Претражи Живе Речи Утехе

Војска Србије | Званични веб-сајт Војске Србије WWW.VS.RS Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије и задатке, у складу с Уставом, законом и принципима међународног права...

Како јављају скоро сви портали,Руси ушли у Сирију! http://www.intermagazin.rs/ulazak-ruske-vojske-u-siriju/

У оквиру мултинационаллне војне вежбе „Платинасти вук 19“, на којој је учествовало више од 500 припадника из 10 партнерских земаља и која је одржана од 3. до 17. јуна у бази "Југ" код Бујановца, Војска Србије се и овога пута показала као добар домаћин. На шестој вежби „Платинасти вук“, осим домаћина - Војске Србије учествовали су и припадници оружаних снага Босне и Херцеговине, Бугарске, Италије, Мађарске, Румуније, Северне Македоније, Сједињених Америчких Држава, Словеније и Уједињеног Краљевства Пошто је међу свим тим војницима и доста верника, Верска служба Војске Србије је у сарадњи са америчким колегама уприличила у теренским условима богослужења за православне, римокатолике и војнике исламске веросиповести, за које ВС има војне свештенике, односно војног имама, док су припадници ОС САД, пастор и рабин, вршили богослужење за протестанте и Јевреје. Православни (војни свештеник Војске Србије и НГ Охаја) Римокатолици (војни капелан Војске Србије) Протестанти (војни пастор ОС САД) Исламска вероисповест (војни имам Војске Србије) Јеврејска заједница (војни рабин ОС САД) Саша МИЛУТИНОВИЋ, ФБ View full Странице

Данас је у Београду одржана заједничка седница Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, након које је издате следеће саопштење објављено на сајту Министарства одбране. Безбедносни изазови настали увођењем такси и формирањем паравојске на Косову и Метохији чине да Војска Србије са пажњом прати свако дешавање које може изазвати немир међу Србима на Косову и Метохији и још једном подсећа и КФОР и међународну заједницу у целини да су они на првом месту одговорни за мир и безбедност свих који живе на Косову и Метохији.Министарство одбране и Војска Србије оцењују да је материјални положај наших припадника унапређен и захваљују се врховном команданту на упорном и посвећеном раду на даљем побољшавању материјалног положаја свих припадника војске и министарства као и на убрзаној модернизацији и јачању Војске Србије. Војска Србије поручује свима, и у земљи и у иностранству, да није и неће бити средство за обарање легалне и легитимне власти у Републици Србији и насилно рушење уставног поретка. Војска Србије, као чувар мира и стабилности, неће дозволити никакве покушаје државног удара и упозорава да би сви који га најављују и траже требало да одговарају у складу са законом. Војска Србије је опремљена и спремна да изврши свако наређење свог врховног комаданта и да сачува мир и стабилност наше земље и нашег народа. Ово, на моменте панегерично саопштење, прокоментарисао је за агенцију Бета генерал у пензији Срето Малиновић, некадашњи Заменик команданта РВ и ПВО. http://www.mod.gov.rs/cir/13809/saopstenje-sa-zajednicke-sednice-kolegijuma-ministra-odbrane-i-nacelnika-generalstaba-vojske-srbije-13809 Malinović: Saopštenje krije nameru da se Vojska Srbije zloupotrebi u političke svrhe Brigadni general avijacije u penziji Sreto Malinović ocenio je danas da se u saopštenju izdatom nakon zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštava Vojske Srbije (VS) radi o klasičnoj zameni teza iza koje se krije namera da se vojska zloupotrebi u političke svrhe. "Niko od onih koji protestuju nije jednu ružnu reč rekao za vojsku ili policiju, niti je pomišljao na državni udar. Traži se samo da se obezbede normalni izborni uslovi u kojima će narod imati priliku da se izjasni", rekao je Malinović agenciji Beta. Nakon zajedničke sednice Kolegijuma ministra odbrane i načelnika Generalštaba VS Vojska Srbije ranije je poslata "poruka svima, i u zemlji i u inostranstvu", da vojska nije i neće biti sredstvo za obaranje legalne i legitimne vlasti u Srbiji i nasilno rušenje ustavnog poretka. "Vojska Srbije, kao čuvar mira i stabilnosti, neće dozvoliti nikakve pokušaje državnog udara i upozorava da bi svi koji ga najavljuju i traže trebalo da odgovaraju u skladu sa zakonom. Vojska Srbije je opremljena i spremna da izvrši svako naredjenje svog vrhovnog komadanta i da sačuva mir i stabilnost naše zemlje i našeg naroda", navedeno je u saopštenju. Malinović je rekao da je u pitanju zamena teza jer su državni udar isključivo pominjali tabloidi bliski vlasti. "S kojim pravom na takav način neko govori o svojoj vojsci? To je opasna zamena teza i tako oni pokušavaju da uvuku vojsku u ono što nameravaju", rekao je on. On je rekao da vojska "nema šta da dozvoljava ili nedozvoljava", već samo treba da radi u okviru svoje Ustavom odredjene uloge. Malinović je rekao da takvo saopštenje nikada ranije nije bilo prosledjeno, niti je tako nešto bilo moguće. "Bilo je takvih lobiranja 2000. godine i pokušaja pojedinaca da stave vojsku u službu jednog bračnog para i režima, ali to baš nije pozdravljeno od pripadnika vojske. Ja se nadam i da sada u VS ima dovoljno pameti i spremnosti da spreče zlo u koje neko, očigledno, ima nameru da ih uvuče", rekao je on. Malinović je rekao da je poseban problem što o tome govori ministar odbrane Aleksandar Vulin, za koga je rekao da je prekršio Ustav svojim zahtevom da se razgraničenjem sa Kosovom ustupi deo teritorije. "Nadam se da će pobediti pamet i odlučnost ljudi u vojsci da služe svojoj državi i svom narodu a ne nekakvim šarlatanima koji su u 50 godina služili vojsku tri dana", rekao je Malinović. https://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/109317-malinovic-saopstenje-krije-nameru-da-se-vojska-srbije-zloupotrebi-u-politicke-svrhe

О дочеку српске војске у Сплиту, у тексту "Српска војска на Јадрану", пише очевидац проф. Стјепан Роза: "И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра (1918)... Све плива у необичном весељу, пјесми и смјеху, срећи и задовољству. И кад је освануо жељковани дан, већ јутром рано почело се с кићењем дућана, кућа, звоника, обале и лађа. На средини обале подигоше славолук урешен грбовима наших покрајина над којима се раскрилио Бијели Орао. Под њиме натпис ћирилицом: 'Добро дошли'. Грађани се окитише цвијећем и српском тробојком, симболом слободе и јунаштва, из поштовања према онима који све дадоше за наше ослобођење и уједињење. Пароброд је имао да стигне у три сата послије подне. Већ около 1 сата обала је била пуна као шипак... сви раме уз раме да поздраве осветнике Косова... Кад набијене прангије са Бачвица и Сустјепана забректаше, био је знак да је пароброд близу... У тај час чуо се заједнички уздах као да је земља затутњала и све се слива у један нечувен урнебес и грмљавину: - 'Ено их на прови!.. Ено спаситеља наших!.. Ено јунака с Кајмакчалана!.. Живила српска војска! Живио краљ Петар! Живио Престолонаследник!' – орило се из хиљада и хиљада грла. Младићи се јагме да прихвате коноп, да се поносе што су везали пароброд којим су стигли Бијели Орлови... Спустише мост и настаде тајац... Помоли се мајор Стојан Трнокоповић, и са оним истим гласом с којим је на бојном пољу командовао: 'На јуриш, јунаци!' поздравио је: - 'Помоз Бог, браћо'! Сузе нас облише и задрхтасмо од превелике среће и радости. Приђе му др Смодлака и у име Земаљске владе назове добродошлицу: - „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска“! Најсвечанији дочеци одиграли су се у Сплиту, Ријеци (Ријечане остали Хрвати чак и данас зову „Србима“), Дубровнику и Шибенику. Сплит – који је био и остао све до друге половине XX столећа најјугословенскији од свих градова Југославије, који је претио загребачким политичарима да ће сам Далмацију ујединити са Краљевином Србијом ако они одлуче да створе независну Хрватску – сав се окупио на Риви том приликом. 20.000 Сплићана српску је војску дочекало повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија!“.

Министарство одбране Русије ће изградити главни храм Оружаних снага Русије у подмосковском парку за културу и одмор „Патриот“, изјавио је министар Сергеј Шојгу. „Министарство одбране реализује план изградње главног храма Оружаних снага у парку ’Патриот‘. Та идеја је добила подршку јавности, државних власти, војне управе, свештенства и већ је направљена визуелна концепција храма“, казао је Шојгу јуче на седници колегијума Министарства одбране Русије. Према његовим речима, храм ће постати духовни, научни и просветни центар за војнике, православне свештенике и грађане Русије. У њему ће постојати музејска поставка посвећена историји формирања руске државе и оружаних снага.

Војска Кине објавила је узбудљив видео у знак обележавања Дана војске. Видео наглашава пожртвованост војника у Народноослободилачкој војсци, али такође показује своје најновије високотехнолошко оружје.

На војном полигону "Алабино" крај Москве одржано је велико финале "Тенковског биатлона" коме је, на позив министра одбране Руске Федерације Сергеја Шојгуа, присуствовао и српски министар одбране Александар Вулин. Као и што је очекивано, на овогодишњем "Тенковскомм биатлону" победу је однела екипа домаћина, Русије. Министри Вулин и Шојгу су пре финалне трке обишли штанд Министарства одбране и Војске Србије у Дому дружбе, а у току вечери одржаће се и билатерални састанак министара одбране Србије и Русије. Министар Вулин је, одговарајући на питања руских новинара који су веома заинтересовани за Међународне војне игре, истакао да је задовољан резултатима екипе Војске Србије и да смо и на овом међународном војном такмичењу показали да Војска Србије није највећа војска на свету, али да је најтврдоглавија и најжилавија. - Ми сваке године повећавамо обим нашег учешћа. Ове године смо учествовали у Тенковском биатлону, у категорији снајпериста и такмичењу инжињеријских јединица. Ми смо војска која није превише бројна, али се успешно носимо са много већим и развијенијим од нас. У Тенковском биатлону смо ушли у полуфинале као шести, инжињерци су нам трећи, а мешовити снајперски пар је први, нагласио је министар Вулин. Међународне војне игре су почеле 28. јула, а у двонедељном такмичењу је учествовало више од 5.000 војника из 32 земље. Такмичили су се у 28 дисциплина које обухватају готово све конвенционалне родове војске. Такмичења су истовремено одржана на територијама седам држава. Према досадашњим резултатима, Русија је освојила највише медаља - 18 златних, 5 сребрних и две бронзане. Кина је на другом месту, следи је Казахстан. Прве Међународне војне игре организоване су 2015. године на иницијативу руског министра одбране Сергеја Шојгуа и спадају међу највећа војно-спортска такмичења на свету. http://www.mod.gov.rs/cir/12899/ministar-vulin-nismo-najveca-ali-smo-najzilavija-vojska-na-svetu-12899

Непуних пет година по успоствљању верске службе у Војсци Србије, група припадника Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије кренула је на, још једно у низу, поклоничко путовање које организује Одељење за веру Управе за људске ресурсе (Ј-1) Генералштаба Војске Србије. Овај пут одредиште је у братској Црној Гори, у крајевима Старе Херцеговине, подно острошких врлети. Свима нама, бар из прича, познат крај. Свето место где се, у стрмој острошкој литици, угнездио небески чаробан манастир Острог. И што је најважније, место где почивају чудотворни земни остаци једног од највећих и најпоштованијих светитеља којег наш народ, и многи други православни, али и инославни народи, поштују и коме непрестано молитвено хрле и поклањају му се - Свети Василије Острошки. Небројени су случајеви посведочених исцељења и оздрављења и многобројних чуда којим се овај велики светитељ пројављује као образац Божје милости и љубави према људима. Непрегледна река оних који трагају за Истином и оних измучених разним недаћама и бригама овоземаљског живота вековима чини јединствену, непрекидну колону поклоника, којој се, напокон, придружила и поменута група, која је и претходница и представник свих оних који часно служе отаџбини Србији бранећи и гарантујући мир свим њеним грађанима. У складу са важећим прописима, Министар одбране је својим наређењем омогућио стварање услова да би група предвођена Поклоничком агенцијом Српске Православне Цркве Доброчинство са дугогодишњим искуством и под будним оком писца ових редова, духовника на овом путовању, главног војног свештеника мајора Слађана Влајића, остварила зацртане циљеве и отворила врата и наредним групама поклоника из Министарства одбране и Војске Србије. А то ће свакако бити могуће и много лакше захваљујући и очинској и братској љубави којом је, по Архијерејском благослову, група дочекана у Митрополији црногорско-приморској. Након ноћног путовања, нови дан је поклонике дочекао дарујући им јутарњу молитву са игуманом и братством манастира Морача, где су се заједнички помолили за здравље над руком Светог свештеномученика Харалампија која се чува у овом манастиру. Након братског освежења и духовног окрепљења у манастирској порти, група је, пратећи жубор бистрозелене лепотице Мораче, кренула пут Подгорице. Преподневно јужњачко сунце топло је дочекало поклонике испред подгоричке краснице, Саборне цркве Васкрсења Христовог. Са истом топлином и братском добродошлицом групу су дочекали и подгорички свештеници, протопрезвитер-ставрофор Драган Митровић, старешина храма, и протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, који су поклонике провели кроз храм и упознали их са свим његовим лепотама и узвишеношћу. Врхунац обиласка храма свакако је предстваљало целивање многобројних моштију које се овде чувају, а које, уистину, чувају и овај храм и све нас. Уследила је трпеза љубави и разговор са свештеницима, а потом је група испраћена ка Даниловграду и манастиру Ждребаоник. У овој предивној оази, смештеној у кршевитој, али плодној, Бјелопавлићкој равници, својом лепотом зрачи Светоархангелски манастир у коме почива свето тело Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског, наследника Светог Саве на трону Српске Цркве. Црква, која је почетком 19. века изграђена на темељима немањићког храма, чува и мошчаник у којем су похрањене мошти неколико великих православних светитеља. Након целивања светих моштију и упознавања са историјом и значајем манастира, дивно сестринство је сабрало поклонике под трем манастирског конака на освежење како телесно тако и духовно. Дивно је било осетити мир и лепоту манастира за које се старају вредне монахиње ждребаоничког сестринства. Окрепљени и оснажени, поклоници су се упутили ка дугоочекиваном сусрету са Острогом и Светим Василијем. По доласку у манастир, скоро сви из групе су се пешице упутили ка Горњем манастиру, где су провели поподне и вече, молећи се поред светитељевог кивота. Ту су и преноћили. Већина под отвореним небом, целоноћно созерцавајући сву силу овог светог места и љубави Божје и Светитељеве која се непрестано излива на род наш српски. Део онога што краси острошку обитељ јесте и гостољубље и братољубље које су поклоници могли да осете током вечере, када их је, у Митрополитово име, поздравио и духовно саветовао и јеванђелски снажио протосинђел Сергије. Није било онога чије срце и душа нису били дирнути благошћу и лепотом његових поучних речи, а сваки поклоник је дарован иконом Светог Василија и књигом о његовом житију, чудима и о самом манастру Острог. Посебан дар захвалности за подршку овој групи поклоника, светитељеву икону и књиге о светитељу, отац Сргије је уручио и за Министра одбране. Након исповести и литургијског сабрања у Горњем манастиру, део поклоника је приступио и светој тајни причешћа потврдивши и запечативши тако на најбољи начин завет по којем су кренули на овај пут. Духовник и вођа овог путовања, протонамесник Слађан Влајић, био је почаствован служењем јутарења и свете Литургије и причешћем у Светотројичној цркви Доњег манастира. Са осећајем синовске захвалности Богу и острошком светитељу као и целокупном клиру Митрополије црногорско-приморске, поклоници су кренули назад за Србију и Београд. На том путу, немогуће је мимоићи манастир Милешеву и љубав Епископа милешевског који је одувек био искрен пријатељ и молитвени заступник Војске Србије и војног свештенства. И овај пут је владика Атанасије дочекао представнике Војске Србије, указавши им част и поштовање, лично им предстваљајући манастир, а потом је са сестринством угостио поклонике у манастирској гостопримници, где су уз трпезу љубави провели пријатно време поучавајући се у мудрим речима овог драгог Архипастира. У духу припрема за обележавање осамстоте годишњице манастира Милешева, поклоници су даровани најновијом монографијом о манастиру која је публикована само пар дана пре ове посете. И тако, напојени слатким чарима православне духовности и осведочени у љубав и очинску и братску бригу свих оних дивних предстваника Српске Православне Цркве, који даноноћно бдију и чувају поменута света места и светиње, поклоници су се вратили у српску престоницу, својим породицама и својим дужностима које обављају како би грађани Србије могли мирно да спавају. Верујемо да ће мир и спокој, који су осетили и задобили на овом путовању, донети у своје домове и своје касарне, и да ће га умножавати и ширити својим ближњима и свима око себе, а за добро свих нас. На крају, важно је исказати и неизмерну захвалност дивном протојереју-ставрофору Обрену Јовановићу, секретару Митрополије црногорско-приморске, који је непрестано бдио и пратио сваки корак ове групе, како би путовање припадника Војске Србије протекло у најсавршенијем поретку и у славу Богу. А да другачије није могло бити, сведочи и својеврсна чудновата околност коју, за крај овог извештаја, подносимо читаоцима на увид и суд. Наиме, повратак ове групе поклоника је непланирано, услед ранијег почетка богослужења суботом ујутру, уследио један сат раније од оног што је било предвиђено планом путовања. Чини нам се, сасвим довољно да група око 15.20 часова прође поред недавног масовног протестног окупљања у Пријепољу, када је, десетак минута после проласка групе ка манастиру Милешева, за саобраћај блокиран магистрални пут који спаја Србију и Црну Гору. Блокада је потрајала два-три дана, а група поклоника се, као што рекосмо, благодаћу и благословом Светог Василија Острошког, слава му и милост, срећно, сигурно и на време вратила у Београд. Главни свештеник Војске Србије протонамесник мајор Слађан Влајић View full Странице

Небески становници заиста јесу војска. Изгубљени Рај је био врт. Када на мирном небу сија добро сунце, можемо замислити како се налазимо негде налик на тај Рај. Ако у сенци дрвећа можемо да прилегнемо; ако у гранама истог тог дрвећа, птичјим језиком нешто шапућу и цвркућу пернате животиње. Ако си здрав и обезбеђен, добар ветар, а не ужас њише твоје гране. Ако у рукама имаш добру књигу, или су ти у суседству драги људи. Али то није једино подобије Раја. Војска на паради, ма како чудно звучало, говори нешто о стварности невидљивог света. Житељи духовног света по нечему личе на студенте, који нису отишли на предавања, него одмарају на ливади у кампусу. Како нам је откривено, они и јесу војска и Господ, Коме служе, је Бог небесне војске. Јеврејски ̶ Саваот. Поредак, и знање свог сопственог места у хијерархији, одсуство порива да се заузме туђе место, лични успех, општа усклађеност су карактеристике анђеоских чинова. Спасени људи се, у меру која им је доступна, уподобљавају овој Небесној гвардији. Никако не умањујући лепоту мирног живота; ни у чему не сумњајући у неопходност да цео свет, без изузетка, прекује мачеве у раонике и копља у српове, ипак се треба чувати од оне мешавине слабости, кукавичлука и неваспитања, која се из неког разлога назива пацифизам. За сада је мач у плуг прековао само лик на скулптури Јевгенија Вучетича. Остали се наоружавају. Пацифизам је добар. Кукавичлук је лош. А духовни живот великих људи, који не би ни муву наљутили, а медведе хране из руке, у суштини представља праву борбу без предаха, током читавог живота. Неки, пак, светитељи, „праве изузетке у шаблону“, и представљају истинску војску у сваком смислу, духовном и примењеном. Свети Нестор Солунски молио је за благослов светог Димитрија, за бој са непобедивим борцем по имену Лиј. Овај је, ради забаве императора и масе набијао са моста на колац своје супарнике. Често су то били хришћани. Нестор се разгорео жељом да смири ово празновање грубе силе и безакоња. Победио је. Лија је смрт пронашла исто онако набијеног на колац. Нестор је мучеништвом платио победу. Јулијан Отступник је за кратак период измучио Цркву више, него сви предходни мучитељи заједно. Христа је овај цар доживљавао као личног непријатеља. Многи су се молили ватреним молитвама да се Црква ослободи овог ђавоподобног, лукавог човека. Молио се и Василије Велики. Мученик Меркурије се, молитвама Василија, са небеса (!) умешао у битку са персијанцима, коју је водио Јулијан. Цара је небески ратник на смрт исекао. Одакле је дошла смрт, није схватио. На крају је песницама упереним у небо рекао: Победио си, Галилејче! Борис и Глеб, који су задобили славу Божију кроз покорно проливање своје невине крви и одбијањем братоубиства, умешали су се у земаљске битке. Александар Невски је у бици са швеђанима од њих добио помоћ и благослов. Спиридон Тримитунски је потапао непријатељске бродове, који су ишли да пљачкају Крф. Житељи Солуна су много пута видели великомученика Димитрија на зидинама свог града током опсаде или боја. Никола Можајски се са разлогом представља са мачом у десној руци. Није без разлога на коњу са копљем и свети Георгије. Старији брат Јована Богослова, Јаков (код католика Сан-Јаго) у своје време је духовно началствовао ослобођење Иберијског полуоства од муслимана. За то је добио име „Матоморо“, то јест, „уништитељ мавара“. Видела га је војска не као рибара, већ као наоружаног војника. Оваквих примера је прилично много. Они не претварају рат у празник. Никако. Али они везују Небо у слави са страдалном земљом. Уносе у нашу неизбежну горчину сладост своје помоћи, неочекиване и парадоксалне. А ми свесно, ништа не говоримо о Старозаветним временима, јер како каже Павле у посланици Јеврејима, нећемо имати времена да говоримо о Вараку, Девори, Јефтају, Самсону, Давиду и другима. Међу славним делима које су они учинили, говори се да су они „побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске..“ (Јевр.11:33-34) Као што видимо, војним речником, овај пасус је о најбољим људима света испуњен је епитетима. Човек често не чује оно што му говоре. Он обично чује само себе, или оно што му прија. Течност узима облик напуњених судова, и речено слово може мењати свој смисао, пробијајући се у мрачне празнине срца. Не желим рат, не позивам на рат и не хвалим различите начине избацивања утробе ближњем. Али рат ми изгледа као вечита претња за крхку, овоземаљску, људску кућицу. Вечна претња због страсти, које кидају срца становника те крхке кућице. Желим само да подсетим, да светитељи нису пацифисти у том јефтином смислу, које преовладава. Они нису „ваздушни анђели“ који деле слаткише. Светитељи су другачији, као што се Бог разликује од свега што људски ум може разумети. Светитељи могу притећи незаштићеном у помоћ. Могу да смире грубу и горду силу оних који се наслађују насиљем и свесном подлошћу. Да смирење дође са неба, и смирити се физички. Осетно. Све се то дешавало много пута у историји. Стотите пута, ако и не и хиљаде. Нема никакве основе мислити да је свето учешће небесних помоћника постало немогуће у наше сујетне дане. Према вери, све према вери.... Извор: Православие.ру View full Странице

Дану високих званица Мултинационалне вежбе подржане рачунарским симулацијама "Викинг 18", данас су у касарни "Бањица 2" у Београду присуствовали министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима проширеног колегијума, шеф Мисије ОЕБС у Србији амбасадор Андрео Орици и други гости. Реч је о највећој командно-штабној и дистрибуираној вежби, у којој учествује 61 земља, а организована је под покровитељством Kраљевине Шведске, где је и главно командно место, и изводи се на још шест издвојених командних места: у Србији, Бугарској, Ирској, Финској и, први пут ове године, у Бразилу. Србија је други пут домаћин вежбе на којој ове године учествују и представници 85 организација и више од 3.000 учесника, а код нас се увежбава 108 припадника Министарства одбране и Војске Србије, 40 припадника страних оружаних снага и 57 припадника полиције, владиних и невладиних организација. Министар одбране Александар Вулин подсетио је да је "Викинг 18" највећа вежба на свету, с више хиљада учесника, а у нашој земљи се изводи други пут. – Војска Србије може са задовољством да констатује да је ниво обучености наших војника и официра, као и ниво спремности наше војске да одговори на сваки задатак и свако постављено питање, на највишем могућем нивоу. Сви наши гости, а овде су представници оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Шведске, Казахстана, Јерменије, Молдавије, Босне и Херцеговине и Македоније, могу да потврде да је сарадња са нашом војском веома корисна, и да представници других оружаних снага имају шта да науче од нас, посебно што имамо значајна искуства кад је у питању управљање кризама и деловање током хуманитарних катастрофа. То смо доказали још од избегличких криза током деведесетих година, као и у раду са мигрантима током мигрантске кризе на нашем просторима, када смо све обавили на најхуманији и најефикаснији начин – истакао је министар Вулин. Он је додао да то можемо и сада да покажемо, а да је од великог интереса и значаја за нас "да припремимо наше момке и девојке за учешће у мировним мисијама широм света". – Војска Србије у овом тренутку учествује у девет међународних мировних мисија, пет под управом Уједињених нација и четири под управом Европске уније. Такође, ово је још један доказ зашто је добра политика војне неутралности наше државе, јер, као што видите, можемо да вежбамо са свима и да учимо од свих, али исто тако и да преносимо наше знање сваком ко жели од нас да учи – рекао је министар одбране. Пуковник Бошко Зорић, официр за планирање вежбе "Викинг 18", истакао је да је реч о веома важној активности која значајно доприноси унапређењу стања обучености припадника Војске Србије. – Тиме смо остварили и свој први постављени циљ на овој вежби, а то је да унапредимо способност својих официра за учешће у штабовима и мултинационалним командама. На другом месту, циљ је да се обучимо, заједно с нашим колегама из Министарства унутрашњих послова, али и из владиних и невладиних организација, с којима бисмо заједно деловали у зони операције, и на трећем месту, наш циљ је да унапредимо, заједничким радом и обуком, међусобно поверење између наших оружаних снага, а самим тим и између наших држава. Пуковник Зорић је истакао да су српски млади официри и подофицири, знањем и способношћу додатно унапредили симулациони софтвер. - Данас Војска Србије изводи вежбе које чак и много развијеније оружане снаге него што смо ми не изводе. Веома сам задовољан понашањем свих припадника, приметио сам изузетно знање, стручност и професионализам, и надасве, пријатељски однос између припадника оружаних снага партнерских земаља на вежби – рекао је официр за планирање вежбе "Викинг 18". Председник Црвеног крста Србије Драган Радовановић је истакао да је та организација, као део цивилног сектора, помоћни орган државе и, као такав, има блиску сарадњу са Министарством одбране и Војском Србије на различитим програмима и учествује на великом броју вежби. – На оваквим вежбама основни задатак Црвеног крста је заштита цивила у оружаним сукобима, успостављање породичних веза, служба тражења и, нарочито, нагласак је на заштити деце. Високи гости обишли су организацију вежбе "Викинг 18" и размештај елемената на тој активности. Руководиоци појединих сегмената обавестили су их о раду Центра за управљање вежбом и његовим задацима, а гостима је приказан и монитор са такозваном "заједничком оперативном сликом", коју види само кључно руководство вежбе, на ком је приказан размештај свих јединица у одређеном тренутку, као и размештај непријатељских снага, цивилних организација, интерно расељених лица и центара у зони операција. Гостима су представљене и активности цивилних организација у зони операција, њихови тренутни задаци и ангажовања и координација активности са војном компонентом у зони операција. Вежба "Викинг 18" траје од 16. до 26. априла.

За Дарка Станојевића, артиљеријског поручника из Кнића, цео досадашњни живот као да је био борба. Најпре се за отаџбину борио на КиМ у рату 1999, затим против тумора на мозгу, од кога је оболео три године после, а како је после операције којом му је одстрањен тумор оболео од епилепсије, од тада до данас се бори и са том болешћу и у судници за права која још увек није остварио иако у своју корист има две пресуде којима се Република Србија обавезује да му исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде за период од 2002. до 2012. После 13 година, суђење још траје, Дарко за све време ни динар није добио, а повремена помоћ коју прима од људи добре воље ни изблиза не може да покрије трошкове лечења и свакодневних најосновнијих потреба. Поред свега овог, кућа у којој живи, прављена од блата још пре Другог светског рата, оштећена је у земљотресу 2010. и од тада није потпуно санирана. Међутим, поред осећања која човека обузимају када се сусретне са неким кога је задесило толико несрећа за непуних 40 година живота, најјачи утисак при сусрету са Дарком је то што се упркос свему ради о човеку, који није изгубио веру и наду у будућнст и који, поред свих својих мука, и даље има снаге да се срдачно осмехује и топло прима свакога ко наврати у његов скормни дом. А рећи да се ради о скромном смештају би свакако било претеривање, јер док смо разговарали у кући која је цела величине једне повеће собе, греде на таваници су одавале утисак да би сваког часа могле да попусте и стропоштају се на нас. У кратком разговору са нама- колико је дозвољавало његово здравствено стање, јер када је лоше време напади епилепсије постају болна свакодневица за Дарка- рекао је да се на војнички позив одлучио јер је у томе видео начин да служи својој држави и народу. Није могао ни да замисли да ће се некад са том истом државом спорити више од деценије само да би добио оно што му припада и што је зарадио служећи у њеној униформи. Ипак, каже да не очајава, верује да ће једном бити боље, да ће коначна пресудa бити праведна и нада се да ће му Бог дати снаге да издржи сва искушења, како он храбро назива све недаће кроз које пролази. Замолио је једино да пренесемо позив да уколико је неко од оних до којих допре прича о њему у могућности, помогне на било који начин, иако је свестан да је данас оних којима је потребна нека помоћ све више а оних који могу да помогну све мање. Остаје да се види како ће се судски процес завршити. Остаје и питање колико ће будуће генерације бити вољне да се одлуче за позив бранилаца своје земље уз овакав однос друштва према онима који су га, верни заклетви коју су положили, једном бранили. До тада сви који желе да му помогну то могу учинити новчано путем Пост-Нета или на неки други начин. Његов број телефона је 060/511-2181 а адреса е-поште [email protected]. Фејсбук профил: https://www.facebook...ic.5437?fref=ts Прилог тексту

Министар одбране Александар Вулин говорио је данас, приликом посете Војној болници Ниш, о мерама Министарства одбране и Војске Србије у борби против беле куге и бризи о здрављу припадница система одбране. - Председник Србије и врховни командант Војске Србије Александар Вучић рекао је да влада бела куга и да то јесте један од највећих проблема у нашој земљи. У складу са његовим наређењима и Војска Србије се укључује у активну борбу за повећање наталитета. И Војска Србије ће кроз своје могућностти учинити све да се више рађамо, да стимулишемо рађање, да помогнемо свакој породици која хоће да има децу и учини то најлепше што једна породица може да уради – да добије дете. Управо због тога, Војска Србије је већ одредила солидарну помоћ у висини од једне просечне зараде за свако новорођено дете припадника Министарства одбране и Војске Србије, али исто тако и увела да Фонд за социјално осигурање војних осигураника који је до сада плаћао три покушаја вештачке оплодње, од сада плаћа четири покушаја и помериће границу са 42 године на 44 године. Исто тако, омогућиће да породица, без обзира што има једно или више деце, може да конкурише и да јој буде плаћена вештачка оплодња за свако следеће дете, објаснио је министар Вулин. Он је истакао да је здравље припадница система одбране посебно битно и значајно и због тога ће Војска Србије увести обавезан преглед свих припадница Министарства одбране и Војске Србије по питању рака дојке и рака грлића материце. - Војска Србије зна да је део нашег народа, и свака радост и свака брига су и наша радост и наша брига. Зато је борба против беле куге и наш задатак и даћемо све од себе да учествујемо у њој, победнички како Војска Србије увек и чини, рекао је министар одбране.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 11. јануара 2018. године пријему министра одбране г. Александра Вулина и начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића поводом новогодишњих и божићних празника у Дому Гарде на Топчидеру. Том приликом, домаћин свечаности изасланик председника Републике Србије и министар одбране честитао је присутнима новогодишње и божићне празнике и пожелео годину која ће бити вредна понављања. -Да ми у њој будемо вредни сећања и вредни понављања. Година иза нас је била година у којој је Војска Србије показала своју снагу, организованост и врлину. Јачали смо, унапређивали се, обучавали, наоружавали се и опремали, али изнад свега размишљали о припадницима Војске Србије. О сваком човеку као најважнијем и најзначајнијем делу Војске Србије. Више од оружја, више од обуке, више од свега што се материјално може изразити, поносни смо на сваког припадника Војске Србије, на њихов рад, самопрегор, на њихов неуморни, жилави и тврдоглави приступ свакодневном раду и схватању света у коме нема места за речи нећу и не могу, свет у коме се сваки дан изнова доказује колико се воли Србија и колико се за Србију живи, ради и учи, поручио је министар Вулин. Према његовим речима, трудили смо се да поправимо материјални положај наших припадника, повећали смо дневнице и плате, обезбедили смо значајан број станова, а сада захваљујући наређењу врховног команданта и подршци читаве Владе очекујемо да ће бити покренут процес масовне изградње станова за припаднике безбедносног сектора. -Војска Србије је била ту, чувала је наш мир, наш начин живота и нашу сигурност и стабилност, и када је било најтеже у тренуцима мигрантске кризе и када је требало бранити земљу од елементарних непогода - Војска Србије је била ту. Војска Србије као чувар наше традиције, као чувар највиших вредности, као чувар слободе. Војска Србије постоји због чувања слободе, због права нашег народа да постоји, да говори својим језиком, да пише својим писмом, да мисли својом главом. Снажна и храбра војска, опремљена и обучена, баш оваква каква Војска Србије и јесте и каква ће тек да буде, јесте гарант мира, слободе, независности и нашег права да сами одлучујемо ко су нам пријатељи, а непријатељи нас ионако сами препознају и пронађу и без наше жеље и воље, рекао је министар одбране. Како је нагласио, Војска Србије, као и увек у историји овог народа, делила је судбину свог народа. -И када је било најтеже, и када је требало штедети, и када се требало одрицати, Војска Србије је то чинила. Зато данас када видимо да су ствари у Србији кренуле на боље, да је државна каса пунија, да више радимо па и више зарађујемо, држава Србије захваљује својој војсци тако што је обезбедила највеће повећање баш припадницима Војске. И тако што је обезбедила могућност да се школујемо и напредујемо. Војска Србије свој народ воли, баш колико и народ воли своју војску. Нема успешне Србије без успешне војске, нема успешне Србије без моћне и снажне војске. Наша политика војне неутралности подржана је политиком воље читавог народа, али и снагом војске да иза одлуке о војној неутралности стоји, да чува нашу слободу, независност, да чува земљу у којој постоји. Војска Србије испуњава све своје мисије, увек бринући на првом месту о миру, стабилности и сигурности наше земље, о безбрижном животу сваког нашег грађанина. Војска Србије, као и увек у историји нашег народа, је ту да подели и добро и зло са својим народом и са својом земљом. Да буде баш онаква каква је наша земља, и народ из кога, и због кога, је настала. Храбра, поносна, сигурна и изнад свега – своја, истакао је министар Вулин. Он је додао да је Војска Србије војска земље која је одлучила да сама одлучује о себи, земље која доноси своје одлуке, која никада другима неће радити оно што су други чинили њој. -Земље и војске због које можемо да осећамо само понос и сигурност, да су времена пред нама времена мира, сигурности, успона и раста. Деца због којих постојимо јесу деца која ће живети у слободној и сигурној Србији, јер је војска моћна, сигурна, опремљена и наоружана, рекао је министар Вулин и пожелео свима годину која ће бити вредна понављања, а ми у њој вредни понављања и сећања. Свечаности су присуствовали високи државни представници, представници верских заједница, војни и дипломатски представници, припадници Министарства одбране и Војске Србије и бројне личности из јавног живота. Химну Републике Србије на почетку свечаности извео је Мешовити хор Министарства одбране и Војске Србије, а у наставку свечаности наступио је Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“. Приказан је и петоминутни филм, у продукцији Војнофилмског центра „Застава филм“, који укратко представља најзначајније резултате Министарства одбране и Војске Србије у протеклој 2017. години. Извор: Војска Србије View full Странице

Девојке ће ове године први пут у модерној историји Русије бити обучаване за пилоте, изјавио је министар одбране Русије Сергеј Шојгу. Оне ће бити примљене у школу авијације у Краснодару, додао је Шојгу на прослави 105. годишњице руске авијације у парку „Патриот“. „Постоји знатан број девојака које би хтеле да буду војни пилоти. Добили смо стотине њихових писама и донели одлуку — ове године ћемо пустити прву групу девојака у школу војне авијације у Краснодару“, рекао је руски министар. Шојгу је рекао да ће се од 1. октобра 15 девојака школовати за пилоте. http://function.mil.ru/news_page/country/more.htm?id=12137535@egNews https://rs.sputniknews.com/rusija/201708121112264245-sojgu-zene-piloti/

Војска Србије - једна од ретких институција, заправо, у последње време и једина којој се након "таблоидизирања" и "развлачења" кроз медије и "медије" нема шта много замерити - то већ "и врапци на грани знају", налази се у веома тешкој ситуацији. Првенствено финансијској (као и читаво друштво уосталом). На првом месту, нерешено стамбено питање већег дела тренутно ангажованог кадра (о пензионерима и да не причамо); за услове рада и ангажовања, мало је рећи мизерне плате... Стање технике којом се располаже је такође на веома ниском нивоу. Генерално. Да не улазимо у детаље Ситуација у окружењу је таква каква је. Окружени смо чланицама НАТО. Са подршком становништва (Хрватска) или не (Црна Гора), поменуте државе су пуноправне чланице тог војног савеза. Прва је поред обавеза (слања војника у НАТО мисије у најкраћем), почела и да остварује одређена права (јуришни хеликоптери). Потоње поменути, тј. Црна Гора, као "најсвежији" члан, још увек није "ушла" у релације "права и обавеза" према и ка том војном савезу. Као што рекох, у њиховом случају је ситуација "натегнута", с обзиром на чињеницу да према свим показатељима, већина грађана негдашњег "другог ока у глави" је против сарадње (и самим тим чланства) са НАТО. Но, тзв. "политичке ЦГ елите" су "избоксовале" чланство... Где смо ми? Након НАТО агресије на нашу земљу и потоње посете (раних 2000-тих) пара ловаца из Авијана, може се рећи да је пређен "дугачак пут." На првом месту (као и свим бившим републикама СФРЈ-сада државама), "наметнута" нам је сардња са неком од тзв. Националних гарди. Србији је "запала" Национална гарда Охаја. Та сарадња траје већ више од 10 година. Почев од симболичних узвратних посета њиховог и нашег "највишег менаџмента" (мсм. да смо ми слали тамо, у дипломатском смислу-другог човека-Заменика Начелника Генерлшатба, они заузврат шаљу у Србију сваке године свог команданта). То се дешава више пута годишње, на том билатералном нивоу; тј., они дођу код нас отприлике на датум обележавања "Мисије Халијард" или пак на промоцију генерације наших потпоручника... Или пак сада, пошто је командант НГ Охаја тренутно у посети Србији. Ових дана је заједно са нашим Начелником Генералштаба обишао 98. ваздухопловну бригаду у Краљеву. Били су у манастиру Жича; донирали су једну школу уништену у земљотресу у Краљеву.. Наши су били у Охају јесенас нпр.... Ово све овако у грубо... Даље, НГ Охаја је пружила подршку (и стручну) приликом организовања војносвештеничке службе у нашој војсци. Америчка војска (самим тим и поменута НГ) је у више наврата нашим специјланим снагама и потенцијалима копнене војске донирала неколико десетина возила типа "Хамер". Без њиховог (америчког) "благослова", није могла бити реализована продаја авиона "Ласта" РВ Ирака. На нешто нижем нивоу (нижем у односу на Русе-што ће бити поменуто у даљем тексту), одвија се сарадња на вежбовном нивоу. Путем заједничке обуке и реализације задатака. Од "дигиталног нивоа" и одређених вежби путем електронских комуникација, па до оних "правих" вежби (истина са Америма у нешто мањем обиму-нпр. обука у преживљавању на планини Гоч), па до мало већих "захвата", као што је нпр. вежба са грчким (чланица НАТО) специјалцима, која је ове године одржана по други пут нпр. Такође, не треба заборавити ни донације Данске нашем РВ у виду возила за манипулацију техничким флудима нашој авијацији, односно Оперативном центру РВ и ПВО. Уз понеко заједничко (пешадијско) гађање на полигонима наше војске (узвратно, ишли су и наши нпр. у Енглеску), одређене донације приликом изградње базе "Југ" код Бујановца, те школовања заснованог на реципроцитету (истина има наших официра који су школовани првенствено у САД и Великој Британији, док су наше војнообреазовне институције до сада школовале неколико старешина, али из "мањих" земаља чланица НАТО), ту се "прича" завршава, онако најгрубље речено... Каква је ситуација са Русијом? Пре десетак година је на основу тзв. акционог плана обављен ремонт (од НАТО агресије "преживелих" пет летелица МиГ-29, као и једног транспортног авиона, те неколико транспортних хеликоптера. Такође, до сада су из Русије набављена два транспортна хеликоптера Ми-17. У плану је набавка још неколико номера поменутих летелица, као и већ пословично "најављених, а никако да дођу" ловаца МиГ-29, НЕОПХОДНИХ за функционисање наше ПВО. Иако је због предизборних радњи у Србији, долазак тих летелица "најављиван", па "одлаган" више пута (све у сврху предизборних кампања отприлике), чињеницу да ће најављени авиони (и хеликоптери) ипак доћи релаксира сазнање да се на школовању у ваздухопловним училиштима у Русији већ налази (и већ је прошло) неколико ротација наших летача и техничара... Што се тиче ПВО система, иако најављивани, све се завршило на (врло неукусним) даривањима макета и сигналима из Русије да је то скупо за нас (читај отприлике-"Браћо Срби, нисмо још увек уверени у ваше намере да нам се прикључите, те отуда `топло-хладно`") У стварима одбране заиста нема санкција (не верујте Ложанском и његовим тлапњама као Мигови не стижу зато што неке земље не дозвољавају прелет или зато што немамо новац). Значи, све се може кад се хоће. Такође, што се тиче конкретне сарaдње, већ неколико година заредом (и тренутно траје), одвијају се заједничке вежбе наших, те руских и белорускох специјалних снага. На нивоу падобранских јединица специјалне намене, вежбовне активности су такође веома разуђене, као и бојева гађања наших ракеташа, те заједничке вежбовне активности наших и руских пилота ловаца и посада транспорних хеликоптера. Ако се узме у обзир већ пословично учешће наших тенкиста у својеврсним "војним олимпијским играма" за земље негдашњег "источног блока", сарадња са Русима је свакако комплетнија (и комплекснија) од сарадње са НАТО. Томе треба додати и најаве отварања Сервисног центра за руске хеликоптере у батајничком заводу "Мома Станојловић", где је истина, најављена иста таква "Сервисна станица" и за хеликоптере западног порекла (као и набавка туцета хеликоптера евроспког конзорцијума хеликопетерске индустрије-додуше у најави...) Значи, ово је онако најгрубљи пресек ("опипљиве") сарадње са две силе, где је мора се рећи, за сада "материјалнија" и опипљивија она са САД и НАТО, премда када се реализују ове најаве "са истока", биће отприлике егал. Какво је ваше мишљење о свему овоме и да ли треба сарађивати и са једнима и са другима, тј. какве би ви драги форумаши начине сарадње предложили (можете пустити и машти на вољу ) Да видимо!?

Министарство одбране ЦГ забранило је полагање венаца и цвећа жртвама НАТО бомбардовања ПРИПАДНИЦИ Војске Југославије из Црне Горе, њих 46, као и 10 цивила од којих троје деце из Мурина, жртве НАТО агресије 1999.године, доживели су у четвртак другу смрт. Њиховим породицама, саборцима из Удружења бораца, као и представницима политичких партија из опозиције-Нове српске демократије, Демоса и Српског националног савета није било дозвољено да положе венце и цвеће на спомен обележја жртвама бобардовања у касарнама у Подгорици и Даниловграду. Они су, на крају, решили да то учинили на живој огради испред зграде Министарства одбране у Подгорици. Управо је овај владин ресор одлучио да се традиција прекине.Чак ни Душану, оцу прве жртве НАТО бомбардовања у Црној Гори, војника Саше Стајића није било дозвољено да закорачи у касарну у Даниловграду. Џаба што је уцвиљени отац покушао да објасни да је ту због сина јединца који је имао 19 година када је убијен, али са друге стране стигла је порука да се од капије не може даље! Слично је било и касарни "Морача" у Подгорици. Бес због оваквог односа надлежних није могао сакрити Радан Николић, председник Удружења бораца ратова Црне Горе од 1990.године.- Ево докле је дошло непоштовање жртава НАТО у Црној Гори. Брука! Како ће министар Предраг Бошковић изаћи пред ове људе, породцие погинулих бораца и цивила. Оцу Саше Стајића одузето је право да положи цвеће и венац на место погибије свога јединца сина, коме је место његове погибије данас све у животу. Мислили смо да режим својим сулудим одлукама не може више потонути, али овим чином дотакли су дно. Подижу гробља фашистичким окупаторима а на жртве свога народа пљују! Ова војска више није црногорска, већ приватна коју режим изнајмљује НАТО-у ради личне сигурности - казао је он. Славен Радуновић, потпредседник Нове српске демократије, оценио је да је овај догађај још један у низу срамних у историји Црне Горе.- Ни у једној НАТО држави на свету се ово не би могло десити, већ само конвертитским режимима и конвертитима министрима, попут Предрага Бошковића, некадашњег припадника "Белих орлова". Данас он покушава да брани НАТО срамоту из 1999. године - рекао је он.- Ово је нецивилизацијски чин људи који причају да желе да уласком у НАТО постану део западне цивилизације. Овим што су направили показују да нису ни за једну цивилизацију - закључио је Радуновић. Извор

На празник Света три јерарха, чији смо спомен ове године празновали у недељу када се чита свештено Јеванђеље о блудном сину, Саборна црква у Сремским Карловцима имала је несвакидашњу радост да на Свету Литургију дочека мноштво официра и подофицира Војске Србије. Литургијско сабрање предводио је презвитер Ђорђе Стојисављевић, капетан, уз саслужење протојереја Јована Милановића, презвитера Предрага Докића, поручника, презвитера Александра Затезала, капетана, као и ђакона Станка Лакетића. Након прочитаног јеванђељског текста отац Ђорђе је надахнуто беседио о предивној Христовој параболи, истакнувши да акценат ове приче заправо није на блудноме сину, већ на милосрдном оцу, који је слика љубави и милости нашег Небеског Оца, који раширених руку чека покајање свакога од нас. Након Свете Литургије отац Јован, старешина храма, пожелео је добродошлицу уваженим гостима и рекао им је неколико речи о историјату храма. Потом су војници обишли патријаршијски подрум вина и дворску ризницу, након чега су угошћени за трпезом љубави у Карловачкој богословији, да би се затим дружење наставило у просторијама Црквене општине сремскокарловачке, где су им гостопримство указали чланови Православне омладинске заједнице Сремски Карловци и карловачког Кола српских сестара. ђакон Станко ЛАКЕТИЋ, СрпскиСион

ЗАУВЕК У САМОМ СРЦУ БЕСЛАНА Разговор с мајком хероја Русије Дмитрија Разумовског, Валентином Александровном Разумовском Херој Руске Федерације потпуковник Дмитриј Разумовски, начелник одељења специјалних јединица «Вимпел». Погинуо је приликом ослобађања талаца у Беслану «Заувек сте у самом срцу Беслана – момци, који сте срцем заклонили децу,» - гласи натпис на споменику припадницима специјалних јединица у Беслану. Терористи су се крили иза «живог штита» - деце и жена. Чланови јуришне групе морали су да жртвују свој живот како би спасили таоце. У операцији је погинуло десет специјалаца. Ово је интервју с Валентином Александровном Разумовском – мамом хероја Русије Дмитрија Александровича Разумовског – начелника одељења Управе «В». Дмитриј је погинуо за време операције ослобађања талаца 3. септембра 2004. године. О детињству, књигама и младићким сновима – Ваш син је од детињства желео да постане војник. Шта мислите, одакле код њега таква љубав према војсци? И таква жеља да се нађе тамо где се пуца, где је заиста тешко? – Мислим да је то призвање. То је било оно што је желео. Као прво, књиге о рату. Читали смо их од дечјег узраста. Док још није знао да говори његова омиљена песма је била «Од чега почиње домовина». Одрасли су се добро сећали рата, ишли су да полажу цвеће на споменик 9. маја. Наш деда је погинуо на фронту. То је било заједничко патриотско васпитање. – Какве књиге је читао ваш син? – Његова омиљена књига је била «Живи и мртви». «Василија Тјоркина» је знао напамет. Од корица до корица. «У августу четрдесет четврте». Тамо се у једној од сцена љуља клатно. И Дима је смислио своју технику избегавања метака. И примењивао ју је у пракси, кад је радио с потчињенима. Човека би с мале удаљености гађали тениским лоптицама и требало је да их избегне. То је био један од тренинга. Потпуковник Дмитриј Разумовски у Беслану. Један од последњих Дмитријевих снимака из филмске хронике – После школовања у Московској граничрској школи Дмитриј је отпутовао у најнемирнији регион Совјетског Савеза – Таџикистан. – У то време је још увек владао мир. Имао је право да бира и рекао је: док сам млад идем на границу. Осим тога, сањао је да ступи у «Алфу». То је његов младићки сан. А да би постао њен члан требало је да прво служи негде. О рату, «баштама у цвату» и мајчиној молитви – Да ли се живот ваше породице променио кад сте сазнали да ће син служити «на првој борбеној линији»? – Муж и ја смо то нормално прихватили. Тада тамо још увек није било ратних дејстава. Заправо, дуго нисмо знали шта се тамо дешава. Дима је био врло пажљив и увек нас је умиривао. Говорио је: «Код нас овде су баште у цвату, дивно је. Не верујте ономе што пишу новине. Ја сам на службеном путу.» А шта значи «на службеном путу» - нисмо знали. Просто смо мислили да је заиста на службеном путу, као што и ми, цивили, идемо на службени пут. У нашој породици уопште нема војних лица. И случајно смо сазнали. Видели смо га на телевизији. Дванаеста граничарска караула Саригори после неравноправне борбе с терористима – Видели сте свог сина на Централној телевизији? – Отац и ја смо се бавили својим послом. Телевизор је радио, али га нисмо гледали. Подигла сам поглед и на екрану угледала свог сина: зараслог у браду, у маскирној униформи. И прича како су управо у планини пробили обруч и освојили трофеј. И да нису изгубили ниједног човека. Тада смо схватили о каквом службеном путу се ради. Отац и ја смо седели и плакали... – По сећањима, за време службе у Таџикистану група вашег сина је практично сваки дан учествовала у борбама и њен апсолутни «рекорд» је био шест борби у једном дану. И још један врло важан детаљ: за све време колико је ваш син служио у Таџикистану, није изгубио ниједног потчињеног. Постоји пословица: мајчина молитва ће и са дна мора извадити дете. –Чим сам сазнала истину, све време сам се молила за њега. Иако нисам умела чак ни да се прекрстим како треба, зато што сам раније била комсомолка. А кад сам сазнала да ратује тамо, у мени се појавила потреба да идем у цркву. Станем у ћошак и стојим мало. Мало отплачем, помолим се како умем. Моја мама је веровала у Бога, увек ми је преписивала псалам «Живиј в помошчи». И ја сам му, сећајући се маме, такође преписивала псалам «Живиј в помошчи». И он га је носио... Није хтео да ме увреди, узимао је. Руком преписану молитву. Да, молила сам се. Мислим да га је Господ чувао. Потпуковник Дмитриј Разумовски – Тако сте почели да стичете веру. – Да. О јунаштву и усмерености ка циљу – Ваш син је једном рекао: «Јунаштво и смеоност уопште нису иста ствар. Да би човек погинуо не треба му много памети. Јунаштво треба да буде осмишњено.» Од студента граничарске школе ваш син је постао официр који је, по сећању колега, увек радио, устајао је у пет ујутру, писао је уџбеник за борбу прса у прса... Како, по вашем мишљењу, настају такве делије, које су спремне да дају живот за друге људе? – Знате, мислим да га је формирала средина. Ишао је у школу «В.И.Лењин» у граду Уљановску. Тада су у ову школу долазили људи из целог света. Она је била јединствена у Совјетском Савезу и код нас. У њој се много полагало на патриотско васпитање. Педагози су били изванредни! Једноставно, Богом дати педагози. Књижевност је предавала Људмила Анатолијевна Толстих. Историју – Валентина Михајловна Пучкова. Имали су веоме доброг војног руководиоца. Учили су их да воле своју домовину. Разумете? Тада је била част служити у војсци. И сви су тежили томе. И девојке су хтеле да служе, с великом жељом и ентузијазмом. Школа је била веома добра и педагози су били веома добри. А какви су били филмови! «Државна граница». Дима је прво хтео да служи у десантној јединици. Али је повредио леђа и рекли су му да неће моћи да служи у десантним јединицама. И почео је да тренира бокс. За годину дана је постао кандидат за мајстора спорта у боксу. А после је рекао: «Идем да се упишем у граничарску школу.» Дмитриј Разумовски у планини – У Москви? – У Москви. Прве године се није уписао. Недостајао му је један поен. Увек је мислио да су све приче о томе да неко некоме помаже на испитима и да постоји неправда – измишљотина. Али овде је наишао на очигледну неправду. Педагог га је питао како тако добро зна историју. Дима је одговорио: «Волим историју и професорка је била веома добра.» И дали су му четворку – ето, тај поен му је недостајао. Дима је упитао: «Зашто четири ако сами кажете да добро знам историју?» Педагог је одговорио: «Да, знаш историју, али ниси одговорио за пет.» И кад је дошао кући недељу дана ни са ким није разговарао. Толико га је то погодило. А онда је рекао: «Полагаћу идуће године.» – Опет, у школи за граничаре? – Да, опет тамо. – И уписао се... – И уписао се. О пожртвованости, породици и војсци Беслан – За све мајке је време кад синови служе по уговору или кад иду на «прву борбену линију» - време велике секирације. Да ли сте се бринули? Како сте се борили с тим? – Наравно да сам се бринула. Зато сам и ишла у храм. И молила сам се. Тада много тога нисмо знали, зато што се о томе није причало, да је био рат, да су била ратна дејства. Млађи син и ја смо га чак посетили. Кад је Дима био у Пјанџу. А годину дана касније овај Пјанџ је сравњен са земљом, све је уништено у бомбардовању. Међутим, новине нису писале о томе. – Валентина Александровна, да вам поставим најтеже питање. Не долазе сви у храм као ви и не наилазе на такву утеху. Поделите с нама своје искуство превладавања губитка. – Знате, мислим да је то искључиво помоћ Господа! Зато што сам стекавши веру схватила да је син могао да погине и да о њему ништа не знам: и у саобраћајној несрећи, и на планину је ишао сам – могло се десити да се одатле просто не врати. Али Господ је тако уредио да га је узео у најповољнијем тренутку за њега. Кад је дао живот за своје другове. И то ми даје снагу. Дмитријева удовица Ерика Разумовска, његова мама Валентина Александровна и млађи син Алексеј. – Дмитриј је био ожењен. Какву улогу је породица играла у његовом животу? – Веома је волео своју породицу. Ерика је била с њим у Таџикистану. Кад су тамо почела ратна дејства спавала је с пиштољем и гранатом под јастуком. Јер, он је био командир десантно-јуришне групе, бранили су целу границу. Морао је да одлази од куће. Никад му није постављала сувишна питања. Кад дође – дошао је: ако је Дима нешто рекао, то значи да зна шта ради. Имао је добро залеђе. – Шта бисте могли да кажете момцима који тек треба да иду у војску? – Димин старији син Михаил се ове године вратио из војске. Годину дана је био у војсци. Момцима који тек стасавају обично кажем: није важно шта ћете бити: војници или не. Сваки човек треба да буде патриота. Где год да ради. Раније нисмо размишљали о томе: требало је и деца су ишла у војску. Без војске не може да постоји јака држава. Људи треба да служе војску. О рођеном брату, Максиму Разумовском Овог рањеног официра западни новинари ће касније назвти «Руски тенк». Иако је био рањен, неколико пута се враћао у школу по децу. Беслан, 2004. година. У руци борца је видеокамера. Мало је оних који знају да је баш он – рођени брат Дмитрија Разумовског. Максим Разумовски – Ваш син је 3. септембра 2004. године командровао јуришном групом. На самом прилазу школи успео је да убије двојицу терориста која су пуцала у леђа таоцима који су бежали. У овој борби је поред њега био његов рођени брат – ваш млађи син. – Максим је служио у Диминој јединици. О дечјем хероизму Беслан. Портрети погинуле деце – Прошло је већ 11 година од ове трагедије у нашој земљи. – То није трагедија само наше земље – већ је, по мом мишљењу, светска трагедија. Први пут је толико деце било међу таоцима. Одржавам везу са свима онима који су изгубили ближње. Сваког 1. септембра идемо у Беслан и сви заједно тамо проводимо ове дане. Палимо свеће. «Град анђела» у Беслану Не желим да дајем политичку оцену овог догађаја. Али је то за човечанство изузетно велика трагедија. Једноставно се не може заборавити. Кад човек дође на гробље у «Град анђела» у Беслану... Толико га дивних очију гледа са споменика. Кожа му се најежи. Разумете? Убити толико људи... Приморати децу да страдају. Деца су чинила чуда од јунаштва. Понекад су се понашала достојанственије од одраслих. У таквој ситуацији! Такво искушење... То се не сме заборавити и треба уложити све напоре да се такве ствари више не понове. – Да ли су вам познати примери понашања деце у овој ситуацији? – Да. Знате шта су деца радила кад су им забранили да пију? Дозвољавали су им да оду на извор. Вода је текла кроз цев славине. Наквасили би своје кошуљице и крили их испод пазуха, ко је како могао. Доносили су у салу и цедили људима којима је вода била неопходна... Једна мала девојчица је заборавивши да јој је брат унутра већ искочила кроз прозор, али га се сетила и вратила се у овај пакао. И нашла је свог брацу. Остали су живи. Хвала Богу! Разумете, то није само сећање на оне који су погинули већ и данак храбрости људи који су се тамо налазили. Управо талаца. Зато што су наши момци тамо испуњавали своју дужност. А зашто су патила ова сирота деца? И показивала су чудесну храброст!... – Како да не дозволимо да се такав кошмар поново деси? – Треба да будемо будни. И опет, наша земља треба да буде јака. Наша православна вера треба да буде јака. Само уз Божију помоћ можемо то да победимо. Дмитријева супруга Ерика код спомен-плоче на месту где је погинуо њен муж. Беслан, територија школе бр. 1 С Валентином Александровном Разумовском разговарао је Никита Филатов Са руског Марина Тодић 04 / 09 / 2015 http://www.pravoslavie.ru/srpska/81851.htm