Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'где'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ђакон Милорад Јанчић, саслужитељ у цркви Светог Стефана Дечанског у Чикагу, једини из свештеничке породице службује у расејању. Отац је прота у Шапцу, два брата ђакони у Шабачкој Епархији, а два млађа брата иду путем старије браће. Питамо госта откуд он у Америци, да ли планира тамо да остане, колико је Црква важна за наше људе у највећем српском граду после Београда и да ли је снажан култ Светог Мардарија, новопросијавшег светитеља, чије мошти почивају у манастиру Светог Саве у Либертивилу. „Србин је Србин – ма где био! Не одриче се вере, језика и своје традиције“, каже ђакон Јанчић о нашим људима у Чикагу и додаје да ЦО има регистрованих 60 000 чланова, али да је број Срба у овом америчком граду неколико пута већи. Извор: Радио Источник
  2. Преносим овај текст у целости и нећу сада ништа коментарисати, стидим се. МАНЕ ТАКОЗВАНЕ "ГРАЂАНСКЕ ДРЖАВЕ", А У ОКОЛНОСТИМА ПОПУТ НАШИХ Ето, група младих Албанаца, ”спортиста”, је, без пардона, развила своју џиновску заставу НА ДАН ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ на Србију и Југославију. Све то кроз трик учешћа на новосадском полумаратону, одржаном истог дана. То су урадили, све смејући се и без скривања, на сред Варадинског моста, једног од три које су срушили непријатељски бомбардери пре тачно двадесет година. Пред стотинама ту присутних Срба, такође присутних, али без икакве реакције. Само један је како-тако одреаговао, али и он не директно, већ зовући полицију, која је, затим, нешто и пробала да уради - али је став нашег тужилаштва да овде ”нема елемената кривичног дела”, па су шесторица обесних Албанаца пуштени на слободу! Као да нас нема; као да немамо част, ни образ; као да се нама може радити ма шта (без икаквих последица), за разлику од третмана било каквих наших акција. И због тога више нема никкавог смисла понављати оно: Како би реаговали Шиптари (Хрвати, ”Бошњаци”...) да смо ми урадили исто што и они, рецимо - у Приштини (Загребу, Сплиту, Сарајеву...)? Јер је разлика између њих и нас, њихове осетљивости на оно што сматрају повредом њихове суверености и недопустивом провокацијом и наше млитаве о кукавичке попустљивости (шта год се десило, шта год нас урадили) толико велика да се, одавно још, не може поредити. Туга. И ужас, у сред ове овдашње, вишегодишње мазохистичке праксе, која се још дичи таквим својим ставом - аутодеструктивном логиком како смо ми, наводно, ”много хуманији (бољи, грађански освешћенији, мање националистички) од њих” кад се понашамо на самопоричући начин, и да, тобоже, ”прво треба 'чистити у свом дворишту', а нека се они сами позабаве својим екстремистима и инцидентним ситуацијама" (што они, наравно, никада неће да ураде, ни под разно, па онда испада да се њиховим нескривеним и непокајаним злочинима не бави нико, чак ни ми, као жртве, а нашим и најситнијим преступима - сви, од реда, до нивоа пребацивања ”стопроцентне кривице” искључиво на наш рачун)... Па онда Јасеновац (са СТОТИНАМА ХИЉАДА побијених српских цивила) добија мањи значај у оваквој дегенеричној, наметнутој нам пропорцији од (намештеног) стрељања НЕКОЛИКО МУШКАРАЦА, БОШЊАКА, У УНИФОРМАМА од стране групе српских диверзаната (под називом ”Шкорпиони”), а планетарно оплакана Сребреница (са искључиво мушким, пунолетним жргвама, без убијених цивила, а камоли жена и деце) лицемерно прекрива ужасе које су над Србима у том истом крају чинили баш ти у Сребреници побијени муслимански војници (и то ужасе почињене и над српском децом, па чак и нашим псима и домаћим животињама, у крвавом процесу геноцидног истребљења свих наших сународника - до бебеће колевке, али и последње животиње у некој српској штали у општинама Сребреница, Скелани и Братунац). Ми не бранимо жустро и са потребном озбиљношћи и непопустљивошћу своје страдале, за разлику од наших непријатеља, и још се, приде, тиме поносимо и бестидно хвалимо пред читавим светом. Просто призивамо нове некажњене покоље над нама, јер ће и они убрзо постајати прошлост (мало се сачека и - ето), а зна се, политички, другосрбијански оријентисани овдашњи политичари, говоре да треба заборавити прошлост и ”бавити се будућношћу”. Будућношћу која ће собом опет донети нова српска страдања, која ће, онда, поново постати прошлост (након неколико деценија, рецимо) и тиме нестати из програма и агенди наших према новој будућности опет окренутих политичких елита. И тако у круг, док не нестанемо. Све то зато што о страдању и неподношљивим боловима и језивим мучењима Срба, Српкиња и Српчади говоре њихови заштићени сународници из својих кабинета, фотеља и луксузних хотела, као о ликовима из романа или филма, нечем што више не постоји, него што постоји (поготово када је овај срамни процес подмазан новцем, наградама и привилегијама моћних заштитника наших џелата и непријатеља). И сад, ево, догађа нам се и ова шиптарско-албанска проба докле може да се иде у овој и оваквој држави. То су, пре њих, увежбавали и сплитски хулигани (са безболкама, гвозденим штанглама и ножевима) на једној бензинској пумпи у сред Србије, и ко зна ко све још. Пре пар дана су се тако играле и ”шиптарске делије” крај Панчева у својој пекарској (!!!) радњи, све сликајући се са пумпарицама и рукама у положају нацистичког орла са раширеним крилима. И све то - без казне, самим тим и без превентивног укидања сличних ситуација у непосредној будућности. Полако схватају да овде може све шта год хоће, како хоће и колико хоће, јер наше целокупно друштво (и његова режимска и она опозициона половина) даје сигнале ненормалне попустљивости, до аутошовинизма и уживања у томе да смо само ми - жртве, а сви други неваљали дерани који се понашају дивљачки и екстремно. Почињемо да забављамо своје противнике оваквим дизнијевским реакцијама на насиље и иживљавања свих врста. Ускоро, изгледа, можемо да очекујемо и организоване сафарије из суседних држава, за ”лов на људе” и некажњено малтретирање ”небрањених Срба”. А има и згодних Српкиња, приде. Ма, уживанција за сваког србождера из региона (и шире). Морамо да почнемо да се бранимо, сами ако треба, јер овако више не може и не сме. Постајемо народ за исмевање и шегу, као циркуски кловнови који урнебесно забављају своје гледаоце у овој балканској шатри (у коју свет не гледа, нити га интерсује шта се под њом збива - осим ако је реч о српским реакцијама и отпору безочним нападима). На путу смо ка националној држави или коначном нестанку! Још увек можемо да бирамо један од та два пута. Драгослав Бокан https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3225756/bezobzirna-provokacija-u-novom-sadu-rasirili-albansku-zastavu-na-mostu-gde-je-nato-ubio-mladog-olega-nasova-29-prvu-zrtvu-agresije?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName
  3. На Сирни четвртак 07. марта 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Светотројичком храму у Крагујевцу. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Mart2019/staracrkva07032019.m4a Владика Јован је у својој беседи рекао да: „Човек је тамо где су његове мисли. Наше мисли говоре о нашем карактеру. Добар човек мисли о добру, тј. о Богу. Зато је прва наша мисао на почетку дана врло важна. Она треба да буде о Богу. Онда ће и наше речи бити добре и топле, а наша молитва коју изговарамо ће бити сабрана и усмерена Богу. Слава Богу за све – речи су светих отаца. Тешко свакој мисли која се не преображава у Богу. Човек са преображеним мислима види красоту и дивоту Божију. Ако овако чинимо, љубав Божија ће нас се дотаћи, Његова жртва, нас ради, неће бити узалудна, као што није била узалудна ни за распетог разбојника са десне стране, који се на Крсту покајао“, била је поука Владике Јована верном народу. Извор: Епархија шумадијска
  4. После готово пет месеци од општих избора у Босни и Херцеговини(БиХ) ближи се и формирање власти на нивоу БиХ, али је извесно да са формирањем те власти ни на помолу није решење кључних питања која су наметнута међу будуће партнере у власти, Савез независних социјалдемократа(СНСД) Милорада Додика, Странку демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића и Хрватску демократску заједнице(ХДЗ) БиХ Драгана Човића. Прво питање је доношење Годишњег националног програма за Акциони план за чланство БиХ(МАП) у НАТО алијанси, што је до сада био изричит услов СДА да буде формиран нови Савет министара БиХ. СНСД и њихови савезници, као ни опозиција у Републици Српској(РС) нису спремни на активацију МАП-а, а Изетбеговић је ретерирао од првобитног става да неће ући у формирање Савета министара БиХ све док СНСД не пристане на активацију МАП-а. Сада то питање оставља за касније разговоре, не показујући притом знаке да ће одустати од захтева да МАП буде активиран. Све и кад би неким чудом помислио да одустане, на тај захтев ће га подсећати упорно странке левице међу Бошњацима које воде Социјалдемократска партије(СДП) БиХ и Демократска фронта(ДФ) Жељка Комшића, окупљене у политичку групацију звучног назива "Босанскохерцеговачки блок". Тај блок је одлучио да неће у ићи у коалицију са СДА, СНСД-ом и ХДЗ-ом БиХ називајући их "националистима", дочим себе описују као "босанскохерцеговачке патриоте" за које је чланство БиХ у НАТО један од кључних приоритета. Но, како те странке окупљају готово искључиво бошњачке бираче, јасно је да је њихови будући потези бити усмерени на критику сваког потеза СДА за који процене да је "непатриотски" с циљем да придобију што већи број бошњачких бирача до наредних општих избора. Зато ће у СДА добро измерити када ће - након што буде формиран Савет министара БиХ - поново посегнути не само за захтевом за активацију МАП-а, већ и за иницијативом за оцену уставности имена Републике Српске. А о тој иницијативи ће одлучивати за пет-шест месеци, како је то најавио Изетбеговић. С друге стране, СДА чека иницијатива ХДЗ-а БиХ за измене Изборног закона БиХ, којима би био гарантован избор хрватског члана Председништва БиХ гласовима Хрвата, уместо садашњег изборног система у коме је избор хрватског члана у ФБиХ омогућен гласовима Бошњака, што се и догодило избором Жељка Комшића у три изборна циклуса. Гаранције које ХДЗ БИХ тражи односе на формирање виртуелне изборне јединице која би важила само на дан избора, а била би дефинисана тако да обухвата подручја у ФБиХ где живи већинско хрватско становништво. Бошњачки политичари су то до сада одбијали, тумачећи тај захтев као први корак ка успостављању трећег, хрватског ентитета, мада им из ЕУ одавно гарантују да од таквог ентитета нема ништа, па су и из ХДЗ-а БиХ готово престали и да помињу "хрватски ентитет", ваљда схватајући да ће једва доћи и до "своје" целодневне изборне јединице уз досадашње противљење бошњачких политичара. Но, ако се неким чудом о томе договоре ХДЗ БиХ и СДА, колико год Изетбеговићу и његовима буде за врат дувао "БХ блок" - онда би се сав притисак и једних и других могао усмерити према РС у правцу убрзања "пута БиХ ка НАТО савезу". Просто, решавањем хрватског захтева за измену Изборног закона, нестаје крупан проблем у политичким односима Хрвата и Бошњака у ФБиХ, а одатле до њиховог заједничког деловања на приближавању БиХ НАТО алијанси није велики корак. Јер, чланство БиХ у НАТО-у је политички приоритет и ХДЗ-а БиХ, само не први као код СДА и "БХ блока", већ други, одмах после измена Изборног закона БиХ. Иако је мало извесно да ће се такав један савез Хрвата и Бошњака постићи у наредне четири године, ту опцију не треба сасвим искључити. С друге стране, српски политичари недавно су донели заједничке закључке у којима су још једном подсетили да се залажу искључиво за војну неутралност РС и БиХ, позивајући се на декларацију коју је усвојила Народна скупштина РС. Притом је сам Додик, приликом недавног сусрета са аустријским вицеканцеларом Хансом Кристијаном Штрахеом, прецизирао да би пристао и на војну неутралност по аустријском моделу. "Аустрија није члан НАТО-а, а члан је ЕУ и то је концепт за који мислимо да овде треба бити", рекао је Додик, ваљда мислећи да ће мало одобровољити бошњачке политичаре. А сличну поруку пре неки дан упутила је и председница РС Жељка Цвијановић. "Није нужно да држава мора бити члан НАТО-а да би постала члан ЕУ", рекла је Цвијановићева, илуструјући своју изјаву "примерима војно неутралних земаља - чланица ЕУ, попут Шведске и Аустрије, које сарађују са НАТО-ом кроз програм 'Партнерство за мир' ". Тешко је сада рећи да ли се у овим изјавама може назрети само један нови тактички потез Додика и Цвијановићеве или је можда реч о најави стратешкоог помака врха власти РС у правцу у коме се креће власт Србије, која "тренутно ради на новом плану индивидуалног партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, јер је досадашњи план истекао", како је то објаснио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. "Немамо намеру да будемо члан НАТО-а, али желимо да развијемо што је могуће боље односе" - још је рекао Дачић. Међутим, ако се у има у виду да председник Србије Александар Вучић не одустаје од свог плана "разграничења" на Косову и Метохији(КиМ), све уздајући се у гаранције НАТО-а за безбедност Срба на северу покрајине - није тешко закључити да Вучић види управо НАТО као кључног "гаранта" војне неутралности Србије приликом извођења свог плана "разграничења". Али, таква "војна неутралност", без гаранција Русије, више личи на неформално придруживање Србије НАТО алијанси неголи и на аустријску неутралност. А ако РС буде пратила Србију у њеном односу према НАТО-у - као што је прокламовала у једном од кључних делова своје декларације о војној неутралности - онда ће заједно са Србијом најпре и завршити под НАТО "кишобраном". Наравно, када се обави "разграничење" на КиМ, границе између Србије и БиХ остану чврсте као и сада, а границе између самопроглашеног Косова и Албаније - не буде. "Ја сам питао онда шта ми радимо ако 31. марта више не буде границе између Косова и Албаније, шта раде ЕУ и сви други. Нисам добио одговор. Али сам добио један коректан и конкретан одговор шта би било да ми исто урадимо са Републиком Српском. Немци су рекли да у томе и јесте разлика и да зато Србија има будућност, а неке друге немају и зато што знају да ћемо се понашати озбиљно и одговорно и у складу са оним што је могуће", рекао је Вучић на последњој Минхенској безбедносној конференцији. После оваквог "немачког одговора" и Вучићеве "озбиљности и одговорности" и тврдње да "зато Србија има будућност", питање је, заправо, какву будућност може да очекује Република Српска у оквиру БиХ. Односно, да ли ће Вучић "разграничењем" на КиМ "обезбедити" стабилну будућу позицију РС унутар БиХ или ће тиме пре отворити простор свима онима који слабљење садашње уставне позиције РС виде као кључни услов за изградњу "функционалне" БиХ?
  5. Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји
  6. Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји View full Странице
  7. Не, заиста није важно на којем је месту Александар Вучић седео током париске шараде, већ на којем је месту стајао пре ње?! Стајао је тамо где се већ годинама осећа најкомфорније- на газишту чауша западних дахија, па откуд толико чуђење што му је запала хоклица на излазу у случају нужде?! Макрон га је сместио тамо где ће га и историја посести- на маргини, столици намењеној за гардеробера који се веероватно задржао послом па су нашли адекватну замену, с тим што су у знак “почасти” Вучићу дозволили да сав бакшиш од чување капута задржи и прикаже у Србији као још једну историјску инвестицију која ће упослити хиљаде младих на кривљењу кифли за сендвиче. Не ликујем, напротив, жао ми је што дивну и славну Србију гледају кроз њега, што је многима овде синоним Србије, што магарећу клупу из које је извиривао нико неће смети да назове тако, већ престолом с којег је са висине гледао на остале… Престол јесте, али голог цара који је своју царевину свео на “благовести” издаје, моралног бездана, наличја људскости и националног поноса сапнутог у покајању: “Извите, и овог сам се јутра пробудио као Србин, даћу све од себе да сутра исправим грешку, обећавам!” Но, признајмо, не би Вучић успео Кајмакчалан да учини клизиштем да не саучествујемо у тој бесрамној работи! Ко потпаљујући фитиље, ко правећи се да не види како горе, ко срећан што се неће обрушити на његову већ братовљеву кућу, ко пресрећан што ће затрпати његов дом јер боље је остати жив закопан док све не прође, а после ће ваљда неко чути вапај из “гроба”..? Није Француска понизила Србију већ се према њој понела гледајући шта јој Вучић чини! А, Вучић јој чини оно што је та иста Француска (уз саслужење највећег подлаца- британске империје) желела да учини 1916. на обалама Валоне и Драча- да остави мору да докрајчи оно што албанске врлети нису српском збегу! Но, тада се дични Србин није дао, није га дала мајчица Русија, а данас…данас ћутке, у страху од сопственог гласа, молимо плиме да нас понесу у мрачне дубине јер смо пристали да ова шака јада власти утка у нас мисао да ваљамо онолико колико они не ваљају ничему! Нисмо достојни славних предака, нити сасвим сигурно славнијих од нас потомака, јер ми смо, МИ, дозволили да Вучић и Вучићеви сведоци владају нашим празним душама! Државом не владају, то су издали душманима на управљање, а они су приграбили душе и преметнули их у своје бисаге и самаре! Издали су Косово и Метохију јер смо ћутке, или полушапатом, пристали да нам небо замене фото-тапетом, Бога за распеване фонтане, кандила за бофл лампионе, славу за надничарење у сопственим животима, наду за трептај среће у лавини очајања, Високе Дечане за високе куле Потемкиновог села “Београд на води” и ресто Србије на хлебу и води, Кајмакчалан за брдо шута безвратих неимара, Солунски фронт за фронт пред “Лидлом”, Милунку Савић за Мају Гојковић, Живојина Мишића за Вулина… Отуда Вучић у Паризу, под ђавољим знамењем некаквог “косова”! Отуда крвава звер од Тачија у строју победника! Отуда магарећа клупа, јер немамо храбрости да је назовемо тако, већ троном лажног цара Алека малог! Нико у Паризу није понизио наше славне претке- одавно су они с десне стране Господа, не може Божијој војсци дан овоземаљског бесрамља ништа! Понизили смо себе заборавивши чији смо предајући душу и срце задругарима јада на откуп! Лакше нам је ћутати у рушевинама куће, него с њеног прага пркосно викнути- ВАЛА, ДОСТА ЈЕ, И ПРЕВИШЕ! СИКТЕР ЧАУШИ ЗАПАДНИХ ДАХИЈА! Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/2018/11/12/није-важно-где-је-вучић-седео-већ-где-с/?fbclid=IwAR3SIBKJ907ic1eQrS2zuLW-6GHw7Pv_uqyXAH1FB9t_q_M8Bq9bggTnndQ
  8. Никад нисам упознао Јоана Кулијануа, иако сам двапут посетио факултет на којем је убијен. Штавише, из његове канцеларије на Теолошком факултету Универзитета у Чикагу стизала су ми, лета 1988. године, охрабрујућа писма која су наговештавала да ће ми баш он бити ментор током мојих планираних докторских студија на том факултету. Те године он је предавао редовне постдипломске курсеве из гностицизма, историје раног хришћанства, као и предмет по свом избору, који је носио део наслова његове будуће књиге: Путовања у онострано у религији и књижевности. Завршавајући у Београду моју магистарску тезу, с великим уживањем сам, тог истог лета, читао његов текст о демонизацији космоса и гностичком дуализму, објављен у француској Ревији за историју религија (Ioan P. Culianu, „Demonisation du cosmos et dualisme gnostique“, Revue de l’histoire des religions, № 3 [1979]). Идуће године сам, ипак, променио план, и уместо да одем на чикашки Универзитет, одлучио сам да докторске студије започнем на Универзитету у Питсбургу. Само две године доцније, пријатељ из Чикага ми је јавио да је Кулијану убијен. То је тада била вест која је дубоко потресла академску јавност широм САД. Јер у својој 41. години, када је и сам „отпутовао у онострано“, које је с таквим жаром проучавао целог свог кратког научног века, Кулијану је већ био религиолог светског значаја, и то не само у Чикагу, где је наследио катедру свог чувеног земљака Мирче Елијадеа, него и у круговима најугледнијих америчких и европских историчара религије. Кулијану је рођен 1950. у румунском граду Јаши, у веома угледној универзитетској породици. Студирао је на Универзитету у Букурешту, где је, према речима својих професора, био студент какав се среће тек сваких педесет година. Из Чаушескуове Румуније он је, међутим, године 1972. изненада пребегао у Италију, захваљујући једном краћем студијском боравку и стипендији италијанске владе. О тој његовој намери нису били обавештени ни најужи чланови породице. Кулијану је и пре свог првог, избегличког сусрета с Италијом, помно проучавао ренесансне философе и мислиоце попут Марсилија Фичина, Ђордана Бруна и Пика дела Мирандоле. Још тада је он, заправо, почео да ради на својој најпознатијој књизи и најбољем делу Ерос и магија у ренесанси, које ће бити први пут објављено на француском тек 1984. Пре одласка у Италију, та истраживања била су, међутим, сачувана у Кулијануовој магистарској тези Марсилио Фичино и ренесансни платонизам. Младог и надареног румунског енциклопедика је, у то доба, изгледа, највише заокупљала ширина и ерудиција италијанских мислилаца који су успевали да у својим оригиналним пројектима на једном месту обухвате дискурзивна знања науке и мистичку имагинацију религије, магије и алхемије. Још тада је, у ствари, Кулијану препознао и изнова формулисао једну од основних теоријских поставки које ће га руководити и у доцнијим религиолошким истраживањима: ум и људска креативна имагинација стварају реалне светове. Нимало случајно, на самом почетку Кулијануовог Водича кроз светске религије, налази се, као мото, следећа мисао: „Оно што би могло бити много је чудесније од онога што јесте.“ Имагинарни светови нису, дакле, ништа мање реални од стварних, материјалних светова, а васељена делује по принципу јединства супротности (coincidentia oppositorum). Штавише, људска историја, па и повест религија, јесу само мапе људског ума; оне прекривају коначан, ограничен број комбинација и решења појединих религијских проблема. Религијске доктрине, веровања, идеје које се јављају на разним странама земљине кугле – писаће још Кулијану у предговору свог постхумно објављеног Водича – „присутне су у свим људским умовима који размишљају о њима тако што размишљају о проблему“ (Мирча Елијаде и Јоан Кулијано, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996, стр. 18). Религије, у ствари, нису ништа друго до „системи који имају тенденцију да прекрију све логичке алтернативе понуђене назнакама неких проблема“ (Ibid. 19). Отуда, у једном општијем смислу, ни „фундаментално јединство људске врсте не почива на јединству погледа или решења, већ на јединству операција људског ума“ (Ibid. 20). Дуго су, на пример, историчари религија покушавали да покажу како је веровање у сеобу душа дошло у Грчку из Индије, па су га ту прихватили орфичари, питагорејци и доцније Платон. Међутим, исто веровање сусреће се и међу афричким, северноамеричким и јужноамеричким народима, као и у Сибиру, Океанији и Меланезији. Кулијану је, заправо, сматрао да су сви ти народи, независно једни од других, али на основу сличних операција ума, дошли до идеје о подвојености душе и тела и слободном кретању душа из тела у тело. Попут Леви Строса, Кулијану ту препознаје једноставне бинарне структуре (нпр. душа–тело) које је људски ум вековима „обрађивао“ на сличан начин у различитим религијама. Узмимо само рану повест хришћанства као пример. На васељенским саборима се дуго расправљало о односу између божанске и људске природе Исуса Христа. То је један од централних проблема у хришћанској теологији, догматици. Али гледано логички, тврдио би Кулијану, ту је реч о свега четири алтернативе које теолози могу узети у обзир. Христос је, наиме, или само божанско биће, или само људско биће, или и божанско и људско биће, или ни божанско, ни људско биће. Прво гледиште су заступали хришћански гностици, друго је било ближе схватању евионита, раних јеврејских хришћана, док је четврто било типично за тзв. „ангелолошку христологију“. На саборима је, међутим, као правоверно учење, превагу однело треће гледиште, по коме је Христос у пуном смислу и Бог и човек, односно Богочовек. Када је то већ једном било утврђено и прихваћено на прва два сабора (у Никеји и Цариграду), те када су, најзад, и црквено-политички ауторитети стали иза те христолошке концепције, логично се наметнуло питање о односу божанске и људске природе Исуса Христа. Је ли ту, наиме, реч о само једној, богочовечанској природи, или пак о две различите природе интегрисане у једној личности? То је, опет, била централна тема четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године. Историјски гледано, многи расколи у повести хришћанства настали су као резултат неслагања око једног врло ограниченог броја логичких алтернатива, а то је, опет, пресудно обликовало саме историјске догађаје, односно правац и ток хришћанске повести. Кулијану је, дакле, сматрао да је такав ’бинарни процес гранања’, у ствари, једна од основних сила у историји, и да оваквих примера има пуно у различитим религијским традицијама. Јоан Кулијану и Мирча Елијаде Свој когнитивистички поглед на религију и друге хуманистичке дисциплине Кулијану је, сасвим сигурно, развио током вишегодишњег проучавања ренесансне философије и мистике. Трогодишњи боравак у Италији (1972–1975) омогућио је румунском емигранту, и поред врло тешких животних услова, непосредан додир с највећим уметничким и интелектуалним достигнућима ренесансе који су га надахњивали до краја живота. Боравећи, након тога, у Француској и Холандији (Гронинген, 1976–1983), млади апатрид је успоставио пуно међународних контаката с другим европским интелектуалцима и емигрантима. Међу Кулијануовим познаницима, колегама и пријатељима из тог периода издвајају се Уго Бјанки, Мартен Вермасерен, Елемир Зола и Умберто Еко. Посредством тих контаката, за њега је дознао и његов пуно старији и славнији земљак – Мирча Елијаде, о коме је, још 1978. године, Кулијану објавио и своју прву књигу (Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978). Елијаде је, потом, средином осамдесетих, непосредно утицао на Кулијануов долазак у Чикаго, на универзитет. Стари професор је умро 1986, а тридесетшестогодишњи Кулијану га је незванично наследио на најпрестижнијој светској катедри за изучавање религија. Он је, попут свог ментора, и сам био изузетно надарен, плодан стваралац. Са своја три доктората (Католички универзитет у Милану и два доктората на Сорбони, укључујући и највиши степен – doctorat d’état), пишући на шест језика и говорећи осам, Кулијану је, до своје преране смрти у четрдесет првој години, публиковао и припремио чак седамнаест књига. Живот му је постао угрожен тек када је за европску штампу почео да пише и политичке чланке који су садржали беспоштедну критику Илијескуовог режима. Иако су околности његовог мистериозног убиства у тоалету чикашког Теолошког факултета до данас остале неразјашњене у јавности, претпоставља се да је Кулијану страдао као жртва планираног политичког атентата у коме је вероватно учествовала и румунска тајна полиција. Кулијану се у свом опусу често и радо препуштао великим и амбициозним темама. О томе, можда, најбоље сведоче наслови његових најпознатијих књига: Дрво гнозе: Гностичка митологија од раног хришћанства до модерног нихилизма (1992); Изван овога света: Путовања на други свет од Гилгамеша до Алберта Ајнштајна (1990); Ерос и магија у ренесанси, 1484 (1984). Непосредно уочи своје смрти, он је паралелно радио на два нова дела – тротомној „повести ума“, која би садржала делове о религији, философији и науци, као и једној целовитој историји магије. Ти списи, нажалост, нису завршени, али је зато постхумно објављен Водич кроз светске религије, у коме је Кулијану, уз помоћ веренице Хилари Виснер, сакупио део грађе из Елијадеове заоставштине и својих властитих предавања и списа. Међу овим делима посебно се, свакако, издваја Кулијануова дуго припремана монографија Eros et magie à la Renaissance, 1484, објављена тачно 500 година након наредбе папе Инокентија VIII инквизицији да отпочне с прогоном јеретика и вештица у Немачкој. Елијаде је сматрао да су тек с овим делом почеле да се појављују најзначајније Кулијануове теорије, док Јоанова колегиница с Теолошког факултета Венди Донигер вели да је Ерос и магија напросто једна ’бриљантна књига’. Та књига се, у ствари, бави периодом у европској историји у коме се редефинише људска цивилизација и разоткрива моћ креативне имагинације и ероса. Кулијану ту заступа становиште да се историјске промене дешавају као резултат мутације, а не еволуције, и то често захваљујући силама које су испрва скривене од учесника у тим догађајима. За разлику од ренесансе, која афирмише имагинацију, несвесно и еротско, протестантска реформација, путем гушења и потискивања имагинарног, отвара пут ка модерној технологији, политичким институцијама и савременој неурози човечанства. За мислиоце попут Фичина, Мирандоле и Бруна, као и арапског философа ал-Киндија, идеални свет имагинације једнако је стваран као и актуелни свет, који представља сенку или одраз дубљих духовних сила. Посредством универзалног духа (πνεῦμα), ум и машта сваког појединца су у тешњој вези са самим догађајима него што се то обично мисли. Кулијану је веровао у то да ми живимо у универзуму који има пуно више димензија него што савремена наука успева да претпостави. У занимљивој паралели с Платоновом метафором пећине, румунски религиолог пореди наш свет с баром пуном риба које не знају готово ништа о томе шта се дешава на њеној површини. На њујоршкој промоцији Фукоовог клатна, Умберто Еко је, препознавши Кулијануа у публици, позвао свог колегу да му се придружи на бини. Том приликом је Кулијану изјавио да крива тумачења често постају реалност, и бивају пуно стварнија од истине кад довољан број људи поверује у њих. „Ништа боље не илуструје тај принцип од холокауста. Кад се ускладе луди, фанатични умови, они креирају алтернативну стварност; они убијају из измишљених разлога“ (Ioan Culianu, „Umberto Eco and the Library of Alexandria, I“, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, 6). Нажалост, баш такве силе су се маја 1991. удружиле и против самог професора Кулијануа, који је, захваљујући својој ренесансној интуицији, и сам често слутио да ће умрети млад, предвидевши, штавише, у алегоријској новели Слободна Јорманија, злоупотребу и крах једне револуције сличне оној која се збила у његовој домовини. У кафетерији Кулијануовог факултета у чикашком Хајд парку, недалеко од места где је њихов професор убијен, студенти религиологије и данас расправљају о натприродним световима, гностицизму, кабали и ренесанси. На мајици која се једино ту може купити, неки маштовити шаљивџија је исписао слоган: „Ово је место где сам Бог пије кафу“. Извор: Трећи програм Радио Београда, 139–140 (2008), 293–297; такође: Б92, 11.10.2006.
  9. Милан Вукомановић Млади професор Јоан Кулијану је убијен у тоалету Теолошког факултета Универзитета у Чикагу. Убица још увек није познат, као ни мотив. Постоје спекулације да је убиство наручио Никола Чаушеску због његових политичких чланака. Проблем је што се убиство десило годину и по дана након чаушескуове смрти. Пре него што је убијен Кулијану је писао чланке и давао интервјуе у којима је осуђивао режим Јон Илиејскуа. Неки повезују ово убиство са тајном полицијом која га је дала убити како не би постао јака политичка фигура у случају повратка у земљу. Најсмелији теоретичари мотиве за убиство траже у књигама и објављеним радовима професора Кулијануа. Никад нисам упознао Јоана Кулијануа, иако сам двапут посетио факултет на којем је убијен. Штавише, из његове канцеларије на Теолошком факултету Универзитета у Чикагу стизала су ми, лета 1988. године, охрабрујућа писма која су наговештавала да ће ми баш он бити ментор током мојих планираних докторских студија на том факултету. Те године он је предавао редовне постдипломске курсеве из гностицизма, историје раног хришћанства, као и предмет по свом избору, који је носио део наслова његове будуће књиге: Путовања у онострано у религији и књижевности. Завршавајући у Београду моју магистарску тезу, с великим уживањем сам, тог истог лета, читао његов текст о демонизацији космоса и гностичком дуализму, објављен у француској Ревији за историју религија (Ioan P. Culianu, „Demonisation du cosmos et dualisme gnostique“, Revue de l’histoire des religions, № 3 [1979]). Идуће године сам, ипак, променио план, и уместо да одем на чикашки Универзитет, одлучио сам да докторске студије започнем на Универзитету у Питсбургу. Само две године доцније, пријатељ из Чикага ми је јавио да је Кулијану убијен. То је тада била вест која је дубоко потресла академску јавност широм САД. Јер у својој 41. години, када је и сам „отпутовао у онострано“, које је с таквим жаром проучавао целог свог кратког научног века, Кулијану је већ био религиолог светског значаја, и то не само у Чикагу, где је наследио катедру свог чувеног земљака Мирче Елијадеа, него и у круговима најугледнијих америчких и европских историчара религије. Кулијану је рођен 1950. у румунском граду Јаши, у веома угледној универзитетској породици. Студирао је на Универзитету у Букурешту, где је, према речима својих професора, био студент какав се среће тек сваких педесет година. Из Чаушескуове Румуније он је, међутим, године 1972. изненада пребегао у Италију, захваљујући једном краћем студијском боравку и стипендији италијанске владе. О тој његовој намери нису били обавештени ни најужи чланови породице. Кулијану је и пре свог првог, избегличког сусрета с Италијом, помно проучавао ренесансне философе и мислиоце попут Марсилија Фичина, Ђордана Бруна и Пика дела Мирандоле. Још тада је он, заправо, почео да ради на својој најпознатијој књизи и најбољем делу Ерос и магија у ренесанси, које ће бити први пут објављено на француском тек 1984. Пре одласка у Италију, та истраживања била су, међутим, сачувана у Кулијануовој магистарској тези Марсилио Фичино и ренесансни платонизам. Младог и надареног румунског енциклопедика је, у то доба, изгледа, највише заокупљала ширина и ерудиција италијанских мислилаца који су успевали да у својим оригиналним пројектима на једном месту обухвате дискурзивна знања науке и мистичку имагинацију религије, магије и алхемије. Још тада је, у ствари, Кулијану препознао и изнова формулисао једну од основних теоријских поставки које ће га руководити и у доцнијим религиолошким истраживањима: ум и људска креативна имагинација стварају реалне светове. Нимало случајно, на самом почетку Кулијануовог Водича кроз светске религије, налази се, као мото, следећа мисао: „Оно што би могло бити много је чудесније од онога што јесте.“ Имагинарни светови нису, дакле, ништа мање реални од стварних, материјалних светова, а васељена делује по принципу јединства супротности (coincidentia oppositorum). Штавише, људска историја, па и повест религија, јесу само мапе људског ума; оне прекривају коначан, ограничен број комбинација и решења појединих религијских проблема. Религијске доктрине, веровања, идеје које се јављају на разним странама земљине кугле – писаће још Кулијану у предговору свог постхумно објављеног Водича – „присутне су у свим људским умовима који размишљају о њима тако што размишљају о проблему“ (Мирча Елијаде и Јоан Кулијано, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996, стр. 18). Религије, у ствари, нису ништа друго до „системи који имају тенденцију да прекрију све логичке алтернативе понуђене назнакама неких проблема“ (Ibid. 19). Отуда, у једном општијем смислу, ни „фундаментално јединство људске врсте не почива на јединству погледа или решења, већ на јединству операција људског ума“ (Ibid. 20). Дуго су, на пример, историчари религија покушавали да покажу како је веровање у сеобу душа дошло у Грчку из Индије, па су га ту прихватили орфичари, питагорејци и доцније Платон. Међутим, исто веровање сусреће се и међу афричким, северноамеричким и јужноамеричким народима, као и у Сибиру, Океанији и Меланезији. Кулијану је, заправо, сматрао да су сви ти народи, независно једни од других, али на основу сличних операција ума, дошли до идеје о подвојености душе и тела и слободном кретању душа из тела у тело. Попут Леви Строса, Кулијану ту препознаје једноставне бинарне структуре (нпр. душа–тело) које је људски ум вековима „обрађивао“ на сличан начин у различитим религијама. Узмимо само рану повест хришћанства као пример. На васељенским саборима се дуго расправљало о односу између божанске и људске природе Исуса Христа. То је један од централних проблема у хришћанској теологији, догматици. Али гледано логички, тврдио би Кулијану, ту је реч о свега четири алтернативе које теолози могу узети у обзир. Христос је, наиме, или само божанско биће, или само људско биће, или и божанско и људско биће, или ни божанско, ни људско биће. Прво гледиште су заступали хришћански гностици, друго је било ближе схватању евионита, раних јеврејских хришћана, док је четврто било типично за тзв. „ангелолошку христологију“. На саборима је, међутим, као правоверно учење, превагу однело треће гледиште, по коме је Христос у пуном смислу и Бог и човек, односно Богочовек. Када је то већ једном било утврђено и прихваћено на прва два сабора (у Никеји и Цариграду), те када су, најзад, и црквено-политички ауторитети стали иза те христолошке концепције, логично се наметнуло питање о односу божанске и људске природе Исуса Христа. Је ли ту, наиме, реч о само једној, богочовечанској природи, или пак о две различите природе интегрисане у једној личности? То је, опет, била централна тема четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године. Историјски гледано, многи расколи у повести хришћанства настали су као резултат неслагања око једног врло ограниченог броја логичких алтернатива, а то је, опет, пресудно обликовало саме историјске догађаје, односно правац и ток хришћанске повести. Кулијану је, дакле, сматрао да је такав ’бинарни процес гранања’, у ствари, једна од основних сила у историји, и да оваквих примера има пуно у различитим религијским традицијама. Јоан Кулијану и Мирча Елијаде Свој когнитивистички поглед на религију и друге хуманистичке дисциплине Кулијану је, сасвим сигурно, развио током вишегодишњег проучавања ренесансне философије и мистике. Трогодишњи боравак у Италији (1972–1975) омогућио је румунском емигранту, и поред врло тешких животних услова, непосредан додир с највећим уметничким и интелектуалним достигнућима ренесансе који су га надахњивали до краја живота. Боравећи, након тога, у Француској и Холандији (Гронинген, 1976–1983), млади апатрид је успоставио пуно међународних контаката с другим европским интелектуалцима и емигрантима. Међу Кулијануовим познаницима, колегама и пријатељима из тог периода издвајају се Уго Бјанки, Мартен Вермасерен, Елемир Зола и Умберто Еко. Посредством тих контаката, за њега је дознао и његов пуно старији и славнији земљак – Мирча Елијаде, о коме је, још 1978. године, Кулијану објавио и своју прву књигу (Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978). Елијаде је, потом, средином осамдесетих, непосредно утицао на Кулијануов долазак у Чикаго, на универзитет. Стари професор је умро 1986, а тридесетшестогодишњи Кулијану га је незванично наследио на најпрестижнијој светској катедри за изучавање религија. Он је, попут свог ментора, и сам био изузетно надарен, плодан стваралац. Са своја три доктората (Католички универзитет у Милану и два доктората на Сорбони, укључујући и највиши степен – doctorat d’état), пишући на шест језика и говорећи осам, Кулијану је, до своје преране смрти у четрдесет првој години, публиковао и припремио чак седамнаест књига. Живот му је постао угрожен тек када је за европску штампу почео да пише и политичке чланке који су садржали беспоштедну критику Илијескуовог режима. Иако су околности његовог мистериозног убиства у тоалету чикашког Теолошког факултета до данас остале неразјашњене у јавности, претпоставља се да је Кулијану страдао као жртва планираног политичког атентата у коме је вероватно учествовала и румунска тајна полиција. Кулијану се у свом опусу често и радо препуштао великим и амбициозним темама. О томе, можда, најбоље сведоче наслови његових најпознатијих књига: Дрво гнозе: Гностичка митологија од раног хришћанства до модерног нихилизма (1992); Изван овога света: Путовања на други свет од Гилгамеша до Алберта Ајнштајна (1990); Ерос и магија у ренесанси, 1484 (1984). Непосредно уочи своје смрти, он је паралелно радио на два нова дела – тротомној „повести ума“, која би садржала делове о религији, философији и науци, као и једној целовитој историји магије. Ти списи, нажалост, нису завршени, али је зато постхумно објављен Водич кроз светске религије, у коме је Кулијану, уз помоћ веренице Хилари Виснер, сакупио део грађе из Елијадеове заоставштине и својих властитих предавања и списа. Међу овим делима посебно се, свакако, издваја Кулијануова дуго припремана монографија Eros et magie à la Renaissance, 1484, објављена тачно 500 година након наредбе папе Инокентија VIII инквизицији да отпочне с прогоном јеретика и вештица у Немачкој. Елијаде је сматрао да су тек с овим делом почеле да се појављују најзначајније Кулијануове теорије, док Јоанова колегиница с Теолошког факултета Венди Донигер вели да је Ерос и магија напросто једна ’бриљантна књига’. Та књига се, у ствари, бави периодом у европској историји у коме се редефинише људска цивилизација и разоткрива моћ креативне имагинације и ероса. Кулијану ту заступа становиште да се историјске промене дешавају као резултат мутације, а не еволуције, и то често захваљујући силама које су испрва скривене од учесника у тим догађајима. За разлику од ренесансе, која афирмише имагинацију, несвесно и еротско, протестантска реформација, путем гушења и потискивања имагинарног, отвара пут ка модерној технологији, политичким институцијама и савременој неурози човечанства. За мислиоце попут Фичина, Мирандоле и Бруна, као и арапског философа ал-Киндија, идеални свет имагинације једнако је стваран као и актуелни свет, који представља сенку или одраз дубљих духовних сила. Посредством универзалног духа (πνεῦμα), ум и машта сваког појединца су у тешњој вези са самим догађајима него што се то обично мисли. Кулијану је веровао у то да ми живимо у универзуму који има пуно више димензија него што савремена наука успева да претпостави. У занимљивој паралели с Платоновом метафором пећине, румунски религиолог пореди наш свет с баром пуном риба које не знају готово ништа о томе шта се дешава на њеној површини. На њујоршкој промоцији Фукоовог клатна, Умберто Еко је, препознавши Кулијануа у публици, позвао свог колегу да му се придружи на бини. Том приликом је Кулијану изјавио да крива тумачења често постају реалност, и бивају пуно стварнија од истине кад довољан број људи поверује у њих. „Ништа боље не илуструје тај принцип од холокауста. Кад се ускладе луди, фанатични умови, они креирају алтернативну стварност; они убијају из измишљених разлога“ (Ioan Culianu, „Umberto Eco and the Library of Alexandria, I“, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, 6). Нажалост, баш такве силе су се маја 1991. удружиле и против самог професора Кулијануа, који је, захваљујући својој ренесансној интуицији, и сам често слутио да ће умрети млад, предвидевши, штавише, у алегоријској новели Слободна Јорманија, злоупотребу и крах једне револуције сличне оној која се збила у његовој домовини. У кафетерији Кулијануовог факултета у чикашком Хајд парку, недалеко од места где је њихов професор убијен, студенти религиологије и данас расправљају о натприродним световима, гностицизму, кабали и ренесанси. На мајици која се једино ту може купити, неки маштовити шаљивџија је исписао слоган: „Ово је место где сам Бог пије кафу“. Извор: Трећи програм Радио Београда, 139–140 (2008), 293–297; такође: Б92, 11.10.2006. View full Странице
  10. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк
  11. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице
  12. „Са песмом уз гусле будимо оно што у својој основи и јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, народ правичности и истинољубља. Певајте песме истине, поштујући историјске чињенице, духовност и традиционалне вредности народа нашег и земаља наших.“ (блаженопочивши Патријарх српски Павле) У петак 7. септембра, са почетком у 13 часова, у Атријуму Музеја града Новог Сада на Петроварадинској тврђави биће свечано отворена изложба под називом „Где сви ћуте оне говоре – гусле Етнографског музеја у Београду“ аутора вишег кустоса Мирослава Митровића, који је био наш гост у Јутарњем програму. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  13. На телевизији са националном фреквенцијом, били смо сведоци извргавању руглу униформе славне српске војске и њених симбола. Учесници овог накарадног перформанса на најгори могући начин приказали су обележја институције у коју српски народ има највише поверења. У моралне вредности учесника "Фарме" и сличних ријалитија не бисмо да улазимо, мада смо уназад неколико година упознати са њиховим блиским контактима са подземљем и проституцијом, и сад смо доживели да наше војнике упоређују управо са таквима. Овај преседан дубоко задире у одговорност оних из Војске Србије, који су промискуитетним лицима омогућили да добију војне униформе са све званичним ознакама Војске Србије. Управни одбор Војног синдиката Србије поднеће кривичну пријаву против Н. Н. лица и уједно позивамо Војну полицију и надлежног јавног тужиоца да предузму све законске мере по члану 329. Кривичног законика којим је прописано као кривично дело "неовлашћено ношење знака војног лица" и којим је запрећена казна до три године затвора. Такође, законом о Војсци Србије чланом 23. забрањено је истицање и ношење симбола и обележја ВС на начин којим би се нарушио углед војске. Начин на који се у овом ријалити програму носи војна униформа никако не импонује припадницима Војске Србије а верујемо ни генералима које овде пореде са извесним Микијем и зато у овом случају онај ко је омогућио оваквим злоупотребу униформе Војске Србије мора да буде позван на одговорност. Позивамо РРА да предузму мере да се са брукањем Војске Србије одмах прекине.
  14. Смењени владика Филарет провоцирао је и изазивао на тучу епископа милешевског Атанасија (Ракиту), дошло је до кошкања и гуркања, али не и обрачуна међу владикама. Владика Атанасије прошлог понедељка отишао је у посету манастиру Дубница у милешевској епархији и саопштио Филарету да је дошао да разговарају о црквеном новцу који недостаје из времена када је он управљао Епархијом, као да има значајних дуговања на нивоу целе Епархије. Према сазнањима “Блица” Атанасије је тражио одговор од Филарета о 400.000 евра који недостају из манастира Прибојска бања. Чим је чуо разлог епископовог доласка и питање које је уследило, Филарет је почео да провоцира и изазива да га владика Атанасије удари. Филарет је разрешен управљања Епархијом на мајском Сабору 2015, а његово место додељено је две године касније владики Атанасију (Ракити) који је био и дугогодишњи викар почившег патријарха Павла. Владика Филарет се никада није помирио са сменом и годинама покушава да се врати на чело Епархије. У томе има и помоћ појединих владика, међу и којима бачког Иринеја. У црквеним круговима се овај немили догађај, који како кажу, “не служи на част ниједном од владика” тумачи као још један у низу покушаја Филарета да се врати у Епархијски трон. Овог пута да се покаже како владика Атанасије није достојан управљања Епархијом. Како “Блиц” сазнаје у Патријаршији, владика Атанасије је са намером свратио у манастир Дубница где по одлуци СПЦ Филарет борави после смене. Епископ је, како наводи извор Блица, желео да од владике Филарета лично чује шта се догодило са позамашном свотом црквеног новца коме нема трага. Према информацијама које су стигле у Патријаршију, владика Атанасије је у посету код бившег владике отишао са даровима, а Филарет му је одмах одбрусио да му од њега ништа не треба и свом помесном епископу поручио да није ни требао да долази. - Према ономе што за сада знамо, владика Атанасије саопштио је умировљеном владики Филарету да се јављају разни приватници због дуговања Епархије која потичу из времена док је њоме управљао Филарет. Епископ Атанасије је питао и за 400.000 евра из манастира Прибојска бања. По ономе што је стигло до нас, владика Филарет је, уместо одговора свом епископу, узвратио наводима о томе како владика Атанасије управља епархијом - каже извор “Блица”. Како сазнајемо, владика Атанасије био је смирен и узвратио Филарету да нема право да таква питања уопште поставља свом архијереју. На то је Филарет оборио посуђе, али и заоштрио реторику вичући на владику Атанасија и везујући га за догађаје који немају везе са црквеним животом. Када је чуо оптужбе против себе, епископ Атанасије је рекао смењеном владики да повуче лажи које је изговорио, што овај није учинио него их изнова понављао. - Тада је Филарет почео да отвореније провоцира ‘удари ме’, ‘ајде удари ме’. Ду туче није дошло, али јесте до гуркања - наводи извор Блица из Патријаршије. Вест о догађају појавила се испрва на једном од секташких сајтова где је један од уредника из милешевске Епархије. Према сазнањима “Блица” своју верзију у којој је он без разлога нападнут пласирао је у јавност владика Филарет и то неколико дана после догађаја (тек у четвртак). Бивши епископ учинио је то када му је било јасно да нико од присутних није обавестио медије, а да би догађај могао да преокрене у своју корист. Чињеница је да је откривање догађаја за секташки сајт, аларм и за Патријаршију ко би могао да буде извор многобројних текстова против патријарха и појединих владика. Бивши владика Филарет од јуче ујутро је изнова у медијској офанзиви. Он је устврдио “да је нападнут”, али и да се током напада није бранио, нити дозивао полицију. - Истина је да је владика Атанасије насрнуо на мене. Гурао ме је и двапут ме је повукао за браду Док ме је нападао, дигао сам обе руке високо како случајно не бих узвратио. Још осећам горак укус овог догађаја. Владика Атанасије, међутим, мој је надлежни архијереј и опраштам му - наводно је скрушено устврдио Филарет. Филарет је у изјави за Новости рекао да се све догодило пред “окупљеним народом” због чега је њему “било изузетно непријатно”. Чињеница је међутим, да догађају нико од нецрквених лица није ни присуствовао, нити их је било у конаку манастира. АНТРФИЛЕ Оптужбе против Филарета за блуд, разврат, нестајање новца, политиканство Бивши милешевски владика Филарет сваке године од како је смењен пред Сабор лобира да се врати на власт. Он је разрешен дужности не само због неадекватног располагања црквеним новцем и малтретрирања свештенства. Њему се ставља на терет и блуд и разврат, а о чему су сведочили монаси из његове Епархије. Од мртвачких глава по којима је остао упамћен у јавности током рата на простору бивше СФРЈ у Филаретовој биографији уписан је и штрајк глађу који није хришћански чин, али и на десетине дописа државним институцијама и приватницима да му дају новац. Филарету се дуги низ година приписивало и политиканство. Током 2012. године милешевски Филарет обратио се за помоћ министру полиције Ивици Дачићу. У то време била је иницијатива међу владикама да се на сабору Филарет пензионише. До сусрета није дошло, али су блиски сарадници Дачића приликом сусрета са врхом СПЦ пренели да им је стало до судбине Филарета. Блиц
  15. У недељу 6. по Духовима, 8. јула 2018. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Богородичиног на Сењаку. Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници и ђакони Архиепископије београдско-карловачке. Прилог Радија Слово љубве View full Странице
  16. Са фејсбука Да ли је неко видео у скорије време КОМУНАЛНЕ ПОЛИЦАЈЦЕ у граду пошто их нема тамо где би требали да буду. Наиме данас је група Цигана (малолетних) напала дете у Пионирском парку, а потом и једног човека раскрваривши му руку. У сред БЕЛА дана. И Комуналних полицајаца нигде. Пионирски парк врви од деце али и од цигана који свакодневно тероришу Крушевљане. Комуналних полицајаца НИГДЕ. Зато су били ажурни и ревносни на Видовдан прошле године и у порти Цркве Лазрице привели свештеника (sic!). Питам се ја коме су овде угрожена људска права? Прошле недеље испред Покровске цркве малолетни Циганин од 12 година песницом удара деку у потиљак јер му дека није дао “10 динара”. ЗВАЛИ СМО-НИСУ ДОШЛИ. Prosjačenje Član 12 Ko prosjačenjem ugrožava spokojstvo građana ili narušava javni red i mir - kazniće se novčanom kaznom od 5.000 do 10.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana. Ko prekršaj iz stava 1. ovog člana, izvrši u grupi od tri i više lica - kazniće se novčanom kaznom od 10.000 do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana. Да ли Закон важи за СВЕ или су неки изузети одговорности? П.С. Не зовем их “Роми” него “цигани” јер од кад добише име “роми” на главу нам се попеше.
  17. Разговори о вери: Смрти, где ти је жалац!? - теодикеја и Свето писмо Теодикеја - 1. део Откуда зло у свету који је Бог створио? Теодикеја у Светом писму има два оквира. Старозаветни оквир и старозаветна теодикеја су тема овог дружења.
  18. Ненад Божовић Адолф фон Хилдебранд, Каин и Авељ, 1890. На првим страницама Библије, у четвртој глави Књиге постања, наилазимо на узнемирујућу приповест. Почетак људске историје обележен је братоубиством. Фабула приповести је, заправо, врло једноставна. Упркос Божијем упозорењу, Каин убија рођеног брата из љубоморе и завршава у изгнанству. Међутим, однос између три лика који се помињу у приповести, Бога, Каина и Авеља, је више него сложен. Гледано из перспективе заступљености у тексту, Каину је посвећено највише пажње, чак више него самом Богу. Морамо поставити питање: зашто је главном негативцу посвећено толико пажње? На самом почетку читалац се најчешће идентификује са Авељем као невином жртвом. То је логично, с обзиром да људи имају настројење да себе често виде као жртву. У сећање навиру сцене када је према нама самима неправедно поступано. Авељ у очима читаоца постаје јунак, симбол сваке невине крви. Каин постаје опште познати, ноторни зликовац који брата убија из чисте агресије и љубоморе, симбол зла, убица и онај у кога се упире прстом. У том смислу и оци Цркве виде у Авељу типолошки праобраз Христове смрти – невине крви која се пролива због издаје ближњег, као и крви будућих хришћанских мученика, док у Каину види типолошки праобраз прогонитеља праведника и коначно убица самога Христа. Међутим, ако добро погледамо текст Постања 4, видећемо да о Авељу не знамо скоро ништа, његов лик је веома слабо обрађен. Знамо само да је принео жртву од стоке, а не као Каин од плодова земље. Исто тако, можемо само претпоставити да није пружао брату никакав отпор у тренутку његове агресије, али ни то не знамо поуздано. Није нам понуђен нити какав разговор између Бога и Авеља. Извлачимо закључак да он игра пасивну, скоро нему улогу у приповести, од 17 стихова само у стиху 2 и 4 се помиње да он нешто чини, касније се само још два пута помиње његово име. Бог се као главни лик помиње у укупно 7 стихова, саветује Каина како да избегне грех, али га не спречава да то учини. Коначно, Каин се од 17 стихова ове приповести у 8 појављује као главни лик. Чак више него сам Бог. Акценат приповести је, стога, на Каину. Да бисмо добили одговор зашто је Каину братоубици посвећено толико пажње, морамо дубље размотрити саме стихове приповести. Окидач за Каинов чин било је Божије примање Авељеве жртве, али нам остаје загонетка зашто није примљена Каинова. На ово питање многу су покушавали да дају одговор. Историјско-критичка егзегеза је овде често видела Каина као симбол Хананаца који су земљорадници, а Авеља пастира као симбол Израиљаца који су сточари. У том смислу фаворизација Авеља који је пастир је логична из перспективе библијског писца који је и сам Јеврејин. Међутим, оваква тумачења, иако у историјском аспекту можда тачна, одвлаче пажњу са суштинске поруке текста. У отачким тумачењима, рецимо код Св. Јефрема Сирина, наводи се да је Каин принео жртву некако немарно и незаинтересовано, рекло би се оно што се задесило, за разлику од Авеља који је с љубављу и благодарношћу принео од првина својих стада, дакле, од најбољег што има. Зато му је Бог, по св. Оцима, примио жртву. Међутим, овакво тумачење базира се на различитим изразима за жртве коју су преводиоци Септуагинте унели како би показали зашто је фаворизована Авељева, а не Каинова жртва. Међутим, у самом јеврејском тексту, уопште нема разлике међу терминима, него стоји иста реч. То значи да није реч о валидности жртве. И Каинова и Авељева жртва су валидне, али прихватање Авељеве жртве од стране Бога је тест за Каина, као што је дрво живота добра и зла било тест за Адама и Еву. Пошто је Бог прихватио Авељеву жртву, Каин је требало да се са братом радује и да прихвати да има брата који је „ближи“ Богу, чак и када не зна зашто га Бог фаворизује. Он је требало да схвати да Авељ има специфичан дар, да не можемо сви да имамо све и да то није разлог за срдњу, већ за радост. Само у блиској заједници са братом, и Каин би имао „бенефита“ од Авељевог талента. Ни Каин није био без „дара“: он је био старији и Авељ је њему ионако био послушан као старијем брату. Као што је добро одрађен тест одолевања дрвету познања у случају Адама и Еве требало да води ка дрвету живота, тако је у случају Каина прихватање Авељеве жртве требало да води јачању њихове братске заједнице и међусобном прихватању њихове различитости. Следећи стихови се врло лепо уклапају у овакав концепт. Каин не уме да прихвати да је брат у нечему бољи од њега и не жели да прихвати да је Бог фаворизовао његову жртву. То што не зна разлог додатно потпирује његову мржњу. Лице му се мења, гнев искривљује његове црте лица. Иако му зна помисли, Бог га опрезно пита: „Што се срдиш?“ и даље наставља тиме што га подсећа да је он старији брат, да је његов дар да буде чувар брата, а да му брат буде послушан. Такође, упозорава га, ако добро чини, остаће мио, односно прихваћен, а ако не, грех „стоји пред вратима“. Каин остаје глув за све Божије речи. Његова љубомора прелази у потпуну агресију која се физички испољава, он зове брата у поље и тамо га убија. Упркос томе што Бог зна да је Авељ убијен, он Каину поново прилази опрезно и очински и пита га: Каине, где ти је брат Авељ? (У овом питању одјекује и питање упућено првом човеку: Адаме где си?). Он одговара: „Зар сам ја чувар брата свога?“ Каин, дакле, на Божије питање одговара питањем и то оним реторичким и управо у овом његовом одговору лежи сва трагедија ове приповести: он и јесте чувар свог брата. Библијски писац нам открива један сурови реализам послепадног човечанства: опасност потиче не од неког „споља“, већ од рођеног брата, од онога који је требало да нам буде чувар. Други трагичан моменат Каиновог одговора јесте његово потпуно неразумевање размере злочина који је учинио. Тек под Божијом претњом о изгнанству он се „каје“ и тражи да добије знак како га потоњи потомци Адама и Еве (синови Ситови) не би тражили и убили у крвној освети за брата Авеља. Бог му и тада излази у сусрет и даје му тај знак како би од њега сви устукнули. Само изгнанство у свет где нема људи (с обзиром да је земља тад слабо насељена) биће му казна у којој ће у самоћи да промишља о сопственом неделу. На крају, долазимо до одговора на питање постављено на почетку: зашто је Каину посвећено толико много пажње? Разлог је: да бисмо лакше препознали Каина у себи. Сваки пут када видимо како је наш брат успешан – купио је ауто или стан, има већу блискост са оцем од нас, има бројнију породицу или лепшу жену – не треба да се пунимо завишћу као Каин, јер сада знамо где то води, него да се радујемо. Исто тако, сваки пут када видимо колегу који је напредовао на послу и када смо мислили да баш ми заслужујемо то место па се срдимо, не препознајемо ли Каина у себи? Чак иако прва помисао о зависти делује бенингно, као нека свима позната и неопажена аутоматска људска реакција, Библија јасно показује да она то није, то је корен онога што је Каин учинио. Каину је посвећено толико пажње управо да би нам јасно скицирао генезу проблема. Прича о Каину је поука како да прихватимо туђе успехе. То је једно од најважнијих, али и најтежих животних искустава. На крају овог текста, дубоко промисливши о сопственим искуствима на ову тему, остаје да се дубоко запитамо: Каине, где ти је брат? http://teologija.net/kain-avelj/
  19. Кисела лица, сгрбљене позе – а где је радост у Христу? Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва. Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс. А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити. Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35). Што ближе к себи то ближе к Богу Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима. Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2]представа, и свог рода глухоће и слепила. Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина. Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом. Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету. Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност. Често нисмо свесни подмена Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни. Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик. Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље. Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања. Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често. Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена. Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут. И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу. «Фарисеј и цариник», Доре Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе? Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ. Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема. Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек. Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом. Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак. У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника. На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном. Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве. О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења. Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали. По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно. – Шта за вас значи када сте сексуално привлачни? – Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим. – Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом? – Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета. – То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела? Пауза, очи постају влажне. – А како још-то другачије? Бар некако… – То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог. Клијенткиња замире, клима главом, плаче. Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд. То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша». Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот. Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом). Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Елена – није искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама). Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав. Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав». Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом? На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена. И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила. Подсетник родитељима Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав. С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси. У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себиљубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном. Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја. «Не бива ли превише често, – говори митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина». Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели. Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи. “ Ја те …. “ Какве везе има то и сусретом са Христом? Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће. И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности. Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд… Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си. У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника. Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа. Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила. У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања. И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне. Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак). За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита? И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног. И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5). [1] Подвала, замене, замена истинитог лажним. [2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа. [3] Сазависност – Сазависност – патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија). Аутор: Марина Филоник психолог http://www.pravmir.ru/podmenyi-kak-prepyatstvie-dlya-vstrechi-so-hristom/
  20. У јубиларном 500. броју недељног магазина "Печат" као носећи објављен је изузетно интересантан и отворен разговор са редитељем Емиром Кустурицом (интервјуисао га је Филип Родић). Издвајамо економске погледе које је изнео Кустурица. Узмимо за пример привреду. Овде је суштински проблем остао, а био је изражен и у време Тита, оним што се каже да је Смедерево за производњу гвожђа, а не грожђа. Никако не могу да разумем зашто Србија нема у свом главном привредном програму, поред страних инвестиција, од којих има можда унеколико повећане плате, али нема вишкова, озбиљан план за развој пољопривреде. Ту се можда ради о питању ограниченог суверенитета. За мене је главно економско питање како се у троуглу привреда-инвестиције- буџет врти новац и оно, за шта не треба бити паметан, председник или премијер, где су вишкови. Од чега ми стварамо вишкове? Да ли је то као за време Тита муниција, или јабуке? Ми смо се одлучили за извоз одређене количине пољопривредних производа и увоз оних који би овде да производе свињско месо. Главни је привредни проблем Србије што се није поставила као Уругвај који има три милиона становника и дванаест милиона крава. Зашто Србија нема пет милиона оваца и 35 милиона крава? То је одговор на питање зашто Србији није добро, а не да ли ћемо ми ући у ЕУ или не. Одговор је где су стратешки циљеви и на који начин Србија може да оствари вишак, а не да се живи у систему у којем се неки људи богате преко сваке мере, а да се богатство не распоређује. Нема вишка, али има политике. А вишак је, по ономе што сам видео, могао да буде створен на сваком педљу српске земље. Пола Златибора би могло да прими пола милиона крава. Зашто тих крава нема? Мислим да ту настаје тај лимитирани суверенитет. /.../ У друштвено-политчком смислу или економском систему, ми смо остали горе него вазали јер ми залуђујемо свој народ идејом да ће у ЕУ имати боље плате и боље живети, а суштински не стварамо привреду која ће остваривати вишкове. Важно је и напоменути и да је Србија једна од 13 земаља које нису дозволиле увоз генетички модификоване хране. Један од начина да се ограничи сувереност државе јесте да јој се наметне шта да једе, да јој се наметне обавезна куповина семена. Политички је потпуно јасно да пут у Европу подразумева лимитирање суверености до крајње тачке. А ми треба да производимо квалитетну и скупоцену храну.
  21. Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html
  22. Србија је пљачкана вековима: Ево где се данас налазе највеће српске драгоцености! FacebooTw Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто… Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији. Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига. Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени. Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права. за Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела. Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир. Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци. Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља. ИЗВОРБЕОГРАД.ИН http://vidovdan.org/2017/10/06/srbija-je-pljackana-vekovima-evo-gde-se-danas-nalaze-najvece-srpske-dragocenosti/
  23. Католичка црква и Руска православна црква настављају „братски дијалог“ тамо где се јединство осећа, изјавио је државни секретар Ватикана Пјетро Паролин уочи посете Русији. Паролин ће се у Русији састати са патријархом московским и целе Русије Кирилом. „Разговор са патријархом Руске православне цркве доказује да је отвореност која се показала у последњим годинама резултат историјског сусрета у Хавани између патријарха Кирила и папе Фрање прошле године“, рекао је Паролин. Паролин је подсетио да су током сусрета у Хавани папа Фрања и патријарх Кирил разговарали о зближавању као заједничком путу Католичке и Руске православне цркве. „Када ходамо заједничким путем и имамо један братски дијалог, можемо да осетимо тренутке јединства. Заједнички пут захтева трагање за истином, стрпљењем, одлучношћу, упорношћу, као и љубављу“, навео је Паролин. Док је разговарао о сусрету папе Фрање и патријарха Кирила, Паролин је напоменуо да тај сусрет не само да је оснажио контакте између представника Католичке и Руске православне цркве, него је и подстакао две цркве да изгладе разлике које су имале у прошлости, али, како је рекао Паролин, иако се негативан ефекат тих разлика и даље може осетити, „састанак нам је помогао да видимо јединство за које се залажемо, јединство које се тражи у Јеванђељу које проповедамо“, објаснио је Паролин. Он је додао и да тема „евентуалне посете папе није на дневном реду разговора“. „Осим тога, тешко је давати претпоставке о будућим иницијативама тог нивоа, али мислим и надам се да ће сваки састанак, а пре свега мислим на предстојећи састанак са патријархом Кирилом, помоћи да се припреми пут за развој све позитивнијих и интензивнијих контаката“, нагласио је државни секретар Ватикана. Према програму посете који је обавила Света столица, планирани су састанци државног секретара Ватикана са председником Русије Владимиром Путином, министром спољних послова Сергејем Лавровом, патријархом московским и целе Русије Кирилом и шефом Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, митрополитом волоколамским Иларионом.
×
×
  • Креирај ново...