мученика, од давнина звани Видовдан, у манастиру Лелић лета Господњег 2018. протекао је у знаку молитве за душе свих јунака који су за Крст Часни и слободу златну војевали и пострадали од Косовског боја (1389.) до данашњих дана. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. Посебан тренутак богослужења представљало је именовање игумана Георгија (Мићића) за настојатеља манастира Лелић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Игуман Георгије духовни је син блаженопочившег архимандрита Авакума (Ђукановића), који је лелићком обитељи управљао од њеног оснивања. Отац Авакум био је духовни горостас, монах који је одрастао у времену знатно другачијем од данашњег. Радо су му долазили многи људи, и верујући и неверујући. Да чују мудре и једноставне речи монаха, који је толико година провео у манастиру. Речи, које превазилазе савремену теологију. На оцу Георгију је велика одговорност, јер није лако бити чувар ћивота Светог Владике Николаја, беседио је Епископ ваљевски Г. Милутин у част именовања новог старешине задужбине Лелићког Златоуста и оца му Драгомира. Отац Георгије од сад треба још више да чита дела Светог Владике Николаја и да му се увече у својој келији моли да он руководи његовим разумом. Да дође пред ћивот кад никог нема и пита га шта да чини. Добиће одговор и неће грешити. Бићемо радосни, и он и ја као епископ његов и сви заједно који долазимо у ову светињу Божју. Помолимо се Господу да му помогне у свему и да „одгаји“ бар још неког монаха овде, јер нам монаштва треба – рекао је Владика Милутин. Није теологија у богословском мудровању, него у старцима, духовним оцима којих и данас има на Светој Гори, у Русији, код нас… Ту побожност треба да слушамо, јер она надмашује свако учење које се понекад надима. Такав старац био је отац Авакум, кога ћемо молити да се у Царству Божјем моли за своје духовно чедо оца Георгија. Да и он замоли Светог Владику Николаја да Господа узмоли да отац Георгије буде прави игуман и да овај свети манастир постане извориште монаштва, као Ковиљ у Бачкој који данас броји преко тридесет монаха. Након Свете Литургије, Епископ Милутин одслужио је парастос свим јунацима који су пали за отаџбину у страдалној српској историји, од Косовског боја до данашњих дана. Молитвени помен служен је крај спомен – капеле „У част и славу непобедивим јунацима палим за слободу у периоду 1912 – 1918.“, коју су, уз помоћ Краља Александра, 1933. године подигли сродници хероју. Капела је пре неколико година обновљена трудом игумана Георгија. Наше је да се молимо Богу за душе свих који су положили животе за слободу, за наш народ на Косову и Метохији који и данас страда, као и да се рат више никад нигде не догоди. Овим поменом уједно отпочињемо обележавање стогодишњице завршетка Првог светског рата, најавио је Епископ Милутин. За трпезом љубави, коју су по обичају вредна лелићка братија приредила у трпезарији, обратио се некадашњи председник Скупштине општине Ваљево и републики министар полиције Душан Михајловић. Изразивши захвалност Владики Милутину што је био део овог свечаног чина, Михајловић је честитао игуману Георгију ступање на нову дужност и уручио му игумански штап и свећу из Јерусалима. За успомену на овај дан, са жељом да лелићком светињом успешно руководи много година. Радост, љубав и жеље за сваким добром оцу Георгију могли су се видети на лицима свих присутних. Јер, годинама уназад, уз архимандрита Авакума, као врлог и предусретљивог домаћина упамтили су га намерници са свих страна света. Извор: Епархија ваљевска View full Странице

-Говор одржан приликом првог засједања Свјетског савјета цркава у Амстердаму, 1948.- Екуменски проблем је проблем схизме и њеног исцјељења. Хришћанство је у потпуности подијељено и поларизовано. Нема једномислија у хришћанском свијету. Први екуменски задатак је створити га. Не постоји јединствен глас који би говорио са ауторитетом и убједљивошћу за све хришћане или у име свих хришћана. Сва екуменска састајања су само изложбе хришћанског нејединства. Овдје смо се сакупили најприје да поново упознамо једни друге. У ствари, да упознамо једни друге као ближње и браћу у Христу. Јер годинама смо били изоловани и удаљени једни од других. Морамо поново успоставити и открити заједнички језик. Овде смо сада као званични претставници сопствених „цркава“; тј. својих многоструких и разноврсних предања. То значи да претстављамо подијељено хришћанство, показујући првенствено међусобну различитост и удаљеност. И ма колико обећавајуће и важно наше окупљање може бити (и надајмо се биће), никакав екуменски састанак не може сам по себи анулирати, па чак ни сакрити наше стање подијељености. Морамо забиљежити наше размирице прије него што дођемо до било какве сагласности. Али никаква „сагласност“ сада није могућа. Имајмо на уму да нама није дата нити моћ, нити ауторитет да „доносимо законе за цркве“, тј. да задиремо изнад зидова подијела. Морамо бити самоувјерени и довољно храбри да би се суочили и прихватили ову чињеницу, ма колико тужна и непријатна она била. Само отворено препознавање ове тешке ситуације може нас поставити на прави пут, ако заиста намјеравамо направити напредак ка истинском рјешењу екуменске напетости. Јер заиста постоји напетост. Екуменска ситуација је антиномична и, штавише, двосмислена и екуменски проблем је трагичан. За хришћане трагедија није ништа друго него гријех. Зато не постоји „мирољубиво“ ријешење. Трагедија може само да кулминира у страхоти или кризи. Људска трагедија је већ кулминирала у страхоти крста. Људски одговор овој божанској кризи историје мора бити покајање и вјера. Мир и слава долазе само преко крста. То не значи да треба да игноришемо скорашња екуменска постигнућа, растућу хришћанску кохезију или заједничку тежњу хришћана једних ка другима, пораст међусобног разумијевања и пријатељства и спремности на разговор. Но, парадокс је у томе што на сваком кораку екуменског напретка откривамо нове и дубље потешкоће, нове разлике, нове и горуће тачке неслагања. Опет и опет морамо да преиспитујемо и исправљамо не само сопствену политику или тактику, него и саме наше циљеве и намјере. Проблем хришћанског помирења је бачен пред нас – мислим, пред нашу генерацију – прије свега из практичних разлога. Или да кажем, због нашег разочарења и очајања? Морамо признати да смо дирнути и збуњени првенствено тренутним „метежом човјечанства“, његовим тренутним хаосом и ћорсокацима, кризом и распадом наше цивилизације, пријетњом атомским оружијем и свеопштим ратом, крајем једне епохе. Налазимо се у алармантној ситуацији када се захтјева хитно и тренутачно дјеловање. „Наше несретне подијеле“ пројављују се све више и више као једна огромна сметња било каквој дјелотворној хришћанској акцији на било ком пољу, било да се ради о дјелотворном хришћанском отпору или било каквој борбеној иницијативи. Очигледно, само заједничка и споразумна акција има неку шансу за успјех. Некаква хришћанска кооперација, коалиција хришћанских снага нам је неопходна ако смо на путу да се сусретнемо са изазовом „непријатељских јеванђеља“ и потребом да као хришћани мијењамо свијет. Изгледа да хришћани морају доћи до споразума међу њима самима, са циљем да не компромитују сопствене циљеве међусобним препиркама и оспоравањима. Домет и обим ове очекиване сагласности је, у сваком случају, обично остављен магловит и нејасан. Нико неће оспорити тежину и значај свих ових стратешких разматрања. Поновно откриће смисла хришћанске одговорности за овај свијет је, свакако, истинско и драгоцијено екуменско достигнуће. Хришћанство, наравно, није само проглас одређених општих принципа, већ је оно темељни садржај свакодневног живота. Хришћанство мора бити практиковано и стављено у акцију овдје и сада, hic et nunc; мора бити прилагођено било којој и свим ситуацијама, у сваком погледу и у свако вријеме, semper et ubique. Онострани карактер и циљ хришћанске поруке не значи хладну равнодушност према овоземаљским потребама, потребама беспомоћног човијека који страда. Хуманост и милосрђе су обиљежја сваког истинског хришћанског живота. Људско достојанство и друштвена правда су неизбјежна питања унутар најургентнијих забринутости цркве. А Православна црква, посебно, никада не може да заборави енергичну молбу Св. Јована Злтоустог за друштвено милострђе и правду. А ипак, овакво примјењено хришћанство је највеће искушење цјелокупне људске историје, сада и увијек. Основну карактеристику чини ово: ми се суочавамо са искушењима овога свијета умјесто да сами искушавамо свијет. Предајемо се дубиозном задатку повременог одобравања или неодобравања догађаја и настојања овог пролазног свијета. Очајнички се расправљамо и препиремо да ли цркве треба да се приклоне комунизму или капитализму, или нечему другом, и који од постојећих друштвених и политичких програма треба да буде одобрен условном или безусловном хришћанском подршком. Ми једноставно посматрамо правац историје, коментаришући, понекад страствено, њене погрешке или достигнућа, понешто поздрављајући, а понешто осуђујући. Наше питање је: у овом свијету, шта је то што треба бити прихваћено и препознато од стране хришћана, а шта је оно чега се треба одрећи: на којим пољима могу и требају хришћани свесрдно или тактички да се придруже синовима овога свијета у заједничком напору ка преобликовању и управљању људском свакодневицом; и на којим пољима они морају да одбију било какву сарадњу и следе сопствани посебан пут? Оно што овдје заобилазимо је дух истинске хришћанске иницијативе. Начелни сукоб између јеванђеља и „овога свијета“ је управо тиме опасно замрачен и сакривен унутар наших екуменских разматрања. У опасности смо да будемо поробљени својом сопственом стратегијом. Право хришћанско мјерило није стратегија већ истина. Хајде да за тренутак прихватимо да се можемо некако сложити око неких мање или више одређених и карктеристичних ставова с обзиром на алармантне потребе овог нашег времена. Хајде да замислимо да заиста можемо говорити једним гласом о тренутној политичкој, друштвеној и међународној ситуацији. На неки начин, то би био заиста спектакуларан успјех, истинско стратешко достигнуће. Па ипак, да ли би то означило икакав прави напредак ка истинском екуменском рјешењу – мислим на рјешење правог екуменског проблема – исцјељење схизме? Усуђујем се истакнути да би то, по мом личном мишљењу, првенствено био катастрофалан промашај. Могу ли то овако да формулишем: Може ли истинско хришћанско јединство бити поново успостављено договором око секуларних питања? Зар то не би била апсурдна ситуација када би хришћани били јединствени по питању секуларистичких и несуштинских ствари, а у исто вријеме несложни око онога што је суштинско? Неприродно јединство у споредном, а нејединство у неопходном! Не би ли то истакло и показало да никаква доктринарна или вјероисповједна неслагања нису од виталне важности? Јер у том хипотетичком случају, хришћани би могли да се понашају као да су уједињени. Зар би појединац из црквених редова уопште затражио нешто боље? Зар не би, у том хипотетичком случају, површан људски споразум, постао лажна замијена за истинско хришћанско помирење? У сваком случају, опште лице хришћанства још увијек није поново уједињен хришћански свијет, нити је поново уједињена црква, нити Una Sancta. Суд почиње са Домом Господњим. Није довољно кренути ка екуменском помирењу некаквом стратегијом, била она мисионарска, јевангелистичка, друштвена или било каква друга, уколико хришћанска савијест није унапред свијесна да постоји узвишенији изазов, сам божански изазов. Морамо трагати за заједништвом или поновним јединством не због тога што би нас оно учинило ефикаснијим или боље опремљеним за нашу историјску битку (јер у сваком случају нико не би отишао много испред онога што се изричито захтјева због побиједе на бојном пољу), већ због тога што је јединство божански императив, божанска одлука и план, јер оно припада самој суштини хришћанства. Хришћанско нејединство, не значи ништа мање него неуспјех хришћана да буду истински хришћани. У подијељеном хришћанству, нико не може да буде пуни хришћанин, чак иако стоји у пуној истини и сигуран је у своју потпуну преданост и послушност истини „једном преданој светима“, јер никоме није дозвољена слобода од одговорности за друге. За све је – а то је привилегија хришћана, у исто вријеме омаржен и слављен – чувар сопственог братства. Католичност цркве никада није сломљена људским одцијепљењима, али је опасно угрожена „несретним подијелама“. Хришћански провинцијализам – „протестантизам локалне традиције“, да употријебимо Соловљевјеву мисао – није ништа мањи промашај од доктринарне грешке. И ако јерес превлада, зар то није првенствено зато што је свједок православне истине непримјерено или крајње занемарен. Хришћанско нејединство је отворена рана која крвари на величанственом тијелу Христовом. Учињена су настојања да се постојеће разлике и супротности прикажу као комплементарне; тј. као изоловани и преувеличани аспекти једне цијелине који могу бити помирени једноставно закључном и широм синтезом. Чак се тврдило да је историјска диференцијација неопходна припремна фаза на путу ка таквој синтези. Али ипак рашчлањена цијелина не може бити обновљена само помоћу једне аритметичке операције. Хришћанско нејединство није неизбјежно несавршенство прелазног периода црквене историје, док је црква још увијек на свом ходочашћу кроз овај свијет, још увијек in via, и пуна слава божанске отаџбине не може бити откривена, јер још није дошла пуноћа времена. Напротив, то је отворени промашај и безвјерје. Ми сувише добро знамо да је истинско хришћанско јединство заиста разбијено. Цијелина никада не може бити поновно успостављена једноставним здруживањем искривљених дијелова. Такође, многа од „предања“ су чисто негативна или полемичка и само стоје у опозицији. У сваком случају не могу бити сједињене таква каква су. Морају бити преобликована и поново укалупљена да би се уклопила у реинтеграцију. То значи да је једини пут ка екуменској синтези пут на коме се комбинују повратак и обнова, поновно рођење и покајање. Никакво јединство међу хришћанима не може бити постигнуто док год не изумру извесне историјске диференцијације. У „поновно уједињеној цркви будућности“, ако допустимо ову прилично двосмислену фразу, неће бити мјеста за оне који и даље тврде да су од Петра, Павла, Аполоса или било кога другог, ма какво модерно име такви нови Петри или Павли на себе узели. Разлике се морају превазиђи, а не једноставно превидјети. И паралелно постојање различитих традиција и тумачења, тешко да може бити допуштено. Некакав крајњи избор мора бити учињен. Истинска синтеза претпоставља способност разликовања. Указивати на ово не значи нужно залагати се за било какво брзоплето деловање или наметати некакву већ спремну шему поновног уједињења и помирења. Напротив, то значи изазвати или чак одбити такве шеме и упозорити на супротстављање било каквом неразумном или преурањеном деловању. У ствари, то значи позвати себе и све оне којима је благословено име Господа Исуса Христа сама Истина и изнад чијег имена не постоји име на овоме свијету, да позовемо себе и њих на пут крста, туге, патње и покајања. „Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје“ (2. Кор. 7, 10). Истинско екуменско братство може бити само општеважеће и свеобухватно. Али то не значи да оно може бити и да треба да буде једна „отворена заједница“. Извјесни врло строги и недвосмислени термини су неизбјежно прописани и претпостављени. Ми смо прихгватили основу конференције и сарадње, вјеру у Христа као Бога и Спаситеља. Но, свакако, неко би се могао запитати да ли је такав исказ довољно јасан и погодан. Могуће је да се у практичној сарадњи покаже да није. Но, опет та практична сарадња ни по чему не би требала да се изједначи са крајњим екуменским задатком и циљем. Морамо направити јасну разлику између крајњег циља тренутног настојања екуменског покрета. Било какава забуна по овом питању могла би бити катсрофалана и одвела би нас или ка утопистичкој обмани или ка хуманитарним тривијалностима. Крајњи циљ – истинско успостављање хришћанског јединства у вјери и љубави –свакако је изнад људских планова и људског домет, и можда чак и с оне стране свих историјских хоризоната. Крајње јединство може доћи једино свише, као безуслован дар свемогућег Бога. Наша тренутна настојања су много ограниченија,: да окончамо своје предрасуде и кратковидост, да се зближимо у разумијевању правог значења постојећих размирица и њихових правих коријена и узрока. Овакав екуменски преглед ћа донијети можда мало утјехе, али ће прије свега донијети трагичан немир. Али, пут спасења је неизбјежно узак пут. Отворено говорећи, Свијетски савјет цркава је у ствари оформљен само за сарадњу, конференције и консултације. Враћам се на Устав (Праграф III, Функције, тачка 4), и вјерујем да је ту суштина: „унаприједити растућу екуменску свијест међу члановима свих цркава“. Но, у овој тачки морамо се запитати најмање два слиједећа питања. Оснивачка скупштина Светског савета цркава, Амстердам 1948. Прво, да ли је довољно поновно открити „најмањи заједнички именилац“ свих деноминација (наравно, унутар оквира који је већ унапријед прихваћен) и прихватити га као доказ и знак јединства. Да будемо искрени, то би се показало као превише, minimum probat, и у исто вријеме не би показало баш ништа, nihil probat. Но, такав именилац постоји, врло реалан, рецимо Символ вјере. Но, да ли нас он узводи изнад нашег тренутног стања нејединства. Само то што га можемо заједно изговарати и сада док смо још увијек подијељени (и немојмо заборавити да неки од наше браће то и чине, али уз противљење и жаљење), показује да је то непримјерена основа за истинско помирење. Јер дозвољено нам је да га тумачимо како желимо. Но, свакако Символ вјере као ни Свето Писмо само по себи, да употребимо израз Св. Иларија, est non in legendo, sed in intelligendo. То јест, оно што је суштинско налази се у смислу, а не у самом слову по себи. Или, опет, није довољно да се сложимо по питању „историјског епископата“ бранећи обједињено доктринарно тумачење. Ријечи и институције не дјелују ex opere operato. Укратко, морамо трагати за дубоким богословким консензусом. То је једини гарант здравог буђења екуменске свијести. Само на том нивоу ће наша сарадња на практичном пољу такође бити права заједничка акција хришћана као хришћана. Није довољно регистровати постојеће споразуме да би утврдили постојеће јединство. Јединство за којим ми трагамо јесте управо оно јединство које не постоји, исторјски или емпиријски говорећи. У сваком случаји, екуменски не би требало да значи нити пан-протестантски, нити не-римски, нити ништа томе слично. Никаква истинска екуменска сарадња, нити истинско хришћанско братство, и очигледно поновно хришћанско уједињење не може бити постигнути уколико се Рим не укључи. Не мислим на садашњи Рим, већ на истину и насљеђе на којима је Рим стајао и још увијек стоји, упркос свему што би се могло рећи против „ромејства“. Крајња интеграција хришћанства мора бити истински потпуна и општа. Све друго је само дјелимично и привремено неизбјежно, начелно непримјерено и непотпуно и чак можда и обмањиво. Никакво сентиментално братимљење никада неће бити од помоћи. Но, не дајмо се збунити. У стању смо напредовати много више него што признајемо. Коријенита богословска потрага омогућиће нам да стекнемо шире погледе и превазиђемо беспотребне историјске страхове. Сувише смо његовали своје локалне традиције. Хајде да поново успоставимо саборни ум. Доктринарна прецизност неће спријечити, али ће помоћи истинско јединство. И друго – што је само други поглед на исту ствар – права снага хришћанске позиције је у „оностраности“. Јер, свакако, хришћанство није „од овога свијета“ и није само један од елемената уткан у платно овога свијета. Оно је свијет за себе. То је управо оно што непрестано губимо из вида и у чему не успијевамо опстати. Спутани смо сопственим страхом да ћемо бити одвојени од текућег живота. Али, у ствари, снага хришћанства је укоријењена у његовој супротстављености свему нехришћанском. Никакви секуларизовани савезници не могу помоћи хришћанску ствар, ма какво име да носе. Као хришћани, ми немамо осим једног небеског савезника, нашег Господа Исуса Христа, коме је дата сва моћ на небу и на земљи, чак и у оваквом компликованом и бунтовном свијету као што је наш. Из тога разлога хришћани не могу и не смију прихватити ни један други ауторитет чак ни у секуларним стварима. Христос је Господар и Владар над историјом, не само над нашим душама. То даје основни приоритет богословским темама. Јер наша неслагања у области праксе нас неизбјежно враћају на мноштво тумачења божанске поруке и божанског рјешења наше људске трагедије и пада. Сјетимо се величанствених Њуманових стихова. The night is dark, and I am far from home, Lead Thou me on. Keep Thou my feet! I do not ask to see The distant scene: one step enough for me. Ноћ је тамна, а ја сам далеко од куће Ти ме води даље. Чувај моје стопе! Не тражим да видим Удаљене призоре: један корак је довољан за мене. Надaјмо се и вјерујмо да ће нам сада и овдје љубављу Божијом, милосрђем Господа нашег Исуса Христа и надахнућем Духа Светога, бити допуштено да учинимо један сигуран корак ка истинском исцјељењу хришћанске схизме. Извор: Теологија.нет View full Странице

Црква је једна. И то јединство је сама њена суштина. Црква је јединство, јединство у Христу, „јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4, 3). Црква је била и јесте створена у свијету управо зарад јединства и заједнице – „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Црква је једно „тијело“ – она је организам и Тијело Христово. „Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело“ (1. Кор. 12, 13). И само у Цркви је аутентично и право заједништво и једиство могуће и изводљиво, кроз тајну Христове љубави, кроз преображујућу моћ Духа, у слици и подобију Свете Тројице. Тако јесте и тако треба да буде. Но, јединство није израз или откриће које се десило унутар хришћанске историје. Оно једино остаје као нерјешен проблем и њено ријешење осцилира напријед назад, помјерајући се према крајњој есхатолошкој граници. У хришћанском искуству нема јединства. Хришћанство трпи подјелу- и не само подјелу већ разилажење, невољу и борбу. У хришћанској историји не видимо више јединства и слоге него у спољашњој, не-хришћанској историји. У хришћанском друштву, не само да подијеле које деморалишу и разарају „природни“ поредак живота, нису поништене или превазиђене – већ и расна и национална нетрпељивост није помирена или угашена (упоредимо са тзв. „филетизмом“ ). Штавише у самој хришћанској доктрини, у вјери у Христа, постоје темељи за међусобно отуђење, раздвајање и нетрпељивост, за непомирљиве доказе, за отворено непријатељство. Хришћански свијет је подијељен не само по питањима овога свијета, него и по питању самога Христа. Међу хришћанима, вјерним његовом имену, нема слоге по питању њега, његових дела и његове природе. То је камен спотицања и искушење. Црква је једна недјељива у свом јединству. Али хришћански свијет је у расцијепу и подјељен. Исус Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13, 9). Али хришћани се разилазе по питању Њега, и не само што мисле другачије већ и вјерују дручачије. И своју наду постављају на другачије ствари. Али не, Црква није подијељена, не бјеше подјељена, не дијели се. Црква није подијељена и не дијели се. И сама ријеч „црква“ у строгој и прецизној употреби, не подноси и нема облик множине – осим у фигуративном и пренесеном значењу. Поред тога, хришћански свијет је у стању разилажења, конфликта и – зар није вријеме да то признамо? – колапса. Рецимо да оно што се догодило није ни подјела Цркве нити „подијела Цркава“. Да будемо прецизнији, нећемо говорити о нејединству у Цркви, него о отуђивању од Цркве. Но, сама чињеница разилажења и шизме остаје. И црква не може зауставити шизму и комадање себе саме. Центрифугалне силе не само да превлађују у спољашњем свијету, већ продиру и у саму Цркву. Црква је жалосна и прогоњена-прогоњена не само од непријатеља и противника, него ништа мање учестало и од лажне браће. „Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси“ (Јн. 16, 2). У овоме лежи основни парадокс хришћанске историје. И ту су епохе у којима су сва горчина и болови парадоксалне шизме и колапса проживљени и претрпљени са обновљеном страшћу. Ум је поражен овом загонетком људског отпора и тврдоглавости. Како је то могуће и шта то значи? „То значи тајну.“ Како ћемо превазићи пропадљивост и смрт? Чини се да ступамо- и свакако смо већ ступили – у такву једну епоху. Потреба за помирењем и јединством се разбуктва. Настојање око јединства је рођено и прикупиће снагу. Идеја хришћанског јединства и уједињења је тема вијека, тема времена, тема историје. Сва неприродност подијеле, непомирљивост и недостатак љубави за Христа су положене разголићене и у сраму и алармиране. Но настојања око уједињења не смију стати код магловите узбуне и трептаја срца. Сентиментализам око Христа је зачарана и импотентна самообмана. Јединство у Христу је оствариво једино кроз трезвеност и духовни опрез. Воља за јединством мора сазријети кроз покајничко искушавање и дјела вјере. Нико се не би супротстављао идеји да хришћански свијет треба да буде и постане обједињен. Тешко да било ко треба да доказује да је погодно и подесно уједињавати и разједињавати. Али из овог неоспоривог постулата било би мудро извући неке прецизне и практичне закључке. Свакако, основна потешкоћа лежи у нечему другом: како хришћански свијет може постати јединствен, тј. шта то значи постати обједињен и бити једно у Христу? Какав је значај овог поновног уједињавања? И гдје су путеви или пут ка јединству? У историји је било више од једног, чак и сувише покушаја да се обнови хришћанско јединство, да се оствари неки „вјечни свијет“, бар за Хришћане. Но, одмах нам мора бити јасно: ови покушаји нису били успјешни. А ништа толико не омета правац зближавања и обједињавања као ти неуспјели покушаји од којих су у најбољем случају остале само горке успомене и уморни недостатак наде. У сваком случају, морамо најприје објаснити и васпоставити смисао и суштину ове трагичне хришћанске подијеле, онога што се под тим сматрало и даље се сматра, што тачно захтрјева да буде превазиђено. Морамо почети од покајања и тешких искушења пуних предрасуда, ма колико тегобна и мучна ова аутопсија хришћанског свијета била. Прва ставр коју морамо осјетити и разумјети од самог почетка јесте да питања подијеле и уједињења не могу бити постављена и ријешена на чисто моралистичким основама. То дефинитивно нису питања која се тичу само мира и толеранције. Угурати „проблем јединства“ у неподесан моралистички оквир значи криво га представити и поједноставити. Историчар треба да се супростави најприје и прије свега против свих таквих наглих и једностарних настојања морализације историје. Историја хришћанских подјела, исто тако се не може дедуковати или изградити заснивајући се на принципима нетолеранције, нити на принципима гордости, жеђи за моћи, похотљивости или пакости. Наравно људска страст у својој пуној моћи је „заблистала“ и објелодањена кроз подјелу хришћанства. Но, почетни извор ових хришћанских подијела нису биле морална изопаченост, или људска слабост, већ обмана. Ову мисао можемо извучи из слиједећег. Да, извор подијела је недостатак љубави. Али прво и најважније, то није недостатак љубави за ближњег, већ управо недостатак љубави за Бога – и духовне очи човјека су стога замагљене и он више не препознаје свог небеског Оца. Свакако, само чисти срцем у незатамљености својих срца, виде Бога. А они који не познају Бога, не знају тј. Не препознају своју браћу. Другим ријечима, извор подијела и шизми лежи првенствено у различитости ставова о Истини. Подијела хришћанског свијета има првенствено догматски смисао. То је увијек подијела у вјери, у самом искуству вјере, а не само у формули и вјероисповједању. И подијела се стога превазилази, не толико уљудношћу и братском љубављу, већ кроз споразум и једномислије – кроз духовно просвјетљење, у заједници Истине. Треба чврсто формулисати: премало је јединства љубави и у љубави. Погодно је вољети и непријатеља, такође, па чак и непријатеља Истине – морамо их вољети управо као браћу и помучити се за њихово спасење и присаједињење заједници, и подобију Христа. Но, било како било, таква љубав још увијек не рађа истинско јединство. Право јеединство у љубави тешко да је могуће без јединства вјере и у вјери. Различитости у размишљањима као и различита опажања и разумјевања увијек су сматране за основу шизми. Управо зато шизма не може истински бити превазиђена само кроз сентименталну братску љубав и послушност, већ само кроз фундаменталан споразум. Морализам „уније“ сам у себи садржи сопствене „догматске“ премисе. Прећутно се подразумијева да нити су постојали нити постоје прави разлози за догађај подијеле, да је читава подијела само трагични неспоразум – да се разлике разлике у размишљањима чине непомирљиве само због недовољне љубавне наклоности према дргима, не због неспособности колико због недостатка жеље да се разумије да упркос свим различитостима и разноликости постоји довољно јединства и слоге око онога што је најважније. Издвајање „најважнијих“ тачака је врло спорна премиса. Предложено је посматрање спорних тачака као несуштинских, како би се избјегло неслагање. У овом случају „морализам“ је увијек нешто као догматски минимализам, ако не и у потпуности „не-догматика“. То се изродило и појавило из, назовимо то, догматске неосјетљивости, равнодушности, или кратковидости. Неко може да каже: то се изродило из неприродног укидања и супротстављања Истине и Љубави. Но, само у Истини постоји права и духовна љубав, а не само пуноћа душе и малаксалост. Прецизно говорећи, морализам је догматско оруђе, посебно „вјероисповједање“ у коме се сиромаштво позитивног садржаја уравнотежује одлучношћу преговора. И моралиста не издиже толико сам себе изнад подијела колико се навикава да гледа на њих са висине. То тешко да је доказ братске љубави, али у најмању руку показује једноставно поштовањ према вјери ближњег, која је у интерпретацији минималисте спуштена на ниво личног мишљења или тачке гледишта, и као таква је толерисана и прихваћена. У једној таквој интерпретацији нема чак ни довољно искрености. „Морализам“ је позив на јединство у сиромаштву, осиромашењу, у невољи – не сагласност, већ споразум у тишини и прошлости. То је изједначавање у неимаштини, у саглашавању са најслабијим заједнишким имениоцем. Оваква врста рјешења је понекад прихваћана из равнодушности, као средство за познавање Истине. Често, сама могућност заједничког значајног суда о догми или само метафизици позивала је у сумњу, и саме догме су прихватане у моралним или моралистичким символима или постулатима. Тада, наравно, није неопходно постићи јединство мисли и споразум на пољима сумње и неодлучности. Неријетко људи се крију у минимализму из страха и маловјерја, у очајању постизања договора на пољима на којима је било највише препирки и неспоразума. Једном ријечју, морализам је уздржање, али не толико у понизности и аскетизму, колико у равнодушности и сумњи. Но, може ли постојати јединство у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво мора бити виђено у богатству и испуњености, не у сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијима, већ пењање са стремљењем ка најјачима. Само један лик и примјер нам је дат – Христос Спаситељ. Постоје предмети неслоге на које Црква није дала и нема једноставан одговор. Било како било, овдје је сувише скептична двосмисленост забрањена, и утешно „незнање“ је такоће непримјерено. Јер заиста, пуноћа слике је дата у доживљају и садржају Цркве и само треба да буде препозната. А за то препознавање потребан је максимализам – а то занчи јединство вјере, а не само јединство љубави. Али јединство вјере још увијек не исцрпљује јединство Цркве. Јер јединство Цркве је прије свега јединство живота – тј. Јединство и заједница у Тајнама. Истинско јединство може бити остварено само у Истини – тј. у пуноћи и снази, не у слабости и недовољности. У самом мистичном искуству и животу, у пуноћи „нераздјељиве вјере“, у потпуности Тајни. Право јединство може бити само то јединство Тајни, са свом пуноћом њихове јерархијске и теургичке стварности. Јер то је јединство у Духу, истинско „јединство Духа“. Но, постоји још једна мана „морализма“. У њему је сувише (само)задовољства и оптимизма. Помирење се чини близу, могуће и непроблематично – јер нема довољно озбиљности и храбрости у самој перцепцији и погледу на подијелу. Морализам је недовољно трагичан, и трагичност се не може уклопити унутар граница моралности, чак ни моралне трагедије, и то је до сада најјаснији доказ ограничености морализма као таквог. Уједињење је могуће само кроз искуство и подвиг ријешавања нерјешених питања, а не кроз уздржавање и удаљавање од њих. Овдје остаје извјесна количина непознатог која треба да буде пронађена и дефинисана. Сама подијела наговешта присуство питања. Проблем подијеле и шизме постоји. Немогуће га је негирати или замјенити сентиментализмом. Постоји стварна aporia јединства; то је проблематична стаза. Пут је тежак, „планински пут“ – пут храбрости и смјелости. Извор: “The Problematic of Christian Reunification: The dangerous Path of Dogmatic Minimalism”, Collected Works of Georges Florovsky, Vol. 13, 14–18. Превод: Стојана Валан View full Странице

У суботу, 16. јуна 2018. Године уснуо је у Господу, архимандрит Георгије (Милошевић), игуман манастира Венчац у месту Брезовац. Архимандрит Георгије је рођен 2. марта 1938. године, од оца Уроша и мајке Софије, у месту Адашевци, код Шида. На крштењу добија име Бранивој. Основну школу завршава у родном месту, а 1962. године долази у манастир Чокешину и постаје искушеник. Био је ученик монашке школе у манастиру Преображење у Овчар Бањи код Чачка од 1963. до 1964. године. Замонашен је у манастиру Чокешина на дан манастирске славе, на Малу Госпојину 1965. године, а монашење је извршио тадашњи Епископ шабачковаљевски Господин Јован Велимировић. Монашку школу у манастиру Острог похађа од 1967. до 1969. године. Рукоположен је у чин јерођакона 4. децембра 1969. године, а у чин јеромонаха 14. децембра исте године. На предлог Игумана манастира Чокешине, бива постављен 1970. године за намесника тог манастира. На Васкрс 1979 је посетио Свету Земљу и гроб Господа Исуса Христа и тада добија титулу Хаџи. За пароха манастира Чокешина бива постављен 19. јуна 1985. године. На дан празника Лазарева Субота, 31. марта 2007. године бива унапређен у чин архимандрита, од стране Епископа шабачког Лаврентија. Епископ Јован шумадијски га причишљава 2013. године монашкој обитељи манастира Светог архангела Гаврила у Брезовцу где остаје као игуман манастира све до дана свога представљања Господу. У недељу, 17. јуна свештенство орашачког намесништва је у храму Светог архангела Гаврила одслужило Свету Литургију за покој душе блаженопочившег архимандрита, а потом у наставку је одржан парастос Епископу Сави шумадијском. Од архимандрита Георгија се у својој беседи опростио архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у понедељак 18. јуна у манастиру Венчац служио Свету Архијерејску Литургију и одржао опело над блаженопочившим архимандритом Георгијем. Његовом Преосвештенству су саслуживали архимандрит Серафин, игуман манастира Денковац, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, архијерејски намесник орашачки, архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Кусадак, протођакон Иван Гашић и ђакон Немања Искић. Светој Литургији је присуствовао велики број свештенства и монаштва и верног народа шумадијске епархије и гостију из других епархије СПЦ. Након Свете Литургије у храму Светог архангела Гаврила Његово Преосвештенство Епископ Јован је одржао опело над блаженопочившим архимандритом Георгијем уз саслуживање свог окупљеног свештенства и монаштва. После читања Светог Јеванђеља, Епископ Јован се од нашег архимандрита опростио веома дирљивом беседом. Своју беседу је започео цитатом из Светог Јеванђеља где се каже „Ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао има живот вечни“. Вера је тај живот вечни, како каже Епископ Јован, и вером и животом по тој вери, човек у себе усељава Бога који га не напушта ни после овог живота. Живот вечни је у тим људима који са вером одлазе са овога света. Ако не желимо да умремо душом, пре него ли телом, морамо да живимо Светом Тројицом. Епископ наводи још да, док смо на овом свету треба да се усавршавамо у Богу, јер истина, док смо на овом свету ми грешимо, али само на овом свету се за те грехе можемо и покајати. Онај човек који се усавршава у вери, он се усавршава у Божанској љубави, милости и у Божанском смирењу, а смирење је темељ свих врлина. Епископ је своју беседу наставио речима „Ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао, не одлази на суд, већ прелази из смрти у живот“. Епископ ове речи објашњава речима да човек који верује је победио грех, а ко је победио грех, он је победио смрт покајањем, али само искреним, исконским покајањем, а не лицемерним које се не може ни назвати покајање. Епископ је окупљене подсетио да је наш архимандрит Георгије, провео 54 године у манастирима, пре свега у манастиру Чокешина где је примио и монашки постриг, потом у манастиру Радовашница, а на послетку и у манастиру Венчац, где ће његово тело и бити сахрањено. Владика нас је позвао да се молимо Господу за душу нашег деке Георгија, како су сви волели да га зову, али не само данас, већ свакога дана. Георгије је први монах, после доста, доста година који је сахрањен на манастирском гробљу, манастира Венчац. Након чина опела, Епископ, свештенство, монаштво и верни народ је испратио Оца Георгија на последњи починак где ће остати да ишчекује свеопште Васкрсење и Други и славни Христов долазак. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице

Свети славни и добропобедни Великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току једне црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла његов централни празник и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, те од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, те тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: „Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.ˮ И након своје смрт Великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова.(кондак) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У издању Епархије Браничевске, као што су читаоци Поука обавештени, изашло је прво од планираних четири кола Сабраних дела најутицајнијег православног богослова 20. века, оца Георгија Флоровског. Честитајући издавачу на овом јединственом подухвату, који се темељи на свеобухватном и висококвалитетном преводу свих радова оца Флоровског, који ће свакако попунити наше празнине и у познавању његовог дела и у сопственом хришћанском самосазнању, преносимо извод есеја из 1933. године, који ни до данас није изгубио своју актуелност. Тада ако вам ко каже: Ево, "овде је Христос" или "онде" не верујте. (Мт.24, 23) 1. Црква је једна, и то јединство јесте сама њена суштина. Црква јесте јединство, јединство у Христу /.../ Тако јесте и тако треба да буде. Међутим, у хришћанској историји то јединство није пројављено и откривено. Оно у хришћанској историји остаје и даље нерешен проблем чије се решење помера и одлаже према последњем есхатолошком догађају. У хришћанском искуству нема јединства и хришћански свет живи у стању подељености. /.../ Међу хришћанима, односно међу онима који верују у Његово име, нема сагласности о Њему, Његовим делима и Његовом деловању, и то је камен спотицања и саблазни. Црква је једна и недељива у свом јединству, али је хришћански свет подељен и разбијен. Христос је "исти јуче, данас и у векове" (Јевр. 13, 8). Међутим, хришћани се деле по питању Христа, и не само да мисле него чак и верују различито, и у различите ствари се надају и различите ствари желе. Црква се не дели, није се делила и није подељена, она је неподељива и нераздељива, и сама реч "црква" у строгом и тачном значењу и употреби речи нема и не допушта множину, осим у преносном и фигуративном смислу. И поред тога хришћански свет је у раздору и подељености, и можда је чак и крајње време да отворено признамо да је у неком распаду./.../ Тема хришћанског јединства и уједињења постаје тема епохе, тема овог времена, тема историје, и у стиду и забринутости се открива сва противприродност раскола, немира и недостатка љубави у Христу. Међутим, воља за јединством не може и не треба да остане самоузнемирујућа брига и трептај срца. Сентиментализам у Христу је прелест и самообмана, јер јединство у Христу је остварљиво само у трезвености и духовном бдењу, док је потребно да се воља за јединством види и ојача у покајничком преиспитивању и у подвигу вере. 2. /.../ Шта значи ујединити се и бити једно у Христу? У чему је смисао тог поновног уједињења? И где су путеви или пут ка јединству? У историји је био не мали број покушаја, а може се рећи да их је било чак и превише, поновног успостављања хришћанског јединства, покушаја да се међу хришћанима оствари неки "трајни мир". Међутим, потребно је одмах признати да ти покушаји нису били успешни. Ништа тако не омета даље зближавање и уједињење као ти неуспешни покушаји/.../ У сваком случају, пре свега је потребно разумети и установити у чему је смисао и суштина те трагичне хришћанске поделе, чиме је она изазвана и чиме се сада узрокује, и шта је, наиме, потребно да би се она превазишла. Потребно је почети превасходно од таквог покајничког преиспитивања и суђења нама самима, ма колико тешка и мучна била та својеврсна аутопсија хришћанског света. Прво што је потребно осетити и разумети на самом почетку је то да питање о подели и уједињењу не треба црпсти и решавати само из моралних категорија, јер то уопште нису само питања мирољубивости и трпљења. Такво свођење "проблематике уједињења" на неодговарајуће моралистичке оквире је њено изопачавање и упрошћавање. Историчар је пре свега дужан да протестује против сваког покушаја такве исхитрене и једностране морализације историје. Историја хришћанских подела не може се сводити и утемељавати на нетрпељивости, као ни на гордости, властољубљу, похоти или подлости. Наравно, људске страсти се са свом снагом узбуркавају и пројављују у подели између хришћана, али није у моралној изопачености или слабости човека првобитан извор тих хришћанских раскола и подела, већ у заблуди. Ту мисао је могуће изразити тако да је извор подела у недостатку љубави. Овде, према томе, недостаје, пре свега, не љубави према ближњем него љубави према Богу, и због тога се помрачује духовни видик човека, и ту он већ не може да свог Небеског Оца, јер само чисти срцем у чистоти свога срца виде Бога. Онај који не препознаје Оца, не препознаје и не може да препозна ни своју браћу. Другим речима, узрок подела и раскола је пре свега у различитим ставовима о Истини. Подела хришћанског света има пре свега догматски карактер. То је увек подела у вери, у самом искуству вере, а не само у формулацијама и исповедањима вере. Због тога ће се подела превазићи не толико братољубљем колико сагласјем и једномислијем, духовним прогледавањем у јединству Истине. Потребно је директно рећи да је јединства љубави и јединства у љубави мало и недовољно, јер је неопходно волети и непријатеље, па чак и противнике Истине, и то их морамо волети баш као браћу и старати се о њиховом спасењу и уподобљавању лику Христовом. Међутим, таква љубав још увек не ствара искрено јединство, јер тешко да је могуће искрено јединство љубави без јединства вере и јединства у вери. У основама раскола увек се осећа разномислије и разногласије, различито виђење и разумевање, и због тога раскол не може бити превазиђен само сентименталним братољубљем и послушањем него једино у унутрашњој сагласности. "Ујединитељски" морализам већ сам по себи садржи "догматске" претпоставке, и прећутно се намеће то да за раскол није било и нема довољно основа, да читава подела јесте само некакав трагичан неспоразум, да су несагласности непомирљиве једино због недостатка међусобне љубави, и то не због немогућности, већ због недостатка жеље да се разуме да и поред свих разлика и различитости постоји довољно јединства и сагласности око онога што је најбитније. Међутим, истицање "најбитнијег" и јесте врло спорно, јер по питању оногау чему нема сагласности предлаже се да се то не сматра суштинским како би се на тај начин избегло неслагање. Тако је "морализам" увек неки облик догматског минимализма, ако није и адогматизам. /.../ Моралиста не само да се уздиже изнад и да постоји изнад подела, колико се просто навикава да гледа на њих са висине./.../ Често се сумња у саму могућност општезначајних заједничких мишљења у догматици, па чак и у метафизици, и сами догмати се претварају у етику или етичке символе и постултате. /.../ Једном речју, морализам је уздржање, али не толико у смирењу и аскезиколико у равнодушности или сумњи. Успут, да ли је могуће ујединити се у у порицању и сумњи? Уједињење и заједништво потребно је тражити у богатству и пуноћи, а не у оскудици и сиромаштву. То значи: не кроз снисхођење и прилагођавање најслабијем, него кроз усхођење и стремљење ка најјачем. Образац и пример је показан и он је само један и то је Христос Спаситељ. Постоје спорна питања на које Црква није дала и нема једнозначне и општеобавезујуће одговоре. На тај начин се и овде у потпуности искључује скептичка неопредељеност и непријатно и успокојавајуће ignoramibus, јер је сва пуноћа вођења добијена у почетку, у искуству и сазнању Цркве, и њу је потребно само препознати. И управо у том препознавању потребно је да постоји максимализам. Дакле, јединство у вери, а не само јединство у љубави. Али ни јединство у вери још не представља јединство Цркве, јер јединство Цркве је пре свега јединство живота, то значи јединство и заједничарење у тајнама. Са ових, назовимо, методолошких полазишта, Георгије Флоровски у овом есеју даље нелицемерно разматра проблеме уједињења са реформацијом, од које тражи повратак у светотајински живот и јерархију, и Римском црквом којој признаје дубоко очуване Свете Тајне, на неки начин усађену жељу за јединством, али "хиперисторичност" која Христа замењује Намесником што доводи до папског догмата. Католици с православнима не деле ни искуство вере, доживљај Васкрсења и божанских енергија. О томе много више у књизи коју свесрдно препоручујемо: View full Странице

Нови Сад, престони град Епархије бачке, 16. новембра 2017. године, свечано је прославио своју славу – празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија ‒ Ђурђиц. На сам дан празника, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом у Светогеoргијевском храму, уз саслужење Епископа бачког г. Иринеја, архимандрита Исихија, настојатеља манастира Ковиља, свештенства из целе Епархије, градских клирика и верног народа Божјег. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургији су присуствовали градоначелник Новог Сада г. Милош Вучевић са сарадницима, представници Команде Прве бригаде Копнене војске у Новом Саду, јавног и културног живота нашег града. После прочитаног јеванђелског одељка, архипастирском беседом присутнима се обратио Митрополит Порфирије, који је поучио о значају светих мученика – исповедника истините вере. Светитељи Божји су наши заступници пред Господом. Они треба да буду они на које се угледамо и чијим се животима поучавамо. Свети Георгије је и молитвеник за нас и његов живот је нама пример за углед. И данас, када славимо Светог Георгија, нека би Господ дао да његове молитве буду, у све дане живота нашега, са нама, навео је Митрополит загребачко-љубљански. У току Литургије Епископ Иринеј је у чин ђакона рукоположио катихету Ивана Васиљевића, а катихета Бранко Бандобрански је рукопроизведен у чин ипођакона. После отпуста Епископ Иринеј је доделио архијерејске грамате грађанима Новог Сада и јавним установама, који су показали спремност да својом љубављу и ревношћу помогну светој Цркви. Архијерејске грамате су добили: Матица српска, професор др Драган Станић, председник Матице српске, Галерија Матице српске, др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, Покрајински завод за заштиту споменика културе, Зоран Вапа, директор Покрајинског завода за заштиту споменика културе, хор новосадског Саборног храма Свети Георгије и др Богдан Ђаковић, диригент хора Свети Георгије. У просторијама Црквене општине новосадске, љубављу и пажњом црквеноопштинске управе, припремљено је послужење за епископе, градске оце, добитнике грамата, као и за остале госте. Митрополит Порфирије је освештао славски колач и жито, а потом је прослава Ђурђица настављена у Градској кући, благосиљањем славских дарова, уз присуство чланова Градског већа, представника Војске, свештенства Епархије бачке, представника традиционалних Цркава и верских заједница, као и многобројних званица из јавног живота нашег града. Чин благосиљања колача и кољива извршио је Митрополит загребачко-љубљански, уз саслужење протопрезвитера- ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и ђакона Александра Билића. Свети Георгије је духовни покровитељ, заступник и заштитник пред Богом свих житеља Новог Сада, али и многих људи широм света који му се с молитвом и скрушеношћу обраћају за помоћ, и то не само они који су православне вере, него свих људи који чезну за Богом, рекао је Митрополит Порфирије у својој беседи, честитајући градску славу г. Милошу Вучевићу и свима који живе у Новом Саду. Градоначелник Вучевић је истакао да обележавање овог великог празника – Обновљења храма Светог великомученика Георгија, показује шта је заиста Нови Сад и ко су Новосађани. Учинимо сви макар мало напора да покажемо љубав према ближњима, да заборавимо на гордост, сујету и самољубље, и ствари ће ићи и брже и боље, нагласио је г. Милош Вучевић. Звучни прилози: Звучни запис беседе Митрополита Порфирија: Беседа Епископа Иринеја при подели грамата: Беседа Митрополита Порфирија у градској кући: Обраћање градоначелника Милоша Вучевића: Извор: Епархија бачка View full Странице

Поводом празника обновљења храма Светог Великомученика, победоносца и чудотворца Георгија доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети великомученик Георгије - победоносни светитељ". Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла, када је његов централни празник, и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, тако да од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, па тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. И након своје смрти великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу Светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi) такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга. Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара) View full Странице

Предлажемо сјајну књигу свештеника Георгија Максимова на тему која је актуеланда данас, а за коју православни хришћанин данас можда и нема толико извора. На који начин разговарати са атеистима, на шта обратити пажњу, на које ‘замке’ обратити пажњу током разговора са њима, да ли уопште и разговарати у појединим случајевима – све то можете пронаћи у овој малој, али пре свега практичној књизи написаној из стеченог искуства пре свега. Како да атеиста стекне веру? О милитантним атеистима Ненаучност атеизма Наука против атеиста Атеизам и друштво ‘Мирни’ атеизам? Зашто Бог није производ фантазије Чудо овде и сада Логика против атеиста Атеисти и пакао Закључак * Како да атеиста стекне веру? Познато је да се атеистима називају људи који сматрају себе неверујућим у Бога и уопште у религиозни систем погледа на свет. Они се могу поделити на две групе – на мирне атеисте и на милитантне атеисте. У прве се убрајају они који себе називају неверујућим просто зато што у њиховом животу није било сусрета са духовним светом и религиозна област их просто не интересује, однос према Цркви код њих може да се креће од равнодушног до позитивног. У другу групу се убрајају атеисти који се изразито негативно односе према Цркви, сматрају религију злом и труде се да се боре са њом. Међу првом групом сусрећу се људи који говоре: ‘Желео бих да постанем верујући човек, али не знам на који начин да стекнем веру у Бога’. Таквим људима се може посаветовати да обрате пажњу на следеће речи Преподобног Силуана Атонског: „Гордост не даје души да ступи на пут вере. Неверујућем човеку дајем следећи савет: нека изговори: ‘Господе, ако постојиш, просветли ме и ја ћу Ти служити свим срцем и душом’. За такву смирену мисао и спремност да се послужи Богу, Господ ће неизоставно просветити… И тада ће твоја душа осетити Господа; осетити да јој је Господ опростио, да је воли, и из искуства ћеш познати и благодат Духа Светога ће сведочити о спасењу у твојој души“. Познато ми је неколико прича људи који су управо на тај начин од атеиста постали верујући људи. Навешћу повест једног од њих: ‘Придржавао сам се строго атеистичких пголеда и често спорио са хришћанима. Сво то време су ми говорили: ‘Па, шта ти смета – замоли сам од Бога да се сретнеш са Њим’. Ја им говорим: ‘Како то да радим, када у Њега искрено не верујем?’ Одговарали су ми: ‘Па шта губиш? Ако Бога има, Он ће ти сигурно одговорити. А ако Га нема, онда се ништа неће догодити’. Ја сам онда помислио: ‘Заиста, ништа не губим.’ Обратио сам се Богу својим речима: ‘Боже, ако Тебе стварно има, онда уђи у мој живот и покажи Се’. И у том тренутку, како ми се чинило, ништа се није догодило. Какав сам био, такав сам и остао. Али то ми се онда чинило. Буквално за недељу дана мој живот и мој поглед на свет су се променили суштински. Већ недељу дана након моје молитве, ја нисам могао ни да замислим шта значи да Бога нема и да у Њега не верујеш’.[1] Атеисти често верујућим људима говоре: ‘Ако Бога има, онда ми Га покажи!’ или ‘Ето, нека ми се Бог јави да да бих веровао у Њега!’ Занимљиво је шта би они сами рекли човеку који говори да не верује у постојање председника Русије Путина и говори: ‘Ако Путин постоји, нека се он са мном лично сретне’? Уопште, Путин као слободна личност може и да не пожели да се сретне са тобом. Иако је Путин просто смртни човек. А ми овде говоримо о Творцу свега. Зар није глупо сматрати да Он мора да се јави на први миг људима који себе позиционирају као Његове противнике? Једино човек који је спреман да се измени и почне да живи по вољи Божијој ако Бога има – достојан је сусрета са Њим. Са овим је повезана још једна важна околност. Сам Бог је рекао коме се открива, ко је достојан да Га види: „чисти срцем ће Бога видети“ (Јеванђеље по Матеју 5:8). Следи да ако неко искрено жели да стекне веру или да се убеди да ли заиста Бог постоји, треба да се одрекне од вршења онога што Бог назива грехом. Како је писао Свети Николај Српски: „Бог и грех се налазе на два различита пола. Нико не може да се окрене лицем Богу, ако се прво леђима не окрене греху… Када се човек окреће лицем к Богу, сви његови путеви воде Богу. Када се човек окреће од Бога, сви његови путеви воде у пропаст“. Са своје стране Преподобни Амвросије Оптински је говорио да ако би пошло за руком да се атеиста убеди да макар месец дана проживи без грехова, он би и неприметно за себе за то време постао верујући човек. На жалост, ни у једном од мени познатих случајева када би атеисти то предлагали, он није пристајао. Иако би се рекло – а шта губиш? Занимљиво је да се чак и из угла психоанализе, те ‘тврђаве атеизма’ потврђује постојање сличне везе између атеизма и одсуства жеље да се човек одрекне од греха: ‘Ана Фројд је открила да жеља за удаљавањем од заповести и казне… представља вероватни психолошки узрок одрицања Бога’.[2] О милитантним атеистима За разлику од мирних атеиста, милитантни атеисти воле да споре са верујућим људима. Притом често, говорећи о Богу, код њих почињу да се јављају прекомерне емоције за некога ко расуђује о нечему у чије постојање не верује. Како је исправно приметио Сергеј Худиев ‘атеизам који гневно ратује са Онима Кога објављује непостојећим ставља одређену загонетку, која је сећам се, преда мном ницала још за време комунистичких година: ако Бога нема, зашто Га мрзети толико? Атеисти често говоре да Бог Библије није реалнији од Зевса или Озириса, али њихова потпуна равнодушност према Зевсу или Озирису показује да није тако. Они воле да пореде веру у Бога са веровањем у Деда Мраза, међутим, иступају против божићних вертепа, док се према фотографијама Деда Мраза односе без икаквог непријатељства’. Заиста, осећа се да ту постоји нешто лично. Код неких милитантних атеиста дубоко у души лежи љутња на Бога због нечега (на пример, умро је блиски рођак или је некада молио Бога за нешто и није добио), а код некога у души постоји расцеп због тога што живи у греху, али не жели да га се одрекне и покушава да обори сам појам о греху и о Богу. Можда неко има још неке друге узроке. Међутим, сама срж која подстиче атеисту да постане ‘милитантан’ не објашњава се садржајем његових ставова. Исувише је снажна антипатија према ономе што се назива непостојећим. Али нећемо се даље удубљивати у мотиве милитантних атеиста, разговараћемо о њиховим идејама. За њих је типичан занос: ‘Ми смо научни атеисти! Атеизам је строго научан, а религије су разноразне ненаучне бајке’. Ето о томе треба поразговарати детаљније. Наука се бави изучавањем материјалног света који може да се позна. Међутим, Бог је по самој дефиницији нематеријално Биће које суштински превазилази човекове способности познања. Зато ако будемо говорили да наука ништа не зна о нематеријалном Бићу које се не може познати, онда је то тачно – она то и не може да зна, пошто то није област њеног изучавања. Зато што Бог није део материјалног света који се може познати. Зато, иако има много верујућих научника, међутим, у својој професионалној делатности, у научним публикацијама они не наводе никаква позивања на Бога. И не зато што је ‘наука доказала да Бог не постоји’, већ зато што само питање о постојању Бога лежи ван компетенције науке. Ипак, наука нам је у нечему од велике користи у разговору управо са атеистима. Даље ћу навести два разлога. Први лишава атеизам претензија на научност, док други показује како наука иступа против атеиста, сликовито речено, забија им нож у леђа. Ненаучност атеизма Дакле, прво. Зашто је атеизам у принципу ненаучан и зашто не може бити научан? У философији постоји нешто што се зове принцип фалсификације. У питању је начин распознавања научног знања сагласно коме критеријум научности теорије представља могућност њене фалсификације или оповргавања. То јест, има се у виду да у принципу може да се постави експеримент који би могао да оповргне ту конкретну теорију. На пример, ако се говори о гравитацији, онда би предмети који би летели у небо говорили о њеној нетачности. Значи, ако је неко учење изграђено тако да је у стању да растумачи било које чињенице, то јест ако је учење у принципу необориво, онда оно и не може да претендује на статус научног. Искуство изучавања ставова савремених атеиста недвосмислено сведочи да је пред нама управо такво учење. И када следећи атеиста у низу буде говорио: ‘Докажите ми да Бог постоји!’, јавља се питање: ‘А шта управо треба да буде признато за 100% доказ који би оповргао твој атеизам? Да ли тако нешто постоји?’ Постоје философски докази постојања Божијег и њих је прилично много. На пример, телеолошки доказ који говори да се из самог уређења света и нас самих – са свом невероватном сложеношћу и хармонијом која се види у природи – природно изводи закључак о разумном Творцу. То је логично. Ако је апсурдно сматрати да се лаптоп на коме пишем ову књигу јавио сам од себе, игром случаја, онда је још апсурдније говорити да се цео свет који је уређен неупоредиво сложеније од лаптопа, јавио сам од себе. Навео бих један цитат ради примера: ‘Посматрајући бактерију Escherichia coli, доктор Саган је приметио да овај ‘најпростији’ организам садржи хиљаду милијарди битова информације која се чува у њеним генима и хромозомима: и затим изводи закључак да ако би бројали свако слово у сваком реду сваке књиге у највећој библиотеци света (10 милиона књига), добили бисмо отприлике хиљаду милиона слова. Другим речима, број података (информација) које се налазе отпилике у 10 милиона књига, налази се у генетском коду ‘најједноставније’ бактерије Escherichia coli! Ипак нас моле да поверујемо да је овај предивни организам са његовим очигледном сложеним уређењем настао као резултат потпуно случајних процеса’.[3] А ту онда још и математичари са својим рачунањем статистичких вероватноћа додају аргументе. На пример, Марсељ Голе је израчунао да је вероватноћа појаве најједноставнијег репликационог система који је неопходан сваком живом организму једнака . А Карл Саган је израчунао да је шанса случајне појаве живота на планети као што је Земља једнака . Сличних примера има много. Мене на пример, све ово убеђује. Али атеиста може да каже – и говори! – да то њега не убеђује. Да он може да поверује у случајно настајање света. И ето, ништа страшно, што је вероватноћа томе практично равна нули. Тако атеиста може да каже за сваки аргумент, зар није тако? Ево на пример, постоји још и онтолошки аргумент који су разрадили философи Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Хедел, постоји и морални аргумент који је подржавао Кант – њих је то убеђивало у постојање Бога и сви они уопште нису били глупи људи, својим интелектом у многоме превазилазе просечног атеисту. Али, за ово он може да каже – и говори! – ‘мене то не убеђује!’ Дакле, ако не убеђују теоретски аргументи, онда, може бити, чудо представља аргумент који неумољиво оповргава атеизам? На жалост, не. Сећам се, имао сам прилику да читам књигу Генадија Трошева, његове мемоаре о чеченском рату. У питању је истакнути генерал из рата који ми је као човек врло симпатичан. Генадиј Николајевич позиционира себе у књизи као атеисту. Притом, он наглашава, да није милитантан, просто је тако васпитан. Занимљиво је да он описује чуда, навешћу цитат. ‘У чеченском рату сам слушао такве приче које се ничим не могу објаснити осим натприродним деловањем. Поразио ме је случај са старијим поручником Олегом Палусовим. У борби је изгубио свест, када се пробудио видео је да је непријатељски метак ударио у напрсну иконицу Мајке Божије, пробио је, зауставио се и није ушао у груди. Икону му је током одсуства ставила на њега његова мама. Материјал од кога је ова икона направљена, наравно, никакве особине за заустављање метака није поседовао. Говоре да је таквих примера било много’. То јест, сам генерал сведочи да тако мали комад метала никако није могао да заустави метак, али тако нешто догодило. И шта даље пише уважени генерал? Он говори: ‘Жао ми је што Анђела чувара у Чеченији није било довољно за све наше војнике. Није разумљиво само једно: зар су се мајке погинулих мање молиле или страдале за своје синове од мајки оних који су преживели?’[4] Наравно, и сам аргумент је чудан овде – као прво, нису се све мајке молиле, постоје атеисти и међу женама; као друго, Бог нигде није обећао да ће све Своје верне чувати од смрти у рату. Али суштина чак није ни у томе, већ у томе да се ето, атеиста сусрео са чудом, признао да не може на други начин да га објасни, али је ипак нашао интелектуални начин да одмахне руком на то чудо – да би остао атеиста. Постоје и снажнији примери. 2001 године у Теодосији је десетогодишњи Назар Стадниченко због прелома у потпуности изгубио два прста на левој руци. Ево како сам он о томе говори данас: ‘Оперисали су ме. Многи пишу да је била ампутација, да су пришили прсте. Не, о томе се управо и ради, да нису ушили. Метална врата су потпуно смрскала прсте, њих чак нигде нисмо могли да нађемо. Постојали су само делићи коже које су ушили. Мама је непрестано питала лекара како ће њен син да свира клавир без прстију. Можда су потребне неке протезе. Лекар јој је одговорио: ‘Ја сам урадио оно што се од мене тражило, ушио сам. Дођите на превијање’. Пошто свирам клавир и цео живот сам желео да се бавим тиме, ово је за мене било ужасно… Међутим, моја породица је била верујућа. Мама је ишла у храм и тамо јој је једна жена рекла да се може молити Свети Лука за помоћ, да бола буде мање, да зарастање брже напредује. Његове мошти се налазе у Симферопољу и ми смо кренули тамо. Ја сам целивао мошти, а мама је на моју руку ставила икону Светог Луку да би ми смањила страдање, купила је свето уље и мазала моје прсте. Ја сам се молио својом дечијом молитвом… Процес зарастања је брзо напредовао. Отприлике на трећем превијању лекар је мојој мами рекао: ‘Не знам зашто, али му се појављује кост, појављују се нокти. Не могу да схватим шта је у питању. Да је остао врх прста, нокат би могао да расте, међутим, кост никако не може да расте’. Какво је његово запрепашћење било када су ми се током три недеље потпуно обновили прсти! Порасли су поново, и притом без било каквог недостатка! Мама је лекару причала о Светом Луки, али је лекар био у недоумици, јер је био неверујући… Он сам је више пута говорио да врло добро схвата да тако нешто не може да се догоди. Ипак, кост је порасла’.[5] Ето још једног примера очигледног чуда које се догодило пред очима неверујућег човека што му није сметало да остане у свом неверовању, иако је и он, као и Трошев, признавао да је тако нешто немогуће. Значи да ни чудо за атеисту не може бити 100% оповргавање његове идеологије. Можда као довољан аргумент могу да послуже посебна мистичка осећања или религиозни доживљаји које осећа човек? Наравно да не, то атеисти пре свега одбацују, говорећи да тобож под дејством психотропних суптстанци могу да се доживе иста таква осећања и доживљаји. Истина, није јасно како су они то установили немајући искуство религиозних доживљаја, јер да би се нешто упоредило треба знати оно што поредиш. Али добро, главно је да смо схватили да за атеисте тако нешто уопште није аргумент. Сећам се, једна моја добра познаница атеисткиња ме је једном зачудила, признавши ми да је у тренуцима врло велике опасности читала молитву – стихове из псалма и да јој је то помогло. Постало је лакше, опасност је прошла. Међутим, истог трена је додала да је у питању просто добар стицај околности, а осећање последица аутосугестије, да ничег натприродног ту нема. Није онда разумљиво чему онда читање управо молитве, а не неке брзалице на пример: ‘Риба риби гризе реп?’ То је још један пример како атеисти могу све што желе да тумаче са тачке гледишта својих убеђења. Шта онда остаје? Можда директно виђење Бога? Као што неки говоре: ‘Ето, нека ми се Бог јави, да Га видим очима’. Сећам се како сам пре много година читао причу америчког писца Харија Харисона који је такђе био убеђени атеиста. И ето, у предговору за његову причу ‘Код водопада’ он говори да је ову причу написао под утиском од виђења које једном приликом имао на јави. Међутим, Харисон ту прави изговор да је, наравно, то виђење било просто резултат различитих физичких фактора који су довели до таквог деловања на његову свест. Јавља се питање: а зар не може атеиста тако да каже за свако виђење које види? Да су ето, у питању биле халуцинације и то је то. Наравно да може. И такви примери су ми такође познати. Чак документовани примери масовних виђења неког чудесног феномена не представља аргумент за атеисте. У јулу 1917. године у Португалији, троје деце је, позивајући се на неку ‘даму’ која им се јавила, рекло да ће 13. октобра у пољу код села Фатима да се покаже чудо. Захваљујући новинарима ово је постало јако раширено и у одређеном датуму око 50 хиљада људи се окупило на указаном месту, између осталог и новинари највећих новинарских агенција. И они су видели необичне небеске појаве. Сунце је почело слабије да сија, променило своју боју и почело брзо да се креће по небу. У маси су били и атеисти. Навешћемо речи једног од њих, Авелина Алмеиде, новинара часописа ‘O Seculo’ који се придржава отворено антицрквених ставова: ‘пред избезумљеним поггледима масе… сунце се покренуло и учинило оштре невероватне покрете, који излазе ван граница космичких закона… сунце је ‘плесало’ по изразу народа’.[6] Све ово је трајало око десет минута пред очима хиљада сведока. О томе се сачувало мноштво њихових сведочења. Римокатолици сматрају ово чудом од Бога, а ја на пример, сматрам да је у питању чудо од злих сила, али се може рећи да се слажемо у томе да је у питању чудо, пројава натприродног духовног света. За атеисту је у сваком случају ударац његовом погледу на свет. Ту је очигледно да ни три детета, ни уопште сви црквењаци заједно нису могли тако нешто да ураде. Али не, чак документовани феномен који је имао хиљаде сведока не представља 100% оповргавајући аргумент са тачке гледишта атеиста. И они такође и њега покушавају да објасне полазећи из своје идеологије. На пример, неки атеисти говоре да је у питању била масовна халуцинација, изазвана религиозним заносом масе – истина, није јасно зашто су јој се предали и сведоци-атеисти који су дошли специјално да би ‘разобличили чудо’? Неки опет објашњавају да су у питању ванземаљци, показујући самим тим спремност да поверују у шта год било, све до ‘зелених човечуљака’, само да не признају да је у питању нешто натприродно. Тако да атеизам представља ненаучну идеологију, јер не одговара критеријуму фалсификације, пошто је за своје следбенике она необорива у принципу. Сем тога, постоји још и критеријум верификације који говори о експериментима који потврђују теорију. На пример, у случају гравитације, у питању су предмети који падају на доле. Међутим, у атеизму не постоји ништа што би могло експериментално да се провери, јер у њему нема ни једне позитивне тврдње. Тако да ни том критеријуму научног знања атеизам не одговара. Атеизам има проблеме и са тачке гледишта логике. Пошто је човеково знање о свету непотпуно, онда тврдња да ‘Бога нема’ подразумева Његово одсуство у целом свету, претпоставља да аутор такве тврдње поседује свезнање, то јест, управо божанску особину. Међутим, о проблемима атеизма са логиком ћемо засебно говорити. Да пређемо сада на другу тачку. На онај исти ‘нож у леђа’ који поверљиви атеисти добијају од науке коју су сматрали својим најбољим савезником. Наука против атеиста Не, не ради се о томе да је наука доказала да Бог постоји. Као што смо већ говорили, наука не може да изучава Самога Бога, али атеисте зато наука може да изучава. И када је наука почела да изучава атеисте, показале су се занимљиве чињенице. Посебно је 2009. године група научника са универзитета у Торонту спровела велики експеримент чији су учесници били подељени на две групе: верујуће људе и атеисте. Давали су им тестове, мерили активност њиховог мозга за време тестова и затим проедили резултате. Резултати су показали да се атеисти много више брину за време тестова и задатака од верујућих људи и да чине више грешака. Руководилац групе која је вршио експеримент Мајкл Инцлихт је очигледно, да би утешио атеисте, приметио да осећање неспокојства које се јавља приликом грешака може да има и позитивни ефекат, то јест, да буде корисно за човека. Међутим, разумно је прећутао да ли има много користи и позитивног ефекта у томе да чешће грешиш од других. И то још није све. Читав низ експеримената у различитим земљама је потврдио да је током болести боље бити верујући човек него атеиста. Тако су, на пример, научници са универзитета у Ајови (САД) установили да код верујућих пацијената са кардиоваскуларним проблемима има 20% мање компликација у односу на неверујуће. А италијански научници са универзитета Падуи су изучавајући људе који су страдали од Алцхајмерове болести, открили да је код верујућих пацијената темпо развоја болести 10% мањи у односу на неверујуће. ‘Очигледно је да вера помаже да се успори развој болести’, изјавио је о томе професор Енцо Манцато.[7] А доктор Франко Бонагуиди са државног универзитета Пена је као резултат трогодишњег посматрања разјаснио да након операције трансплантације јетре верујући пацијенти лакше издрже операцију и постоперативни ток, да је преживљавање за 26% веће у односу на атеисте.[8] О овоме говоре и руски лекари. Доктор медицинских наука Игор Попов говорио је о резултатима дугогодишњих истраживања: ‘120 пацијената са остеохондрозом кичме лечило се на сложеном лечењу. Позитивни резултати код атеиста постигнути су од 9 до 11 дана, док је код верујућих људи бол нестајао практично након 4 до 7 дана… Посебно су нас запрепастиле разлике у резултатима лечења атеиста и верујућих са артрозама великих зглобова. Код атеиста су се добри резултати у лечењу постизали у просеку тек од 18 до 22 дана од почетка лечења, док је одличан резултат код верујућих био већ од 9 до 12 дана. Установљено је да код атеиста обољења трају дуже, плеуритиси и међуребарне неуралгије након фрактура се сусрећу чешће, а операције имају већи број компликација и чак и код реконвалесцената се наилази на више неуспеха и незадовољавајућих исхода. Од 300 атеиста компликације смо имали код 51 особа (17%). Од 300 верујућих, компликација је било код 12 пацијената (4%).[9] Испоставило се да управо вера помаже оздрављењу и преживљавању чак и озбиљно болесним људима. Резултати анкете спроведене међу неколико стотина људи који су преживели тешка обољења показали су да при другим једнаким подацима, верујући у просеку боље издрже различита обољења. И чак дужина живота искрено верујућих људи је унеколико дужа од дужине живота атеиста[10]. Зашто атеизам показује тако негативно дејство на људски организам током болести и оздрављења? Падају на ум резултати другог занимљивог истраживања представљеног на 120-годишњици конференције Америчке психолошке асоцијације. У поређењу две групе људе од који су једни лагали, а други се потпуно уздржавали од лажи било је утврђено да су се људи из друге групе четири пута мање жалили да се лоше осећају у вези са својим сопственим психолошким стањем и три пута мање у односу на сопствено физичко здравље. То јест, било је установљено да лаж негативно утиче на човеково здравље.[11] Зар није занимљиво, занимљива паралела? Зар то није разлог зашто атеизам показује негативан утицај на оздрављење пацијената јер је он противан људској природи, која чак на подсвесном нивоу осећа да је у питању – лаж? Атеизам и друштво Међутим, ни то још није све. Једно од социолошких истраживања које је спроведено у Великој Британији, на унверзитету Кембриџ показало је да код верујућих људи по правилу има више деце него код атеиста. То јест, и са те тачке гледишта за друштво је више корисније да човек буде верујући човек него атеиста. Зато што друштво код нас у земљи преживљава демографску кризу. Ми сада свесно не одлазимо у неке метафизичке области и говоримо о областима које наука може да провери. Она је проверила и упоредила верујуће и неверујуће. И, као што видимо, закључци нису у корист атеизма. Сећам се како сам пре неколико година имао прилику да се дописујем са једним милитантним атеистом, активистом атеистичког покрета Москве. Питао сам га: ‘Ваша организација организује атеистичке скупове које одржавате. Шта радите на њима када се окупите?’ Он ми одговара: ‘Разматрамо на који начин да се боримо са религијом’. Ја говорим: ‘Можда радите још нешто?’, а он на то: ‘Не, ништа, само то’. А шта раде верујући религиозни људи? Они посећују болесне у болницама, негују престареле људе, при чему како верујуће тако и неверујуће, помажу унесрећеним људима – довољно је рецимо да се погледа на списак пројеката са сајта ‘Милосердие.ру’. И ето, са тачке гледишта интереса друштва, шта је корисније: верујући који помажу свима, а не само својима – или атеисти, чија се целокупна делатност своди на то да верујућих људи који помажу друштву буде мање? Јер они немају своје атеистичке болнице које би држали активисти искључиво атеистичких организација. Немају ни службу атеистичких милосрдних сестара које би седеле поред умирућих. Занимљиво је, на који начин би оне могле да утеше и испрате умируће? Ниједно атеистичко друштво не држи дечији дом или дом за старе, док при нашим манастирима постоји и једно и друго. Наравно, атеисти постоје и међу радницима у области очувања здравља и социјалних служби. Али они тамо просто раде у државним структурама, као и верујући. Ми ипак не знамо за примере да би атеисти, управо као атеистичко друштво чинили нешто слично ономе што ради верујући људи управо као верујући, којима религија даје мотивацију да се баве свим горенаведеним, стварајући нешто своје, различито од државних структура. Ниједно атеистичко друштво није иступило са иницијативом: ‘наш атеизам нас је побудио да организујемо хуманитарну кухињу за бескућнике или дом за незбринуту децу’. Одавде следи прости закључак: за друштво су атеисти у поређењу са верујућим људима бескорисни, у најгорем случају – штетни. Зато што верујући воде своју сопствену друштвену делатности, а атеисти не само да само не воде, већ и желе да се број верујућих смањује. ‘Мирни’ атеизам? Треба рећи сада и пар речи о једном популарном аргументу који је нашим атеистима дошао са запада. Они говоре: ‘не, религија је штетна за друштво јер изазива религиозне ратове и теоризам, а атеисти су такви мирни, добри људи, од нас никада штете није било, никаквог насиља’. Навешћу карактеристичан пример. У књигама познатог савременог проповедника атеизма Докинса оцртава се ружичасти свет атеизма, свет без религије: ‘Замислите: не би било терориста-самоубица, напада 11 септембра у Њујорку, напада 7 јула у Лондону, крсташких похода, лова на вештице, поделе Индије, израелско-палестинских ратова’, итд. Лепа слика, међутим чињенице је не штеде. Ако погледамо на извештај Националног противтерористичког центра САД који води мониторинг ситуације по целом свету, видећемо, на пример, да по статистици из свих терористичких напада 57% су религиозно мотивисани (од њих 98% извршено од стране муслимана), а 43% извршено је из нерелигиозних мотива.[12] Дакле, нерелигиозни тероризам није много нижи. Атеисти-терористи су добро познати у историји. На пример, у руском царству само у периоду од 1905. до 1907. године као последица терористичких напада које су организовали атеисти (бољшевици и есери) погинуло је и рањено више од 9000 људи.[13] Међутим, то су ситнице када се упореди са оним што се догодило када су атеисти освојили власт. На пример, база података ‘Новомученици, Исповедници за Христа пострадали у годинама прогона Руске Православне Цркве у 20. в.’[14] укључује 35 000 биографија људи који су били убијени или бачени у затвор од стране атеиста Совјетског Савеза само због тога што су имали друга убеђења. И то су они за које су успели да пронађу документоване податке. И то су само верујући Руске Православне Цркве док су се прогонима и истребљивањима подвргавали и следбеници других религија. А у републиканској Француској коју су освојили атеисти 1794. године, атеиста генерал Тјуро је организовао страшни покољ приликом гушења устанка у Вандеју, када је без суђења убијено више од 10 000 људи оба пола, између осталог и рођаци људи који су учествовали у устанку, свештеници, монаси и монахиње. А у Мексику је након доласка на власт атеиста само у 1915. години убијено више од 160 свештеника. Атеистички прогони религије који су се наставили 1926. године су изазвали дугорочни грађански рат који је однео животе 90 000 људи. А у Камбоџи је атеистички лидер Пол Пот за свега неколико година своје владавине успео да истеби скоро трећину сопственог становништва, између осталог и 25 168 будистичких монага, а такође и хиљаде муслимана и хришћана. Можемо наставити јако дуго, сећајући се Кине, Албаније и других земаља које су на својој кожи осетиле ‘радост’ атеистичког раја ‘живота без религије’. Где год би се идеологија атеизма објавила за државну, била то Европа, Америка или Азија, резултат је исти: реке крви и прогони против оних који другачије мисле. Докинс даље пише: ‘Не мислим да у свету постоје атеисти који су спремни да покрену булдожере на Меку, на катедралу у Јорку, храм Нотр-дам, пагоду Шведагон, храм Кјото или рецимо бамијанске Буде’. Занимљиво је да сличне ствари могу да понављају атеисти у нашој земљи у којој су до 1939. године остало само 100 активна православна храма од 60 000 који су били 1917. године. Атеисти су у нашој земљи уништили десетине хиљада храмова и стотине манастира од којих су многи представљали бесцене споменике архитектуре. Чак су и пагоде и џамије трпеле. Тако да правде ради треба представити и ‘свет без атеизма’ у коме не би било тих ужасних зверстава и бесмислених крвопролића која су се вршила под предлогом наметања атеистичког погледа на свет. И ако се атеистима допада да на верујуће људе пребацују одговорност за све злочине које су некада учинили верујући, елементарно поштење захтева да они на себе узму одговорност за све злочине извршене под заставом атеизма. Као што видима, историјска наука такође није друг атеиста. Како примећује С. Худиев, ‘атеиста 21 века зна да је експеримент са атеизмом већ био испробан, димензије тог експеримента не могу да не поразе: након Другог светског рата буквално трећина становништва планете живела је под влашћу атеистичких режима – у Кини, СССР-у, земљама Варшавског уговора. И у свима њима атеизам је донео плодове које је донео. Царство разума се није догодило. Религија која се сматрала извором свих зала и несрећа, угњетавања, мржње, прогона у односу на оне који другачије мисле била је успешно савладана у овим земљама. А мржња, репресије и друге несреће нигде нису нестале, већ су се само појачале. Да бисмо се држали те митологије – да је сво зло од религије, хајде да је отресемо са себе и прославимо – неопходно је намерно игнорисати (или кривити) целокупну историју 20. века. Када људима указујеш на то они говоре да или а) комунисти нису били атеисти или б) они су били атеисти, али њихов безобразлук нема везе са атеизмом. И једно и друго представља одрицање очигледног. Комесари у прашњавим шлемовима су исповедали управо атеизам о чему су гордо и говорили и искорењивали религију управо са циљем насађивања атеистичке идеологије.’ Зашто Бог није производ фантазије Атеисти воле да говоре да је за верујуће људе Бог тобоже исто што и ‘замишљени друг’ код неке деце. И питају: по чему се то разликује? Могу да објасним на примеру из сопственог живота. То се догодило лета 2009. године, тада још нисам био у свештеном чину. Изненада се испоставило да је моја породица изненада морала да напусти стан у коме смо живели. Имао сам само један дан да пронађем нови стан и нисам могао да пронађем јефтиније од 26 хиљада рубљи месечно. А моја плата у то време је била 30 хиљада. Разуме се, породица од четворо никако није могла да преживи са преосталих 4 хиљаде. Био сам у очајној ситуацији. Наравно, потрудио сам се да нађем неке додатне приходе али они чак ни близу нису могли да покрију целу суму. Почео сам да се молим и говорим: ‘Господе, ти видиш моју ситуацију, шта могу ја чиним, али је ово изнад мојих могућности, помози ми!’ Када сам након тога дошао на посао, првог дана су ми рекли: ‘Иди, узми новац.’ Испоставило се да су нам исплатили посао који смо одрадили још две године пре, на који смо већ и заборавили. Добио сам признаницу да потпишем и изненада видим суму. Тачно 26 хиљада рубљи! Следећег месеца сам такође неочекивано, ненадано добио исту ту суму већ на другом месту. И тако пет месеци заредом сам преко мојих обичних прихода добијао по 26 хиљада из различитих извора, од којих ниједан није био повезан са другим и нико није знао за моје финансијске проблеме. А пет месеци након тога се поново појавила могућност да живимо у свом стану, престали смо да изнајмљујемо стан, престала је велика потреба за додатним приходима и они су престали да долазе – остала је само обична плата. Реците ми, да ли је ‘умишљени друг’ у стању да тако нешто учини? Познато је да један пут може да буде случајност, два – подударање, али три већ нису случајност. Мени се то десило пет пута заредом и управо онда када ми је била потребна управо онолико колико ми је било потребно. Мени је овде све јасно – молио сам Бога и Он ми је помогао. И ова помоћ није била просто у томе што ми је било лакше на души, што би атеисти могли да објасне аутосугестијом. Она се изразила у врло материјалним стварима. Какво може атеистичко објашњење бити овде? Или ће атеисти рећи да сам све слагао и на тај начин прибећи оном истом одрицању чињеница ради идеологије за шта воле да оптуже верујуће, или ће то да објаве за врло ретки стицај околности. У последњем случају то ће бити, благо речено, мало убедљиво и просто ирационално, пошто се ‘рационалност састоји… у избору најпоузданије или најмање лажне варијанте. У том смислу, у неким ситуацијама се допустивост натприродног објашњења феномена као најбољег у том тренутку може сматрати рационалним – рационалнијим од смишљања измишљених и неоснованих хипотеза по принципу ‘шта год, само да није чудо’.’[15] Важно је нагласити да оно што се са мном догодило није нешто јединствено. Верујући људи осећају одзив са стране где усмеравају своју молитву. Да нема тог одзива нико се не би ни молио. Људи су врло практични, ето зашто у одраслим годинама нико не верује у ‘умишљеног друга’. А у Бога верују. Зато што то није просто идеја у мојој глави, у питању је Личност Која се налази ван мене, али са Којом се може ступити у потпуно реално општење. Ако је телефон сломљен и не спаја, њиме се неће користити. Религија просто не би могла да постоји толико хиљада година када људи не би добијали одговор. Атеисти ће рећи: зашто онда Бог не одговара на све молитве? Па управо зато што је Бог Личност, а не неки безлични принцип. Ви, као слободне личности такође бирате са ким ћете разговарати сада, а са киме нећете, коме ћете одговорити, а коме нећете, чије ћете молбе испунити, а чије нећете. Бог ништа није мање слободан у томе од вас. Чудо овде и сада Навешћу одломак из преписке архимандрита Епифанија Теодоропулоса са атеистом. У питању је одговор на питање да ли хришћани могу да покажу такво чудо које би потврдило њихову веру, а које може да види свако: „Када је Христос рекао за Своју Цркву да је „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18) Његових следбеника је било врло мало. Скоро 2000 година је прошло од тог тренутка. Нестајала су царства, заборављали се философски системи, а Христова Црква остаје неразрушива, без обзира на сталне и сурове прогоне које је она претрпела. Зар то није чудо? У Јеванђељу по Луки написано је да је Богородица посетила Јелисавету, тада је рекла: „Велича душа Моја Господа… јер од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:46, 48). Ко је била Богородица у то време? Само непозната кћи Назарета. Да ли су многи знали за Њу? За време које је протекло од тога дана колико је заборављено имена истакнутих жена? Ко памти мајку Наполеона или Александра Великог? Скоро нико. Међутим, милиона уста су кроз све векове поштовали ту кћи Назарета. Зар ми људи 20. века не потврђујемо истинитост ових речи Божије Мајке? То исто се односи и на једно од ‘другостепених’ Христових пророштава: када је Он остао у дому Симона губавог, дошла је жена и излила Му на главу скупоцени мирис. И Христос је рекао: „Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово Јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (Мт. 26:13). А сада размислимо да ли је круг Његових ученика био довољно велики да би неко могао да каже да су они сами обезбедили испуњење тог пророштва? Посебно таквог пророштва које, по стандардима савременог света, нема значај за већину људи. Да ли су ово чуда или не? Ако можеш, објасни их. А ако не можеш, онда их признај као такве“. Ови текстови се налазе у древним рукописима који се односе на време када су хришћана прогоњена мањина у незнабожачком свету. Лк 1:48 постоји у папирусу из трећег века , а Мт. 26:13 у папирусу из истог века. Ово искључује могућност ‘накнадног пророштва’. Логика против атеиста Атеисти имају проблем и са логиком. Притом, што је забавно, то се показује чак и тамо где атеисти желе да покажу своју велику ‘логичност’ у поређењу са верујућима. Узмимо као пример ироничну сличицу популарну код атеиста: На тај начин атеисти покушавају да избегну одговор на једно од најболнијих питања за себе. Питање је следеће: ‘Ако ви сматрате да верујући људи треба да се одрекну свог религиозног погледа на свет зато што на природно-научни начин није доказано Божије постојање, зашто ви сами не сматрате да сте дужни да се одрекнете свог атеизма из разлога што на природно-научни начин није доказано непостојање Бога?’ Уместо поштеног одговора, атеисти почињу са: ‘А не, ми настављамо од вас да захтевамо: докажите научно своју главну тврдњу! – и немојте се усудити да то од нас тражите!’ Такав став је тешко назвати логичним. У наведеној сличици се налази један суштински фалсификат. Када верујући поставља атеисти питање: ‘На који начин ти можеш да докажеш одсуство Бога?’, он не сматра неспособност атеисте да одговори на питање доказом Божијег постојања. Питање се поставља са другим циљем – да би се показао атеисти прави статус његовог погледа на свет. Јер сами верујући људи поштено називају свој поглед на свет вером и не представљају га за ‘јединствено аутентично научно знање’. А ето, атеисти свој поглед на свет покушавају да представе као такав и противе се да га признају за веру што он заправо и јесте у реалности. Међутим, са тачке гледишта логике, људи који верују у Бога се у спору са атеистима налазе у бољој позицији. Јер постојање Бога се доказује чак и приликом потврде делимично потврдне изјаве, типа: ‘неки феномени представљају по себи резултат деловања Бога на свет’. Атеизам претпоставља опште одричне изјаве – ‘ни један феномен не представља по себи резултат деловања Бога на овај свет’. ‘Очигледно је да се таква изјава сматра недоказивом већ макар због немогућности потпуне индукције, то јест, испитивања свих догађаја који су се некада одиграли, који се дешавају и који ће се тек догодити у будућности у универзуму. На тај начин… атеизам приноси… као полазну тачку догмат или аксиому која је много теже доказива од супротне изјаве. Заправо, истинитост делимично потврдне изјаве се доказује постојањем макар једног примера њене сагласности са реалношћу, истинитост опште одричне изјаве постаје поуздана једино при потпуној индукцији’.[16] Атеисти се вређају када се њихови погледи називају вером, али како још назвати убеђеност у идеју која не одговара критеријумима научног знања и не може имати научну потврду у принципу? Дакле, спор не иде између вере и научног знања, већ између вере да Бог постоји и вере да Бог не постоји, притом што прва може имати потврду у искуству, а друга – не. Како је писао А. Ф. Лосев ‘Атеизам лако решава ‘светске тајне’ и заборавља на ограниченост људског разума. Он стреми да из науке прогна све несхватљиво, заборављајући да је његово учење такође, у суштини, метафизичко. Једну тајну атеисти објашњавају другом и док хришћанство претпоставља потпуно разумљиву и у неком смислу природну идеје вере у један Узрок за друге узроке, атеисти стварају неразумљиви зачарани круг међусобних деловања узрока где један узрок представља последицу једног феномена и основу другог… попут барона Минхаузена који себе чупа из воде држећи се за косу’. Логичка недоследност атеиста постаје очигледна и приликом разматарња њихових најраспрострањенијих анти-религиозних аргумената. На пример, врло често воле да указују на примере правих или умишљених преступа које су извршили верујући људи. Са тачке гледишта атеиста, то доказује штетност религије као такве и за ‘мислећег човека’ то треба да буде довољна основа да би одбацио веру. Међутим, у том случају они су дужни да одбаце и медицину позивајући се на чињеницу многобројних преступа које су учинили лекари; треба да одбаце и науку јер су научници злочинци из историје врло добро познати, најсмртоноснија врста оружја била је развијена од стране научника. Овде се може убројати и атеистима толико омиљене спекулације на тему финансирања трошкова за изградњу храмова. Ето, колико би дечијих живота могло да се спаси уместо изградње једног храма. Међутим, атеисти из неког разлога не постављају то питање када наиђу на стадион или спејс-шатл. Сличних примера нелогичности и предрасуда од стране атеиста има јако пуно. Атеисти и пакао Сећам се, имао сам прилике једном давно да иступам на једном од факултета. Поред студената, седело је и неколико предавача. Један од њих је након мог иступања рекао. ‘Желим да вам поставим питање. Ви сигурно не можете да одговорите на њега, али ипак. Ето, ја сам атеиста. Ако будем живео цео свој живот пристојно и будем чинио добре поступке, да ли ћу након смрти отићи у рај сагласно са хришћанским представама? Чак и притом што настављам да одричем Бога?’ Одговорио сам да у његовом питању не видим ништа компликовано – у рај он неће отићи. Како се увредио овај атеиста! И касније сам наилазио на сличну ситуацију и у другим разговорима – из неког разлога атеисте интересује где ће они отићи након смрти и вређају се када сазнају да у рај неће доћи. Сигурно је да се то не тиче свих атеиста, али је сама тенденција занимљива. Мене, на пример, нимало не узнемирава што ћу се сагласно исламу наћи у паклу и што ћу се сагласно будизму рађати у свету страдања поново и поново. Ја просто не верујем у то и мене нимало не дотичу представе у које не верујем. Зашто то узнемирава атеисте? Многи од њих покушавају да то представе као противречност хришћанства – ‘ето, ако будете поверовали да је ваш Бог тако добар и све воли, зашто онда Он шаље на муке у пакао оне који не желе да верују у Њега?’ Међутим, рај и пакао сагласно са хришћанством не представљају добар и лош смештај. Рај представља живот са Богом. Само за оне који љубе Бога, живот са Њим ће представљати вечну радост. Наведимо пример: ако будете загрлили човека који вас воли и жели ваше загрљаје, то ће за њега бити тренутак среће. А ако будете загрлили човека који вас не воли и не жели да га грлите, то ће за њега бити мука. Рај не представља плату за добре поступке, већ сусрет са Оним Кога си заволео. Добри поступци помажу овом сусрету само онда када представљају израз свесне љубави ка Богу. Људима који не воле Бога, Он Своје друштво неће почети да намеће. Они ће остати у „тами најкрајњој“ са својим гресима и муком коју рађају ови греси. Греси које чини човек већ овде показују разарајуће дејство на њега – на пример, у земљама Скандинавије где је јако велики проценат атеиста, јако је велики и проценат обољевања од депресије. Сит и уређен живот без Бога из неког разлога не доноси радост. Након смрти човек жање оно што је сејао – последице свог избора. И то је праведно. Закључак Замислимо да плови брод у коме многи од путника нису видели капетана. И ето, појављује се човек који сматра да капетана уопште нема, износи различите аргументе у корист своје тврдње. Људе који му говоре да постоји капетан, он доживљава као људе који су просто измислили неку ‘идеју постојања капетана’ јер им је тако лакше. Сада пробајте да на ту ситуацију погледате очима човека који се лично срео и разговарао са капетаном – и онда ћете моћи да схватите верујуће. Основу вере у Бога представља искуство личног сусрета са Њим. Код атеисте се тај сусрет просто није догодио и, по правилу, зато што они сами и не стреме пуно ка том сусрету. Значајно је то да у разговору са психоаналитичарима сами атеисти јасно признају то: ‘Дешава се да неверујући у мирним тренуцима понекада питају себе да ли је њихово неверовање грешка која се јавља због стремљења да жељено представе за реално, захваљујући чему могу лако да избегну строге захтеве од стране Бога чије постојање они одричу и уместо тога се држе удобности, својевољности и тврдоглавости’.[17] Атеиста који захтева да му се ‘покаже Бог’ на почетку треба да одговори поштено себи самом на три једноставна питања: 1) Шта управо ја сматрам потпуним и несумњивим доказом постојања Бога? 2) Да ли се слажем да ћу, ако ми такав доказ буде показан, изменити свој живот у сагласности са законом који је објавио Бог и одрећи се од свега што у мом животу противречи Његовим заповестима? 3) Да ли слажем са тим да ћу, добивши такав доказ, морати да саопштим својим друговима-атеистима, а такође и верујућим људима са којима сам спорио да нисам био у праву и да сам сада постао верујући човек? Ако су одговори позитивни – може се користити саветом Преподобног Силуана Атонског.

У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе. Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар стаде говорити Георгију да му он не жели зло већ да би му одмах опростио све његове грешке и да би га високо наградио уколико би му се он као оцу с љубављу покорио. Тада Георгије рече да жели да иде у храм да се обрати боговима његовим. На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио! Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године. Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу. Тропар (глас 4): Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим. Свети мученик Лазар Нови Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса. Још о празнику на теми View full Странице