Претражи Живе Речи Утехе

На празник Оци неколико сличица из успомена на оца нашега Амфилохија, Божић Бате, који се увијек дријешио љубављу. Мој посљедњи сусрет с њим био је концем августа или на самом почетку септембра. Како то чудно, како страшно, како немилосрдно звучи: посљедњи… Сви смо мислили он ће задовијек бити овдје с нама да нас тетоши, подиже, бодри, да нас кријепи, да нас грије… Срели смо се у ходнику радија. Загрлио ме је тако снажно и дуго, необично дуго, дуго ме држао у топлом загрљају, интересујући се за дјецу, као и увијек. Свакога дана чупнем мрвицу тог загрљаја и дишем. – Владико, Јован рече нисте га препознали. – Ето видиш, расту дјеца, благо мени. Да. Прије осамнаест година помазао га је на крштењу, ставио му крстић око врата и благословио Христовом иконом: „Предајем ти га крштенога, миропомазанога, освећеног, просвећеног… да те чува и да га чуваш!“ Ове године кад дође крсна слава Свети Стефан Првомученик, Јован ће узети гусле, али Владици више неће запјевати о Мини Радовићу, о Мојковачкој бици, о Старом Вујадину… Крстио их је, све четворо. „Три јабуке“, „три сокола“ или „три мускетара“ и Јулиту – „анђела небеског“, „праву хришћанку“, како их је звао. Њу је посебно волио. Била је његова мезимица. На дан светих Кирика и Јулите поручио је из Велике – Нека буде Јулита. Увео је с њеним рођењем још једно име у именослов женских имена на српским просторима. Имена су дио националног бића, чувари наше прошлости, наше вјере и историје, подсјећају на њу будуће нараштаје, имена чувају сјећања и успомене, као што и ово Јулита чува сјећање на непоколебивост мајке хришћанке која је страдала за Хрста заједно са својим сином Кириком, у чији спомен је подигнута црква у Велици да свједочи о мучеништву величких жртава. О крштењима, благословима на крштењу и увођењу једног од „мускетара“ у олтар, могао би се изрезати посебан мозаик сјећања, али тај мозаик је остао уоквирен и воском запечаћен за нека друга времена. Кад се Стефан родио, на Светог Стефана Дечанског, глас му је стигао док је био у Грчкој. А мјесецима прије тога док се са Славком возио враћајући се с неког богослужења, одједном је, из дубоке замишљености из чиста мира поменуо долазак новог члана наше породице који ће се звати Стефан или Стефанида. Из Грчке је поручио да је дјечак сам себи донио име, а након два дана стигавши у Подгорицу, довукао са собом двоје модерних дјечјих колица. Једна за Стефана, једна за Софију, ћерку нашег оца Далибора. Драги наш Божић Бата и о томе је мислио. Отац који брине да нахрани и одјене дјецу. А сам је све што би добијао дијелио другима, шалове, капе, кошуље, чарапе, иконе… Кад су му дјеца за рођендан писала пјесме или поклањала своје цртеж, он би одмах слао да се ти радови објаве. Како без Тебе? – „Једнако би нам било тешко да се ово десило за двадесет година“ – каже ренесансни Радовић, зограф морачки Анастасије. Знам, Најо, али како сада, без њега – Оца, Утјешитеља, Радости! Ех, да је још мало остао с нама! Знам да је то себична жеља, као што знам да је свака суза за њим себична. Даша је за сваку сузу коју је пустила затражила опроштај. Зар смије за Њим да плаче она коју је Владика док је била дјевојчица звао „будућа обновитељка ловћенске капеле“? А опет, како да не плаче? Људска је туга. И Господ је плакао. Клонух безнадежно, октобра тридесетог. Све што имам дато ми је његовим благословом. Зацвиљех: „Оче наш, оче наш, радости наша! Како без тебе!“ Други пут моја дјеца осташе без оца. А колико је таквих! Читаво стадо оста без пастира. Јаук Црном Гором! Плачи, Црна Горо, јер оста без оца рођенога, који те је напојио, наситио, ослободио, просвијетлио! Дао ти све што ти је требало, научио те да летиш и отишао. Јецајући, тражим утјеху од чича Василија. На катуну му стигла вијест да му се упокојио брат. У позадини се чује чактар и блејање оваца: „Маро моја, не плачи! Он је трку завршио. Више ће он нама требати горе!“ Зна то чича Василије, народни мудрац, зна јер је син витеза Ћира Радовића, који је синовима свједочио живу вјеру: „Имам вас седам синова. И ако затреба дао бих за вас посљедњу кап крви за вас, али кад би ме неко рекао: Или се одреци Христа или да ти дјецу побијемо. Рекао бих: Ето ти дјеца. Бог дао, Бог узео! Али се Христа одрећи нећу“. Са одра нас је грлио Лучински дани опраштања од Владике били су топли, као његове руке, ведри као његово чело, само је један облачак био на небу кад је служено опијело. Високо изнад куполе храма Христовог васкрсења, облачак у виду крста. Народ је плакао – жене, дјеца, старци, монаси, владике – али није плакао очајем, знали су да цјеливају Божјег угодника, мученика и побједоносца, њега, који је, ријечима владике Јоаникија „својом смрћу запечатио своју посљедњу побједу“! Са одра нас је грлио топлим рукама… и још једном тиме покушао да утврди вјеру код многих… Лијеп, свечан, достојанствен, отмен, у златним одеждама, упловио у храм… слика брода вјечности. Освештао је и храм и Подгорицу. Храм је постао мјесто ходочашћа. Ријеке вјерника се сваког дана сливају у крипту. То знамо ми из Радија Светигоре, чије се просторије налазе близу гроба. „Ви сте његови чувари“, шали се сестра Ирина из Жупског манастира. Годину смо рачунали од његовог доласка Божић долази, како се радовати без Ђеда, без његових пакетића и благослова. У шпајзу још стоји компот од дуња које је донио прошле године за славу, на зиду календар, а на полици икона Филеримске иконе Мајке Божје (управо је наглашавао: Филеримска, а не Филермоса). Све стварчице које су нам остале од њега су као реликвије, али његов долазак је био посебан дан, најсвечанији, за који смо се припремали читаве године. Традиција је била да 8. јануара, на други дан Божића, на Сабор Пресвете Богородице, служи литургију у Немањићкој лаври, затим помен својим Радовићима, да подијели пакетиће морачкој дјечурлији, да окупи бројну породицу и разговара с њима у својој родној кући у Барама Радовића. Након тога би свраћао до нас да окрене колач у славу Архиђакона Светог Стефана. Једне године чекали смо га до касно. Тога јутра је служио у манастиру Морача. Затим је отишао у манастир Дуљево код Светог Стефана да одслужи бденије уочи манастирске славе. А онда је дошао код нас. Било је око сат и по прије поноћи. Кад је владика ушао, петогодишњи Михаило га је у знак добродошлице засуо прегршћу жита, по старом народном обичају, али засуо мало више, очигледно љут што Владика „касни“, а њему се очи склапају. Владика га је пољубио у коврџе и питао: „А што ти не спаваш?“ Петогодишњак се тек тада увриједио: „А ја сам Тебе чекао, руку да Ти пољубим!“ Без персирања, спонтано, непосредно, како то дијете умије. Са свом слободом овог свијета коју му је Владика дао. Обратио му се онако како се иначе обраћамо онима које највише волимо, искрено и без задршке. Тако се и Богу обраћамо, тако се и сада обраћамо нашем Владици: Помози, оче свети; благослови, оче; моли Бога да нам се смилује, да се држимо Твога пута… Е, од тог великог годишњег владичиног благослова живјело се до његовог сљедећег доласка. Тим даном смо рачунали почетак сљедеће године. Прошле године, силазећи лифтом с четрнаестог спрата, рекао ми је: „Ја сам стар, напунио сам осамдесет двије године. Догодине зови пароха да окрене колач“, а онда је, кад је видио у мојим очима запитаност и бригу, да би тој изјави дао неку мекшу ноту, додао духовито: „Љутиће се парох што му се мијешам у посао“. И ове године ће се вјероватно умијешати, али већ са небеских њива. Оваплоћење Божје љубави Какав је био његов дан? Несмјестив у двадесет четири часа. Нереалан. Он је збијао вријеме. Оно за њега није ни постојало. Он га је испуњавао вјечношћу. Ни три вода војске то не би издржала и испунила, али Амфилохије – предводник два вода – јесте могао! На примјер, у једном дану стизао је до посљедњих црногорских чука да на голом камену одслужи литургију, стизао да говори на промоцији нечије књиге, да освешта неку народну кухињу, да обави важне разговоре са званичницима, обиђе радове око обнове неког храма, да прими у резиденцију неког госта из Русије, Енглеске или неку сироту старицу, надобудног студента, докону парохијанку са баналним питањима, стигао је да ободри неког ђака богословије, да смири неку породичну свађу, да ријеши проблем неког свештеника, да прочита дневне новине, запише нешто, обиђе сестрице у неком манастиру, да сахрани ђеда Миливоја, који је у 103 години отишао Богу на истину, и до гроба препјешачи не асфалтним путем, него козјом стазом којом је Миливоје некада драо опанке… За своју славу Светог архиђакона Михаила, није сједао него је дворио и услуживао своје госте. Куда је све доспијевао по снијегу и киши у истрошеним ципелама, подераних ђонова, које су споља изгледале солидно (да се свијет не би саблажњавао), сами Бог зна. Он – дијете – највећом радошћу је сијао док је био с дјецом. На Дјечјем сабору окружен са двије хиљаде малишана, грлио их је све, љубио. Најмања су му сједала у крило, чупкала му браду, додиривала панагију. Читав тај дан од ране зоре Ђед би посветио дјеци. Сабор почиње литургијом. Дјеца хрле да узму благослов, он их неуморно причешћује. Онда иде заједничко фотографисање, нема тог широкоугаоног објектива у који може да стане толико дјеце и он међу њима, да стане толико љубави… Све вријеме док траје програм, он сједи и с пажњом га прати. С истом том очинском пажњом односио се и према нашем почившем јуродивом брату Миланку, који га је свако јутро прије пјетлова будио пјесмом испод прозора. Кад се убожјак смирио, Владика је благословио да буде изложен и опојан у цркви Цетињског манастира, крај кивота Светог Петра. Каква је била његова презицност, посвећеност и одговорност у свему чега се дотакао, види се и на примјеру везаним баш за Миланка и штампање књиге о нашем убожјаку. Кад је штампана прва верзија књиге, Владика је тражио да прегледа рукопис и лично га лекторисао, онако како се некада лекторисало, лекторским и коректорским знацима црвеном оловком по маргинама биљежио грешке. Тако је поред брига о Митрополији, монаштву, свештенству, радију, часопису, издавачкој кући Светигора, социјалном служењу, брига за изградњу храмова и обнове манастира, бринуо и о нама обичним смртницима. Бринуо је и о јединству васељенског православља. Поред осталог, и његовом заслугом Московска патријаршија и Руска загранична црква су се ујединиле у једну Чашу. Био је истински ауторитет, баш онакав какав треба да буде. У својој веома цијењеној књизи Основи православног васпитања пише: Истински ауторитети су само они који су у сваком моменту спремни да постану миомирне жртве „за живот свијета“, којима је саможртвеност срж и садржај. Митрополит Амфилохије је био такав ауторитет. Бескрајну жртву је показао косовским подвигом. Он је распет на Косову! Читав његов живот је био косовски подвиг и завјет – избор уског пута и Царства небеског. Причао нам је Славко, мада је био шкрт на ријечима кад је говорио о Косову, онај препричавани догађај са Савиних Вода, када су тражили мученичке главе да би их саставили са труповима. Једно распадајуће тијело су нашли умотано у тепих, у који су се већ змије гнијездиле. Кад је Славко нашао једну главу и донио је Владици, Владика је почео да благосиља: „Благо мени данас! Ето зашто те је Бог послао на Косово!“ Овдје се морамо сјетити оних Владичиних ријечи које је те ’99 године на Покров Пресвете Богородице изговорио у интервјуу који је с њим правио отац Јован Пламенац: „Купећи уцрвљале остатке тијела своје браће и трагајући за њиховим одсјеченим главама, додиријеш себе самога, свој смрад и ништавило. И притом не губиш наду ни вјеру у «по образу Божјем саздану нашу љепоту», како пјева црквени пјесник. Држиш ум у паклу, по ријечима старца Силуана, и не очајаваш. Осјећаш притом да те покојници благосиљају што си им помиловао дубоку, предубоку рану. Осјећаш, у тузи, неслућени мир у души због испуњене дужности, једине могуће, и посљедње на земљи.“ Владика је био и Храброст, и Истина, и Љепота, и Снага Христова и зато је могао да носи ту ужасну стварност. Многи нису могли. Многоме су косовске ране свакодневно крвариле. Неимар људских душа Бог милостиви зна колико је наш Владика душа извидао, извадио из глиба очаја, разврата, из руку самог нечастивог отргао. И привео олтару. Подигао је преко шестсто цркава и манастира у Црној Гори, велелепни Храм Христовог васкрсења у Подгорици, храм Светог Јована Владимира у Бару, али његове најљепше задужбине су људи у којима је распламсао вјеру и пробудио слободу. Један од најљепших телеграма саучешћа који сам лично добила, као чедо Српске цркве, стигао је из Русије од сестре Наташе Лукине, историчара: „Поносна сам што сам живјела у вријеме владике Амфилохија!“ Сјећам се кад је било освећење храма у Подгорици како су се дјеца такмичила ко ће више узети благослова од поглавара помјесних цркава. Кад сам се пријатељима из Русије пожалила како је немогуће доћи до патријарха Кирила, они су се зачудили: „Шта ће вам било чији благослов кад имате светог владику, старца Амфилохија!“ „Христос васкрсе!“, орила се црква 1. новембра. Сестра Матрона сједи на степеништу храма, сија и плаче радосном тугом. Кроз сузе говори: „Више се не плашим смрти јер знам ко ће ме сачекати горе. Само да ме не дочека посрамљен!“ Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Администратор Митрополије црногорско-приморске, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и господа Епископи пакрачко-славонски Јован и јужно-централноамерички Кирило служили су јутрос са свештенством Свету службу Божију у Цетињсјком манастиру. Звучни запис беседе У току лиругије Владика Јоаникије је сабрата Цетињског манастира јеромонаха Јустина (Мреновића), келејника блаженопочившег Митрополита Амфилохија одликовао чином протосинђела, а цетињске свештенике Игора Балабана и Анђелка Боричића, уз проту Обрена Јовановића такође Митрополитове најближе сараднике чином протојереја. У чин ђакона рукоположио је Крста Пламенца, свршеног студента Богословског факултета. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика пакрачко-славонски Јован је рекао да се праотац Авраам лично срео са Богом, јер му овај говори: Иди куда ти ја кажем. “Не куда ти знаци казују, не куда ти писмо казује, не куда ти звијезде казују, као што ће казати послије мудрацима који ће доћи до Витлејема. И шта би? Авраам повјерова том Ја који му је обећао земљу обећану. А та вјера, види се у оном кључном моменту кад Авраам посумња да ће његово потомство бити као пијесак на обали мора, када долазе Света Тројица код Мавријског дуба. И долазе и он у њима препознаје госте зачудне, тог Ја који му је рекао : Иди из дома свога. Из дома богатога, из дома обилнога, из дома уређенога, из дома у коме су му и браћа и сестре, у коме су му вољени, из цивилизације у којој је све уређено… Води га у стијене Јудејске пустиње. И у тим стијенама он дочекује Свету Тројицу чудећи се на сваки начин како ће то имати плод како ми је обечано када је моја жена већ стара, како је ово обећана земља ако је камен до камена у њој”, рекао је Владика Јоавн. Владика Јоаникије је пред свето причешће у архипастирској бесједи казао да је Свети Игњатије Богоносац увијек био у близини Божјој. “Увијек је био пун вјере, топлине и љубави Божанске као да је стално пребивао у наруучју Христовоме. И он, који је био узет бна крило Господње, касније је постао богоносац, онај који носи Христа у своме срцу”, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да се то посебно видјело када је дошло вријеме његовога свједочења. “Хришћани у Риму су припремали да учине све да се та пресуда измијени. А он их је молио да то не чине. Говорио је, идући на своје страдање као већ стољетни старац: Тек сада почињем да живим”, подсјетио је он. Казао је да је Свети Игњатије узор свим свештенослужитељима и да је данашње сабрање важно и због још једног изузетног повода. “Да наградимо тројицу свештенослужитеља који су ревносно служили Цркви Божјој и били вјерни саслужитељи у свему нашем блаженопочившем Митрополиту и да рукоположимо новога ђакона Цркве Божије Крста Пламенца. И само име и презиме Крста Пламенца упућује на ову Свету службу. Крсто значи крстоносац, прави хришћанин, а презиме Пламенац сигурно има везе са нашом вјером. А то је посвједочено – и вјера треба да буде пламена код свих хришћана, а нарочито код свештенослужитеља”, нагласио је Владика Јоаникије. Казао је да морамо свједочити вјери ходећи путем предака, у новим, у много чему тежим условима. “И са много већим изазовима него што су били раније. Морамо све оно чиме су нас наши преци задужили да посвједочиме у своме животу. Није се довољно само хвалити својим прецима. То нам може бити на осудуи ако не идемо њиховим стопама”, упозорио је Владика Јоаникије. Казао је да многи желе да се домогну Цетињског манастира, из кога се чула ријеч: Олтар прави на камен крвави. “То желе распопи, разни лажни свештенослужитељи. То нити је дао Свети Петар ни Његош и Горски вијенац. Та народна Библија уствари описује борбу за вјеру, за идентитет, за право име… За праву вјеру, чисту и свету. И наравно, ми смо задужени, то нам је остало у наслеђе да чувамо предање наших отаца, да чувамо и бвјеру и наше светиње”, казао је он. Казао је да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије, као и Свети Игњатије Богоносац, Свети Петар Цетињски и Свети Петар Други Тајновидац Ловћенски, свијетли примјер за хришћане. “О којем се доста причало и за вријеме његовога живота овдје на земљи. А тек ће се причати. И можемо рећи да његово вријеме тек долази”, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поводом почетка Божићног поста истакао је да је Бог Отац историје, да је све створио и свиме управља, осим нашом слободом и да је почетак поста прилика да погледамо у сопствено срце и да се вратимо Ономе који нас је створио из ништавила, рекавши нам: „Ја сам Пут, и Истина, и Живот!“ (Јн. 14, 6). Преосвећни је упозорио на смутно вријеме у којем се људи лијече на интернету, а патријарха бирају на друштвеним мрежама, те указао на потребу да се свијет пробуди и приближи Богу. Владика је на Фејсбук страници Епархије бихаћко-петровачке пожелио свима срећан и благословен Божићни пост, “да нам Господ прашта, не по покајању нашем, већ по милости Својој”. Епископ Сергије: Смутно вријеме Бог је Отац историје! Он је све створио, свиме управља, осим нашом слободом. Он је Онај ”који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (1 Тим 2,4). Човјек је тај који, злоупотребљавајући дар слободе, поробљава себе, окивајући се пролазношћу и бесмислом. У ово смутно вријеме човјек се, изгледа, узда само у човјека, као да васељеном никада нису одјекнуле ријечи Пророка Јеремије: „Овако вели Господ: Да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово… Благо човјеку који се узда у Господа и коме је Господ узданица“ (Јеремија, 17, 5 и 7). Човјек непрестано изокреће стварност, не би ли тако умањио сопствену одговорност, јер је лакше за све невоље оптужити другог човјека или вирус, него загледати се у понор сопствене душе. Због тога тумарамо стазама историје, изгубљени у лавиринту пандемије, окрећући се свакоме сем Богу, а „Бог као Бог, само ћути и гледа“, чекајући наше покајање. Или, што би рекао прост народ: „Какви смо, добро нам је!“ Лажемо себе ако кажемо да бринемо за човјечанство, а не видимо невољу брата свога. Лажемо себе ако тврдимо да смо Божији, а све своје наде полажемо у човјека. Обмањујемо себе да смо Христови, ако нам је новац милији од љубави, одијело од тијела, тијело од душе… Предубок је понор који смо сами себи ископали! Због тога се лијечимо на интернету, а патријарха бирамо на друштвеним мрежама, знајући, без Бога, који нам је кандидат бољи и потребнији. Вјерујемо аналитичарима, не вјерујемо Светитељима, уздамо се у Кризне штабове, а заборављамо Господа. Што би рекао Ава Јустин: „Каква тмина, каква помрчина!“ Не говорим ово да бих нас кудио, већ да бих нас, све заједно, па и самога себе, пробудио из овосвјетске дријемежи и подстакао на подвиг, на кретање ка Ономе Који чека наш први корак, да би нас Својом невидљивом руком подигао из блата бесмисла, знајући да можемо и више и боље. Не сутра, већ данас, одмах! Због тога је почетак поста прилика да погледамо у сопствено срце, да се вратимо Ономе Који нас је створио из ништавила, рекавши нам: „Ја сам Пут, и Истина, и Живот!“ (Јн. 14, 6). Враћајући се Господу, Узрочнику Живота и Оцу Свјетлости, нека нам је свима срећан и благословен Божићни пост, а Господ нека нам прашта, не по покајању нашем, већ по милости Својој! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести. ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски. У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У шесту недјељу по Васкрсењу – Слијепога, 24. маја 2020. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља словенске учитеље и просветитеље Kирила и Методија, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је намјесник острошки протосинђел Сергије, а саслуживали су му сабраћа архимандрит Мирон, јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Мирко Вукотић никшићки парох и јереј Ранко Радоњић. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу слијепог, монаштву и вјерном народу ријечима празничне бесједе се обратио о. Мирко Вукотић, који је између осталог казао да ова прича говори о суштини, а да је суштина у питању ко је грешан, слијепи од рођења или родитељи његови. – Куд ће једноставније и искреније питање? Откуд то да се наша дјеца рађају болесна, откуд то да касније људи болују, пате и страдају? Тај одговор ћемо наћи у Царству Божијем непролазном. Христос каже ”Не сагријеши ни он, ни родитељи његови, него да се испуни воља Божија”. Молећи Бога да тај одговор добијемо у Царству небеском и непролазном, молећи Бога да нам све буде јасно, зашто страдамо, патимо, зашто живимо. Тај одговор су нам дали многи из рода нашега и многи људи на овом свијету – казао је о.Мирко. Додао да су тај одговор дала и солунска браћа Кирило и Методије који су живјели у 9. вијеку. – Њих је послао велики Патријарх Фотије да у наше крајеве проповиједају ријеч Божију. Да крсте наше претке, да нас науче, да нас описмене, да знамо рећи ко смо, шта смо и чији смо. На првом мјесту да смо Христови, а онда да смо људи. Такав свједок истине је и наш Свети отац Василије Острошки Чудотворац, који нас овдје сабира, тјеши и кријепи, који нам показује којим путем да идемо, какву ријеч да проповиједамо, каква дјела да свједочимо и изнесемо пред свијет овај – казао је о. Мирко и нагласио да су такви и Митрополит Амфилохије, Владика Јоаникије и остали свештеници који свједоче ријеч Божију за будућа покољења. О. Мирко је подсјетио да су Христос, а после Њега светитељи и просветитељи били гоњени и страдали ради истине коју су свједочили. – И наше вријеме ће показати зашто и ми данас страдамо због истине, зашто истина не одговара онима који се баве политиком. Зато што они желе да њихов сабор буде сабор послушних, а не сабор слободних, како је то у Цркви – закључио је о.Мирко. Извор: Манастир Острог

Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем: Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја. Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо. У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус. Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном ће одговарати пред Богом који га је створио. Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа. На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости. Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама Извор: Митрополија црногорско-пруиморска

„Сваки вјерник који има потребу да се причести све информације може добити у контакту са својим свештеником“, рекао је протојереј-ставрфор Гојко Перовић у програму уживо на таласима радија „Светигора“ и званичним профилима „Не дамо светиње“. Он је рекао да нема потребе да се Црква оглашава званичним саопштењем по овом питању. „Црква у Црној Гори није милионска по броју вјерника попут Руске или Грчке да би морала да се дају званична упуства о техници причешћивања“ , објаснио је ректор цетињске богословије. „Ми за тим немамо потребе, број вјерника у односу на ове Цркве је релативно мали и све вјерске потребе и сва комуникација о начину причешћивања могу да се утврде у комуникацији са свештеником“, рекао је отац Гојко додавши да ће се тиме избјећи уношење смутње међу вјерницима. „Нарочито због тога што су се већ појавила саопштења других епархија која су различита“, закључио је отац Гојко. „Сваки вјерник који има дилему да ли да се причести и сви који имају неку дилему у погледу светог причешћа боље је да остану кући. Ко нема вјеру да од светог причешћа не може доћи зараза можда је вријеме да се уздржи од причешћа неко вријеме“, рекао је отац Перовић додавши да за такав став има утемељења и у црквеном предању раних вјекова. Он је поручио свима који се у овој ситуацији осјећају беспомоћно и несигурно да се обрате првом свештенку Митрополије црногоско-приморске од кога могу добити савјет, молитву и конкретну помоћ. Црква стоји на располагању и нашој држави са свим својим капацитетима, спремна је да уступи своје зграде и установе, ако је потребно правити стационаре, поручио је вечерас ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици прославила је своју храмовну славу. Свету службу Божију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са Његовим преосвештенством Епископом баришевским Виктором Коцабом, викарним епископом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, уз саслужење свештенства и вјерног народа који се за Преображење традиционално у великом броју окупља на Бјеласици. Звучни запис беседе Митрополит Амфилохије је око цркве, која је вјерна копија срушене ловћенске Цркве Светог Петра Цетињског, предводио Преображењску литију и након тога благосиљао славски колач и обавио преображенско освећење грожђа. У бесједи након литије владика је казао да је Кључки Тавор обасјан истом оном светлошћу којом је обасјан и први Тавор – гора Преображења у вријеме Господње: „То се догодило прије двије хиљаде година и то се догађа кроз вјекове. Свјетлост Преображења Господњег преображава горе и планине, преображава људске душе, нарочито Светим тајнама крштења и миропомазања, причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, Божијим присуством у овоме свијету и призивом сваке људске душе да буде обасјана том вјечном непролазном Божанском свјетлошћу којом су тројица ученика обасјани и двојица пророка на Таворској гори.“ Владика је казао да је и ова Кључка гора нови Тавор који је засијао, као и Света црква Божија на њој која је долећела са Ловћена, са оне горе Преображења на којој се преображавао Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац. Подсјетио је владика да је на Ловћену он подигао црквицу коју је пројектовао стрицу Светоме Петру Првоме, заклевши Црногорце да га ту сахране, оставивши на њима проклетство ако то не учине: „Гора Преображења је Ловћен планина а сада и ова нова планина – Кључки Тавор, која призива и обасјава свјетлошћу Божије истине и лица Христовога, свјетлошћу Свете Торјице – Бога љубави, не само сабране овдје, него све земаљске људе и народе да чују глас Господњи са неба и повјерују у Сина Његовога јединороднога.“ У Сину Божијем је истина и живот вјечни, и непролазни, казао је владика Амфилохије и додао: „У Њему је преображење смртнога свијета и творевине, смртнога људског рода, преображење том свјетлошћу вјечном и задобијање вјечне и непролазне свјетлости, вјечног и непролазног људског достојанства. Зато се радујемо што смо данас овдје на овоме светоме мјесту, новој гори Таворској.“ Високопреосвећени Митрополит је благосиљао архимандрита Јоила (Булатовића), чијим трудом и љубављу је, прије двадесет година у мјесту Речине код Колашина, освећен први манастир Светих Кирила и Методија, затим 2005. Црква Преображења, а 2008. године освећен је манастир Пресвете Богородице Јерусалимске: „Сав Јерусалим се овдје преселио, дошао је овдје већ двадесет година. Ова речинска пустиња је плоднија сада него што је икада била, јер рађа и препорађа, обасјава вјечном и непролазном свјетлошћу безбројне душе и препорађаће и обасјаваће и у будућности.“ Сабрани на Кључком тавору су имали и посебну радост да добију благослов светога града Кијева а преко њега и свих други светих градова освештаних именом Божијим и обасјаних том свјетлошћу Христовог Преображења. „Нека Бог подари снаге нашем брату Онуфрију и његовим епископима који припадају Цркви Христовој православној и који чувају вјерност Светом равноапостолном Владимиру који је покрстио руски православни народ и све оне народе који су се из њега изњедрили до данашњих дана“, рекао је владика и додао да је благослов Светога Владимира и овдје код нас присутан преко личности нашега Јована Владимира који је 1016. године мученички пострадао за Христа, обасјан том Божјом свјетлошћу којом и нас обасјава кроз вјекове. У знак благодарности Преосвећеном владици г. Виктору, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је додијелио панагију иконе Мајке Божије да се сјећа овога светога мјеста и нас у својим молитвама. „Благодат са ове горе Кључке иде даље и шири се читавим свијетом, стигла је до светога Кијева“, истакао је између осталог Архиепископ цетињски наглашавајући значај благослова великих кијевских подвижника Св. Антонија и Теодосија и лаври из ове благословене земље: „Благодаримо драги владико, и вама и нашем драгом Митрополиту Онуфрију, једном од најумнијих архијереја наше православне Цркве данас. Он није само архијереј, него и мудар човјек са дубоким смирењем који се труди да ту дубоку рану на бићу кијевске Русије замири на један изворни хришћански начин, што није лако.“ Митрополит је казао да би та украјинско-кијеворуска рана хтјела да се и овдје у Црној Гори преко овдашњих безбожника пресели и постане рана на тијелу наше Цркве и народа: „Али, јачи је Господ Бог од свих земаљских сила. Свака власт је довремена, као и ово земаљско сунце које је привремено, а Божија свјетлост, свјетлост Христова Преображења остаје вјечна. Она увијек изнова призива све људе и народе да буду обасјани том Божијом свјетлошћу, истином и правдом Божијом, Светоројичном љубављу чиј је свједок и ова светиња – Кључки Тавор.“ Благослове Украјинске православне цркве, Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, Митрополиту, свештенству, оцу Јолили и братији, вјерном народу пренио је Његово преосвештенство Епископ баришевски Виктор Коцаба. Владика се захвалио Митрополити на прилици да на овај велики празник служи на оваком мјесту – гори Преображења, преносећи топле поздраве и благодарност Блажењејшег Митрополита Онуфрија за молитве и чврсту, недвосмислену подршку православном народу Украјине, правди Божијој и Христовој истини. На крају владика је прочитао и писмо које је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије овом прилико упутио Митрополиту Амфилохију у којем истиче да са тугом и бригом прима вијести о угрожености и дискриминаторском односу црногорских власти према Православној цркви у Црној Гори. Тим поводом Блажењејши упућује братску молитвену подршку Митрополиту Амфилохију и његовој пастви са жељом да уз Божију помоћ остану у чврстом залагању за чистоту православне вјере и јединство Цркве Христове. Сабрање на Кључком тавору, благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, представља централни преобаженски црквено-народни сабор у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска Црква Преображења на Кључком Тавору прославила храмовну славу | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Светом архијерејском литургијим, празничном литијом и културно-умјетничким програмом Црква Преображења на Кључком Тавору на Бјеласици...

У понедељак 24. јуна, на празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески-јужноцентралноамерички г. Кирило Бојовић, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали. Саслуживали су му архимандрит Данило Трпчевски, игуман ове светиње, протосинђел Исак Симић, сабрат Цетињског манастира, јеромонах Козма Митровић, сабрат манастира Ћириловац, јерођакон Емилијан Зарев из Цетињског манастира и ђакон Иван Црногорчевић, ђакон при храму Светог Ђорђа под Горицом. У олтару су чтецирали Никола Поповић и Теофило Родриго Ђукума Трухиљо из Колумбије, а појале су чланице Хора „Свети Козма Етолски при храму Васкрсења Христовог“ у Подгорици, којим је дириговала проф. Ана Ненадић. По благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у току Литургије владика Кирило је у чин јерођакона рукоположио монаха Натанаила Крушчића. После причешћа вјерног народа освештан је и пререзан славски колач у част Светог Апостола Вартоломеја – Натанаила, кога новорукоположени јерођакон Натанаило прославља као свог заштитника и молитвеника пред Господом. Потом је Епископ Кирило бесједио о празнику Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, и о њиховом благословеном дјелу мисије Цркве широм васељене. Пожељевши свима благословен почетак Апостолског поста, прије великога празника Св. Петра и Павла, владика је подсјетио да је пред нама и наш велики национални празник Видовдан, те да је и то још један разлог зашто требамо молитвом постом да се припремимо за те велике празнике. „Господ наш Исус Христос прије свог Вазнесења на небо обећао је Светим апостолима другог утешитеља који ће пребивати са њима до краја свијета и вијека. И у дан Педесетнице, када славимо рођењу Цркве Божје апостоли су примили силу са висине и тако постали неустрашиви проповједници Васкрслог Христа и у своје духовне мреже уловили све народе и њихови равноапостолни ученици до краја свијета и вијека продужавају то дјело.“ Међу 12 великих апостола је и апостол Вартоломеј – Натанаило за кога је Господ рекао да је Израиљац у коме нема лукавства видеће његову искреност и његову вјеру, који је у то вријеме још увијек сумњао да из Назарета може бити што добро, као што су апостоли, неки од њих, сумњали све до Силаска Светог Духа, који их је свему научио и утврдио у вјери у Господа Исуса Христа. „То и нама говори о томе да је без силе Духа светога, човјекова природа превртљива, невјерна, сумњичава и не може до краја да се испуни и утврди у некоме дијелу. Ми се трудимо, улажемо напоре а Господ савршава дјело. Господња сила је та која нам даје да неко дјело савршимо до краја у љепоти духовној.“ Апостол Варнава у Светим списима а особито у дјелима Светих апостола се приказује као оснивач, заједно са Светим апостолом Павлом, Цркве у Антиохији гдје су је први пут ученици Господњи названи хришћанима. Својом молитвом и братском љубављу, нагласио је владика Кирило, превео је у хришћанство и Савла, великог гонитеља Цркве Савла, будућега Павла. Помињући ревновање апостола Павла у гоњењу хришћана, прије Господњег чудесног јављања и његовог преобраћања, Пресовећени владика Кирило казао је да то подсјећа на неке данашње људе који постављају националност изнад религије, и у том смислу иду до тога да чак и гоне истиниту Цркву Христову: „Зато и наше вријеме тражи нове Варнаве који ће успјети да те гонитеље, разне Савле, преобрате и објасне да се не сме ништа постављати изнад Бога и вјере, ни националност, ни државност, ни било која друга земаљска установа, него прије и изнад свега вјера у васкрслога Христа.“ Нагласио је да у Христу васкрсломе нема ни Црногорца, ни Јермена, Грка, Срба…сви су хришћани – Божији народ. „Треба поштовати своју традицију, културу, националност, државност, све је то за поштовање, али није за обожавање. Обожавамо само Гопода и једину истиниту православну вјеру коју су нам сачували апостоли, равноапостолни оци до наших дана.“ Владика је честитао рукоположење и новом служитељу олтара Божијег, јерођакону Натанаилу, пожељевши да у све дане свог живота са љубављу радосно и ревносно служи и испуњава призвање на које га је Господ удостојио. После литургијског сабрања, игуман манастира Преподобног Симеона Мироточивог, архимандрит Данило са братијом, припремио је трпезу братско-сестринске љубави за све присутне. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На почетку емисије отац Мирчета тумачио је Свето Јеванђеље које се чита на 30. недјељу по празнику Педесетнице, које нам доноси причу о богатом младићу, који се на Христов позив: Раздај све имање своје и крени за Мном, ипак, није могао одрећи свога богатства Христа ради, цитирајући Христове ријечи: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско. Отац Мирчета говорио је и о празнику посвећеном дјеци- Дјетињцима, којим нас Црква припрема за празник Рођења Богомладенца Христа, кроз породичне односе и породицу као Малу Цркву и подсјећају да је благословеније давати (даривати) него примати. Звучни запис емисије Отац Мирчета одговарао је и на питања слушалаца о Божићном и посту уопште и богослужењима у току овог поста. “Пост је вријеме за интензивније духовно дјелање“-каже отац Мирчета. Отац Мирчета одговарао је на питања о одласцима код људи који се баве враџбинама, колико је то опасно по духовни живот и како да препознамо људе који се тиме баве. Говорећи о послушању духовнику отац Мирчета је говорио о односу духовног оца и чада, a говорио је и о молитви, за коју каже да није нимало лак посао и да је то цијела наука која је неодвојива од живота православног Хришћанина. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете саслушали ову душекорисну емисију са оцем Мирчетом Шљиванчанином. Извор: Радио Светигора

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио je отворено писмо црногорском премијеру Душку Марковићу, поводом његове изјаве о цркви Свете Тројице на Румији. Прилог радија Светигоре Писмо преносимо интегрално: Поштовани г. Предсjедниче, Слободни смо да Вам одговоримо на Ваш јавни коментар везан за ограђивање каменом цркве Свете Тројице на Румији, цркве која већ 15 година представља једну од важних политичких и друштвених тема у Црној Гори, везаних за однос Цркве и државе. Ни мањег објекта, ни веће приче у Црној Гори. На простору око Румије подигнуто је у исто вријеме десетине џамија, (можда и без дозволе), као и других објеката, а само је обновљена мала црква постала малтене међународно питање. Оно што је важно, записано је и у Записнику о инспекцијском прегледу од 23. октобра 2018. године који нам је управо достављен, да ”за предметну локацију врх планине Румије нема важећег планског документа”. Очевидно је, дакле, да су разлози за толику халабуку око ове црквице, много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу. Да би то питање могло бити схваћено и ријешено на прави начин, неопходно је извршити, макар укратко, историјски увид у збивања из прошлости. Наиме, црква Свете Тројице на врху Румије, подигнута у вријеме Светог Јована Владимира у Х вијеку (или почетком XI вијека) срушена је (1571.) у вријеме турске окупације ових простора, када је срушена и Пречиста Крајинска (гробно мјесто Светог Јована Владимира и његове жене Косаре – монахиње Теодоре), многи храмови, православни и римокатолички (на Свачу, пријестоници Светог Јована Владимира, Улцињу, Бару…). Да је храм Свете Тројице на Румији био култно мјесто и прије његовог рушења види се и по томе што је сво околно становништво, не само хришћанско, него и оно које је у периоду од XVI до XVIII вијека примило Ислам, учествовало у литији изношења Крста Светог Јована Владимира на Тројчиндан. Колико је тај храм био значајан, види се и по томе да је после његовог рушења настао обичај да свако ко долази на литију, изнесе на врх Румије по камен, уз народно предање које је допрло до нас, да ће црква ”поново долетјети” на Румију, кад се накупи за њу довољно камења. Иначе, око Крста Светог Јована Владимира је владао неспоразум између хришћана и некадашњих хришћана примивших Ислам – свих којима je он некада припадао. Плод тога је чињеница да се Крст чувао и до данас се тајно чува код православне породице Андровић, која га износи из своје скривнице само за празник и предаје свештенику за изношење на Румију. Да су наши муслимани (од којих се један дио у међувремену и поарбанасио), остали везани за обичај својих предака хришћана, види се и по њиховом учествовању у изношењу Крста (иако је то супротно исламском вјеровању) у чему их нико до данас није спречавао, шта више сви су се томе радовали и радују. О томе свједочи ”Глас Црногорца” са краја XIX вијека, гдје се каже како на врх Румије иде православни свештеник са Крстом, а за њим православни и римокатолици, док муслимани стоје са стране с поштовањем и молитвом. Дуго времена је био обичај да се учесници у литији после молитве на темељима храма, сабирају на малој Румији, у пјесми, колу, такмичењу у скакању у даљ, бацању камена… Власти су послије Другог свјетског рата забранили литијно изношење Крста. Обновили смо га (1994) не питајући никога, сем породице Андровић, која је сачувала и уступила Крст (неколико година раније пароси барски и улцињски су такође излазили на Румију). Сазнавши све ово и изишавши први пут те године на Румију, и сам изнијевши камен, схватио сам, по количини камења и рекао сам да је стасало вријеме да се врати црква на врх Румије. С обзиром да је није лако градити на висини од скоро 2000 метара, без икаквог пута, израђена је у Бару од лаког лименог материјала и на модеран начин ”долетјела” са два војна хеликоптера на Румију. Као испуњење вјековне народне жеље и зацјељења макар једне ране на духовном и културном бићу Црне Горе нанијете турским насиљем. Остало Вам је све познато, од тада до данас. Садашње ограђивање храма каменом, стољећима прикупљаним у ту сврху, није ништа друго до потпуно испуњење вјековне народне жеље и предања, да би престало називање цркве ”лименом” (због чега је г. Килибарда написао и књигу против Цркве и мене и превео је на енглески) и тражење њеног рушења (а мени је већ суђено због ње). Први који је покренуо питање (2005) рушења цркве, са разлога што је Румија ”албанска планина” био је г. Барди, тадашњи посланик у Скупштини Црне Горе, у духу Албанаца типа Енвера Хоџе, који је укинуо религију у Албанији, побио попове и оџе, срушио многе храмове и џамије, које се данас обнављају. Између осталих срушио је у Скадру и наша три православна храма, уништивши и гробља Црногораца, ослободилаца Скадра од турског ропства (1912-13), убио између осталих и два наша свештеника (Штиркића и Поповића), а трећи је пред смрт пуштен из затвора – Лазар Поповић. Господин Барди и њему слични рушитељи храмова, требао би да зна, да смо ми подигли и храм Свете Тројице у Враки код Скадра, у сарадњи са Православном Црквом Албаније, која васкрсава из мртвих, обновивши епископат, свештенство и стотине порушених цркава и саградивши нове. Зашто му као Албанцу смета обнова православног храма на Румији у вријеме кад и Албанци у Албанији обнављају своје храмове, обнављајући културно и духовно благо албанског народа? Још су чуднији и несхватљивији захтјеви оних који обнављање храма на Румији проглашавају за ”девастацију културног блага Црне Горе” (међу њима и присталице такозване ”ЦПЦ” траже рушење цркве!?) као и они из ”Управе за заштиту културних добара”, који на незналачки начин, без икакве сарадње са Црквом, проглашавају изношење Крста на Румију за ”нематеријално културно добро” – које храм на Румији, суштина културног добра, угрожава!?). Храм на Румији је подигнут за добро свих, подигнут је у славу Бога љубави, само је Божији храм, свенародно културно добро. Ограђује се мукотрпно, каменом у ту сврху сакупљаним од народа и биће прекривен каменим плочама као онај од турака срушени. Оно што би сваки разуман човјек очекивао, није његово рушење, него подстицај за градњу пута до врха Румије (онај који се попне до врха Румије знаде какав је, а знају то и коњи који су ових дана носили пијесак, цемент и воду беспућем, од чега су два коња и настрадала), значајног како за поклонике, тако и за све бројније туристе, које привлачи управо храм и обновљени култ Светог Јована Владимира изношењем његовог Крста. Гарантујем да би било гдје у Западној Европи, којој Црна Гора сада тежи, ово био повод не за рушење храма, него за градњу жичаре од Микулића до врха Румије, чиме би Румија постала једна од најзначајнијих дестинација, поклоничких и туристичких, не само у Црној Гори, него и много шире од ње. Румија и својим именом (Рум – источно православна Римљанка – времена Византијског царства) и својом историјом и култом Крста и Светог Јована Владимира (мошти су му однијете 1215. године из Пречисте Крајинске у Драч, затим у Шинђон, данашња Албанија) постала је једна од највећих Светиња не само наша, него и свих балканских народа и шире. Зато свако национално својатање Румије и култа Светог Јована Владимира је неразумно, а рушење храма равно злочину. Румија јесте и албанска планина, али Албанаца Скендер-бега који је по Његошу: ”срца Обилића, што умрије тужним изгнаником”, али не и оних Енвер хоџе и Турака рушитеља хришћанских Светиња како на Румији, тако и на Свачу, у Бару и Улцињу. Румија је у Црној Гори, и као таква – црногорска планина. Јесте, за вријеме Мусолинија и окупације припадала је ”Великој Албанији”, али се надамо да је вријеме фашизма на Балкану завршено, као и вријеме рушитеља цркава. Ово Вам пишем г. Предсједниче, не само ради свог образа и оправдања без дозволе градње храма, већ и ради образа Владе Црне Горе, да не насједне лажној пропаганди незнавених и неразумних људи, оптерећених предрасудама разних врста, а највише незнањем, мржњом и атеизмом. Нека би ово наше писмо било молба Влади Црне Горе и ресорном Министарству да се одобри градња овог храма и његово облагање каменом његових вјековних поклоника, уз поштовање њиховог завјештања. У исто вријеме нека буде схваћен као наш предлог и молба да се изгради пут од Микулића до врха Румије, а временом и жичара, ради унапређења заједништва као и свеукупног духовног, културног и економског живота и напретка Црне Горе. Пошто сте Ви дали у јавност Ваш став по овом питању, то смо слободни да и наш одговор буде јаван. С поштовањем, АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Казао је да су се црногорска племенска братоубијања двадесетих година прошлог вијека претворила у династичка зеленашко-бјелашка, а ова касније у четничко-партизанска. „То братоубилаштво 1941 – 1945. године било је суштински из истога надахнућа као и оно из 1948. Само што је сад било између стаљиниста и с једне и с друге стране. Сада су једни стаљинисти постали титоисти, а једни остали вјерни своме учитељу, заједничком учитељу који их је надахнуо на револуцију. што значи на братоубилаштво под плаштом антифашизма“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да сматра да такве братомржње није било чак ни у Совјетском Савезу. „Да није било Стаљина и совјетске армије, никада се Тито не би устоличио у Београду. И откуд сад толика мржња међу онима који су заједно крварили и ратовали… Отуда што је мржња у бити, у самом коријену идеологије коју су они прихватили. То је основна компонента те идеологије“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је рекао да је комунизам велика идеја. „Али, начин и метод којим је он оствариван је злочиначки, утемељен на богоубиству и братоубиству“, казао је Владика. Бивши црногорски предсједник Момир Булатовић казао је да жели да његова ријеч поводом ове књиге буде стидна ријеч. „Направили смо огромно зло. Просто је невјероватно да смо тако нешто урадили. Када прочитамо књигу Драгана Радевића, када видимо те документе, онда не можемо друго него да схватимо да је то – зло у нама. Нама се 1948. десило да исплива зло. И десило се то под неким високим циљевима, под неким чудима. А то зло, схватио сам то захваљујући документима из књиге и из мојих дружења с Драганом Радевићем, постоји и данас. И вјерујте ми, има га. Негдје је мало прикривенио, али може да букне“, казао је Булатовић. У име издавача Књижевне задруге Српског народног вијећа говорио је књижевник Будимир Дубак. Он је рекао да је књига писана на основу до сада строго чуваних докумената. „Приликом читања овог потресног штива стиче се утисак да је Радевић објелоданио чињенице готово сасвим познате, које су у овој књизи само добиле потврду истине која у народу већ има статус усменог предања о мрачним странама Титове тираније“, рекао је Дубак. Аутор књиге Драган Радевић рекасо је да је на основу докумената о Голом отоку закључио да су највећи цинкароши били Црногорци. „Научили смо да у свему предњачимо. С друге стране, међу голооточким мученицима владао је доживотни страх претворен у забвјеру ћутања“, казао је он. Он је захвалио промотерима, издавачу, свима присутнима и свима који су заслужни да књига изађе из штампе. Модератор промоције био је протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У току Литургије, Свету тајну крштења примила је слуђшкиња Божја Ирина. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да Христос Господ једини обнавља људску душу и људску историју. „Све остало, оно се и рађа и обнавља, и труне и распада се и умире. Једино Христос, и оно што је у Христа обучено, оно остаје вјечно и непролазно. Оно прима у себе Оца и Сина и Духа Светога“, казао је он. Нагласио је да је наше вријеме – антихристовско вријеме. „Знали смо да је антихристовско вријеме било оно послије крвавих револуција, крвавих братоубилаштава започетих у Совјетском Савезу. Започето је убиством царске породице, цара Николаја и царице Александре и њихове свете Божје дјеце. Тада је почело богоубиство и братоубиство. Милиони људи, кажу чак до седамдесет милиона људских живота је коштала совјетска револуција – све у име човјека. А у ствари – против Бога, а онда и против човјека. Кроз оцеубиство, убиство Небескога Оца, онда се родило и братоубиство, оцеубиство земаљско“, казао је Владика. Нагласио је да је најгоре то што се и данас покушава да се на том оцеубиству и братоубиству сагради историја људи и народа. „То се покушава и овдје код нас. Европа, која је некада била хришћанска Европа, Христова Европа, она је све мање Христова и хришћанска, све више је богоборачка. Зато је и братоубилачка. То свједоче и бомбе које су и нас бомбардовале“, објаснио је он. Рекао је да је Црква Божија и данас на распећу. „А онај ко је са Христом на распећу и са њим се сараспиње, он и васкрсава са њим. Зато је Црква Божија, гоњена и прогоњена од прадревних времена, распињана, увијек васкрсавала и данас васкрсава. Свједок тога васкрсења јесте и овај храм и ово наше сабрање овдје. Свједок тога васкрсења је и ово крштење наше Ирине и све друге дјеце која се крштавају, прилазе Христу Богу и облаче се у њега“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је свједок тога васкрсења и обнова Цркве широм Русије. „Ево, у онај дан кад је било убиство царске породице, а то је 17. јули, 250 000 православних је било у Јекатеринбургу у оном Храму на крви, како се данас назива. А тај храм је подигнут ондје гдје је била кућа у којој је заклана царска породица. 250 000 на челу са најугледнијим људима Русије, на челу са Патријархом руским Кирилом. Двадесет километара су вршили Литију 17. јула, од Јекатеринбурга до Гањине јаме, гдје су безбожници самљели њихове земне остатке и спалили их да не би ни трага остало. Али, не може оно што је Божје, што је Богом закрштено, што је светињом испуњено, не може нестати и бити уништено“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је посебно истакао да се Црква Божија данас раширила широм васељене. „Нема кутка на земљином шару гдје се данас не служи ова Света Литургија. Зато ја понекад кажем да ми је мала ова авнојевска филџан Црна Гора. Зато сам проширио мисију Цркве на Латинску Америку. Ево га, ту је наш чтец Ричард, он је из Парагваја. Ако Бог да, тамо ће он највјероватније основати један манастир, који ће посветити Светом Петру Цетињском“, казао је Митрополит Амфилохије и најавио устоличење Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), које ће бити 2. септембра. „Идем тамо да га устоличим и да преузме ту мисију крштавања, јер су већ и тамо, нажалост, раскрштени људи. Сад многи примају православље преко наше епархије и других епархија Православне цркве – и цариградске и антиохијске и московске“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је свим потомцима Богића Морачанина честитао славу и благословио музеј потомака Богића Морачанина – задужбину покојног Ђурађа Михаиловог Радовића. На крају данашњег сабрања у Барама Радовића приређена је за све сабране богата славска трпеза хришћанске љубави са културно-умјетничким програмом у којем су учестовали пјесници, гуслари и етно појци. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преко писма Ћириловог, морално, умно и духовно сазревали смо кроз векове. Зрење наше записивали смо и посведочили да припадамо озбиљним земал>ским народима. Посебно подвлачим питање ћирилице. Кад се нађете у нашим градовима, то је отприлике као да сте негде у Немачкој или Италији. Кад улазим у Колашин, по писму које видим, као да стижем у Чикаго. Сви натписи али и имена написани су овим писмом. И не мислим на називе хотела или служби, већ и све остале. Тужно је да се у „филџанавнојскоЈ“ Црној Гори понашамо као народ који тек сад започиње своју историју. Или је опет ово наше време оболело од мувљег памћења. Јер мува памти месец, два или три највише. Памћење људи не би смело да буде такво, али да није управо мувље, не бисмо били сведоци стварања новог идентитета и новог човека. Рече ми један од најугледнијих људи у Црној Гори да су од проглашења независности први пут створене њене границе, па ћемо сад да откривамо и стварамо и посебан идентитет Црне Горе. Страхујем од последица процеса који се одвија у таквом духу и управо на основама мувљег памћења. То је посебно опасно што се резултат новог идентитета народа и државе одражава на све области свакидашњег живота. Најтужније, најопакије и најопасније у малој Црној Г ори јесте што је то све утемељено на деобама какве историја није запамтила. Поделе су и раније постојале у Црној Гори. Истина је да смо као народ били склони и братственичким деобама и свађама, као и племенским осветама. Ово што се данас дешава на томе је утемељено, али је још дубље и опасније. У прошлости се наш народ делио по разним основама. Били смо бјелаши и зеленаши, четници и партизани. Сад смо две нације, не чак ни две него три, па није ни три него заправо четири. У једној Црној Гори сад говоримо са четири језика. Данас се користи писмо које су окупатори наметнули 1916. године. Сетимо се само прогона 14 учитеља у Даниловграду који су одбили наредбу аустроуграске окупаторске власти да се одрекну ћирилице и српског језика и да пишу латиницу. Тосеопетпоновило 1941. године, када су туђини тражили и успели да се „Глас Црногорца“, најстарије црногорско гласило, штампа на латинском писму. То су чинили окупатори. Али који су то просветитељи који у 21. веку окупаторско писмо проглашавају за једино званично у Црној Гори. Чак и школска сведочанства исписана су латиницом. Видим да се у Подгорици и на Цетињу латиница користи чак и на фобљима, а не бих се изненадио да се појави и у другим местима. А чини ми се да кад латиница дође до фоба, можемо да будемо сигурни у нашу пропаст. Наставнике, учитеље, професоре гимназија позивам и молим: Кумим вас Богом, немојте своју децу отуђивати од изворног памћења народа које се манифестује управо преко писма ћирилице. Суочени смо са деобама, деобама, деобама. Два језика, два писма, две академије, а покушавају и две цркве да стварају. Влада из Подгорице плаћа такозвану Црногорску православну цркву, која је по много чему копија Хрватске православне цркве из 1942. године. Њу су створили Хрвати, усташе и фашисти, они исти који су се држали принципа „једну фећину Срба побити, другу покатоличити, а трећу прогнати“. Овај процес одвијао се у усташкој Хрватској, а јавља се и данас. Нешто сличнио догодило се и у Црној Гори почевши од 1941. године. У годинама које су уследиле најпре је убијен митрополит Јоаникије, затим 115 најбољих свештеника из Колашина, а потом је суђено онима који су претекли. И то није све. Сетимо се само послератних демонстрација против мог предходника мифополита Данила Дајковића само зато што је бранио да се руши Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену. Кад сам дошао за мифополита, тамо где је некада било 300 свештеника, затекао сам свега њих 15. Када је отворена прича неке Црногорске цркве, питали су тадашње комунистичке функционере Веселина Ђурановића и Марка Орландића: „Зашто нисте раније покренули тај пројекат?“ Они, такви какви су били, одговорили су да су били убеђени да је Црква у Црној Гори уништена и да је више никада неће бити. Није, међутим, лако с Богом ратовати, а све деобе које су се догодиле и које носимо у својим костима утемељене су у нашим ратним и послератним дешавањима. На томе данас фаде будућност. Нужно је зато да се у духу Светог Саве, великог помиритеља, помиримо као браћа, ми четници и партизани, миловци и момиривци. Да се као браћа зафлимо. ЈБуди смо, какви смо такви смо, и феба да једни другима опростимо и да се вратимо духу братске слоге и заједништва. (Одломак из беседе одржане на Савиндан у Колашину) Извор: Новости