Претражи Живе Речи Утехе

С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова. Владико ако је могуће да данас поразговарамо о Дану Свете Тројице. Реците нам молим вас како је људима откривена Троједина Суштина Бога? - Библија почиње речима: «Берешит бера елогим (множина од речи «елоах»), и ако се то тално преведе са старојеврејскг онда то гласи овако: «У почетку створи Бог...», глагол «створи» је у једнини, а даље реч «Бог» - у множини. Потом у следећем стиху «Постање» говори о томе да када је «земља била без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом», тада се «Дух Божији дизао над водом» (Пост. 1, 2). У оригиналу овде стоји «мерихипет» - глагол који не само да означава «уздизање», већ има и смисао «оживотворавао», то јест још у самом почетку стварања, када су постојали само небо и земља, Дух Божији је већ постојао и призвао у живот ту безобличну масу. Он је већ деловао. Блажени Августин је говорио да се Нови Завет скрива у Старом, а Стари Завет се открива у Новом. Библија је књига која је написана једном руком – Божијом, И листови те књиге су листови људске историје. И ето због чега не остављамо Стари Завет већ чувамо све што нам је у њему дато. И све то што је у Старом Завету речено као наговештај, све то нам се открива у Новом Завету већ јавно, у Божијим дејствима, која су очигледна. Празник Свете Тројице има у својој основи старозаветни догађај, који се десио са Авраамом. Као што је речено у књизи “Постања”: “Авраам И Сара бејаху стари И временити” (Пост. 18, 11), када им се јавио “Господ у равници Мамријској” (Пост. 18, 1). Даље следе речи: Авраам је “подигао очи своје, и погледао, и три мужа стајаше наспрам њега» (Пост. 18, 12). Тако се Господ јавио Аврааму. Он је «дочекао та три мужа», припремио им трпезу – на многим иконама је поред насликане Тројице приказано и како Авраам и Сара постављају сто, и тада су Они упитали Авраама: «Где је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатром» (Пост. 18, 9). И даље читамо: «А један између њих рече (речи «један између њих» су у тексту издвојена подвлачећи то да се Господ јавио у три лица): до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина» (Пост. 18, 10). Зато се насмеја Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела сад ли ће ми доћи радост?» (Пост. 18, 12). «Тада рече Господ Аврааму: што се смије Сара ...Има ли што тешко Господу?» (Пост. 18, 14). И заиста, Авраам и Сара су у одређено време добили сина Исаака од кога је потом, како је то Бог и обећао Аврааму, настао велики народ, и најважније, управо у Исааковом потомству рођен је Исус Христос. Вероватно то јављање Свете Тројице Аврааму, сусрет са Њом поред Мамријског храста поставили су почетак традиције да се на празник Тројице цркве и станови украшавају гранчицама младог дрвећа и покошеном травом? - Наравно. Чак штавише, тај Мамријвки храст постоји и дан-данас, налази се на територији православног манастира у Палестини, и веома га поштују људи три религије – Јевреји, муслимани и хришћани. Али јединство Бога у Три Лица, то јест Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, било је јавно и свој пуноћи откривено човеку већ у Новом Завету. И празник Тројице, који се слави педесетог дана после Васкрса (одатле још један назив «Педесетница») када се подсећамо на то да нам се у овом свету јавила пуноћа све Три Творчеве Ипостаси. Да у нашим претходним разговорима смо разговарали о томе да је Бог створио човека, о томе како је дошло до греховног пада, и да је грех постао та провалија која је одвојила човека од Бога. И Бог је обећао да ће послати у свет Онога, Ко ће премостити ту провалију. То обећање је испуњено Христовим Рођењем, када је људима био послат Бог Син, потом је уследила Његова проповед свету, Он је узео на Себе грех света и био распет, а потом је наступило Васкрсење Христа из мртвих, и четрдесети дан после Васкрса Његово Вазнесење на Небо. После Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао Својим ученицима, укрепљивао њихову веру, а затим их окупљао све заједно, благосиљао и на њихове очи «док их је благосиљао, почео да се удаљава од њих и узноси на небо» (Лк. 24, 51). Али Он је још раније обећао Својим ученицима да ће им послати «Утешитеља» ради тога да не скрену са показаног им пута. «А када дође Утешитељ Кога ћу вам послати од Оца, Дух истине Који од Оца излази, Он ће сведочити за Мене» (Јн. 15, 26). И када тај Утешитељ, «Дух Истине», како Га назива Христос, силази на земљу, свету се пројављује сва Божија пуноћа, сва Три Лица Тројице се откривају људима. Тако се откровење о Божијој суштини, које је најпре било дато у Старом Завету, када су се три ангела, три мужа јавила Аврааму, открива нама у Новом Завету силаском Светога Духа на апостоле. Како се то десило? - Књига Дела светих Апостола нам говори о томе како су се педесетог дана после Јеврејске Пасхе, а десет дана после Христовог Вазнесења, Његови ученици окупили заједно. Било их је поново дванаест јер су уместо Јуде изабрали Матију. И како је речено на дан Педесетнице – старозаветног празника, који се обележавао у част тога што је Мојсије педесетог дана после изласка Израиља из Египатског ропства добио заповести од Бога – у Јерусалиму се окупило много народа. Ту је било «од сваког народа под небом» (Дела 2, 5). И када су апостоли с Маријом, Мајком Исусовом, били у соби, онда је како је речено «ођеданпут настаде хука с неба ...И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху» (Дела 2, 4). И при силаску Духа Светога на апостоле они добијају посебне дарове – дар да разговарају на разним језицима, дар исцељивања и дар да проповедају од делима Божјим. Када су од‌једном апостоли проговорили на «другим језицима» и чак и на наречјима оних који су се тог дана окупили у Јерусалиму, то не само да је просто задивило све, неко је смејући се говорио да су се «напили слатког вина» (Дела 2, 13). Али управо тај дан сматрамо даном рођења Васељенске Цркве зато што је управо од тог момента почела апостолска проповед «о великим делима Божијим» (Дела 2, 11) међу разним народима – сваки апостол је жребом добио свој удео и почео своје апостолско служење. Апостол на грчком значи «посланик», и од тог дана почиње историја Хришћанске Цркве. Апостоли су поседовали силу која им је била дата као дар Духа Светога. На дан када славимо Тројицу, добили су и дар за проповед Речи Божије. И то није била привилегија, већ служење и мучеништво. - Да, сви апостоли, сем апостола Јована, који је умро природном смрћу, завршили су свој живот трагично, сваки од њих је својом смрћу посведочио верност Христу. Например, апостол Петар је био распет на крсту, и како је познато он сам је замолио да га разапуну наглавацке. То је учинио због тога што је сматрао да је недостојан да буде распет као Христос – јер Га се три пута одрекао и цео живот се тога сећао. То је и зачуђујуће: сви они су пре сусрета са Христом били обични људи. То су рибари, а међу њима је био скупљач пореза. И од‌једном таква чврстина у вери, таква сила духа. И више од тога, када су Христу судили, распели Га, они су били сметени, сломљени, и окусили су и безверје. Шта се десило? Да ли им је Свети Дух Који је сишао на њих на Педесетницу дао такву снагу? - Није све тако праволинијски. Али зар Христос Својом силом није могао одмах да их учини верним и јаким? Али то би тада вероватно било насилно. - Потпуно тачно. Био је у току процес припреме, апостоли су требало да се очисте да би примили светлост. Јер људи нису бесконачни, ми смо као сасуди који могу нешто у себе да приме само уколико су очишћени. И Христос их је непрекидно «чистио» и припремао за примање Светога Духа. То јест, ту нема пасивности – Свети Дух је сишао на тебе и ти се преобразио? - Не, то је синергија – узајамно кретање једног према другом. Да наравно под дејством Светог Духа апостоли су постали другачији. Али како се ми уопште мењамо? Заиста апостоли су били обични људи, али погледајте шта им говори Христос када их спрема на искушења: «А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мт. 10, 19-20). Тако је и било. Јер је веома важно ставити своју вољу на располагање томе како би у теби деловао Свети Дух. Ми често сматрамо дејствима неке спољашње напоре, али најтежи је тај унутрашњи рад, важно је знати веровати Богу, потчинити своју вољу Светом Духу и дати Му да делује кроз тебе. А за то треба избацити све мрачно из себе, и примити Светог Духа. И даље Христос каже да уколико сте се предали Светом Духу онда знајте да ни длака с ваше главе неће пасти без Божије воље. А како ми у обичном животу можемо да се предамо Божијој вољи? - Као у тешким животним тренуцима, када пред човеком стоји избор и он не зна како да поступи, верујући не тражи своју вољу већ вољу Божију – моли се или заказује молебан, учествује у Тајнама Цркве, или иде код духовника покушавајући да је распозна. Јер често нам се шаљу искушења, и ако их издржимо уз Божију помоћ, после њих нам бива добро, али ако док пролазимо кроз њих ропћемо на Бога и очајавамо, тиме онда одбацујемо Божију вољу. И распознати зашто и како треба да поступимо у овом или оном случају могуће је само уколико се руководимо следећим принципом: треба бити спреман за примање Светог Духа, постати онај кроз кога би Он дејствовао. Вероватно је то компликовано због тога што захтева од човека не само веру већ и одлучност у њој. - То је заиста веома компликовано, због тога што човекова најактивнија позиција почиње од тога што одлучује да следи Божију вољу, и то није пасивност, већ баш супротно, унутрашња активност. Јер када се човек одлучи да иде ка Светлости, онда на путу ка Њој обавезно лежи тама. Већ смо помињали речи апостола Јована да «свет у злу лежи» и сагласно томе свет диктира правила понашања сваком човеку. Човек постаје обавезан свету ја бих чак рекао «увезан» светом као кучином. И чим човек одлучи да не слуша то што му свет говори већ оно што му Господ говори, од тог тренутка се од њега захтева напор. Али чим га је човек учинио, чим се показао спремним да прими Божију вољу, многе препреке се саме уклањају. Погледајте само каквом искушењу вере је Бог подвргао Авраама. Када је Исаак, дугоочекивани син Авраама одрастао, «Рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исаака ...и спали га на жртву тамо на брду гд‌је ћу ти казати» (Пост. 22, 2). И шта ради Авраам? Он је спреман да испуни вољу Божију. Може се дуго расуђивати, због чега? И заиста, ако размотрите ситуацију према законима нашег света, то ће изгледати сурово: Авраам устаје рано ујутру, узима сина са собом и иде тамо где му је Бог показао. И даље: «И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исааку син у својему а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно» (Пост. 22, 2). Исаак пита оца: «Ето огња и дрва а где је јагње за жртву?». И погледајте шта Авраам одговара: «Бог ће се синко постарати за јагње себи на жртву» (Пост. 22, 8) – он се у потпуности предаје Божијој вољи. И Исаак се предаје Божијој вољи. Јер ако замислите да када се Исаак родио од Адама, овоме је било 99 година, и разумљиво је да је Исаак у потпуности могао да изађе на крај са оцем, али је речено: «И иђаху обојица заједно» (Пост. 22, 8). То је та вера у Бога, у то да је Он, упркос свим природним законима, дао њему са Саром сина и обећао да ће од њега настати велики народ, Он ће га и подићи. И шта се десило? Када је Авраам већ «измахнуо руком својом и узе нож да закоље сина својега» (Пост. 22, 10). Анђео Господњи га је зауставио, Авраам је «подигао очи своје» и угледао овна који се заплео у чести роговима и он га «спали на жртву место сина својега» (Пост. 22, 13). То је било искушење Авраамове вере, и да би га савладао Авраам је требало пре свега да одбаци стереотипне погледе овога света. То је задивљујући пример непоколебљивости вере, преданости Богу и спремности да се прихвати Његова воља. Владико, а да ли обичан човек бива подвргнут таквим искушењима? - Сваки по мери свог дара, јер вера је – такође дар. А некоме је дато више, а некоме мање. Али речено је коме је много дато од њега ће се много и тражити. Треба само чути глас Божији и примити га као Божију вољу – за то су потребни унутрашњи напори, али то и јесте максимална стваралачка активност, коју човек може да пројави у овом свету. То јест живот је – стваралаштво, сопствено креирање. - Да, стремљење човека према свом Првообразу, непрекидно стремљење ка испуњавању Божије воље – то и јесте истинска клица у човеку када може себе да реализује као Божји Лик и Подобије. И овде је умесно сетити се јеванђелских речи: «Дух дише где хоће» (Јн. 3, 8). Оне говоре о томе да нико не може да присвоји себи искључиво право на поседовање пуноће дарова Светога Духа. Ми се не спасавамо својим заслугама већ Божијом Благодаћу, и Дух Божији Сам за Себе бира оне који могу да Га следе. Али то нису обавезно људи из рафинисане, посвећене средине. Дешава се да наркоман или пијаница задобију кроз покајање такву веру да постају Христови проповедници. Или сетимо се како је Савле који је у почетку био гонитељ хришћанства, постао апостол Павле и потом пострадао за веру. И ту је сва ствар у томе, да у овом свету сем човекових спољашњих обавеза према свету, постоји и таква ствар као духовна призваност. Способност човека да распозна Божији глас, да учини корак Њему у сусрет и прими у себе Светог Духа. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=612

Зашто се Бог, Који је , као што знамо, Свеприсутан , изненада удаљава од наших мука и страдања? Где је био када су мученици проливали крв за Њега? Где је Он када земљу тресу немири, ратови и епидемије? Где је Он када се дешавају монструозни злочини, брутална убиства, очигледне неправде и преваре? Где је био Бог када је Христос разапет? Сетите се Његовог предсмртног вапаја: „Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио? (Матеј 27:46). Како свеприсутни Бог може бити одсутан? Или, можда Он није одсутан, већ се нешто друго дешава? Бог није одсутан само зато што Га ми не видимо у одређеном тренутку; Он је присутан док је невидљив. Вероватно зато јеванђелисти и свети оци, говорећи о Богу, тако често користе глагол јавити се : Господ се јавља , бивајући видљив. Наша душа треба да сарађује са Богом у тренутку Његовог јављања – и да нам очи буду бистре и чисте да би препознале Господа који се појавио пред нама. Јављање Божије, које доживљава Црква у свим временима свог постојања, велика је тајна Божанског откривења нама, људима. Присуство Божије у нашем животу даје нам наду у спасење, а не бескрајну младост, добро здравље, снагу и земаљску бесмртност. Тежимо другој врсти бесмртности — вечном животу са Господом. Молимо Га за животворну милост која ће нам помоћи да издржимо сваку патњу, тугу и немогућност да видимо Његово Лице онако како би наш ум желео, вођени природним потребама. Како тешкоће и искушења могу бити страшни ако је Христос у нама? Ако је Бог у близини, ако смо ми у Његовом наручју? Сетите се најтрагичнијих стихова Јеванђеља – када је Господ на Крсту доживео осећај апсолутне усамљености. Управо су ти тренуци најсјајније обојени Божанским присуством – јер не може бити да Бог изостане из Његове икономије – плана за спасење људског рода! Исто се дешава и у тренуцима наших искушења – када се жарко разбукта осећање напуштености од Бога и чини се да је Господ заборавио на нас. Да ли је ово могуће? Наравно да не. То је апсурдно. А свет уопште није онакав какав нам се чини. У ствари, све је другачије, и морате покушати да препознате ову разлику. Тада ћемо схватити колико је Господ милостив према нама и захвалићемо Му за све благослове које шаље. И то – не због здравља (ионако ћемо га ускоро изгубити) и не због безбедног и удобног живота (свеједно ће се завршити) – већ због могућности да се спасемо тако што ћемо постати причасници Царства Небеског и вечног блаженства. Читање јеванђеља нам даје прилику да размислимо, пробудимо се и променимо своје животе. Сви смо ми духовни инвалиди; слепи, хроми, усахли...А Црква нам – увек изнова – помаже да станемо на ноге, упућујући наша срца из извора старозаветних јецаја ка океану богочовечанске љубави. https://www.pravmir.ru/gde-on-kogda-zemlyu-sotryasayut-myatezhi-i-epidemii-episkop-mesogijskij-nikolaj/

„Када се душа одвоји од тела, где ће она бити до коначног Васкрсења? Шта ће да уради; Да ли се развија, или остаје, да тако кажемо, у стању дубоког сна?' Овде је реч о једном радикално другачијем свету, о једној радикално другој димензији, која је ван наше могућности да је спознамо – не можемо je спознати нашом логиком, тј. нико не може речима описати овај свет који лежи изван простора и времена. Истовремено, у овом периоду чекања постоји, рекли бисмо, еволутивни пут душе ка Богу. То је динамичан процес, душа напредује ка величини Божијој". „Дакле, душа наставља да расте. Она није у хибернацији, у неком стању ’одржавања‘ чекајући Други долазак. „Тачно. Тако говоре свети оци. Да ствари стоје другачије, да је душа у стању неактивности или стагнације, тада би се у једном тренутку осећала уморно и досадно у созерцању Бога, ма колико Бог био добар и леп. Када смо стално фокусирани на нешто без промене, неминовно настаје умор и незаинтересованост. Човек, међутим, иде динамичним путем ка Богу који је бесконачан. Човеков живот, унутар овог бесконачног „простора“ Божијег, је непрекидно кретање које води, да тако кажем, од једног изненађења до другог, како му се открива Божија величина. Зато светитељи, као и анђели, непрестано славе Бога, јер непрестано посматрају величину Његове љубави како се одвија у њиховим срцима. Дакле, још једном имамо посла са еволутивним покретом унутар бесконачног величанства Бога. То није статичко стање које изазива досаду. Међутим, то је истовремено и став“. „Шта значи овај парадокс?“ „То је развој и заустављање у исто време. Стојећи пред Богом, идеш ка Богу“ и обрнуто. Не можемо рећи да је душа смештена на одређено место, на унапред одређен и фиксиран начин, јер би то, као што сам већ поменуо, значило ситост и досаду. Истовремено, душа је у сталном стању непрекидног напретка. Ако ово важи за свет, замислите колико више важи за тежњу за богопознањем. Зато нам је апостол Павле дао ове речи - да наш пут ка Богу напредује од славе до славе и од изненађења до изненађења, у процесу који никада не престаје. Дакле, човек после смрти наставља да задржава своју моћ свести и може да настави да комуницира са Богом. Не мислим да ће се душа молити Богу тражећи овај или онај предмет, или ову или ону милост. Када кажем молитву, мислим на енергију која спаја људе са Богом. Оваквом молитвом мртви могу да комуницирају са целим људским родом, на исти начин на који се ми комуницирамо и молимо за душе умрлих. Зато имамо парастос. То је начин на који ми, милошћу Духа Светога, комуницирамо са онима који су већ отишли на велико путовање“. Одломак из књиге Дарови пустиње - Киријакос Маркидис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/poy-vrisketai-i-psychi-mechri-tin-koini-anastasi/#

Сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо – беседио је Његово преосвештенство епископ Теодосије. Тихо, заштитнички молитвом и љубављу, усмерен ка вечности Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије поручује да је наша нада и наша будућност у Богу, а Божија реч жива, делотворна, вечна, трајна и непромењива. На немирном и узаврелом простору наше јужне покрајине, духовни пастир српског народа позива на мир, љубав, дијалог међу људима и корачање путем који нам је Господ зацртао. Човек је егзистенцијално везан за свог Створитеља. Да ли се свако зло на свету догађа одбацивањем Бога? Бог је створио Човека по Своме лику и подобију и сваки човек носи лик Божији утиснут у дубини свога бића. Као носиоци лика Божијег имамо стални позив од Бога да га пронађемо у себи и кроз еванђелски живот у Христу васпоставимо благодаћу Божијом. Тада се у нама обнавља лик Божији и постајемо нови човек у Христу Господу. Бог није створио зло, али оно се пројављује као одбацивање заједнице са Богом и противљење вољи Божијој, која надилази људски разум. Отуда је зло у човеку последица гордости и самољубља, и следствено томе, људи који су изгубили свест о Божијем позвању и лику Божијем у себи не препознају га ни у другим људима, које виде као своје непријатеље и противнике. Отуда настају: мржња, ратови, нетрпељивост, поделе, и све оно што видимо као пројаву зла у свету. Зло се може победити једино Богом и љубављу и зато нас Господ учи да се „не противимо злу” тј. да на зло не одговарамо злим делима, већ да следујемо нашем Спаситељу који је победио свако зло и смрт. На највећи број људи је примењива народна изрека: „Без невоље нема богомоље”. Шта се то преломи у човеку да у мукама призива Господа, а док је срећан заборавља? Највећи број људи живи у сталном забораву Бога и сећамо га се само у невољама и опасностима. Зато нас апостол Павле позива да се стално молимо, тј. да стално пребивамо у сећању на Бога. То захтева труд и принуђавање наше пале природе која се лако поводи за материјалним вредностима овога света, или посустаје пред разним страховима и невољама. Светитељи нас уче да је тајна живота у Христу, да му се у потпуности предамо. То не значи, неактивност и незаинтересованост, већ чврсту решеност да поред свог труда који улажемо, колико до нас стоји, препуштамо Богу коначан исход свега онога што радимо и чврсто се надамо у промисао Божији, који управља васцелом творевином. Живећи расејано, не сећамо се Бога, не видимо га у другим људима, већ живимо у страху и неизвесности што изазива стални немир и незадовољство, па и агресивност према другима. Човек који се стално сећа Бога обитава у духовном миру без обзира на спољашње околности, као што су здравље и старост, јер се он у свему предаје Богу. У којој мери хришћанство даје интегралну верзију људског бића и шта би уопште био човеков живот без Божијег духа и његове снаге и вере? Христос, као сам оваплоћени предвечни Син Божији, открио нам је Бога и указао својим животом и поукама пут како да у њему поново васпоставимо заједницу са својим Творцем. Разне религије дају различите одговоре на духовна питања, али хришћанство пружа најпотпунију и богооткривену истину о Богу и човеку. Наш народ који се вековима ослањао на своју веру, коју су утврдили богоносиоци и велики просветитељи нашег рода, вером у Христа успевао је да преживи најтежа искушења. Зато увек треба да се враћамо Еванђељу и учењу Светих отаца, како нама не би овладао дух овога света, дух смутње и поделе, дух немира и конфликта. Зато нам Христос и каже: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”. У данашње време превладава тежња ка материјализацији живота на уштрб духовности. Видите ли начин да се врате вредности нематеријалног живота? Вера у Христа нас учи да материја сама по себи није извор зла, јер је сам Бог постао човек да би човека учинио причасником Божијим, да би васцелу твар осветио и узвео у вечно постојање. Проблем настаје када се вежемо за материјалне ствари овога света и претпоставимо их духовним вредностима и Богу. А материјалне, или боље речено, плотске ствари, све су оне које у нашем срцу замењују Бога: богатство, моћ, сила, власт, телесно уживање, разне идеологије итд. Зато духовни живот преображава човека и сву материјалну творевину и уводи у простор вечности, сапостојања у Богу кроз Христа Спаситеља. У којој мери нам помаже преиспитивање о томе: да ли имамо негативног у себи, да ли гајимо предрасуде о другим народима и културама, да ли злопамтимо, да би били достојни вери? Свако ниподаштавање других људи, народа и њихових култура, само зато што су различите од наше, показује да не познајемо Бога ни у себи ни у другима. Христос није дошао ради једног народа, већ ради васцелог света, да га спасе и призове спасењу, то јест, исцељењу и пуноћи постојања. Отуда су хришћански оци и мисионари ширили хришћанску веру преображујући постојеће културе и дајући им нови смисао и значење. Данас је то поготово обавеза нас хришћана у ситуацији где Црква постоји широм света и делује међу разним људима и културама. Бог је у својој љубави према човеку посејао семе истине посвуда, и васцела творевина дише премудрошћу Божијом. Наше је да то препознамо и разумемо у богооткривеној истини коју нам је Господ оставио и коју наша Црква вековима чува. Често се сусрећемо са верским незнањем. Можемо ли бити хришћани, а веровати у реинкарнацију и нешто друго и како најлакше спознати верске истине у правом значењу? Разне културе и народи развили су различите традиције и учења којима су људским умом покушали да протумаче тајну Божију. Отуда су настала и различита веровања и толике многе заблуде. Христос није донео у свет још једну нову религију, већ је сам као „пут, истина и живот” пројавио себе као истинског Бога у телу и открио нам тајну Божију Духом Светим. Бога не можемо разумети телесним чулима и разумом, већ само Духом Светим, када смиримо свој ум и отворимо срце за премудрост Божију у љубави према свима. Отуда данашњи савремени човек, уместо да тражи истину у разним људским учењима, треба да отвори свој ум и срце за премудрост Божију која се даје онима који су своје срце очистили огњем љубави Божије, који следују Христу Богу и Спаситељу и који су се смирили да би примили дарове Божије. Учестали су проблеми са децом и омладином. Колико млади истински живе своју веру, колико вероучитељи могу помоћи да се млади људи изведу на прави пут у духу хришћанства и има ли могућности Црква да редовно нуди младима садржаје који би их приближили Цркви и Богу, а истовремено спасли порока, које носи данашње време ? – Хришћанску веру и нашу традицију морамо делатно да проповедамо у данашње време, а не само речима. Млади људи, који живе у свету бројних лажних вредности, често немају ни времена, ни пажње ни воље да препознају истинске духовне вредности од свега онога што овај свет нуди преко савремених медија и средстава комуникације. Зато хришћанско васпитање треба да почне у самој породици и да се настави кроз школу и образовање уз стално учествовање у животу Цркве и богослужењима и нарочито светотајинском животу. Без тога ширење хришћанства своди се на обичаје и навике, на сујеверје и празноверје, кога је данас толико много на све стране. Млади људи треба да упију истинске духовне вредности од малена, како би могли да препознају све опасности и лажне вредности које им се нуде уз бројне разорне идеологије и учења, посебно о слободи која се данас у свету највише пројављује као потпуна анархија и негирање свега онога што је Бог створио и на чему је наш народ вековима узрастао и сачувао свој идентитет. Колико смо као појединци и друштво удаљени од солидарности, отворености и бриге према другима? – Једна од највећих болести садашњице јесте индивидуализам и себичност. Човек себе види као центар света, а други су му важни само онолико колико му свесно или несвесно служе да оствари своје интересе и задобије пролазне ствари овога света – богатство, славу, моћ, углед. У таквој ситуацији мало има истинске солидарности и отворености за друге. Али, када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо. Албанци континуирано и сурово врше притиске на Србе и њихову имовину на КиМ. Како као Божија бића да сведочимо о Богу а мрзимо комшију зато што је друге вере и има ли начина да Срби и Албанци на КиМ живе у миру једни поред других, ако не могу заједно? – Нажалост, однос већег броја косовских Албанаца према Србима, посебно овдашњих власти, није пријатељски, и односи између Срба и Албанаца годинама нису били тако лоши као сада. Учестали су напади на српску имовину, пљачке, лажне оптужбе, негирања наших имовинских и људских права, па чак и закона Косова. Наравно да сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Ми смо у Цркви и пре и за време рата, а и после рата на Косову и Метохији, стално сведочили да се заједнички мора живети и да мора бити поштовања једних према другима. Вековима смо овде заједно, а у оваквој ситуацији нетрпељивости, биће тешко остати на овим просторима и наћи мирну будућност. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Какви су односи на Косову и Метохији СПЦ са Исламском заједницом и може ли та верска заједница јаче истицати духовну димензију, како би спречила политичке потресе и сталне кризе које изазивају неодговорни појединци из света политике? – Трудимо се са наше стране да са свим другим верским представницима и њиховим заједницама имамо коректне односе. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Хришћанство са исламом, и поред бројних разлика у схватању Бога, дели и много тога заједничког, и верујемо да се управо неговањем тога што нам је заједничко, пре свега, као људима можемо међусобно приближити и учинити, колико до нас стоји, да сви људи на Косову и Метохији, без обзира на веру, живе мирно. Од стране представника Исламске заједнице нисмо имали, више година, никаквих негативних коментара, али чињеница јесте да нам недостаје више комуникације као комшија и суграђана на локалном нивоу, ван сваког политичког или националног утицаја. Односи и са Римокатоличком црквом су бољи након 2018. године, када смо имали проблема око њиховог служења на темељима цркве Св. Николе у Новом Брду. И став наше Цркве и Ватикана јесте да посебно хришћани не смеју да буду у сукобу, јер нас је бројчано много мање на овим просторима. С наше стране ћемо чинити колико је год у нашој могућности да међуверски односи буду бољи и за сада је добро да политичке несугласице немају било какав верски карактер. Неспорно је да је Српска православна црква кроз векове одржала Србе на КиМ. Колико је данас тешко нашој Цркви у недобронамерном окружењу да нормално функционише и делује на српски народ да не продаје имовину и остане на својим огњиштима? – Услови у којима данас живи наш народ су тешки, јер многи који су хтели да се врате на своја огњишта, нису у могућности, градови, јужно од реке Ибра, готово су остали без српског становништва, млађи људи све теже виде перспективу. Али чињеница јесте да је проблем, који овде имамо, великим делом и одраз проблема са којима се суочавају и многи у свету. Зато наше људе стално храбримо да не продају своју имовину, да остају овде, јер живот у даљини не доноси аутоматски успех и просперитет. Упућујемо их на оне вредности и идеале који су вековима надахњивали наш народ да опстане, у много тежим условима. Црква управо има дужност да повеже људе, да их увери, да смо сви заједно једна породица и да треба да живимо следујући оним вредностима које су нас вековима одржале. Много је оних који су морали да оду, или су отишли тражећи бољи живот и који нису нашли мир. Човек је небоземно биће и земаљски спокој и сигурност нису једино што му је потребно. Овде се, истина, живи скромније и теже, али много је тога другог што овде имамо, живећи на овим светим просторима, који призивају бројне поклонике и људе широм света. Треба и са те стране да сагледамо где живимо, а не само да тежимо пролазним и материјалним вредностима. Идемо у сусрет Божићу и спремамо се за прослављање уз многе обичаје. Да ли смо у опасности да у прославама Божића, због разних обичаја, изгубимо суштину и средиште празника – оваплоћење Божије речи и почетак доласка Бога међу људе? – Божић је велика радост за све нас, јер се сваке године подсећамо тајне над тајнама, оваплоћења Христа Спаситеља који, иако будући предвечни Син Божији, постаје човек, рађа се као детенце у Витлејему од Пресвете Дјеве. То је истовремено и празник повезан са старим обичајима и представља радост посебно за децу, али је и много више од тога. Данас је у свету Божић претворен великим делом у комерцијални догађај, или прилику за дружење и сусрете. Не смемо да заборавимо да је суштина празника управо у томе да прославимо Рађање Бога у телу, Бога који из љубави према човеку улази у нашу историју као човек да би прошао пут крсног страдања, васкрсао и вазнео се на небо. Бог је својим силаском у наш свет у телу показао да човек није одвојен од Бога и да смо сви ми позвани да отворимо своја срца да би се у њима пројавила љубав Божија као дар и подсетник да је наш истински дом у Царству Божијем, а не у пролазности и смртности. Овим тајнама нас уче предивне богослужбене песме које ових дана певамо на предбожићним службама и које указују на тајну која се пре више од 2000 година збила у граду Витлејему. Зато су ово и дани припреме за Божић, да припремимо своја срца да бисмо дочекали Богомладенца Христа у духовној радости и миру, измирени са својим ближњима, очишћени постом и молитвом, и испуњени надом да Бог никада неће оставити свет који је створио. Сви су изгледи да ни предстојећи Божић Срби на Косову и Метохији неће дочекати у миру. Као њихов верни пастир шта им поручујете? – Много пута у историји се дешавало да Срби на Косову и Метохији Божић и велике хришћанске празнике дочекују у тешкој ситуацији и опасностима. Уосталом, и сам Господ родио се у Витлејему где су му од првог дана о глави радили тадашњи властодршци, који су се уплашили од доласка Христа у свет. За њега није било места да се роди у кући, већ се родио у пећини и бива повијен у пелене у јаслама. Од почетка му нису указивали ни част ни поштовање моћници овога света, већ му долазе најпре пастири и мудраци са Истока, који су из древних предања и обавештени од Бога, сазнали да треба пратити звезду која ће се појавити над местом где се имао родити Спаситељ света. Убрзо после рођења, Христос са Богомајком и праведним Јосифом бива избеглица у Египту где су се склонили од мржње цара Ирода. Христово рођење је пратио и сурови покољ витлејемских младенаца, а цео живот на земљи Христос је проживео у свету окупације под римском влашћу, окружен неосетљивошћу тадашњих јеврејских првосвештеника и фарисеја. Као што видимо ни сам Господ, као Цар мира, није дошао у овај свет окружен миром. Али, управо зато, наша нада је већа, јер тамо где се зацари неправда и страдање, тамо се умножава и Божија благодат, тако да ће, у постојећим околностима, и наша прослава Божића бити још духовно силнија и наша нада већа. Користимо ову прилику да свим нашим верницима широм Косова, Метохије, Рашке области, и онима у расејању, пожелимо благословене и мирне Божије празнике, да без обзира на све тешкоће у којима живе, никада не забораве да дочекујемо Бога истинског миротворца и животодавца, и да не губимо наду да следујући једино Њему можемо да постанемо учесници Царства Божијег у коме нема ни туге ни уздисања, већ вечни живот и неизрецива радост. Зато, и ове године, све од срца очински поздрављамо радосним божићним поздравом МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! https://jedinstvo.rs/tamo-gde-se-zacari-nepravda-i-stradanja-tamo-se-umnozava-i-bozija-blagodat/?fbclid=IwAR0iQJzteaC1PJr-kZxCJzRMeabfSmgPuh1gRp1ajyfCkfe9NbcMLJXKe90

У дефиницију среће, модерна особа ће, по правилу, укључити неко материјално богатство, здравље своје и својих најмилијих, као и неколико чисто личних преференција везаних за хобије, итд. Међутим, из неког разлога, заиста срећне људе око нас није тако лако пронаћи. Можда само траже срећу на погрешном месту? Где тражити праву срећу говори нам св. Нектарије Егински, чији спомендан Црква прославља 22. новембра. За почетак, хајде да причамо о неуспеху саме идеје о чисто земаљској срећи. Хајде да се задржимо на тако важној компоненти као што је просперитет. Где је кочница која треба да заустави човека у његовој тежњи за сталним богаћењем и ко може да је одреди? Исто се може рећи и за здравље и друге овоземаљске ствари. Чим стигнете до једног, одмах је потребна снага да сустигнете друго, а да притом задржимо и оно прво. То не значи да не морате да радите да бисте издржавали породицу или да не бринете о квалитету хране и да трујете свој организам брзом храном и алкохолом. Важни су само прави приоритети и поуздана основа у потрази за срећом. Св. Нектарије Егински пише: „Колико се варају они људи који срећу траже изван себе - у страним земљама и на путовањима, у богатству и слави, у великом имању и уживањима, у задовољствима и изобиљу, и у празним стварима које се завршавају горчином! Градити кулу среће изван нашег срца је као да градимо кућу на месту које је подложно сталним земљотресима. Врло брзо ће се таква зграда срушити.” Из овога се може извући један закључак – срећу морамо тражити у себи. Св. Нектарије саветује да будете изузетно пажљиви према свом срцу, јер онај ко је усмерен само споља, изложен је злу. Ако се удубите у оне компоненте среће које већина људи сматра неопходним, лако је видети да су оне само параван иза којег свака лутајућа људска душа, свесно или интуитивно, тражи радост, мир и љубав. Истовремено, желео бих да верујем да добро разумемо да су радост, мир и љубав достижни и без богатства, и без славе, па и без здравља. Осим тога, све наведено често само омета постизање среће, одузима пажњу и енергију од човека. „Премилостиви Бог жели свима нама срећу и у овом и у будућем животу“, наглашава св. Нектарије – и ово је веома важно појашњење, посебно за оне који мисле да су појам среће и ношења животног крста неспојиви. Сви смо добро свесни блаженства које је Христос изразио у својој беседи на гори (Мт. 5:3-12; Лука 6:20-23). Често користимо изразе „блажени“ и “блаженства” али мало ко размишља о значењу ових речи. „Благословен“ на грчком звучи као „макариос“ (μακαριος) и буквално се преводи као „срећан“. У том смислу Господ користи овај израз када говори о блаженствима. Испада да су сиромашни духом, уплакани, кротки, гладни и жедни истине, милосрдни, чисти срцем, миротворци који су због истине прогнани уједно и они које Спаситељ назива срећним. Али заиста, истински срећни биће они које ће Бог утешити и које ће наградити. То значи да је ношење животног крста неопходан и важан услов за праву људску срећу. О Цркви, као жаришту људске среће, св. Нектарије пише: „Црква ће подићи терет нашег бремена, подариће нам смелост према Богу, испуниће наша срца срећом и блаженством“. Срећа се постиже ношењем крста, али без Цркве, она ће остати само облик, спољашње дејство, јер се управо у Цркви, као Царству Небеском на земљи, већ датом у нашем садашњем духовном искуству, испуњавају, поимају сви трудови, туге и напори. Св. Нектарије пише да је Господ створио Цркву „да нас очисти од греха, да нас освети, помири са Њим и да нам небески благослов“. Дакле, права срећа није негде далеко, не морате да идете на далек пут да бисте је пронашли, јер је веома близу - у сваком од нас. Пролазећи свој животни пут, достојно носећи свој крст, предајући своје срце Христу, заиста постајемо срећни, јер у нашим срцима почињу да ничу почеци царства небеског. Бог жели да будемо срећни, али не за кратко време, не у условима нестабилних и крајње горких овоземаљских радости, већ у блаженој вечности, неподложној пропадању, разочарењу и уништењу. То су речи и мисли св.Нектарија са Егине. https://pravlife.org/sr/content/sv-nektarije-eginski-gde-pronatshi-pravu-sretshu

Прва грешка : Видети циљ у «судбини» свог вечног живота, а не у сусрету са Богом Ово је једна од најраспрострањенијих појава када човек сањари о свом будућем чудесном животу у Едемском врту, а не о пријатељству са Богом. Он се усредсређује на себе, на страх за свој будући живот: «Отићи у рај» за њега је синоним за «не отићи у ад». Знате, код јеромонаха Романа (Матјушина) постоје овакве речи: «Господе, са Тобом није потребан рај, тесни ад са Тобом мени је рај». Тако да ни ја нисам спреман да идем у рај, ако тамо не буде Бога. Али истински се треба бојати губитка пријатељства са Богом, лишити се богоопштења. Ово је позитиван «божански» страх. А страх од губитка удобности, или супротно, не задобити је у будућности, јесте грех. Тај страх је животињски, телесни: бити кажњен, исмејан, понижен. Да би схватили да ли је у вама грешни страх или «божански», морате да одредите његову природу. Човек је трослојан: у њему су дух, душа и тело. Показује се као некаква пирамида. Сва осећања, укључујући страх, рађају се у средњем делу људске природе – у души. Од тога, куда та осећања буду усмерена – на духовни или телесни ниво – зависиће и карактер страха. Друга грешка : Обраћати превише пажњу на своју греховност Починилац погрешно оцењује самог себе. Судити нам може само Господ, а говорити: «Ја сам нитков» - значи бити затворен за Бога. Многима се чини да је усредсређеност на своју греховност – знак трезвеног хришћанског размишљања, али то уопште није тачно. Дефинишући себе као лошег човека, ви стављате на себе етикету са којом се мирите. Али Бог не може деловати тамо где је човек већ решио коначно за себе да је лош. Рећи ћу још: Иза сталног самопонижавања скрива се самозаљубљеност. Да, самољубље – није само када се ви не можете одвојити од огледала – то је прва крајност. Друга крајност – када се ви такође не можете одвојити од огледала, већ гледате у огледало и плачете: «Колико сам ја лош!Ја сам права будала!» Понављам, не љубав ка себи – то је такође самољубље. Где год постоји «ја» - то је све самољубље. Али и овде треба разабрати природу речи и поступака изазваних осећањем љубави или страха. Ако човек воли, себе његови поступци су усмерени на телесна задовољства: како појести нешто укусно, спавати, добро се обући. Али ако је човек духован, он стреми да његов ближњи боље поједе, спава и обуче се. У овоме се огледа разлика између пожртвоване љубави и самољубља. Тако је и са страхом. Ако ходате улицом и видите како велики дрипци малтретирају малог дечака, на мислећи на то да и вас самога могу осакатити, журите да му помогнете – то је страх за другог, пожртвовани страх. А страх за себе – то је самољубиви страх. Трећа грешка : Сматрати добра дела картом за рај Ви грешите ако мислите да наша судбина зависи од количине добрих дела. Када се ви усредсредите само на такво схватање, «добра» дела постају предмет књиговодствене евиденције. А ово је већ трговачки однос: ја ћу Теби набројати добра дела, а Ти ћеш мени Царство Небеско потом дати. Ми своју пажњу морамо усредсредити, не на добро дело као такво, већ на свог ближњег, за кога ми можемо нешто учинити. crkva.net

Малула је град који заузима посебно место на целом Блиском Истоку. Име града на арамејском језику значи „улаз” и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја. Велики део овдашњег становништва су хришћани који и данас говоре арамејски језик, говорни језик Исуса Христа. Град, значајан по древној архитектури, чува важне светиње хришћанског света, од којих се посебно издаваја Манастир Свете равноапостолне Текле, у којем се налазе мошти те верне ученице Светог апостола Павла. Света првомученица Текла је позната као покровитељка и заштитница не само Малуле, већ и многих градова и села широм света, као што су Осимо и Есте у Италији, Таркона и Сиџес у Шпанији. Манастир Свете Текле у Малули је поклоничко место које привлачи мноштво верујућих људи из Сирије и суседних земаља. Ова обитељ се налази на 65 километара од Дамаска ка североистоку, у области Каламун. Манастир је ставропигијални, непосредно потчињен Антиохијској патријаршији у Дамаску, а њиме управља игуманија Пелагија (Сајаф). У манастиру се подвизава седам монахиња. Као и у другим православним обитељима, молитва је основа живота монахиња. Свака монахиња свакодневно испуњава своје молитвено правило, а заједничка молитва врши се три пута недељно. Пошто је Манастир Свете Текле светиња коју посећују многи хришћани Блиског Истока, монахиње су увек спремне да срдачно приме посетиоце који долазе на богослужења и традиционалне литије око манастира. Обитељ опслужују свештеници који редовно недељом и празницима врше службе. Монахиње заједно одржавају поредак у манастирским здањима и старају се око имања, а брига о пећинској Цркви Свете Текле, по типику манастира, поверена је најстаријој сестри. По локалном предању, теснац – пећина се појавила по молитви Свете Текле, када су се стене размакле како би јој омогућиле склониште од римских војника који су је прогонили. Сада се у тој цркви чувају њене свете мошти. Поред дужности одржавања манастира, монахиње практикују и рукодеље, шивење, вез, израду бројаница и икона украшених бисерима. За време мати Пелагије у манастиру је било отворено и сиротиште. Монахиње не напуштају манастир, осим због обављања пољопривредних радова на оближњим пољима или због одласка у Дамаск по послушањима. Почетком децембра 2013. године терористичка организација Фронт „Ан-Нусра” је заједно са другим групацијама напала Малулу и том приликом отела четрнаест монахиња и три искушенице. Терористи су украли сву имовину манастира немерљиве верске и историјске вредности, јединствене иконе, крстове, звона, књиге и рукописе. Монахиње Малуле су биле ослобођене после годину дана уз посредовање Уједињених нација. Приликом напада, који су осудиле међународне хуманитарне и културне организације, убијени су многобројни мирни становници града. У окупираном граду цркве и манастири били су затворени неколико година. У последње време многа црквена здања су обновљена, али иконе које сада стоје окачене на зидовима само су копије оригинала поклоњене манастиру. Манастир Свете првомученице Текле поново је отворен за посете крајем 2019. године, када су после завршетка радова поклоници добили могућност да се поклоне његовим светињама. Пре рата у Малули је живело 5.000 људи, а данас око 3.000, али град, манастири и цркве испуњени су током године хиљадама гостију и поклоницима, а посебно на празник Воздвижења Часног крста Господњег. Када је Часни крст, на којем је био распет Господ Исус Христос у Јерусалиму, пронађен од стране царице Јелене, како би обавестили о томе цара Константина који се налазио у Константинопољу, хришћани су запалили ломаче на врховима планина које се простиру између Јерусалима и Константинопоља, а врх планине Малула био је један од њих. Традиција паљења ватре на велики празник сачувао се до данашњег времена. Важни догађаји за град су такође и празници Свете Текле и Светих Сергија и Вакха. Црква посвећена тим светитељима налазила се на стратешки важном месту, на врху једне од високих планина одакле се отвара поглед на град, у потпуности је разрушена током ратних дејстава. Данас, после трагичних догађаја, у празничне дане спомена Светих Сергија и Вакха мноштво свештеника, житеља града и поклоника са свих страна долази на то место како би обновили и наставили духовни живот и вековну традицију. Извор: Каленић 6/2021

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, 02. априла 2022. године после празничног бденија, предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Звучни запис овог предавања начинио је репортер радија „Слово љубве“ Марко Весић. Звучни запис http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33208

"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм

У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка

У 20. недељу по Духовима 07. новембра, када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Вазнесења Господњег у београдском насељу Болеч, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин се верном народу обратио архипастирском беседом, у којој је између осталог рекао: Тамо где је Васкрсли Христос присутан нема смрти, побеђује се поредак природе и Он све својим божанством и својом силом Васкрсава и Преображава, па тако и Крст који је био символ на којем су се распињали и кажњавали највећи злочинци, Господ Исус Христос је учинио символом победе. Епископ Јустин је додао: Ако је Бог са нама и ако смо ми са Богом никога и ничега не треба да се плашимо па чак и тог последњег непријатеља који се смрт зове. Преосвећени је закључио да ако имамо веру у Христа, све добија сасвим другачији облик и другачији смисао и они који су се преставили од нас заправо су отишли у живот вечни, где ћемо и ми једног дана доћи јер је Црква, Црква Васкрсења. Извор: Телевизија Храм

У храму Светог апостола и јеванђелиста Луке у Бегечу, у недељу, 18/31. октобра 2021. године, свечано је прослављена храмовна слава. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер Драгољуб Клисарић, надлежни парох. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу Епископ бачки Иринеј је одликовао протопрезвитера Драгољуба Клисарића правом ношења напрсног крста, због исказане пожртвованости и марљивости у свештеничкој служби. Преосвећени владика Иринеј је у беседи после прочитаних јеванђелских одељака поучио верни народ, истакавши да Црква данас слави троструки празник: недељу, као спомен на Васкрсење, спомен светог апостола и јеванђелиста Луке, као и спомен светог Петра Цетињског. Честитајући вернима празник, Епископ бачки је поручио да је свети апостол и јеванђелист Лука управо у прочитаном одељку Јеванђеља, које је он написао, изложио шта хришћани треба да чине у данашњим временима искушењâ, болестӣ и невољâ: Будите милосрдни као што је милосрдан Отац ваш Који је на небесима. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Луке, Епископ бачки је нагласио: „Црква је била и остала, јесте и биће увек апостолска. Апостолска служба, апостолско сведочење вере и љубави никада не престаје. У наше време, поред свештенства, поред епископата, призван је и сваки хришћанин и цела Црква као целина да врши то свето апостолско дело. Не могу и не морају данас сви да путују надалеко, па ни на близу, да би проповедали Христа, као што су чинили први хришћани. Али, онде где нас је Бог призвао да живимо, свако је призван да истовремено буде апостол Христов у маломе.ˮ Благољепију архијерејске Литургије, на којој је присуствовао многобројни верни народ, допринело је и умилно појање чланова хора „Свети Јован Крститељˮ из Бачке Паланке, којим је дириговала госпођица Снежана Жујић. По заамвоној молитви, извршен је трократни опход око светог храма са поменом оснивачима, ктиторима и приложницима светог храма. На крају свете Литургије, протопрезвитер-ставрофор Драгољуб Клисарић је захвалио Преосвећеним епископима Иринеју и Дамаскину на служењу, поуци и на части којом је одликован. После свете Литургије, у порти храма је уприличен културно-уметнички програм, који су извела деца. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас је Усековање главе св. Јована Крститеља. Данас је и мали Велики Петак. Данас је страст блуда и прељубе свом својом јарошћу и безумљем устала на свету чистоту. Данас су и све друге звери и страсти у човеку показале колико мрзе све што је Божије и питомо у људима. Данас је свака тама и помахнитала бестидност покушала да убије светлост Божију која светли у Његовом Претечи и Крститељу. Данас је грех свом својом силином устао против врлине. Данас је човек полудео од греха убио последњег Пророка и првог Апостола Христовог - највећег испосника и молитвеника у историји света. Данас је злом поробљени човек убио Анђела у телу. Данас је због сведочења истине пострадао највећи човек рођен од жене. Данас свако ко зна за Бога пости, ћути, плаче и моли се. Данас се Небеса згрозише, а пакао узигра, али на кратко. Али и данас се може рећи: смрти где ти је победа? Зар Свети Јован није и у смрти непобедив? Зар његова света глава и са тањира као жива не опомиње – не можеш ти имати жену брата свога! Зар његова душа не сиђе у Ад да и тамо проповеда оваплоћеног Бога Логоса и буде Претеча силаску у Ад Ономе који је Алфа и Омега свега постојећег? Зар ико разуман може и помислити да зло може победити добро? Зар тама икада може победити светлост? Гле, света душа Јованова праћена Светим Анђелима, одмах по напуштању Јовановог светог тела, оде да проповеда и у паклу да је добро непобедиво и да врлина тек чека своју праву награду. Пирова је, ништавна и кратковремена свака тзв. победа зла у овом свету. У тој тобожњој победи зла већ се духовним оком види пораз и немоћна ограниченост бесмисла сваког зла и сваког злочина. А ти несрећна Саломијо, зар си помислила да ћеш телесним плесом нахранити своју гладну и осиротелу душу? Или да ћеш смрћу ућуткати бесмртника? Да ћеш побећи од свевидећег ока Божијега и Његове правде? И ти Ироде, где ти је победа? Зар мислиш да пиром и весељем, у јелу и пићу, можеш умирити своју немирну савест? Ако си тако помислио зашто се онда сневесели кад зачу тражење Иродијадине ћерке – дај ми на тањиру главу Јована Крститеља? Зар можеш побећи од савести, тог гласа Божијег у себи, о несрећни Ироде? Где је твоја храброст царе? Где разборитост владару Самарије? Зар се уплаши злокобних речи једне девојке и наговора њене мајке? Зар се бојиш презира пијане гомиле пред којом си се неразумно заклео? И ти Иродијадо, зар не видиш да од Суда Божијег не можеш побећи? Завршиће се и тај и сваки други рођендан на Земљи. Престаће са свирком и песмом и то и свако друго весеље. Проћи ће све године и све сласти овоземљаске. Како Иродијадо не видиш да ће баш све ускоро доћи на наплату? Али, такво је зло. Такав је грех. Такве су страсти. Такав је ђаво. И поред очигледности да ће све проћи и да ништа душу не може умирити и нахранити, сем Божије Благодати, људи пијани од вина и сикера и пресити од меса и многих јела, немају снаге да се духом узнесу нити воље и силе да отворе потамнеле духовне очи. Но, и данас траје пир неких нових Ирода, Саломија и Иродијада. И данас многи на Земљи мисле да им је срећа у разврату, јелу, пићу и телесним насладама. И данас смрад греха и тама страсти јуришају на неке нове главе светих и праведних људи. И данас се лије крв недужних светитеља Божијих. Али, и данас живи Црква Христова - Непобедива и Света. Врата Адова је не могу победити јер јачи је Бог од сатане и моћнији је један праведник од хиљада безбожника. Гле, из крви Светога Јована никло је цвеће нових хришћана. Гле из крви свих невино побијених праведника и светитеља увек наново рађају гроздови нових изабраника Неба. Гле у Светој Чаши Господњој и данас милиони грешника црпе своју веру, наду и силу, да се преобразе и постану нови људи. Приђите са покајањем, и једите и пијте од те Крви са Голготе која васкрсава из сваке смрти! Гле у Светој Литургији и данас милиони духовних рањеника и духовних инвалида добијају исцељење и почињу да ходају путем љубави, радости и вечног смисла живљења. И опет, после свега, Ироде где ти је победа? Смрти где ти је жалац? Иродијадо где ти је торжество тријумфа? Све вас је победила Црква Христова! Јер Крв Богочовека Христа, Распетога и Васкрслога, као и мученичка крв милиона светитеља је, по речима отаца, само најбоље семе за нове хришћане. И данас, док страда тај небески човек по имену Јован, највећи од највећих, изабрани од изабраних, ипак тихи и благи лахор и танани поветарац Благодати Божије сеје милионе нових семена из којих ће изникнути нови мартири-сведоци. Сведоци да је Жив Бог и да ће жива бити душа наша, па макар нас сваки дан, слично светоме Јовану, буду гонили и убијали због верности Њему, Сунцу Правде, Господу Исусу Христу. Зато и ти, о модерни свете иродијадиног духа: где ти је победа? И ти западни свете Иродове опијености грехом: где су ти истински духовни успеси? И ти разуздана Саломијо бестидне цивилизације: зар мислиш да ћеш боље проћи од несрећне девојке која је тражила главу највећег праведника? Ваше име је било и остало пропаст а ваше презиме пустош. Име пак Цркве Христове, и свих Христових мученика на челу са Светим Јованом, било је и остало - Живот Вечни а презиме - мир и радост у Духу Светоме. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава

Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио је у недјељу, 22. августа, Божанствену Литургију у храму светих Кирила и Методија у Љубљани. На првој Литургији коју је као поглавар Српске Православне Цркве служио у Словенији саслуживали су му Епископ топлички Јеротеј, изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава и свештенство љубљанске и загребачке црквене општине. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Стефан и Анастасија знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин Патријарх је у бесједи по прочитаном Јеванђељу (Мт. 14, 22-34) позвао присутне да се моле Богу за мир у свијету, за благослов Божји међу људима, али и за ”мир у свакоме од нас, како бисмо, утемељени на Христу, могли да се радујемо у заједници са Њим”. Позвао их је и да радост и мир носећи у себи истовремено и шире око себе. Поглавар Српске Цркве казао је да су апостоли који су се укрцали на брод, како би прешли на другу страну Тиверијадског језера, имали намјеру да се у пустињи посвете молитви. ”Самоћа и пустиња, осамљено место је по правилу могућност сусретања са собом, али са собом пред лицем Божјим”, истакао је. Иако су били махом рибари, велика бура до које је изненада дошло, у апостолима је изазвала страх, све док нису угледали Господа који им је, ходајући по води, ишао у сусрет. ”Апостол Петар се, видевши тај чудесни ход по води, одједампут охрабрио. Олуја га је препала, а он, видевши Господа, би охрабрен, штавише одушевљен, и упути реч Господу: ‘Господе, учини да и ја могу да идем по води’. Господ је, једноставном речју, без много философирања и објашњавања да ли је то могуће или није могуће, убеђивања аргументима за и против, једноставно рекао: ‘Дођи’. А Петар je, исто тако једноставно, без много анализирања, без пропиткивања, без сумње, без потребе да му се покаже доказ како је могуће и насупрот законима природе ходити по води, одједампут ослоњен на веру и љубав, на веру у Бога, изишао из брода и почео да хода по води“, кaзао је патријарх. Према речима Његове Светости, и апостол Петар је, попут свих људи, попут нас који се шетамо од неверја, па од слабе вјере, кроз искушења, до чврсте и снажне вјере. ”Имамо понекад тако чврсту и тврду веру, а онда од те вере опет, браћо и сестре, наиђу тешкоће и искушења, појави се сумња, па чак и бунт, па преко слабе вере дођемо и до неверја. Тако и Петар, који је више пута показао да има пламену веру, да је спреман да да живот за Господа што је и учинио на крају свога живота. Али, бивало је и ситуација када наиђу искушења, као у Гетсиманском врту, да се одрекне Господа. Ево сада, имао је најпре страх па чврсту веру, јер изишавши из чамца ослоњен на ту веру и он је, и против природних закона, могао да хода по води. А онда се појавила сумња, онда се појавила не јеванђелска, не богочовечанска логика, него људска логика која хоће аргументе, хоће да види очима и опипа рукама. Тог тренутка је почео да тоне. Тог тренутка се показало да су природни закони јачи од човека. И заиста, иако смо освојили свемир и небеске просторе, све је то мало у односу на снагу и силу коју природа носи у себи. Овде је нагласак, као и увек у Јеванђељу, на Господу Христу. Тамо где је Господ присутан, тамо се непрестано дешава чудо. Тамо се непрестано побеђује поредак природе. Тамо живимо већ сада и овде тајном Царства небескога, а Господ је присутан свугде. Присутан је у нама”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je овог јутра, на празник Светих Јоакима и Ане, Свету архијерејску Литургију у Храму посвећеном родитељима Пресвете Богородице у београдском насељу Калуђерица. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је произнео беседу о Јоакиму и Ани, "честитим људима који су живели Духом Светим", које је Господ благословио највећим благословом, да буду родитељи Пресвете Богородице. Од родитељства нема веће части, јер назвати се родитељем значи, истовремено бити, сарадник Божији, јер само Бог може подарити живот, рекао је Патријарх Иринеј. Богородица је највећи дар Божији њеним родитељима, али и целом људском роду. Тим даром је Господ прославио њене родитеље, као оне који су због своје дуге бездетности сматрани великим грешницима. Тиме је Господ показао своју превелику љубав према свима нама. Његова Светост Патријарх Иринеј је посебно у својој беседи указао на грех чедоморства, наводећи да мајке чине велики грех тим чином. Јер оне које требају да буду чиста љубав према својој деци одлучују се на њихово убиство. Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: игуман манастира Рајиновац архимандрит Серафим, протојереји - ставрофори: Ратко Аксентић и Милош Мићић, јереј Светозар Арсовски, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Немања Ристић. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима. Звучни запис беседе Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве. Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају. На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице. Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић. Извор: Радио Слово љубве

У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму. Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић. По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.” У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести. Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти. Извор: Епархија шумадијска

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка