Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор Борис Б. Брајовић Живимо у друштву без стида и срама. Друштву заборављених врлина о којима тако мало знамо јер се у њима нијесмо образовали. А образовати се, по ријечима Полибија, је једноставно значило ‘видјети јеси ли достојан својих предака’. Али предак није просто онај који нам претходи већ онај који преноси оно што је сачувано од његових предака. То је предање, не прошлост која је нестала већ однос који се међугенерацијски ствара. То је културни идентитет и отисак у времену једнога народа. У Књизи о филозофу Ниче констатује да су истина и лаж физиолошке. Дакле тичу се нечега што је саприрођено нашој природи, што чини онај карактер самог бића човјека а то значи да је човјек једино биће које преузима одговорност за своје постојање и да је он увјетован не могућношћу избора већ одговорношћу у слободи постојања. Док је постојало предања и предака потрага за слободом у Црној Гори се чинила примарном и саморазумљивом. Бити слободан је значило не само ослобађање од спољашњег тиранина већ још више од оних унутрашњих имулса које управљају његовом егзистенцијом, оних анималних инстинктивних порива и самопоуздања постојања препуштеног судбинским и стихијским дамарима. Тако се градила заједница у којој је однос а не лична корист била достигнуће народног етоса. Али та кинонијска училишта и светилишта наших предака која су узмакла пред нихилистичким идеологијама, пред квазирелигијама данас су „ослободила“ заједницу од сваке будућности у којој је стид врлина. Човјек је једино проблематично биће на свијету које је херојски рањиво и отворено за будућност и за другог. А проблематично је биће човјек не само што може да предвиди већ и што је способан да гледа и уназад. Урањајући у свијет наших предака ми данас можемо и да освијетлимо и нашу позицију и то се најбоље може разумјети у смислу основних концепција истине, одговорности, стида и слободе. Стид је је својеврсни метафизички deus ex machina наших живота који рефлектује напетост њеног посредничког положаја. Грчка ријеч αιδως/аидос стид се етимолошки ослања на осјећање стида које произилази из изомирфним андрогених анатомских особина за разлику од прасловенске лексеме гдје стид има ту метафизичку димензију јер долази од ријечи студ, студен која је изазвана не термичким већ антропогеним разлозима. И да овдје кажем да стид и срам нијесу исто и да нам рефлексија језика то потврђује јер срам долази од ријечи штета и он се односи на осјећај прошлости онога ретроспективног погледа и он скрива чин бивствујућег док је стид онога будућности јер је он чувар бића. Стид је наша чуваркућа и стога је питање будућности стида и питање опстанка homo pudicus ултимативно питање људскости. Дитрик Бонхоеффер у својој Етици примјећује да стид изражава прекид унутар људског самосхваћања, раздвајање које упућује на жељу за изгубљеним јединством. Много раније 1913. године у једном есеју који ће постхумно бити објављен Макс Шелер о Стиду и осјећању стида (Scham und Schamgefühl) бити на трагу у другом смислу осјећању стида. За Шелера у овом мало познатом есеју стид је индивидуално, парадигматично људско искуство. Не постоји, изјављује Шелер, „јаснијег, оштријег и непосреднијег“ израза људског стања од стида који потврђује да се човјек налази између божанског и анималног. Стид је својствен човјеку управо зато што су људска бића мост, прелаз, додирна тачка између суштинског и стварног. Инхерентан овој људској позицији на средини између Бога и животиње је „основни услов суштине осећај стида“. И према Плеснеру човјек је двосмислено, отворено сломљено биће. Један од два јеврејска израза за човјека у јеврејском језику су Адам и Енош. Имају различите етимологије и не могу се повезати с тим што се Енош појављује више у поетским описима. Једино у Пс 8, 4 стоје заједно: „Шта је човјек (enoš). или син човечији (benadam) да га походиш?“.? Основно значење овога Енош се у јеврејском креће од „бити слаб“ и „бити друштвен“. А то је оно што стид и конституише у поларитетима свијести о заједници и свијести о сопственом бићу. Занимљиво али оно што је кључно да се стид појављује као категорија у приповјести о стварању човјека. Кармело Дотоло ово сматра веома значајним разматрањем о стиду јер је оно смјештено унутар разматрања о стварању као парадигматском и архетипском простору за схваћање људскости. Он ће записати: „Gledati sram i stid u praiskonskoj povijesti shvaćenoj kao luk koji ujedinjuje slijed događaja, znači dati im hermeneutičku funkciju za biblijski humanizam koji ukazuje na nevidljivo i konfliktno lice čovječanstva, pozvano na odnos koji bi nadišao prirodu, želju, razum, i bez kojeg bi čovjek osjetio gorčinu svoje nehumanosti“. У Првој Књизи Постања стид се појављује у нагости: „А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их стид“. Стид је овдје у драми стварања човјека као граница између микрокосмоса и макрокосмоса, између Створитеља и створеног и гдје ексофолијација те границе успоставља стигму кроз стид којим се конвертује другост другога у страност и символ неуспјеле егзистенције. Ниче ће на то одговорити да „у правој љубави душа покрива тијело“. Она то не прикрива из стида нити га тајновитошћу идеализује. „Покрити“ значи рећи: права љубав дарује вољеном телу јединственост, различитост, активну другост коју само „душа“ препознаје у свакој активној „личној“ другости. Бити прихваћен од Бога значи поновно се вратити на однос који се уписује у логику свијета као дар који изокреће тумачење људске природе, која се не види више у димензији потребе и жеље, него и у одговорности која отвара другачију субјективност: ону која се тиче другости другога. Из тог угла гледано теологија стида може се обликовати као предлог хуманизма који би се знао кретати око одређених важних димензија које указују на могућност успјеле егзистенције. А за то је потребно барем некад да се постидимо. За почетак пред својим прецима.

Праведност о којој Господ говори у четвртом блаженству не тиче се ниједне посебне врлине, већ је свеобухватан појам који садржи сваку врлину. Пре него што пређемо на анализу овог блаженства, сагледајмо најдубље значење појма врлине кроз проницљиво виђење старца Емилијана Симонопетриског :„Врлина долази од Бога, то није наше достигнуће. То је улагање од Бога. У исто време, међутим, врлина изражава и мојe људскo саучесништво у борби да стекнем и одржим своју пуну заједницу са Њим. Врлина је моје непрестано окретање Богу. То ме чини способним да Га видим, да будем задовољан с Њим, да уживам у Њему, да Га апсорбујем. О врлини могу да говорим када живим онако како је мило Богу, када сам Богу угодан и Бог је мени угодан. Када је Он мој одмор и ја постајем Његов починак. Када неко постигне безбрижност и ћутање, када његова једина брига постане Бог, тада ће стећи способност да остане непристрасан. Он ће спознати пут светости, безгрешности, царства Божијег“ („Речи ходочасника. Тумачење о Авви Исаији“). Оно што се дешава са нама је парадокс - иако осећамо своју трагичну егзистенцијалну празнину и одсуство живота, немамо жељу да их пронађемо и уживамо у стварном животу. Немамо ту жељу, немамо ту чежњу. Патимо од губитка апетита. Суштински проблем греха лежи управо у овом недостатку апетита за животом, а не у кршењу неких заповести. Губитак апетита! Егзистенцијална празнина! Са овим блаженством Господ долази да манифестује и задовољи дубоку потребу чежње, очекивања и засићења. Он је наша храна. Он је наш живот – „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,4). Св. Јован Златоусти се обраћа народу и своја учења не развија на високом философском нивоу, већ их прилагођава практичним потребама свакодневног живота људи, како би их приближио и надахнуо свакога. Он каже: „Када Господ говори о праведности, мисли на врлину супротну похлепи. Многи мисле да ће кроз среброљубље бити задовољни. Али Господ каже да ће на крају похлепни све изгубити; и материјално и духовно изгубиће онтолошку димензију живота“ (Говор 15 о Јеванђељу по Матеју). Када волимо и тежимо праведности, када избегавамо похлепу и експлоатацију, бићемо задовољни. „Пазите и чувајте се себичности, јер се живот човеков не састоји у умножавању имања“ (Лука 12:15). Све ствари, чак и новац, нису саме по себи добре или лоше. Од нашег односа према њима, од наше процене зависи да ли ће нам открити дубљу сврху, да ли ће нам дати живот, или неће имати апсолутно шта да нам кажу и биће за нас празне речи. Посебан изазов утилитаристичкој перцепцији ствари модерног човека представља јединствена реч Никоса Г. Пенџикиса: „Молим се да ми ствари дају живот!“ Оно што ме занима пре свега је истина ствари. А ствари морате одбацити да бисте их стекли“. Овај смерни човек је разумео тајанствени логос (односно онтолошки смисао) живота који се крије у свему, проучавао је учење о „логосу бића“ Светог Максима Исповедника и са страхопоштовањем се према њему односио. Схватио је да, ако се не ослободи опседнутости стицањем и поседовањем материјалних ствари, неће моћи да ужива у њима као даровима од Бога. Имамо јадну и рационалну перцепцију ствари која нам не дозвољава да се удубимо у њихов најдубљи логос. Гледамо на њих из веома површне перспективе, као на предмете који ће задовољити нашу жељу и среброљубље. Ако смо посебно паметни и надарени, користимо све своје способности да бисмо стекли све више добара искоришћавањем других. Ако смо преосетљиви, јако нас иритирају и најмање неправде које нам други наносе, а које нам ускраћују стицање жељених добара. Св. Јован Златоусти наставља своје тумачење и упоређује блаженство глади и жеђи за праведношћу са следећим блаженством милостиње. „Господ благосиља оне који показују ревност за правду. Подстиче их да се одрекну пљачке, експлоатације и среброљубља, јер их удаљују од милостиње, доброчинства и саосећања”. Само они који су гладни и жедни за врлином праведности биће испуњени изнутра, биће задовољни. Обистиниће се Христове речи: „А ви тражите Царство Божије, и све ће вам се ово додати“ (Лк. 12,31). Док доживљавамо пуноћу живота који нам Бог даје и трајно се обогаћујемо Његовом бескрајном милошћу, постајемо способни да покажемо милост према ближњему. Ко чезне да се труди у врлини праведности, нема смисла да то чини у име неке хуманистичке целисходности, већ у име царства Божијег, у име личности Христове. Хуманизам тече у уским границама и у једном тренутку ће се исцрпити. Хришћанин је позван да антропоцентризам претвори у теоцентризам, односно да Богочовека учини средиштем свог живота. „Иштите најпре Царство Божије“ значи: сваку врлину, сваку духовну делатност, да би била стварна, да би била здрава, била исцелитељска, није довољно чинити само ради врлине. Иза вршења врлине, током њеног упражњавања и након тога, увек мора да стоји упућивање на царство Божије и очекивање од њега. Св. Григорије Ниски обухвата више теоријски значење блаженства: „Гладан сам и жедан праведности значи да сам гладан и жедан сваке врлине; не само због врлине поштења и поштовања других, нити само због одбацивања похлепе и пљачке. Библијски концепт правде не значи једнаку расподелу добара и људских права. У концепт праведности укључена је универзална врлина. Када кажемо: „јер је праведан Господ, правду воли“ (Пс. 10, 7), мислимо да је Он сам Добар, Љубав, пуноћа свих врлина“ (Реч 4 о блаженствима). Гладан сам и жедан за праведношћу, значи гладан сам и жедан за милошћу Божијом, гладан сам и жедан самог Господа. Он ће ме напунити. Јер када будем гладан и жедан за милошћу Божијом, прихватићу је и моја животна потреба ће бити задовољена. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се; јер сваки који иште добија, и сваки који тражи налази, и ономе који куца отвориће се“ (Мт. 7,7-8). Господ нас позива: „И последњег великог дана празника Исус стаде, подиже глас и рече: ко је жедан, нека дође к мени и пије“. Ко верује у Мене, кроз утробу његову, као што је речено у Писму, потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7,37-38). Живот је чежња и жеља за милошћу Божијом! Сваки човек има велику чежњу за Бескрајним, иако не зна где и како да се оријентише, где и како да Га тражи. Ова чежња постаје рана која му пробија срце и оставља га гладним. Докле год лаже самог себе и уноси неке опијате у свој живот, покушавајући да заборави ову чежњу, поништаваће сваку могућност да се духовно развије, да нађе Бога и да се спасе. Велика опасност за нашу душу је отказивање ове неутољиве чежње, јер кад немамо чежње, не можемо да тражимо Бога. Ово је наша велика болест, наш велики грех: пристајање на осредњост, прихватање конвенционалности. Глад и жеђ за Божјом правдом значи да сам упорна особа. Желим да покријем огромну и бесконачну празнину коју имам у себи. Желим да се бол и чежња савладају и преобразе у снагу за живот. Нека смрт постане васкрсење. „Усудио бих се да кажем“, наставља свети Григорије Ниски, „да Господ приноси Себе својим изгладнелим слушаоцима!“ Он сам постаје „хлеб који силази с неба“ и „вода жива“ (Јн. 6,58; 4,10). Благо ономе ко осети овај бол, ову празнину, зато што је фаворизованији од онога који живи у осредњости која је садржај његовог постојања. Измучени и сломљени човек, чак и када бол постане израз његовог повређеног егоизма, увек ће почети да тражи и задовољава своју најдубљу егзистенцијалну чежњу. Бог многе од нас хвата и привлачи чак и кроз нашу себичност. Подсећа нас кроз нашу трагедију да имамо потребу, али и право, да се лечимо, да се изнутра испунимо. Обично идемо у цркву, приближавамо се Христу да бисмо решили своје проблеме. Одбијамо да признамо да све почиње од наше себичности. А онда Христос долази и отвара пред нама нове могућности и хоризонте а ми идемо ка личном сусрету са Њим. Њему поверавамо све, чак и наше болесне жеље, да са њима чини оно што Он сматра да треба. Избегавање похлепе и практиковање праведности утиче на све аспекте нашег свакодневног живота и односа. Духовни живот се не тиче једног аспекта нашег духа, већ је свеобухватни егзистенцијални догађај. Он обухвата целу личност. Наша је одговорност да саберемо све расуте делове наших живота и посадимо их у Тело Христово да постанемо живи чланови Његове Цркве. Тада ћемо почети да схватамо праведност према нашој браћи као саосећање и милостињу, а не само као избегавање похлепе. Правда значи не искоришћавање другог. Да га поштујемо као слику Божију, јер има јединствену вредност. Када га не поштујем и искоришћавам, када га посматрам као ствар која емоционално задовољава мој нарцизам, онда грешим. Пошто смо ускогруди, схватамо концепт правде као равномерну расподелу наших добара, права и потреба, одбрану истине и одбрану од неправде и клевете сматрамо правдом, а за критеријум узимамо своју паушалну логику, а не однос према другом. Постоји једна фундаментална разлика између световног и духовног погледа на ствари. Секуларни приступ је индивидуалистички; не поштује личност и став, већ само личну корист. Духовни приступ је усредсређен на особу; занимају га пре свега личност и став. Праведност је плод става; није предуслов става. Јер праведност захтева знање, а знање се рађа у ставу. Као и врлина; није предуслов за спасење, већ је плод спасења и даје нам се кроз лични однос са Христом. Врлина се стиче и чува испуњавањем заповести, као испуњење воље нашег љубљеног Господа. Отац је прави васпитач ако са својом децом дели добра према њиховим могућностима, потребама и пријемчивости. Разлучивање и образовање о исцељивању рађају се кроз познање другог. Свештеник не чини добро ако епруветом мери грех, ако за критеријум има закон, а не посебне потребе и способности човека. Шеме и закони не могу постојати у Цркви јер немају лековито дејство. Добар лекар, да би изабрао праве лекове, не води рачуна само о болести, већ пре свега о пацијенту. Излечење зависи не само од дијагнозе болести, већ и од процене његовог психосоматског стања и могућности целог организма. Исто радимо и са духовним болестима. Да бисмо излечили грешника, потребно је да развијемо лични однос са њим, да се ставимо у његову кожу, разумемо његове снаге и слабости како бисмо му пружили одговарајући третман. Ако на прво место ставимо поштовање личности и однос према њој, развијаћемо концепт правде као саможртвовања, као жртве за другог. Супротно томе, порицање личности и односа са другима озбиљно нарушава правду. https://www.bogonosci.bg/правдата-като-всеобхватна-добродете/

У житијима светих видимо да човек чак занемарује заповести ради разборитости. Једноставна заповест, на пример, "не лажи", учињена непромишљено, значи да ћете повредити многе људе у свом животу. Када неко дође и пита: Овај, који је малочас разговарао са тобом, да ли ме је оптужио? Јеси ли рекао нешто против мене? Па, можда је рекао ствари против њега. Безобзирно поштење захтева да му кажете: да, окривио те је! Међутим, шта тражи разборитост – да му кажеш: Не, брате мој, он те није оптужио, већ напротив, изговорио је много лепих речи о теби, хвалио те, овај човек те воли и говори најлепше речи о теби. Је ли то лаж? Ако судимо споља, то је лаж. Али ако расуђујемо и духовно, као што су чинили свети, онда је истинито, благословено и неопходно, јер истина је да сви треба да будемо уједињени у Божјој љубави. Свети оци кажу да се свака врлина мора вршити свесно. Шта ово значи? На пример, ћутање је врлина и свети оци кажу: волите тишину изнад свега, она ће вам помоћи да уђете у духовни простор. Тако је, тишина је заиста велики кључ који отвара многа врата Божијим тајнама. Међутим, можете ли замислити ако муж или жена примени тишину, шта ће се догодити? Чим жена почне нешто да ти прича, ти јој кажеш: Ћути! Не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Дете почиње да ти говори, а ти: не говори, јер морамо имати врлину ћутања! Пример још једне врлине. Христос је рекао: не скупљајте блага на земљи! Али, имате ли снагу вере да сносите последице свог поступка? Нисте сами у кући. Ако постоји заједнички договор у целој породици да све продате и живите као птице небеске, не брините се и бавите се молитвом, да, заиста је ово добро дело. Међутим, мораш имати и снаге да без роптања сносиш последице својих дела, јер врлина није само у чињењу једне ствари, већ и у подношењу свих њених последица. На пример, када постите, морате и да подносите немоћ, односно да не можете да стојите на ногама или вам се заврти у глави. Морате имати ту снагу да наставите, без обзира на последице ствари које чиниш. Врлина разборитости покрива читав спектар духовног ратовања и истовремено је веома опасна. Зашто? Јер, док с једне стране пазимо да не паднемо у претерану жестину, са друге можемо пасти у опуштеност. Не идите у крајност! Морамо, дакле, пронаћи средњи пут, то је права разборитост. Средњи и царски пут који те не баца ни у једну крајност. То се може постићи разборитошћу искусних духовника и зато је потребно послушање. Не можемо да спознамо духовни живот читајући књиге. Не можете узети књиге Отаца, читати их и живети духовно, ово није могуће. Читајте колико желите, слушајте колико год беседа хоћете , али не можете напредовати ако не станете пред духовног лекара, изложите му свој духовни пут и прихватите његов мудар савет о путу ваше борбе. Много пута чујемо како људи говоре: Оче, пре свега здравље! Здравље на првом месту! Сећам речи старца Пајсија, који ми је једном рекао: "Болест ми је донела више користи него здравље! Када сам био здрав нисам био толико користан као када сам био болестан." Говоримо Богу: Боже мој, дај нам оно што је добро и корисно за душу нашу. И одмах долазе искушења, болести, туге и преокрети, а ми кажемо, па, зар се за то молимо? Да, то је оно за шта се молимо. Јер се молимо за добро и корисно душама нашим. Бог је мудрији од нас и зна шта нам треба. Ово није фатализам, већ напротив, најисправнији третман судбине. Сећам се када су млади дошли старцу Пајсију и рекли му: Оче, моли се да нађемо неке добре девојку за брак! А старац рече: Добро, децо, а шта ће бити са лошим девојкама?! Сви желите добре девојке, а шта ћемо са лошим? Неко мора да узме лоше, а ово привидно спољашње зло је велико добро, јер освећује и духовно помаже. Дакле, оно што је добро и корисно за нашу душу може бити лоше, погрешно и супротно од онога што желимо. Малопре смо рекли да се често молимо: Боже, дај нам здравља! Ако нам здравље заиста духовно користи, онда је оно добро и корисно, али ако, уместо да нам духовно користи, оно нас духовно уништава и чини робовима греха, онда је болест пожељнија. Сваки дан говоримо – хоћемо слободу! Слобода је добра ствар, али само онда када се користи на добар начин. Иначе ће постати инструмент који ће нас духовно уништити. И новац је добра ствар, лепо би било да смо сви богати, да имамо пара, да можемо да градимо храмове, друштвене установе, манастире, да нема сиротиње. Али он постаје зло и катастрофа ако се не користи у добре сврхе. Под овим мислим да не треба да судимо споља, јер све што тражимо од Бога, све молбе у нашој молитви су захтеви који утичу на духовни живот и треба да нам помогну у духовном животу. Другим речима, 20 година напорне молитве има више вредности за Бога него да добијете нешто за шта се молите. Као и када се у тешкоћама, болестима, и искушењима каже Хвала Богу - то има велику моћ! "Хвала Богу!" рече Јов и посвети се. Разлучивање нас наводи да ставимо духовне наочаре и видимо ствари како нас учи Свети Дух и да бежимо од две крајности — строгости и опуштености — које нас уништавају. Такође нам помаже да стекнемо здрав ум, којим на крају разабиремо шта да тражимо од Бога... https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/ адаптација Поуке.орг

У току Свете Литургије, у молбеној јектенији, ђакон се моли „за добро и корисно за душе наше“. Наравно, на први поглед и с обзиром на савремено познавање језика, неко ће рећи – ево, тражимо оно што нам је корисно, у нашем интересу, али ове речи, у ствари, које погрешно тумачимо, прати још једна реч која одређује њихов прави садржај: тамо се каже „на добро и на корист душама нашим“. За добро – јер има много схватања шта је добро, а шта лоше и свако тумачи овај појам према свом схватању, идеологији, страстима, гресима, духовном стању и знању. Црква дефинише да је добро оно што је добро за нашу душу. То не значи да је добро увек добро и корисно за нашу душу, односно да је могуће да нешто буде добро, заиста, али не на корист нашој души. Да будем јаснији. Постоји једна врлина у Цркви, у духовном животу, коју оци не либе називају највећом врлином од свих других, па и од врлине љубави. Љубав се сматра венцем врлина, али Оци кажу да је највећа од свих врлина разборитост. Пост је, на пример, врлина, добра ствар, духовно оруђе, Божија заповест, нешто што су нам Оци предали као једно од оруђа у духовном животу. Међутим, ако се ово оруђе не користи како треба, оно се из доброг претвара у лоше, тј. ако човек безобзирно пости и уместо да помогне свом телу, да га освети, он га убија, убија себе, тако да оно престаје да буде добро и постаје лоше. Љубав је такође добра ствар, али без дискретности може постати веома опасна. У Цркви има светих људи, који су достигли духовне висине бестрасности и заправо, горећи великом љубављу према људима, свима постају све. Не устручавају се због љубави да се излажу свакојаким опасностима, да би спасили брата свог. Али ако некоме недостаје дискретност у љубави, а оптеретио се радњама и теретима преко својих снага, онда знај да ће себи наудити, иако је мотив био добар, а случај изгледао добро дело љубави, на крају дође до пропасти јер није разумео да ова ствар није за њега. Колико пута се јављају проблеми, па чак и греси који су кренули из хришћанске љубави. Лекар не може да каже: Жао ми је што пацијенту пробијам кожу иглом и дајем му ињекцију! Хирург не може да каже: жао ми је што сам му одсекао ногу или извадио крајнике - нема кајања. Ова тема је веома важна. Свети Оци су рекли да су многи људи, многи подвижници, уништавали своја тела кроз аскезе без расуђивања и тако уништавали себе. Тема разлучивања је огромна и потребно је много проучавања и времена у духовном животу да би се то разумело. Сви ми имамо своје страсти и, како кажу Оци, пре него што се наше срце очисти, не смемо слушати шта нам оно говори. Не смемо веровати својим осећањима јер, на пример, када други дође и вређа ме, то ми даје прилику да и ја вређам њега. Чак и више него он мене. Хоћу да га увредим јер ми је нанео неправду! И док притискам себе да то не урадим, осећам велики унутрашњи отпор, односно долази до сукоба у мени. То се исто дешава и са гневом и са пожудом. Дакле, на почетку духовног живота човек не треба да верује у оно што му срце и осећања говоре, већ треба да истражује све те ствари на два начина. Прво сито кроз које се просијавају та осећања и жеље, јесу Божије заповести. Нешто што је категорички одбачено Божијим заповестима, не можемо и не треба да прихватимо. То уопште није за дебату. Чак и не расправљамо о томе. Након што Божија реч покаже да је грех, да је безакоње, да штети души, да је заправо убија, ми то одбацујемо. Биће рат, битка у нама, дићи ће се мисли и страсти у нама да нас угуше. Међутим, ми ћемо се одупрети и нећемо пристати да радимо оно што страст жели. Ово је прва фаза, оно што ми зовемо порицањем себе. У том часу мораш послушати Божије речи да се одрекнеш себе, нећеш пристати да идеш куда хоћеш, једеш шта хоћеш, поступаш како хоћеш, јер те кочи заповест Божија која није закон у правном смислу него лек. Ако не можемо знати да ли је та ствар добра помоћу Божијих заповести, шта онда да радимо, како да знамо да ли је то заиста корисно и добро за нашу душу? Пошто се прво помолимо и затражимо вољу Божију, замолићемо духовне људе, нашег духовника, изнећемо догађај какав јесте, и прихватити његов одговор као израз воље Божије. Када човек овако живи, навикава се да се покорава и држи заповести Божијих, и тако постепено стиче и разборитост. Треба имати ум Христов, тј. ум очишћен од својих предрасуда, од својих страсти, и онда стичеш енергију благодати која долази од Бога. Када човек духовно сазри – очисти своју душу од грубих страсти и разјасни у себи свој пут ка Христу, Бог постаје средиште његовог живота, човек сваку помисао подреди Христовом послушању, тј.сви његови поступци, покрети, мисли, жеље, све што жели и тражи, имају за крај сједињење са Богом, улазак у царство Божије – тада ће, кроз своје духовно осећање, моћи да разликује у свом срцу све што ради да ли је добро или лоше. Чак и једноставне свакодневне ствари. Када се постепено усавршавамо у духовном животу, онда не можемо прихватити многе ствари које смо раније радили. Наша душа се опире, одбацује их, јер већ постоји духовно чуло, чуло душе, којим она суди о разним стварима које свакодневно видимо. То је заиста производ чисте савести. https://atanasijlimasolski.wordpress.com/2014/01/20/разсъдителността-най-великата-добро/

У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/

У оквиру великопосног циклуса предавања у крипти храма Светог Саве на Врачару, прво у низу одржао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Првојерарх Српске Православне Цркве одржао је предавање на тему "Пост - врлина која преображава човека" у уторак 15. марта 2022. године. Крипта храма Светог Саве била је испуњена бројним верним народом, а предавању су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројно свештенствомонаштво и свештенство. Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржаће предавање на тему Пост - врлина која преображава човека у уторак 15. марта 2022. године у 18,00 часова у Храму Светог Саве. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32528

У свима књигама Новог Завета љубав је стављена изнад свих других врлина и заповести, као свеобухватна. Познате су речи апостола Павла о љубави: „Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам онда сам као звоно које звони и прапорац који звечи, ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вијеру да и горе премијештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже. Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се; не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу; не радује се неправди, а радује се истини... А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". /I Кор. 13/. Никад лепша химна љубави није човечијим језиком изречена. Свети Владика Николај Велимировић Преузето из књиге Касијана-Стослов љубави, Беседа, Нови Сад, 1997. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић. - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе. Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић. Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века. - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије. Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић. Извор: Град Београд

Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева. „Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“ Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека. Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом. Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас. „Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“ Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном. То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови. Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају. Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот? Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова. Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање. Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести. Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари. Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију. Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио: Настави читање на изворној страници: Подвижничка слова >>>

И ове вечери улице града под Румијом освештао је крсни ход. Након молебна који је служен у Саборном храму Светог Јована Владимира, вјерни народ је, предвођен јерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником Радио Светигоре, кренуо у литију уобичајеном трасом, од Саборног храма улицама Јована Томашевића и Владимира Роловића кроз центар до булевара и назад до храма. Отац Никола се хиљадама сабраних Барана обратио словом подршке и љубави: “Часни оци, браћо и саслужитељи, драги Барани, драга дјецо, помаже Бог! Нека је срећан и благословен почетак Великог и Часнога поста. Налазимо се у првој недјељи тог најдивнијег богослужбеног периода у току године када се од нас очекују и највећи плодови. И заиста вријеме Часнога поста је вријеме када човјек треба да се врати у ону нулту тачку, тачку небића, одакле се најбоље види сва ништавност, смртност, пропадљивост и пролазност и човјека и свијета који нас окружује. Али из те нулте тачке, тачке небића и ништавила најсјајније се види безобални океан љубави Божје из које Бог ствара човјека по својој слици. Из те тачке небића обасјани том љубављу и том свјетлошћу, ми као у огледалу гледамо све вјекове који су прохујали до дана данашњега. Из те тачке небића, ми гледамо и сагледавамо наше благочестиве цареве, ктиторе, градитеље светих храмова. У њима сагледавамо и све наше славне претке и светитеље, од Светога Јована Владимира па и прије њега, од Христових времена па до Светог Симеона Мироточивог, Светога Саве до данашњих дана, од Светога Петра Цетињског, Василија Острошког до нових светитеља који се откривају у ове наше дане. Из те нулте тачке ништавила, најбоље човјек може да види и себе и своју породицу и своје савременике и свијет који га окружује и своју државу. Из те нулте тачке небића ми гледамо и ове догађаје и у њима нам се открива сва љепота и сва тајна и сва сила Божја која се пројавила у ове наше дане. Мислили смо да се градитељски подухват нашег Митрополита и времена у коме он предстоји Црквом у Митрополији црногорско-приморској привео крају, а онда је Бог попустио искушење и пред нас се појавила најљепша и најдивнија грађевина, а то сте ви! Пројава свих ваших лица, ваше вјере, ваше љубави није ништа друго него свједочанство да су храмови, сви који су до дана данашњега грађени и ови који су грађени у ово наше вријеме, грађени у славу Божју и зато ми сагледавајући себе и Цркву нашу из те нулте тачке, видимо и велико страдање наше Цркве послије Другог свјетског рата, видимо пустош и видимо десетак свештеника који чувају да се кандило вјере не угаси у Црној Гори. Из те нулте тачке ми се дивимо тим свештеницима који су опстајали у најтежим временима, а ја ћу само навести два примјера која сам лично чуо од проте Радојице Божовића, који ми је причао када је негдје седамдесетих година отишао код једног човјека који је био на некој функцији да му помогне да обнови мало цркву, да је закрпи да не прокишњава, он му је рекао: „Дођи, попе, сједи, попиј, не да ти нећу дати, него бих ја волио да је срушимо.“ Такво је било вријеме. И још једну причу, коју ми је испричао прото Момо Раичевић када је истих тих година служио у Подгорици у храму Светога Ђорђа. Дође на недјељну литургију и почне возгласом „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, окрене се и види сабласно празну цркву. Каже, прота Момо: „Окренем се и ухватим се за часну трпезу и почнем да плачем.“ И заиста, нема ништа тужније за свештеника него да служи у празном храму. И управо гледајући ту њихову вјеру, ту њихову љубав и ту ревност за Дом Господњи, доласком нашег Митрополита, разгрнуо се тај пепео и из тог жара њихове вјере, израсли смо ми овдашњи свештеници. Из те нулте тачке ништавила, ми сагледавамо и нашу државу. И схватамо да они људи који не почињу да гледају себе и свијет око себе из те тачке ништавила и пролазности, него из своје сујете, гордости и властољубља, они у овим нашим молитвеним ходовима могу само да виде себе и зато виде рушитеље државе. То су двије тачке из које може човјек да сагледа себе. То су двије крајности у којима се одвија сва драма човјекова, да ли ћемо себе гледати из те тачке ништавила, загледани у Христа Бога и њиме мјерити све, и себе и своју породицу, и своју Цркву, и прошлост и садашњост и будућност, или ћемо мјерити све собом. Ако собом мјеримо све, онда су сва наша дјела ништавна и пролазна, а ако мјеримо Христом, наш живот и наша дјела остају вјечна. И само оно што је Христом измјерено, Њиме заквашено и Њиме освештано, оно траје вјечно. Зато смо ми данас у Црној Гори једини борци за вјечну Црну Гору. Ово је период када још интензивније треба да праштамо једни другима, да праштамо и нашим непријатељима и заиста Бог допушта да ове литије трају да би се и ми у њима у умивали и исправљали и постали све свјетлији и све бољи. Зато и ми и са овог мјеста, из дубине свога срца, говоримо и свједочимо и пред Богом и пред људима да никога не мрзимо и да све позивамо на покајање и на праштање и да се сви сјединимо, не у нашим разликама и нашим разним идеологијама и погледима на свијет, него да се сви саберемо око Онога Који нас је све из небића, из те тачке ништавила провео и произвео у биће. Једино око Њега сабрани, ми можемо градити праву и истинску будућност и зато су ове литије управо велики благослов Божји, дар Божји за сваки град, за сваког човјека, за сваку породицу и за цијелу нашу државу и за цијели наш род. Зато не могу да схватим да данас у Црној Гори може неко да се оглуши о клетву Светога Петра Цетињскога или Светога Василија Острошкога, да може нечија рука у исто вријеме да препише имовину коју је нека породица оставила за покој свога сина, брата, мајке, оца, а у исто вријеме да грли своје дијете и своје унуче. У томе је трагедија и зато се надамо у Бога да неће Господ дозволити да се на томе гради наша будућност, него да ће нас благословити као што нас је благословио и сачувао много пута до сада. И зато је важно да ове литије никад не престану, зато је важно да се оне не смањују јер, што нас више има, иако није важан број, умножава се наша љубав и умножава се милост пред Богом. И зато ми и са ове вечерашње барске литије, шаљемо поруку мира, љубави и поруку да иако смо створени из небића и ако се својим умом и својим срцем враћамо у то небиће да је ипак Бог за нас одредио живот вјечни и непролазни и да као људи, ако имамо људског достојанства, морамо стојати часно и достојанствено пред Богом, пред својим прецима и пред својим потомцима. Нека би Господ дао да сви православни хришћани запосте овај пост, да се умножи наш подвиг, да се умножи молитва и да се умножи свака наша врлина јер то је наше једино оружје. Ми другога оружја немамо и нећемо да имамо и нити нам треба. Јер нам се Господ у Цркви Божјој открива и дарује као свеоружје Божје. Кад се Њиме причешћујемо, ми примамо сву вјечност, примамо не само Христа Бога, него и Оца Небескога и Духа Светога и зато се открива да човјек није само створен по лику и по слици Божјој, него да је створен и призван да буде и прилика Божја. Нека би Господ дао да кроз ове литије умивени у благодатни дар покајања, испуњени праштањем, братољубљем и богољубљем, и ми достигнемо мјеру и висину раста Христовога, како бисмо били достојни светиње коју бранимо јер ми знамо да смо хришћани грешни и да имамо слабости, али ми не бранимо свој гријех, нити се њему клањамо, него чувамо хришћанство и вјеру православну и Цркву која је света и непорочна. Нека би Господ примио овај наш мали труд и ово велико одрицање јер наш излазак на улице је нова исповијест Христа Бога, Њега као Бога љубави, Бога који даје истину и правду, вјечну и непролазну и нека би вама и вашим породицама даровао здравља, љубави и вјере и свих плодова земаљских и небеских, а онима који су кренули на све начине, не бирајући средства да ураде оно што никад никоме није пошло за руком, а то је да униште Цркву, коју ни врата паклена нијесу могла, не могу и неће моћи надвладати, нека Господ отвори очи ума и очи срца њихових и да се у њиховим срцима умјесто мржње, богомржње, христомржње и братомржње зацари вјечна и божанска љубав. Због свега тога, поручујемо и кажемо: Не дамо светиње!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду, 21. августа 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља светог Емилијана Исповедника и Зосиму Туманског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић, старешина храма, јереј Милош Ђурић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован, као и Михаил Голић, студент богословља у Либертвилу. Звучни запис беседе После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован који је у беседи говорио да постоје две врсте људи. “Прву врсту људи чине они који испуњавају Божју вољу, а другу врсту чине они људи који не испуњавају вољу Божју. Богу је послушан онај који испуни нешто, а не онај који обећа а ништа не испуни. У Царство Небеско се искључиво улази покајањем, без обзира које грехе је човек имао пре тога. Покајање је исто што и васкрсење. Човек може да пресече те грехе једино онда када му се они огаде, и тада се враћа у покајање. Свети оци кажу да ђаво царује у човеку кроз грех, а Бог кроз врлине. Где је грех ту је пакао, а где је врлина ту је Царство Небеско, а Царство Небеско је Бог у нама”, истакао је Епископ Јован. “Шта је главно у самом покајању? То је покајничко расположење, што значи да без покајања нема радости. Господ нам говори да човек не треба да буде лењ јер лењост је опасан грех. Сарадник Божји је сваки човек који је крштен и који је у Цркви и живи животом Цркве”, слово је Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

Какo избећи све бразде и лукаво сплетене мреже које ђаво непрекидно баца у узбуркано море људског живота са циљем да улови свакога човека, па и целе народе, у тренуцима када ови одступају од Бога који једини жели да се свако од нас спаси, - о овоме у интервјуу са схиархимандритом Илијом (Ноздриним). – Oче Илија, како да научимо да живимо врлинским животом? – Свако од нас има савест. То је глас Божији који је са рођењем дат свакој људској души. Дата нам је и слободна воља. Човек може да поступи супротно својој савести. Она ће га, наравно, потом пећи. Зато је човек обдарен разумом, да би промишљао о поступку пре него што га учини. Када човек поступа сходно моралном закону који је установио Творац, савест одобрава његове поступке и то човека радује. Речено је у Јеванђељу: ”Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима.” (Мт. 7:12). Ако бисмо почели само ту заповест да испуњавамо, наш живот би био много мирнији. И то је само једна заповест! Свето Писмо нам је дато као подсећање на животна правила: тако треба да буде, ако хоћемо да живимо савесно. Господ је за нас све учинио. Он виси на Крсту све док на земљи има макар један грешник. Христос је распет за сваког од нас. Он хоће да се сви људи спасу. (1 Тим. 2:4). Ако би људи у своје бесмртне душе сместили ову истину о Богу који их све воли. Како су бесомучни комунисти падали у јарост рушећи цркве Божије! Зато што је у цркви све ради спасења људске душе, све Тајне су откривене: покајање, да бисмо своју савест чистили, Причешће, да бисмо се сјединили са Господом. И друге Тајне. Човек не може да не греши. Чим сагреши, одмах му прилазе тамне силе, и човек постаје немоћан пред саблазнима, друге жалости, поробљава. Тако почиње мржња. Људи заборављају шта је страх Божији. Над свима нама стоји правични Судија, и од Бога се не може ништа сакрити. Ако си сагрешио – покај се, опрости ближњем из све душе. Вечност нам је неизбежна, хтели ми то или не. Господ нам је дао молитву ”Оче наш”. То је врло проста молитва, али је у њој све речено. То је основа општења душе са својим Оцем. Сви смо ми деца Божија. Стога, обраћајући се Оцу, кажемо: ”И остави нам дугове наше, као што ми остављамо дужницима нашим” (види Мт. 6: 9–13). То јест, не само да молимо Господа да нам подари оно најнеопходније, него и дајемо обећање да ћемо праштати својој браћи и сестрама, који су нас нечим повредили, нешто због чега смо незадовољни. Трпљење је Божанско својство, и нестрпљење и озлојеђеност – сатанско. ”Трпљењем вашим спасавајте душе ваше” (Лк. 21:19) – говори Господ. Исто су нам и свети оци завештали: хришћанско савршенство се достиже кроз трпљење. Зато Бог шаље човеку разне недаће, спољашње и унутрашње. Спољашње су болести, беда, поруга, презир од стране ближњих. Унутрашње су страсти које некада притискајући душу, помажу да се душа обрати Богу, наводећи човека који се услед своје лоше нарави мучи, да потражи Спаситеља. Речено је да је митар изашао из храма много чистији, од фарисеја, иако је овај први био сав у греху, а други сав у добродетељи. – Фарисеј није имао смирење? – Није, а ни љубав према ближњему. Смирење и љубав су врх добродетељи. Без љубави и смирења немогуће је прићи Христу: ”Бог је љубав и који пребива љубави, у Богу пребива и Бог у њему.” (1 Ин. 4:16), – пише код апостола. Тако је и са смирењем. Речено је: ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.” (Фил. 2:8). Нисмо видели Оца Небеског, а Господ наш Исус Христос који се оваплотио, јавио нам је Бога. Призвани смо да се угледамо на Бога. Да почнемо да живимо у смирењу, трпљењу, љубави и тада ће и наше молитве бити услишене. Увек се види да ли се човек моли или не, да ли има снагу од молитве или га мучи нека туга. Највећи грех је наравно гордост. Горди људи се често сами изненаде како немају вере, чак и онда када као да јој теже? Са споља гледано, све раде како треба. Вера гордих је егоизам, као код фарисеја. А смирење и жртвена љубав приближавају Христу. – Оче, до револуције 1917.г. је, изгледа, преовладавало фарисејство? Људи су посећивали храмове, али су се суштински многи удаљавали од Бога, као што је речено код пророка: ”Народ се овај приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којој су научени”. (Ис. 29:13). – Господ допушта да се зло разобличи како би људи изабрали вечност са Богом. Па нису они тада за кору хлеба свирали. Како су се почетком ХХ века завршиле присилне побуне у Петрограду? Сада су већ историчари доказали да је то била престоница зараћених држава у Првом светском рату обезбеђена храном. Тако и сада омладини пуне главу лажима, окрећу је против власти. То је ђавоља логика. Тако су и цара свргли. Шта се догодило са људима, па су се бојали и да стану у цареву одбрану? А сада, против чега ратују? Да ли неко гладује? Да ли својој деци желе оно што је било пре сто година у нашој земљи? Свеједно, има доста сличности… Ево у часопису ”Непрегледна Русија” (излази у родном граду схиархимандрита Илије, у Орлу. – прим. аут. ) пише: ”Они који још увек желе да чују глас опомене, нека послушају речи пророштва светог праведног оца Јована Кронштатског, много пре катастрофе 1917.г. која је задесила руско друштво: шта чека Русију ако…”Ако се руски народ не покаје, крај је близу. Бог…ће послати бич у облику нечастивих, сурових, самозваних (тако и јесте: комунисти су били самозвани, – коментарише отац Илија) владалаца, који ће залити сву земљу крвљу и сузама. Одкуд та анархија, ти штрајкови, то разбојништво, убиства, отмице, сва тај неморал друштва, тај разврат који је царовао, то опште пијанство? Од безверја, од безбожништва…На тлу безверја, малодушности, неморала, дошло је до распада државе. Ако се руском народу не усади вера и страх Божији, она неће моћи да издржи. Брже к Богу са покајањем! Брже ка чврстом и непоколобивом пристаништу вере и Цркве! Вера у слово Божије, слово Истине нестала је и заменила ју је вера у људски разум, штампа је постала вестник лажи – за њу нема ништа свето и вредно поштовања, ништа осим свог лукавог пера које је често пуно отрова клевете и подсмеха. Деца више нису послушна родитељима, ученици својим наставницима…Брак је исмејан, породични живот се распада; нема чврсте политике, свако је политичар…сви желе аутономију…Интелигенција је остала без љубави према Отаџбини, и спремна је да је прода странцима, као што је Јуда продао Христа злим књижевницима и фарисејима…Непријатељи Русије се спремају да распарчају државу…Отаџбина је на ивици пропасти.” Речи светог праведног Јована Кронштатског су и данас подједнако актуелне, као и пре сто година. Да бисмо живели врлинским животом, прво се треба покајати. Као што је писао светитељ Тихон, Патријарх Московски и све Русије, гледајући на оно што се догађа у прошлом веку: ”Са отровног извора греха потекла је велика саблазан овоземаљских добара којима се саблазнио наш народ, заборавивши на једино што му је потребно. Нисмо одбили то искушење, као што га је одбио Христос Спаситељ у пустињи. Желели смо да створимо рај на земљи, али без Бога и Његових светих завета. Бога не можеш исмејати. Зато сада жудимо, плачемо и дрхтимо разобличени на земљи, која је благословена многим даровима природе, и печат проклетства пао је на народски труд, и на сва дела руку наших. Грех – тешки, непокајани грех – призвао је сатану из ништавила…” – ”Саблазан овоземаљским добром” – то је нешто из савременог репертоара. Данас је, као и вековима пре, много кокетирања са нечистом силом: свуда у новинама неке вести о вештицама, шаманима, на телевизијским програмима се емитују ”битке екстрасенсова”... уз то, нисмо још ни са прошлошћу расчистили... – Треба имати на уму да је наш народ проживео страшан период непросветљеног крвавог богоборства – немогуће је данашњем покољењу пренети сав ужас онога што се тада догађало. Народ, они који су одступили од Цркве, помрачили су се, а власт је била под дејством демонских сила. Зато је многима и ушло у навику да признају присуство сатане, тако да су свакакве Чумаке, и остале служитеље тамног култа после деценије богоборства одмах прихватили, а Бога се идаље одричу. Колико је требало да ум отупи, да би се безбожништво сматрало животном нормом? Зар је могуће да је народ за време државног атеистичког робовања изгубио разум, па се пита како је могуће живети другачије – врлински, у складу са вољом Божијом? Још пре убиства царске породице, светитељ Тихон се обраћао онима који су захватили власт у земљи: ”Опаметите се, безумници, прекините своје крваве расправе. Јер то што чините није само сурови поступак: то је уистину сатанско дело, за које ћете бити бачени у огањ адски у будућем животу – загробном и страшном проклетству потомства у стварном животу - овоземаљском”. Била је то посланица од 1. фебруара 1918.г. Ко га је, од оних који су се незаконски дочепали власти послушао? Читаву земљу су залили крвљу. На дну пакла су, и колико су душа за собом повукли. – Исти тај светитељ Тихон, када је обелодањено убиство Цара Николаја (бољшевици су у почетку лагали да су убили само њега, а да су царица и деца безбедни) рекао је: ”Треба, повинујући се Речи Божијој да осудимо овај поступак, јер ће и крв убијеног пасти и на нас, а не само на оне који су га извршили.” Већ у наше време се у Москви подизао референдум да се промени назив метро станице Војковскаја, тако да су у већини били гласови за убицу цара, убицу у чију је част названо више од 130 улица по читавој земљи. Да ли људи настављају да живе вредностима царског убице? – Да, и тиме се предају у власт ђаволу. Какав ту може да буде врлински живот? Уз све то, чини им се да ће све бити изузетно. То је прелест. Тако је било пре сто година. Комунисти, као и присталице западног мњења, све призивају да направе рај на земљи. Не схватају ђаволску лаж ових псеудо-обећања. На заласку совјетске државе А. И. Солжењицин је побуђивао да се ”не живи по лажи”. ”Насиље нема чиме другим да се покрива, осим лажима, а лаж може да опстане само помоћу насиља.” Уистину, колико је лажи остало после комуниста! Узурпаторски су заузели власт. У страху су држали целу земљу. Осећали су незаконитост својих поступака и зверски су се понашали: страљали су, морили глађу и прекомерним радом, приморавали милионе оних који се нису слагали да им се покоре. – Када се, приликом истраге о царским остацима подигао дим у вези са верзијом истраге као ”ритуалног убиства” Цара Николаја II и њихове породице, још тада је епископ Јегорјевски Тихон (Шевкунов) парирао: ”А није ли маузолеј Лењина ритуал?” – Лењин је претеча антихриста, то је усађивање култа антихриста. Ако говоримо о историји, Лењин је издајица Русије. Да ли су за то скоро два милиона наших сународника жртвовали својим животима на фронтовима Првог светског рата, да би он довео Русију до војног пораза, закључивши срамни Брест-литовски мир, који је резултирао одвајањем скоро половине европског дела државе: целе Украјине, Белорусије, а такође и Ростова на Дону, Грузије, и других територија? Он је крив за геноцид над руским народом. Покренуо је братоубилачки Грађански рат, који је са собом однео животе од дванаест до петнаест милиона људи. То је био само почетак масовних убистава. Нажалост, многи ни сада не схватају да иза комуниста и њихових култова стоји ђавољска реалност. Одакле им та незаситна жеђ за крвљу? Лењин је у својим телеграмима тако и писао: што више стрељања, то боље (Лењин В.И. Писмо члановима Политичког Бироа ЦК РКП(б) од 19.марта 1922.г.). Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио да комунисти нису никакви политичари, него да су јавни сатанисти. Њима је руководио сам ђаво. Хрушчов је довршавајући сва комунистичка безакоња објавио: да се на телевизији покаже последњи поп. Желели су да сасвим униште Цркву. Изван Цркве нема спасења. Захваљујући Цркви наша земља је токов векова напредовала и побеђивала. Колико је деце имала једна породица! Осам од дванаест, а некад и шеснаесторо деце се рађало! А за време комуниста? Лењин је први у модерном добу легализовао абортусе, и до данас се у Русији милиони живота приносе на тај сатански жртвеник. Бољшевици су уништавали породице. Жене су еманциповали, чинили их блудницама. Какав врлински живот, ако су мајке престале да виде смисао свог живота у материнству, у рађању и васпитавању деце? Шта је комунистима требало да вешају, стрељају и зверски убијају милионе најбољих људи? Шта су тим изродима који су се дочепали власти сметали свештеници, монаси и монахиње? Лењин је испуњавао сатанине задатке! Сатанисти се заиста клањају силама ада, добијају од њих конкретне инструкције: како да разврате неког, како да неког начине суровим, да доведу до братоубиства. Ако посматрате у којој су мери одводили душе у ад, размислите како су континуирано комунисти и бољшевици све уредили. Никакав прагматизам не може да објасни њихове поступке. Лењин сам није веровао да је могуће захватити власт у земљи. Зар је људска снага у стању да почини такав паклени геноцид у, по својој величини, огромној земљи? Демони су паметнији и искуснији од било кога ко се кити својом ”прогресивношћу” или ”образованошћу”. Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости, осамдесет година” (Пс. 89:10) – шта је то у поређењу са хиљаду година? Недовољно узимамо у обзир утицај ђавола, а он постоји, и ако му људи сами дају власт кроз то што одступају од Бога, од Цркве, кроз грехе – он дејствује. Управља, као и пре сто година, и садашњим бунтовницима. Ако би само они који се подчињавају демонима сазнали још за овог живота колико су те силе ада мрске и ужасне. То се може открити души у њеном унутрашњем искуству – некима Господ и митарства, која не може избећи ни једна душа, може да открије, а такође да покаже рај и ад – свака душа ће их свакако угледати после смрти. У паклу нема ничега – ни окова, ни боли – цело биће хвата ужас од демонског смрада, паралише – ништа се не догађа, и тако то траје целу вечности, и тако је одвратно, а ђаво се тамо више не може отелотворити, само та одвратна реалност гута и у свој својој мржњи се свети људској души, која је трајна. Немогуће је то пренети. Чак ни тренутак тога, а не целу вечност. То је нешто тако одвратно и тешко подношљиво. Ни са чим се не може упоредити то небиће. Ако би се људи само покајали! – Оче, можемо ли рећи да историја чак у тим ”формалним”, како неки одмахују, топонимима, као што су имена улица, метро станица, насеља у ”част” револуционара-џелата – није равнодушна према томе, какав се живот у том окружењу одвија? – Наравно! Прочитајте књигу епископа Митрофана (Баданина) ”Истина о руским псовкама”. Он тамо описује искуство када се чак и класје пшенице кривило због непристојних речи. Сасвим је друго када се у молитвама помиње име Божије, Мајке Божије и светитељи, тада се све створење буди, оздравља и чисти; а друго су повици оних чији је деловање у народној историји једнако проклетству, оних који су сами проклети и налазе се у аду. Када људи псују, све се окреће: дно постаје врх – исто се дешава када народ велича и ”поштује” неморалне преступнике. То се већ догађало: Христа су распели – још су и клицали ”Крв Његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27:25) – а разбојнике су пустили. Тако су и са нашим Царем поступили, а од те крвопије-џелата су направили идола. У центру земље је његов труп, и свуда су идоли-споменици, и називи улица, градова, тргова, метро станица, носе његово и имена његових слугу… Када би само људи постали свесни колико је несрећа у њиховим животима због те равнодушности према страшном наслеђу. Исто је као кад у кући остане извор заразе и сви се чуде: зашто деца умиру? Није ли од тога све то морално распадање – разврат, абортуси, наркоманија, псовке, пијанство, распад породице – што народ није уложио напор да расчисти са оним што се у земљи у ХХ веку догађало? Нису се потрудили да злочинце назову злочинцима, и да их у државним размерама заувек осуде. То изнутра трује сав организам. – Да, родитељи се питају како да деци причају истину, када их деца могу заузвртат упитати: ”А зашто ми онда живимо на улици Војковскаја?! Ако је тај Војков страшни убица, као што си ми, тата, испричао?” Тада ће родитељи морати да објашњавају: зато што га власти у Москви не сматрају за убицу... Шта се дешава: притајена лаж на државном нивоу? – Лаж је од ђавола. ”Тешко онима који зло зову добро, а добро зло (на црквенословенском: ”Горе глаголющим лукавое доброе и доброе лукавое”) који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слаткога горко.” (Ис. 5:20) Лукави треба да буде осуђен. Власт и народ треба да се изолују од тих злодела, и као што је призивао светитељ Тихон да их осуде. – Оче, ипак засебно људи откривају шта се догађало, и постепено се освешћују, оцрковљују, или обрнуто: прво улазе у цркву, а потом почињу, између осталог и кроз историјске чињенице да спознају истину? Почињу да се интересују за историју свог народа... – Потребни су јака вера и покајање. Народ је после свега што се десило у историји наше земље прошлог века, ипак постао мало смиренији. Тада су били више горди: још нису знали како ће се окренути њихове дрске револуционарне идеје. Сада схватају. Потом је наишао рат. Савременици су постали и физички слаби. Сада је народ ослабио. Господ има за свакога Свој Промисао. Али је у многоме слабост долазећих покољења и од тога што родитељи живе по безбожничкој инерцији: безлично, изван Црквених Тајни, невенчани. Родитељи су болесни не само духовно, него и физички, исто као деца. – Раније су живели сви заједно, у великим породицама где су деде и бабе васпитавали унуке. Зашто данас тако не живе покољења? –Не живе по вољи Божијој. – Генерално, нека је подељеност свих са свима, чак и унутар породица је присутан тај раздор. А народ говори, и настоји да кроз призму једниства сагледа историју, заједничке вредности, а заправо се све урушава, намеће се нешто страно... Како родитељи да васпитавају децу данас да би их сачували од погубног утицаја? – Децу треба учити Закон Божији. Сада тога нема. Треба школовати професоре. – Владика Теодосије, митрополит Тамбовски и Расказовски, поделио је са верницима чињеницу да су они у Тамбовском педагошком колеџу отворили одељење ”Православне педагогије”, у оквиру којег спремају професоре за предмет ”Основе православне културе” и као и за директоре недељних школа. У школама те епархије, по жељи родитеља 98% процената деце изучава православну културу. То је највиши показатељ у Русији. – Постоје неки позитивни примери, али није свугде тако. Треба кренути од припреме учитеља. Сада ипак на власт долазе позитивни људи. – Оче, шта младима доноси изучавање сопствене историје, против чега се данас одређене силе тако боре? – Тако се Русија препорађа. То је најважније. Како Леонид Петрович Решетников у својој књизи ”Вратити се Русији” пише: треба да се вратимо кући. Свако треба да прочита ову књигу, као и рад Владимира Михајловича Лаврова ”Православни поглед на лењински експеримент над Русијом”. У овим књигама је врло добро формулисано оно што треба данас да откријемо. Како делује сатана? Он сукцесивно побуђује и подстиче међу људима страст мржње, сладострашћа и гордости – или помоћу једног, или помоћу другог покушава да улови. У књизи Леонида Петровича осветљени су ови ”ћорсокаци безнађа” – стаљинизам, либерализам, национализам. О чему се ради? И до Револуције је Русија имала своје недостатке. Није постојало, и неће постојати ни једно идеално уређење. Комунисти су само махали и машу паролама, да ће они наводно направити рај на земљи. Још Господа клевеће тај Зјуганов, као Христос је обећао рај на земљи. Разговарао сам са једним старим човеком: ”Како сам само чекао, како сам исчекивао… - признао ми је – револуцију! Али, када су је направили…Почело је страшно време. Кошмар!” Људи су мало религиозни. Интелигенција се надала да ће посредством револуције донети наводно корист земљи. Каква корист! Толико је крви проливено! Господ би сам временом све уредио.”Моја је освета, ја ћу вратити.” (Рим. 12:19) – говори Господ. Они који не познају законе духовног живота, и при томе сами не живе духовно, доводе до оваквих револуција и сличних социјалних катаклизми. Господ је Сам прошао голготски пут спасења. Он је први пострадао, био је клеветан, бичеван и распет. И сваки човек да би се спасао треба да прође свој пут туге. Нека тај пут није тако мучан, као што био Господњи, за нас, али свако мора нешто да истрпи. Сада нам Господ, услед наше немоћи, даје да истпримо неки минимум. Људски пут на земљи је крсни пут. ”Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. ”(Мт. 16:24) – говори Спаситељ. ”И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.” (Лк. 14:27). Треба да разумемо који је смисао живота. Зашто живимо. Ево, изволите, сва западна идеологија је изграђена на уживању. Шта, при томе, човек добија? Дај човеку раскош...Господ би могао да уради тако да сви живе у раскоши. Неки и живе. Ево пример милијардерке, жене банкара Моргана, која је на самрти наредила да јој донесу њену омиљену хаљину, за коју се ухватила, и после ма колико да су покушавали да истргну тај предмет из руку покојнице, нису успели. Морали су да исеку маказама део хаљине. Шта сад? Однела је крпу са собом у гроб? Шта ће јој тамо? Где јој је душа? Овде се то привремено тело наслађивало богатством, али каква ће јој бити вечност? Души не требају модерне хаљине. Шта је чека без вере, без молитве?... – Тумачи пишу да је јелеј у кандилима мудрих девојака које су ушле у Царство Небеско из Спаситељеве приче (види.: Мт. 25:1-13) заправо метафора за делатељне врлине? – Да покајање и врлина уводе у рај. Зашто нам је дато Јеванђеље? Црква Божија? Све тајне смисла живота су нам у њима откривене. Ми смо православни хришћани. Хајдете да живимо по Божијем Закону и онда ће у земљи завладати мир, и све неопходно ће нам се придодати (види.: Мт. 6:33), и живот наш ће бити устројен по вољи Божијој. Извор: Православие.ру

ТЕКСТ У ПДФ ФОРМАТУ Епископ западноамерички Максим је 15. марта текуће године објавио саопштење, у име своје епархије и у своје име, „поводом свеправославних саслуживања током 2019. године”. У том саопштењу сам прозван као неистинољубиви сејач смутње („са збуњујућим порукама”, за разлику, дабоме, од истинољубивих порука пастирски одговорног потписника саопштења), те сам стога, 20. марта, објавио свој коментар, са намером да – колико могу, аргументовано, а што блажим речима – оповргнем оптужбе из тога текста, не означивши их полемички као неистине већ иренички као „неке нетачности и погрешне поруке”. На коментар је већ 21. марта реаговао владика Максим како би обеснажио моје тезе, да би затим на моју адресу упутио салву тешких квалификација. Притом није дао образложен одговор на моје ставове и на моја питања. На то је уследио мој коментар од 27. марта, у којем и даље бирам речи, али мање штедим свога саговорника. Затим, 29. марта, следи нови „одговор епископу бачком Иринеју”, под насловом „Сјединити раздељено”, са позивањем на посланице светог Василија Великог и са посредном поруком да он, епископ западноамерички (или, алтернативно, „епископ у Западној Америци”), жели сједињење свих, а његов дописни сабеседник треба, ваљда, да докаже да не жели раздељеност свих. Истина је, ипак, другачија: управо ради јединства – никако ради раздеобе – моја маленкост критикује Фанар, а не „по диктату Москве” ни по било чијем диктату. Следствено, „сјединити раздељено”, по светом Василију Великом, како епископ Максим исправно наводи великог Оца Цркве у свом најновијем одговору, није само његов став него и став целе наше помесне Цркве. На крају крајева, то је непрекинути став Цркве Христове кроз векове. Нико од нас, па ни они онтолошки најврлинскији међу нама, нема монопол на бригу и молитву за јединство Цркве, за јединство свих и свега. Сви се, једним устима и једним срцем, молимо да Господ „прекрати раздоре (расколе) међу Црквама”, по речима истог светог Василија Великог у Литургији под његовим именом. Можда ће се неко упитати: чему оволики увод? Није ли било упутније одмах прећи на тему, in medias res? Ево разлогâ: прво, прошло је већ доста дана од објављивања последњег одговора владике Максима, па сам сматрао да треба подсетити читаоца на предисторију овог мог осврта; друго, желим, позивајући се на претходни ток, садржај и начин вођења дијалога у наставцима између епископа Максима и мене, да унапред саопштим да ми нипошто није циљ да пишем pro domo sua, тојест да браним себе, а још мање да свога Преосвећенога сабеседника на било који начин дезавуишем, понизим, надговорим и вербално поразим. Напротив, само бранећи истину Цркве, бар колико је ја разумем, браним и себе. Само истина Цркве ослобађа, оправдава и спасава. Без те истине нема нам спаса. Да је, дакле, у питању само мишљење епископа Максима о мени, не бих се ни оглашавао; али будући да се иза брда ваља много крупнија и важнија проблематика, проблематика која се тиче Српске Православне Цркве као целине и саборно-васељенске Православне Цркве као целине, не смем да ћутим. Укратко, главна и једина могућа тема разговора јесу биће, живот и мисија Православне Цркве. Без обзира на „сазнање” владике Максима „о ниском прагу осетљивости Епископа бачког”, не стоји његово мишљење да је дотични против тога да православни Срби у САД могу и убудуће, „несметано” и „саборно”, да опште са свим осталим канонским свештеним лицима „у тој земљи”. Нисам ја ни довео у питање потребу општења са свим канонским свештеним лицима него сам поставио питање ко све спада у канонска свештена лица „у тој земљи”. Да ли баш сви, tutti quanti? Да ли у њих спадају и припадници Денисенкове и Малетичеве псевдо-Цркве? Јер, управо је њих данашњи цариградски патријарх Вартоломеј потезом пера унапредио у признату (засад само од њега самог) аутокефалну Цркву. Ово питање владика Максим је покушао, безуспешно, да заобиђе тврђењем да данас, после кијевског „сабора уједињења” (sic!), јурисдикција Денисенковог „Украјинског Патријархата” више не постоји на тлу Америке, а да не постоји ни јурисдикција новокомпоноване „аутокефалне” Православне Цркве Украјине. Нажалост, „стање на терену” нам намеће сасвим друкчији закључак: у САД и даље постоје и делују украјинске расколничке заједнице, поред оних које су биле и остале под јурисдикцијом Цариграда и са којима се углавном саслуживало, бар доскора. „Викаријат Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата у Сједињеним Државама и Канади”, који се налази „под покровитељством (under the protection, omophor) Његове Светости Патријарха кијевског и све Рус-Украјине Филарета” тврди за себе да „представља оне парохије и вернике који су остали у Украјинској националној Мајци Цркви” (represents those parishes and believers who have stayed within the National Mother Church – pomisna Cerkva – of Ukraine”), a одбили да пођу за оним јерарсима који су се „одрекли своје аутокефалности” (renounced their autocephaly), „напустили Украјинску Православну Цркву” (left the Ukrainian Orthodox Church) и „определили се за Васељенску Патријаршију да буду титуларни епископи овога трона” (joined The Ecumenical Patriarchate as Titular Bishops of the throne). Елем, у Америци, поред украјинских парохија у цариградској јурисдикцији, које у начелу нису спорне и са којима, мање-више, постоји општење, постоје и украјинске заједнице ван цариградске јурисдикције, што ће рећи чисто расколничке заједнице. Нема сумње да оне итекако признају нову парацрквену структуру у Украјини коју су им изволели подарити патријарх Вартоломеј и Петар Порошенко. Следствено, не стоји тврђење епископа Максима да украјински расколници не постоје у Америци него „као туристи долазе у посету”. Да ли он стварно верује да ће они амерички Украјинци који ни пре нису хтели Фанар уместо Денисенкове „Кијевске Патријаршије” сада пристати на услове из цариградског „Томоса о аутокефалији”, напустити Денисенка, у међувремену „легализованог”, и потчинити се „Васељенском Трону”? За тако нешто не постоји ни теоретска могућност. Јер, поменути „Томос” тражи управо њихово самоукидање и потчињавање Цариграду. Напомињем, такође, да један број украјинских свештеника у САД који су у цариградској јурисдикцији сад већ отворено саслужује са присталицама новопроглашене „Цркве” анатемисаног Денисенка и са одраније постојећим припадницима „Кијевске Патријаршије”, па, штавише, и са унијатима (случајеви у савезној држави Охајо), због чега је Епископски савет Српске Православне Цркве у Америци био приморан да са жаљењем донесе одлуку „да, до даљњег, не можемо саслуживати са архијерејима и свештенством помесних украјинских јурисдикција”. Не само да у Северној Америци и даље постоје и делују украјински расколници него се Денисенкова и Малетичева „Црква” недавно појавила и на канонској територији Српске Православне Цркве, у Словенији, где је неки „свештенослужитељ” те „Цркве” недавно „богослужио” у римокатоличком храму, уз извесно учешће римокатоличког свештеника. Том приликом је на Литургији најпре помињано име патријарха Вартоломеја, а тек после њега име наводног украјинског митрополита (или „патријарха” после Денисенка) Епифанија, док ни име Патријарха српског ни име надлежног митрополита загребачко-љубљанског није помињано. Да ли то значи да Васељенски Патријарх не само што има, како тврди, јурисдикцију над целокупном „православном дијаспором”, ма шта то значило, него има и право – или специјалну привилегију – да упада у канонски простор било које аутокефалне Цркве, не питајући је за сагласност, а и не обавештавајући је о томе? Ствар је јасна и једноставна: ако нема самосталних аутокефалних Цркава, онда, поред римског папе, постоји и папа из негдашњег „Новог Рима” на обалама Босфора. Да ли је епископ Максим спреман и вољан да усвоји такву еклисиологију? Ево и једне узгредне, али не потпуно ирелевантне историјске паралеле! Моћни патријарх цариградски Атинагора – конкурент своме претходнику Мелетију Метаксакису не по дијалошком већ по синкретистичком екуменизму – никада није служио у Халкидону, у суседној епархији Цариградске Патријаршије на малоазијској страни Босфора, зато што га надлежни епархијски архијереј никад није позвао. Ево још речитијег примера: на почетку рада Ферарско-флорентинског сабора (1438 – 1439), тадашњи цариградски патријарх Јосиф је поштовао јурисдикцију Римске Цркве иако је она већ одавно била у догматском сукобу и у расколу са православним Истоком. Не само што је признавао папину надлежност за Италију и Запад него је и тражио дозволу да он сâм и његова делегација могу да на папиној канонској територији уопште врше богослужење. О томе Силвестар Сиропул, учесник и хроничар Флорентинског сабора, овако приповеда у својим Успоменама: „... Патријарх поручи папи: По уласку у пределе Твога Блаженства ми нисмо извршили ниједну од наших епископских делатности, држећи се заповести божанствених и свештених канона. Сада пак, дошавши овамо, тражимо да имамо уобичајено код нас црквено чинопоследовање, своју Литургију и сав свој поредак, уз пристанак и дозволу Твога Блаженства (подвлачење моје). – ... А папа то дозволи и одреди да се патријарх држи свог реда и поретка како год жели.” Насупрот њима, њихов наследник, данашњи цариградски патријарх, упада у друге православне јурисдикције (класичан случај управо Украјина!) не само без позива – или макар сагласности – надлежне аутокефалне Цркве него и не обавештавајући је о томе. Има ли владика Максим икакву теоретску тезу о овоме? Није ли ова тема претежнија од теорије еволуције, наводно „једине научне теорије” о постанку живота и развоју врстâ? Није ли ово ствар непосредне пастирске одговорности до које му је толико стало? У продужетку епископ Максим констатује да Свети Архјијерејски Сабор Српске Православне Цркве никад није донео одлуку о прекиду општења са Цариградском Патријаршијом или са било којом Православном Црквом. А где, када и како сам ја тврдио да је донета таква одлука? Нисам ли свој „лични став” поводом службеног става Српске Цркве о овом питању изнео управо зато да бих ућуткао неке који су, из својих интереса, тврдили да српски Синод прекида општење са Цариградом? То није случај: у синодском саопштењу се указује на акривијски и икономијски однос према лицима (да ли и личностима?) која признају Денисенка, Думенка, Малетича и компанију и са њима саслужују, а не на однос према помесним Православним Црквама. Притом се отворенима остављају обе могућности, и акривијска и икономијска, уз сугестију да не треба хитати са применом канонске акривије. Хтео-не хтео, епископ Максим не може избећи да се бар у нечему не сложи са писцем ових редака. С тим у вези, ево неколико изнуђених речи! На моју сугестију да питање православне дијаспоре и смисао 28. правила Четвртог васељенског сабора провери бар код епископа Атанасија Јевтића, па да се онда јасно и гласно изјасни да ли усваја теорију Фанара, од Метаксакиса до данас, или став владике Атанасија, он ту избегава одговор. Бира ћутање, а у замену за одговор нуди трач, према којем сам ја и за владику Атанасија „самозвани портпарол”. Брат Максим ми је већ једампут одржао буквицу о томе како треба да се изражавам у данашњем „културном свету”, а ја му, ево, уз отпоздрав, узвраћам жаљењем што ми у тој ствари не даје сасвим убедљив пример врлине и истинољубивости. Да би се знало да ли сам „самозвани портпарол” или ми је то послушање, не баш лако и забавно, поверио Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, довољно је прочитати саборску одлуку бр. 31/зап. 47 од 10. децембра 1992. године, када сам први пут изабран и постављен на ту службу, и саборску одлуку зап. бр. 12 од 14. маја 2009. године, када ми је та служба у нашој Цркви продужена на предлог митрополита Амфилохија, тадашњег заменика оболелог патријарха и председавајућег на Сабору. Идемо даље! Његово Преосвештенство ми замера што сам „ненадано у игру увео Метаксакиса”, при чему се ту „није добро провео” ни Критски сабор, а нису, вели, боље прошли ни масони. Нисам ја никог ни „увео у игру” из чиста мира, не би ли клин-чорба била гушћа, нити ту има ичег ненаданог: ја говорим о узроцима и последицама раздора међу Црквама Божјим. Зато, а не тек онако, споменух и Јерусалим, и Антиохију, и Румунију, и још понешто. Нисам вештачки дометао – а ни измишљао – нове теме него пружао контекст и трагао за перспективом излаза из данашњега стања нејединства. Била је то искрено вапајна реч – ништа више, али и ништа мање од тога, веровао то епископ Максим или не. Он пак, са своје стране, „уводи у игру” митрополита пергамског Јована (Зизјуласа) којег ја нигде ни поменуо нисам. Моје благо ироничне игре речима и обртима који потичу из Зизјуласове теолошке терминологије нису намењене самом Зизјуласу него онима који не знају да се не може бити већи папа од папе и да је један био полихистор Пико де Мирандола. У том контексту ми замера што сам био један од главних промотера Зизјуласа као теолога у нашој средини (!), а сад на овај начин употребљавам – или злоупотребљавам – његов богословски речник, па се пита шта се то у међувремену променило код митрополита Јована и закључује да ће пре бити да је до промене дошло код мене. Кад ме брат право пита, право ћу и казати. Ја нисам био промотер, али јесам био поштовалац некадашњег Зизјуласа, објавивши српски превод неких његових раних дела у издању новосадске Беседе, али већ одавно не прихватам „нову пергамску теолошку мисао” (нити њоме добрим делом надахнуту „нову српску теолошку мисао”) јер она и у тријадологији и у еклисиологији садржи тезе које нису у складу са Свештеним Предањем Отаца Цркве (пример: његова теорија о првенству у Цркви као нужној последици „монархије Оца” у Светој Тројици). У праву је епископ Максим када каже да је код мене дошло до промене у односу на митрополита пергамског, али није у праву кад не увиђа да је промена код мене резултат промене код њега, Зизјуласа. Ја стриктно разликујем раног и позног Зизјуласа. Оног првог и даље сматрам за једног од највећих теолога данашњице, а за овог другог могу, са жаљењем, да констатујем да га оспоравају и много компетентнији од мене. Затим се мој саговорник пита зашто се у Шамбезију, током вишегодишњих састајања свеправославних припремних комисија и предсаборских саветовања, нисам, као „ексклузивни” представник Српске Православне Цркве, изјашњавао против „ексклузивног права” Цариградске Патријаршије на јурисдикцију над православним расејањем широм света него сам се тога питања сетио накнадно, тек на Криту и после Крита. Жалим случај, али ова замерка епископа Максима представља потпуни промашај. Као прво, ја у Шамбезију нисам био „ексклузивни” представник наше помесне Цркве него само члан њене делегације, при чему је током двадесет и више година шеф делегације био митрополит Амфилохије, а у једној прилици, уместо њега, епископ Атанасије (Јевтић). Као друго, како мој западноамерички сабрат и саслужитељ зна да се митрополит Амфилохије и ја нисмо, заједно са многима другима, у Шамбезију супротстављали и овој претензији Цариграда и многим другим идејама и иницијативама са те адресе? Обавештавам га да смо се итекако супротстављали. Једном приликом, штавише, после одлучне критичке интервенције митрополита Амфилохија, председавајући митрополит пергамски је хтео да прекине заседање и да напусти место председника сабрања. Другом приликом, опет, када је цариградска делегација хтела да Мађарску уврсти у земље такозване дијаспоре, ми смо изјавили да Будимска епархија по Томосу из 1922. године органски припада уједињеној Српској Цркви и да ће наша делегација, уколико та епархија буде убројана у епархије расејања, тојест простора ван канонске територије Српске Цркве, напустити заседање и убудуће престати да учествује у раду припремних комисија и предсаборских саветовања. Тако је Будимска епархија заштићена, а Мађарска није уврштена у земље православне дијаспоре. Најзад, одговарајући на моју примедбу да он сâм, са становишта Цариградске Патријаршије, није у правом смислу канонски епископ него само толерисани незвани гост на простору канонске надлежности Цариграда, он каже да нас „Цариграђани ословљавају онако како и ми себе идентификујемо”, да је он на изворним актима Критског сабора дописивао правилно име своје епархије, те је на Криту „титула западноамеричког епископа остала непромењена и тачна”. Нажалост, ништа од овога не одговара чињеничном стању. Називе свих епархија у дијаспори – изузев, наравно, сопствених – Цариграђани су у критским документима сами, у потаји, далеко од очију и ушију учесникâ Сабора, изменили додатком предлога ен (у). У њиховој службеној верзији на грчком језику не постоји, дакле, српски епископ западноамерички већ само „Максим, епископ у Западној Америци”. Сâм пак епископ Максим није ништа мењао, нити исправљао, нити дописивао, него се потписао управо онако како предвиђа теорија о васељенској јурисдикцији Васељенског Трона. Од наших епископа из дијаспоре неки јесу исправљали додељену им титулу (као, например, епископ аустријско- -швајцарски Андреј и тадашњи епископ франкфуртски и све Немачке Сергије), али епископ Максим није. Лично сам поново прегледао акта и у то се уверио. Тако је на грчком оригиналу свих шест усвојених докумената. Тако је и у службеном преводу на француски. Једино је у руском преводу на три документа прецртао предлог „у”, а на три није, док је у енглеском преводу на два места прецртао оно in, а на четири места га оставио. Ево копије тих потписа: 1. грчки текст, свих шест пута: 2. француски текст, свих шест пута: 3. руски текст, три пута: 4. руски текст, три пута: 5. енглески текст, два пута: 6. енглески текст, четири пута: Као што се види, ништа није преформулисао ни дорадио. А и иначе, сама чињеница да је потпис неког епископа стављен уз дораду понуђене формуле не мења ствар: важи званична формулација, а не потписникова измена. Не придајем претерани значај тим потписима, оваквим или онаквим, али сматрам да не треба прибегавати неистинитим изјавама само зато да се пошто-пото буде на страни Фанара, био он у праву или не био. Понављам још једампут да овај коментар нема за циљ да гомила теме и да их „шири на све што би неком од нас могло да падне на памет”, а још мање да демонстрира „ироничне домишљатости”, како се чини епископу Максиму, него само и искључиво да укаже на неке нетачности и погрешне поруке у његовим јавним обраћањима. То, разуме се, не значи да самога себе сматрам зналцем свега, а своје судове непогрешивима. Напротив! У потпуности иначе прихватам завршни став владике Максима да треба да се, по угледу на светог Василија Великог и друге свете Оце, старамо за повратак раздељених у свето јединство Цркве. Додао бих још: то старање, да би уродило плодом, мора остати у границама православне еклисиологије и вековног канонског поретка Православне Цркве. Не смемо ни померати, а камоли уклањати „вечне границе које поставише Оци наши”. Извор: Епархија бачка

У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа

Величина победе над собом је неважна. Можда се састоји само од тога да се уздржимо од јутарње кафе или цигарете, или од наизглед безначајне ствари, на пример да не погледамо извесну особу или ствар, да не сусретнемо поглед извесног човека. Оно што се збива и види споља није толико важно. Мала ствар може постати велика, а велика - мала. Али следећи ступањ борбе је већ ту. Морамо увек бити спремни. Времена за одмор нема. И опет: ћути! Нека нико не примети твој подвиг. Ти радиш за Невидљивога; стога нека и труд твој буде невидљив. Почнеш ли да разбацујеш мрве унаоколо, одмах ће их покљуцати птице од ђавола послате, објашњавају нам светитељи. Чувај се самозадовољности: она може у једном једином залогају прогутати плод твојих многих трудова. Зато нас Свети Оци саветују: шта год радио, расуђуј. Суочен са два зла, бирај оно мање. Ако си сам, узми најмањи залогај, али ако те неко гледа, изабери средњи пут који најмање привлачи пажњу. Буди што неприметнији и нека ти то буде свакидашње правило. Не причај о себи, како си спавао, о чему си сањао и шта ти се догодило, не износи своје мишљење, а да ниси за њега упитан, не говори о својим жељама и бригама. Сваки такав разговор само потхрањује обузетост собом. Не мењај свој посао, стан, и слично. Памти: не постоји место, нити заједница људи, нити било која спољашња околност која ти не може послужити за борбу коју си изабрао да водиш. Изузетак је једино посао који директно потхрањује грех.Не тражи високе положаје и велике почасти: што нижи положај заузимаш, то си слободнији. Буди задовољан стамбеним условима у којима живиш. Зауздавај своју спремност да истичеш своје знање и искуство. Задржавај за себе опаске као што су: "то није тако, већ овако." Не супротстављај се никоме и не улази у расправе: дозволи да други увек буде у праву. Никада не уздижи своју вољу изнад воље свога ближњег. Ово ће те научити тешкој врлини послушности, а са њоме, и смерности. А смерност је најважнија од свега.Примај туђе опаске без роптања: буди благодаран када те ниподаштавају или не примећују. Али немој сам стварати ситуације у којима ћеш се унизити, оне саме ничу у изобиљу у току дана и имаћеш их колико ти је довољно. Када видимо човека који се стално клања и привлачи пажњу својом понизношћу, можда и помишљамо у себи: какво смирење! Но, истински смерног човека нико не примећује, за њега свет не зна (1 Јов. 3,1), јер је за свет он једна обична "нула".Када Петар и Андреј, Јован и Јаков оставише своје мреже и кренуше за Њим (Мат. 4,20), шта су рекли њихови сатрудници, који остадоше на обали? За њих, ово четворо браће су нестали, отишли. Не оклевај, не бој се да и ти, као они, нестанеш од рода овога прељуботворног и грешног; јер чему се, заправо надаш: да ћеш задобити сав свет, или душу своју (Мк 8,34-38)? Тешко вама кад стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26). Тит Колиандер Из књиге "Пут подвижника" фото