Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на празник Благовести, 07. априла 2022. године, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у Храму Светог Саве. Патријарху Порфирију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереји Ненад Јовановић и Драган Шовљански, јереј Далибор Панић, протођакон Младен Ковачевић, новорукопроизведени протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и и ђакон Владимир Милановић из Епархије западноевропске, а у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима. На почетку свете Литургије патријарх Порфирије рукопроизвео је у чин протођакона професора Православног богословског факултета ђакона др Драгана Радића и ректора Богословије Светога Саве, ђакона Радомира Врућинића. Патријарх је након заамвоне молитве поздравио српску децу из целог света, учеснике квиза "Немањићи", истакавши при том да је веома радостан показаним знањем, у познавању националне историје, свих учесника квиза. Извор: Радио Слово љубве Фото: Марко Весић Беседа Патријарха Порфирија, белешка ТВ Храм: Патријархово обраћање учесницима такмичења "Немањићи", на Благовести у Спомен храму, белешка ТВ Храм:

Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Црква увек, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру, како својих верника тако и свих осталих људи и свих наших ближњих, а особито у ове тешке дане – које је захватило читаво човечанство, ширењем вируса Короне. Молимо све наше вернике Епархије сремске да у својим молитвама пред иконама своје крсне славе, у ове дане Часног поста не забораве на све оне који су заражени овом опаком болешћу. Молимо се за све њих, њихове породице и пријатеље, као и за све медицинско особље које широм свијета пружа помоћ – пример жртве, саосећања и љубави. У потпуности подржавајући све мјере и напоре Владе Србије и Председника Државе, како би се борба са заразом што прије окончала, знајући да нијдно искушење, па ни ово, није веће од духовних сила које нам је Бог подарио. Црква се не Плаши! Ми хришћани знамо да све бива по Божјој вољи и по Божијем допуштењу. Црква свагда позива, о особито сада и току Свете Четрдесетнице, на већи подвиг смирења и молитве, како у личном тако и у друштвеном животу. Ако буде искушења у ове дане у породици, пројавимо трпљење и спремност да једни уз друге покажемо делатну љубав и жртву. Отуђили смо се једни од других, породица нам је угрожена и запостављена, најмање имамо времена једни за друге. Ово је прилика да то отуђење победимо крсном жртвом, љубављу и постом. Имајмо то на уму и молимо се дуготрпељивом Богу да нам помогне у нашим настојањима. Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом који нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом престојећег празника Пасхе – „васкршње водице“, буде одложено да даљњег, а нико не спречава свештено лице и духовника своје пастве да до краја године изврши смотру своје парохије и верника и да у сагласију истих изврши освећење домова и њених укућана, радидуховног окрепљења и здравља своjих верних. Сами верници могу да из Цркве узму Богојављенску водицу и тамјан којом ће пошкропити свој дом и умесити хљеб за здравље својих укућана и окадити свој дом. Наређујемо свим свештеницима и свештеномонасима да у току сваког богослужења додају у сугубу јектенију следећу прозбу: „Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединородног Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и над нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: Услиши нас, Господе и милостиво нас помилуј“. После замвоне молитве читати следећу молитву која вам је већ достављена. У свим нашим храмовима и манастирима у пет сати да звоне звона у трајању до 5 минута, све до окончања епидемије. Потсећамо да су црквена звона глас целе Цркве Христове и као таква делују охрабрујуће на душе верника и њихово здравље. „Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ ( Лк. 20,25), те да им потврдимо како су и наше Црквене старешине већ рекле да ћемо се у свему придржавати упустава и Државе и лекарске струке, како би што мање било штете и страданија у нашем народу. Обраћамо се свим нашим верницима и уопште људима који имају било какву потребу везану за вирус корона, да се обрате нашим свештеницима и Нама, а ми ћемо колико су то наше моћи учинити све да им помогнемо. Као Архијереј и пастир дајем благослов свом верном народу Богом чуване нам Епархије сремске, да уколико нису у прилици и могућности буду ослобођени доласка у Свете Храмове! Но опет подсећам да живот Цркве не може да стане. Сваки онај који буде желео и хтео, наравно поштујући одлуке власти, неће бити враћен из Светог Храма, јер у чаши Христовој је живот, у чаши Христовој је спасење и чаша није и не може бити извор никакве заразе па ни корона вируса. Но, човек може да зарази човека на разне начине, те стога вас позивамо да не искушавамо Бога, него да са сваком пажњом и предострожношћу и чврстом вером све чинимо у данима искушења која су пред нама, да нас Господ спасе од ове пошасти. Позивамо сво свештенство и монаштво, да посебно обрате пажњу на старија лица у својим парохијама и манастирима, да пруже помоћ локалном становништву у ове тешке дане својом пастирском утехом харитативном помоћи у разним потребштинама, да испунимо заповест Господњу: „Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме, странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденисте ме, болестан бејах и посетисте ме. Кад учините једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“, рече Господ (Мт.25,35-40). С благословом Божјим, +Eпископ сремски Василије Извор: Епархија сремска

У аскетској литератури је посебно истакнута важност врлине послушности. Често су преподобни оци саветовали једни друге да је послушност у манастирском животу једини сигуран пут ка спасењу. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски је у својим поукама наглашавао важност препознавања воље Божије кроз послушност духовном оцу. Позивао се на Светог Паламона који је рекао: „Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести“. Поверење у онога ко духовно руководи је веома важно. У њему се препознаје воља Божија. Када се од аскетске литературе настале у окриљу монашке заједнице, у којој је послушност смештена у правцу духовног руковођења, окренемо ка живљењу у свету, питање послушности и непослушности постаје сложеније. О томе су говорили и многи велики духовници. Они су храбрећи своја духовна чеда у монаштву истицали колико је тешко остваривати ову врлину у свету. Старац Јефрем је говорио: „Послушник ће имати ту предност да посредством свог старца лако открије шта је воља Божија. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се: „Да ли да учиним ово или оно?“ Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, чеда моја, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити Његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је вечни живот и блажени починак душе“. Из наведених речи можемо извести неколико закључака који указују на духовне корене проблема (не)послушности. Основна недоумица се састоји у питању избора. Шта учинити у мноштву могућих одлука које се нуде у савременом убрзаном и сложеном начину живота. Изборна воља као израз слободе се показује као својеврстан крст. Они који су предуго неодлучни често долазе до очајања. Они који одлуке доносе без преиспитивања често схватају да су погрешили. Пут исправљања захтева јаку вољу и жељу за покајањем. Жеља се показује као веома изазован пут. Она приликом избора води ка нечему, а онда је њоме потребно отклањати последице тог избора. Истраживања из области психоанализе и психијатрије, као и теолошка истраживања (нпр. Свети Максим Исповедник) указују на важност питања жеље. У њој се може сакрити гордост способна да се представља другачије. Жеља преточена у молитву је поље одговорности. Свети Силуан Атонски је упозоравао да не треба олако произносити молитвене жеље, јер могу да се остваре пре него што будемо спремни да носимо њихово испуњење. Помоћ трезвеног духовног руководитеља је од велике важности на путу трагања за вољом Божијом о нама. Када се сагледа сва изазовност сложеног питања послушности, жеље и молитве, онда се долази до веома једноставног закључка. Он се налази у Молитви Господњој која насупрот нарцисоидног самоуверења нуди пут отворености за деловање Бога у нама: Да буде воља Твоја. Протонамесник Александар Јевтић Извор: Православни мисионар (бр. 353)

Светом литургијом у Храму Светог Јована Владимира прослављен је празник Успења Пресвете Богородице. Светом службом Божјом началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић, јереј Младен Томовић и протонамесник Душан Динић парох кладовски. У литургијској бесједи отац Слободан је истакао да увијек када славимо Мајку Божију то чинимо са великом љубављу и радошћу и ни пред ким хришћани не изливају своја осјећања и своје потребе у молитвама својим као када се моле Мајци Божијој. „Јер она је Мајка свију нас и са љубављу нам притиче у помоћ увијек када је са вјером и љубављу призивамо“, казао је отац и додао да овај данашњи празник заузима централно мјесто међу свим празницима који су посвећени Пресветој Богородици. Тумачећи данашње Јеванђеље када је Господ у кући Лазаревих сестара, Марије и Марте, рекао да Марија која је слушала ријеч Његову, док се Марта трудила око послужења , изабрала добар дио, отац Слободан је казао да тај добри дио јесте да слушамо ријеч Божију. „И да се трудимо да свој живот устројавамо по ријечи Божијој која је једина спасоносна. И зато Господ каже да је Марија добри дио изабрала. Не чита се узалуд ово Јеванђеље на празнике Мајке Божије, зато што је управо Она најљепши примјер дала свима нама како треба бити послушан ријечи Божијој, вољи Божијој и како треба по ријечи Божијој живјети.“ Оном Њеном ријечију: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечима Твојим,“ којима је Богородица одговорила на благу вијест архангела Гаврила, почело је спасење рода људскога, истакао је прота Слободан подсјетивши да је до последњега свога издисаја, Мајка Божија увјек била спремна да твори вољу Божију, послушна ријечи Његовој а по ријечи Господњој: „Заиста су блажени они који ријеч Божију слушају и држе је.“ Отац Слободан је нагласио да је Пресвета Дјева Богородица била најчистији изданак који је икада род људски подарио. И због те своје чистоте је била Божија изабраница: „Она се удостојила да послужи великој тајни оваплоћења Сина Божијега. Њена утроба, коју у овоме Јеванђељу жена из народа благосиља (Блажена је утроба која те је носила и дојке си сисао), постала је шира од небеса. У своју утробу Она је примила Сина Божијега. Преко Ње се Господ Духом Светим оваплотио, примио на себе људску природу и људско тијело. Постао у свему нама подобан, осим у гријеху. Себе је добровољно унизио да би нас гријехом пале, упрљане и отпале од заједнице са Богом, поново увео у ту заједницу једном заувјек. „ Нагласио је отац да Мајка Божија, која је понијела у утроби својој Спаситеља свијета, најближе стоји престолу Божијем и моли се за спасење рода људскога. Појаснио је да иако је Богомајка била савршена и чиста цијелога свога живота, ипак рођењем, од својих родитеља, Светих и праведних Јоакима и Ане, наслиједила је прародитељски гријех због којега је и човјек постао смртан. „Тако да је и Она у данашњи дан окусила смрт, али је Господ, Њу, мајку своју пречисту, удостојио онога што је обећао и свакоме од нас. А то је васкрсење из мртвих. Васкрсење тијела. Што ће се и десити када Господ дође поново да суди живима и мртвима. Када ће бити општи суд свему свијету и свим покољењима људским. Али прије тога општега суда и општега васкрсења, Господ је удостојио те благодати и те радости Мајку Своју. И Она са на данашњи дан упокојила, али је Господ Њу и подигао из гроба, васкрасао тијелом и узнео на небеса“, бесједио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. У даљој бесједи отац Слободан је испричао да као што је Свети апостол Тома морао да се лично увјери у Христово васкрсење, а преко њега и свако од нас, тако је опет апостол Тома послужио да се открије и ова света и велика тајна да се Мајка Божија удостојила васкрсења из мртвих. Он је трећег дана замолио да се отвори Њен гроб како би цјеливао Њено свето тијело. И гроб је био празан као и оног трећег дана када су мироносице ишле да помажу тијело Христово. Она се удостојила, милошћу и љубављу Сина Свога, васкрсења из мртвих. „Велика је радост овога празника и ту радост нека увијек носимо у својим срцима. Да се увијек молимо Мајци Божијој да нас заступа пред престолом Сина Свога. Њеним молитвама да нас Господ утврди у вјери, у свакоме доброме дјелу. И молитвама Пресвете Дјеве Богородице, да се и ми удостојимо Царства небескога гдје ћемо у сву вјечност радовати се гледању лица Божијега и сусрету са Пресветом Богородицом и свима светима. Радовати се у вјечности једни другима. Нека би нас Господ молитвама Њеним удостојио те радости, а Њему који је предиван у Пресветој Дјеви Богородици нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин“, закључио је у својој надахнутој бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Вјелики број вјерника који је постио Госпојински пост приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска