Претражи Живе Речи Утехе

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com

Џејк Мартин је навео разлоге зашто Запад не прихвата и има анимозитет према српском тенисеру, али и где у томе греше "Новак Ђоковић је можда најбољи свих времена, али зашто га навијачи не воле", наслов је текста на сајту "Амерчки магазин", који је објавио католички свештеник и асистент на филмским студијама на Универзитету "Лојола Меримаунт" у Лос Анђелесу, Џејк Мартин. Аутор текста, који и ради на овом порталу који се, пре свега, бави погледима на свет из перспективе језуитске верзије католичке вере и културе, прича о томе зашто "западни свет" не да не може да прихвати српског тенисера и чињеницу да је својим спортским резултатима показао да је најбољи свих времена, већ да у ствари негује и неку врсту мржње и анимозитета према њему. У уводу текста осврнуо се на Новаково освајање Ролан Гароса и рекордне 23. Гренд слем титуле, чиме је постао најтрофејнији тенисер свих времена, те како то није имало толико велики одјек у западним медијима и љубитељима тениса у том делу света. - Ђоковићева непопуларност на Западу је дубока. Његова прича је пуна разних инцидената, на и ван терена, због којих би би се и најпрекаљенији стручњак за односе са јавношћу згрозио - написао је Мартин на почетку, да би потом подсетио на Новаков пробој на велику сцену играњем финала на УС опену 2007. године против Роџера Федерера. Подсетио је како је тада њујоршка публика била одушевљена харизматичним Београђанином у чијим имитацијама су уживали, а његова прича о одрастању током ратова 1990-их на Балкану им "цепала срца". Али то се врло брзо променило за 180 степени. Почели су да им сметају његови изливи емоција на терену, медицински тајм-аути и предаје када губи, вриштање на скупљаче лоптица. - Списак Ђоковићевих катастрофа у јавним наступима је дугачак, да будемо прецизни тачно 89, према јутјуберу који је сакупио свеобухватну монтажу његових прекршаја. Али на крају дана, презир јавности према Ђоковићу своди се на 2 кључна фактора: "Прича о вакцинацији" и "Прича о Федалу" - наводи аутор текста и потом разлаже ова два узрока, које сматра да су изазвали нетрпељивост западне јавности према њему. - Ђоковић је изазвао велику пометњу у јавности када је одбио да се вакцинише против вируса Ковид-19, одлуке која се претворила у глобални спектакл пред Аустралијан опен, у јануару 2022, кулминирајући тиме што је Србина Влада депортовала из земље након десетодневне драме. Ђоковићево одбијање да се вакцинише не само да је нарушило његову слику у јавности, већ је и омело његову потрагу да постане највећи играч свих времена. Мартин потом наводи да није помогло ни то што је Ђоковић тврдио да он нема никакве везе са "антиваксерским покретом". - Ђоковић је више пута рекао да његово одбијање вакцинације нема никакве везе са покретом „анти-вакс“. Уместо тога, он тврди да то има везе са његовом бригом о томе шта он, као елитни спортиста, ставља у своје тело. Заиста, Ђоковићева исхрана и фитнес режим су добро документовани и толико су екстремни да би чак и његовог пријатеља Тома Брејдија натерали да обеси главу. Ипак, још већи разлог од тога зашто Запад не може да прихвати Новака, јесте што је нарушио идеал тениског ривалства између Федерера и Надала, омиљеног пара тениске публике која сматра да је то било златно доба тениса, док се није појавио Србин. - Роџер и Рафа заједно су створили оно што многи сматрају златним добом тениса, које у суштини представља то време од када је Федерер први пут узео трофеј Вимблдона 2003. до... па, можда када се Надал пензионише крајем 2024. Федал, а тиме и Златно доба тениса, достигли су свој врхунац негде око 2008, можда током финала Вимблдона те године, где је Надал добио епску битку, 9-7 у петом сету. Федерер, Швајцарац, својом класичном техником и џентлменским декором, пронашао је свог савршеног противника у мишићавом, са сујеверним тиковима и тешким топспином Надалу. Све што Федерер ради на терену изгледа лако; све што Надал ради изгледа исцрпљујуће. Наизглед пријатељи ван терена, они су сан публицисте. Kод Федала је све нетакнуто, префињено, без оштрих ивица; само немојте се превише приближавати или постављати превише питања и уништити идиличну ауру која је тако пажљиво креирана - пише аутор. Али онда се појавио Ђоковић. - Требало је да одвлачи пажњу, да Федал не би постао превише самозадовољан, превише досадан. Требало је да буде изазивач и, да, можда чак и да победи понекад, као на Аустралијан опену 2008. Али није требало да побеђује баш. Изненада, Федал је постао "Велика тројка" (и на кратко са успоном Британца Ендија Мареја, "Велика четворка"). Kада је Ђоковић савладао Федерера на његовом "домаћем терену" у финалу Вимблдона 2019. у недвојбено бољем мечу и од финала између Федерера и Надала 2008. године, постало је јасно да је „Федал“ можда сан публициста, али Србин је био камено хладна истина. - Ђоковић се не само приближавао изједначењу са Рафом и Роџером, већ је почео да их и надмашује. Ђоковићева 2021. се показала као једна од највећих година у историји спорта, јер је дошао на само један меч од освајања календарског Гренд слема, достигнућа које су постигла само још двојица мушкараца — од којих је један, Род Лејвер, успео. то двапут. Било је то достигнуће коме се ни Федерер ни Надал никада нису приближили, а легитимисало је Ђоковићеве тврдње да је, ако не и ГОАТ, свакако на путу - навео је Мартин. Потом се осврће и на оно што би могао овогодишњи Вимблдон да потврди. - Kако Вимблдон почиње ове недеље, вероватно највидљивији глобални тренутак у тенису током године, спорт се налази у јединственој "непријатној ситуацији" да има свог можда најбољег играча, на прагу свог највећег тренутка, а свет спреман да одговори колективним слегањем рамена. Што је штета, јер је Ђоковић, упркос свим својим прошлим грешкама и катастрофама у односима с јавношћу, јединствен за савременог професионалног спортисту: он није производ фирме за односе с јавношћу или тима за брендирање. Он је антитеза "Федала". - Он је по свему одан отац, муж и побожни српски православни хришћанин. Kао тенисер, он је најближе техничком савршенству које је игра икада видела; његов рад ногу, покрети, држање, "читање игре" су без премца. Што је још важније, из менталне перспективе он тачно зна шта мора да ради на терену у сваком тренутку. И изгледа да нико не ужива у притиску више од њега. Хвалоспеви настављају да се ређају. - Он је феномен који се дешава једном у животу, који је имао несрећу да игра у исто време са још два феномена, од којих су обојица имали предност одрастања у западној Европи, припремани за славу и све њене пратец́е изазове од самог почетка. Ђоковић је, напротив, рођен у источној Европи у време рата. Мартин се онда враћа на принципе којих се Новак чврсто држи и то што одбија да подилази било коме зарад добре слике у јавности о себи. - Ђоковић је човек с манама, што је доказао у много прилика, али који спортиста није?! Чини се да је његов злочин његово одбијање да „игра игру“ — игру ван терена, то јест, коју западни медији толико воле. Његово одбијање да буде било шта друго осим онога што јесте, нажалост, умањује његове успехе на терену. Живи по својим принципима, за које је више пута јавно признао да потичу из његове хришћанске вере. И док се многи не слажу увек са свим његовим ставовима, укључујући и вашег драгог аутора, постоји нешто за дивљење у његовом одбијању да одустане од својих уверења. - Можда се не слажете са његовим ставом о вакцинацији, али у свету спорта који је толико заокупљен дискурсом који окружује рекорде и ко је ГОАТ, чињеница да је био спреман да жртвује професионална достигнућа и своје спортско наслеђе зарад својих уверења је чудновато вредно дивљења. На крају аутор текста закључује. - Више пута се подсећам — што је изненађујуће често за католичког свештеника од 40 и нешто година — да већина људи није обожаватељ Ђоковића. Схватам. Пошто сам одрастао 1980-их као обожаватељ Џона Мекинроа, видео сам помешане емоције које су његови темпераментни испади изазивали у јавности. Па ипак, чини се да је код Ђоковића мало оних са „помешаним” емоцијама. Једноставно постоји "невољење"... - Можда је Новака Ђоковића тешко волети; он то свакако не олакшава. Ипак, зато што је он задивљујући спортиста, отац пун љубави и саосећајни хуманитарац, не могу а да не будем његов навијач. Он је потпуно човек, и у добру и у злу и не могу а да се не дивим томе. https://www.telegraf.rs/sport/tenis/3710309-katolicki-svestenik-napisao-tekst-o-novaku-djokovicu

У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе." У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове." Извор: Телевизија Храм

После Свете Литургије коју је служио у Недељу мироносица у Манастиру Тумане, где је беседио у самом Храму (линк ка снимку је испод), и након послужења у манастирском конаку, Патријарх српски Порфирије се обратио верном народу са терасе конака многобројним поукама, међу којима и речју да је Црква Православна - Црква Христова, да Она не дели људе по нацијама, те да "Онај ко је Христов, он воли сваког човека". У наставку сабрања у Туману, Патријарх је благословио присутни народ и обратио се са терасе конака истакавши да је без молитве, истинске, праве, и без Свете Литургије, немогуће решити своје проблеме - "Мир духовни није психолошки мир. Мир духовни је мир са Богом, братом, другим људима, мир са творевином и мир са собом" и подсетио на речи које отварају Небеса: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног. Пресвета Богородице, спаси нас!" Патријарх је указао да је нашој деци, као и свима, потребна нежност, љубав, разумевање, да је потребно да љубав покажемо најпре у нашим у породицама, и да доводимо децу у храм. Важан је национални идентитет. Али узалуд је он, ако нема вере, ако нема духовног идентитета, додао је Патријарх.

Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског, на Материце 2011. године у Старој крагујевачкој цркви. У име Оца, Сина и Светога Духа, Црква Христова, браћо и сестре, још од празника Ваведења својим богослужењима, својим молитвама, својим песмама, почиње да припрема вернике да што достојније дочекају Рођење Христово, празник Божић. Нарочито то Црква чини кроз ове три припремне недеље пред Божић, а то су Детинци, Материце и Оци. Црква је ову недељу посветила и Светим Праоцима, па ми данас прослављамо Праоце старозаветне: све оне који су живели вером и који су веровали у долазак Месије, долазак Сина Божијег на свет. Прослављајући Свете Праоце, ми славимо хришћане пре хришћанства. И зато је вера Светих Праотаца, можемо слободно рећи, већа него и наша вера. По чему? Ми знамо у шта верујемо. Наша вера се открила доласком Спаситеља у свет. Нама је речено ко је Спаситељ, ко је Избавитељ, ко је Месија. Нама је показано шта све треба да чинимо. Они нису то имали. А шта су имали? Имали су веру, браћо и сестре. Они су веровали у Јеванђеље. Они су веровали и живели по Христу, иако нису о Христу све знали, бар не онолико колико ми данас знамо. Али, они су живели вером у Месију, вером у Избавитеља, вером у Спаситеља. Дакле, све се своди да су Свети Праоци наши живели вером. А каква је то вера, браћо и сестре, Пратаца наших? То је она вера коју је показао Праотац наш Авраам, када је принео свога рођеног јединца сина Исака на жртву. Која је то вера када он послуша глас Божији и свог јединца стави на огањ? И када је Авраам повео свога сина, овај му је говорио: оче, видим дрва, видим ватру, а где је жртва? Авраам каже: синко, Бог ће се постарати - и жртвовао је свога сина. А зашто је, како га је жртвовао? Зато што је веровао у обећање Божије, како му је Бог то открио, да ће се његово потомство умножити више него ли песка у мору, како каже Свето Писмо. У тој вери он је принео свога сина. Он је веровао, као што рекох, у обећање Божије. Он је послушао Бога, браћо и сестре, и ето праве поуке и за нас, да треба без премишљања да послушамо Бога, са вером да ће нам се Божије обећање строструко вратити. Таквом вером Авраамовом живели су Праоци наши. Том и таквом вером, браћо и сестре и децо духовна, треба да живимо и ми данашњи хришћани. У ову недељу пред Божић прослављамо Материце, које бисмо могли назвати дубоко православним даном мајки и даном жена. Овај празник смештен је између Детињаца и празника Отаца. И ту има велике сомволике, јер је мајка у породици она која повезује, спаја и окупља сву чељад, како то и каже Свето Писмо. Као што квочка сабира пилиће под крила своја, и мајка око себе сабира сву своју чељад. Она је зато мајка, али и матица и врело. Она је истински украс дома. Зато се и каже у оној нашој народној изреци - не стоји кућа на земљи, него на доброј жени, на доброј мајци, браћо и сестре. Да видимо шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Зашто је она заслужна што Божић у животу свакога од нас представља неизрециву радост и утеху? То је њена топла љубав и смирење, то је та љубав мајчина, слична оној љубави која се открила нама у оној Витлејемској пећини приликом рађања Господа нашега Исуса Христа. Мајка себе остварује кроз свецело своје предавање другоме, кроз сталну жртву мајка воли. Због тога је њена љубав најсличнија Божијој љубави. Она срцем поима да је љубав радост, а чија је цена често жртва, а награда живот. Она из своје љубави поприма и радост и живот, остајући у љубави увек истрајна. Само је мајка спремна на жртву и умирање зарад бића које воли. Та љубав нема границу. Овај празник требало би да нас подсећа на оно што смо као народ чинили, а сада почели да заборављамо. Да, почели да заборављамо да мајку треба поштовати као светињу. Нажалост, на мајку, на жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот, које заслужује сву нашу љубав. Тако је данас све мање жена, а често све мање и мајки. А да би она могла пружити љубав и нежност као мајка, она поштовање мора осетити и примити од оних које она воли. То је њена породица. Да би била ослонац и заштита своје породице, мајка мора осетити да је тој породици преко потребна. Истина је да дође време када мајка због свог физичког стања не може увек да даје оно што даје кроз цео свој живот. Али од семена које је сејала, од времена када је постала мајка рађајући своју децу, треба у старости да убира плодове, а то је љубав деце према мајци. Мајка увек воли, и онда када је деца ожалосте. Она увек воли љубављу којом Бог воли човека. Неко је давно рекао: мајчино срце не престаје да воли, ни онда када њено срце престане да куца. Браћо и сестре, родитељи имају велику одговорност. Мајка је радионица живота, њена утроба је радионица живота. То је оно што је чини великим сарадником Божијим. И зато бих на дан Материца, у Недељу Праотаца, замилио садашње и будуће мајке да своју утробу, која је радионица живота, не претварају у радионицу смрти, што се тако често дешава у времену у коме живимо. Живот је светиња. Тако је и мајка, а и свако биће – светиња, па зато према сваком бићу треба по томе да се односимо. Нека би нам Господ помогао да се и у нас усели вера којом су живели наши Праоци. Нека би нам Господ помогао да и ми према мајци Цркви поступамо онако како Црква тражи. А она је наша мајка која има највише љубави. Бог вас благословио! Извор: Епархија шумадијска

У среду 25. децембра, када света православна Црква слави светог Спиридона Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи владика Јован је између осталог рекао да данас наша света православна Црква слави великог угодника Божијег и великог Чудотворца. „Заиста, браћо и сестре, прослављамо светитеља који је живот свој саобразио животу Цркве Христове. Његов живот је био живот у Богу и због таквог живота свети Спиридон је постао обиталиште Духа Светога. Њега је Дух Свети учио шта треба да ради, куда да ходи, шта да мисли“. Још је Епископ рекао да су уста светог Спиридона говорила само о премудрости Божијој, а срце му је било испуњено разумом, знањем о вечним и непролазним стварима. Познањем тајни овог и оног света и смислу живота. Смисао живота је да воли Бога и ближњега свога, да више даје себе другима, него што тражи да други дају себе њему. Изнад свега светог Спиридона је красила вера и чисто срце. Био је човек велике вере, али и велике љубави. Био је човек великог богољуба и човекољубља. Извор: Епархија шумадијска

У периоду претпразништва Рођења Пресвете Богородице, у петак 20. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Беседећи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља у којем је свети јеванђелист Јован забележио Господњу заповест о међусобној љубави, Епископ Јован говорио је управо о неопходности присуства и отелотворења Божије љубави у животима хришћана. “Заиста ако читамо Свето Писмо са разумевањем, ми ћемо видети да Свето Писмо највише говори о љубави Божијој која је Бога свела на земљу. Свето Писмо нам говори како Христос воли свакога човека, а у исто време нам говори да човек треба својим христољубљем да узврати на то Божије човекољубље. Бог жели да се спасемо. Човек се воли преко Бога, а и Бог се воли преко човека. Зато љубав Божија воли сваког човека. Бог воли грешника да би он дошао себи, а праведника Бог воли како би се он још више учврстио у својој праведности. Љубав не сме да буде себична, а ми морамо волети сваког човека, не бисмо ли подстакли другога, пробудили га, да и он испуњава Божије заповести. Љубав треба да буде двосмерна, да прво дајемо па да онда тражимо да нам буде узвраћена. Све је дато човеку хришћанину, дат му је Бог, дате су му свете тајне, Црква, све како би се спасио и постао свет. Човек без Христа је ништа. Чим се не преображаваш то значи да не желиш да се преобразиш. “Вером ходимо, а не знањем”, како каже апостол Павле. Овај свет који у злу лежи, он неће љубав, хоће мржњу и свађу, зато многи устају на оне људе који носе Бога у себи. Бог зна и наше грехе и наша добра. Он је Свезнајући јер је свуда присутан, али је џаба за човека ако он није сместио Бога у себе. Треба једно да знамо, а то је да онај ко је задобио љубав он је задобио и Бога, а онај ко је отуђен од Бога отуђен је и од љубави, јер Бог је љубав. Да се молимо Богу, браћо и сестре, да се љубав Божија отелотвори у нама, да заиста волимо Бога. Где је љубав, ту нема места за мржњу, за зло. Где је љубав ту је хармонија. Све док не увидимо да је проблем у нама, нема нам спасења”, поучио је вернике својом богонадахнутом беседом Епископ шумадијски Господин Јован. Извор: Епархија шумадијска

У недјељу дванаесту, 8. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић а којему су овом приликом саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, као и протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић.нТоком Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче приближавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да нам је Господ дао један од највећих дарова, а то је љубав којом волимо и Бога и ближње своје, те је нагласио да увијек будемо благодарни Богу на преобилним даровима, будући да често те чињенице о многом даривању Божијем нисмо ни свјесни: ,,Даровао нам је Господ љубав, даровао нам је да волимо Њега и да волимо ближње своје. А то је највећи дар Божији који смо могли примити. А највећа круна стварања и давања Божијег јесте човјек, створен од ума, душе и срца - троједино. Бог је свакоме од нас даровао много, даровао нас је великим способностима и талентима. Само што ми људи некад не можемо спознати колико нас Бог преобилно дарује." ,,Највећа заповјест Божија о којој висе зви закони и пророци јесте: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом и љуби ближњега свога као самога себе. Јер ако човјек мисли да воли Бога а не може поднијети брата или сестру своју, ближње око себе ако не воли, онда та љубав ни према Богу није истинита, а онда се обесмишљава човјеков живот." - нагласио је он. Отац Далибор је у свом даљем обраћању нагласио да човјеку без заједнице и са Богом и са ближњима нема истинског спасења: ,,Без заједнице нема човјеку спасења. Сви смо у бити ослоњени једни на друге у заједници љубави. Ако једни друге не волимо неће ни нас Бог волети." ,,Ако Господ хоће и да жели, у једном трену би овдје могао учинити да сви постанемо једнаки, да се свако богатство земаљско свима нама подијели на једнаке дијелове, али, није у томе смисао живота. Ако би сви имали исто, гдје би онда било спасења? Богат човјек спашава сиромашног милосрђем, а сиромашни смиреношћу и кротошћу богатога. Онај који је болестан спашава онога који је здрав - спашава га својом болешћу, док здрав који управо спашава болеснога - себе тим милосрђем и том жртвом спашава." - појаснио је отац Далибор. Он је напослијетку навео да требамо имати свијест о томе да је наша дужност да на толико тога доброг у живота нашим требамо да узвратимо Господу и тако што ћемо вољети и Бога и ближње, али и тако што ћемо усавршавати и унапређивати наше способности и наше таленте: ,,У коју год пору живота да зађемо, можемо да видимо да је све утврђено и прожето бескрајним Божијим промислом и старањем, такође се види колико нас је Господ преобилно даривао. А даривао је свакога од нас по нашој моћи, колико свако од нас може да понесе. То је смисао данашњег Јеванђеља, да се никад не срдимо, да оно што нам је Бог дао, да на то строструко узвратимо Господу, да умножимо и љубав и таленте." - закључио је тиме своје пастирско обраћање отац Далибор. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Једанаестог петка по Духовима, 30. августа 2019. године, када наша Црква прославља свете мученике Мирона и Патрокла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе У беседи којом се верницима обратио, Владика Јован истакао је следеће: “Данашње Јеванђеље описује какав ће бити други долазак Христов. На другом месту у Светом Писму Господ говори о другом доласку и о знаковима тог доласка јер су многи тада о томе говорили. Јеванђеље нам говори да ће Господ доћи изненада, као муња која севне од истока до запада. И такав ће бити крај овога света, браћо и сестре. Неће се одуговлачити него ће се све за трен збити, како кажу свети оци. Све ће нам тада бити јасно јер ће Господ бити свима видљив као муња и неће тада ићи од места до места него ће доћи изненада и са свима светима. Јеванђеље каже да тамо где је мртво тело животиње тамо се орлови скупљају, па ће се тамо где Христос буде био окупити сви свети. Тако ће бити и наше васкрсење. Господ је рекао: “Идем да вам припремим место”, дакле свакоме ко је крштен и свакоме ко је испуњавао вољу Божију биће припремљено место у Царству Божијем. Наше је да се молимо, да кажемо: “Дођи Господе”, и да сви васкрснемо и будемо узнети на небо. Ми хришћани и немамо потребе да се питамо како ће се догодити васкрсење и вазнесење рода људског, већ је наше да следимо Христа и Његов живот и да се сећамо Његовог животног пута, посебно страдања, васкрсења и вазнесења. Господ ће подићи све оне који су били прогањани због имена Његовог, док ће истовремено оборити оне који су друге прогањали. Долазак Сина Човечијега биће као долазак лопова у ноћи. Зато нам Господ каже да стражимо; хришћанско је да нам бедра буду опасана, како каже апостол Павле, да се не распустимо, да се не олењимо, да не мислимо да има времена јер време није у нашим рукама, него у Господњим. Зато апостол Павле каже да је сада време спасења. Браћо и сестре, ми не треба Бога да се плашимо, јер Бог нас милује и воли, али је зато неопходно да имамо страх од греха јер грех је тај који одводи човека у таму. Господ ће се јавити као светлост управо због тога да би разоткрио таму, но браћо и сестре, тада када Господ дође, тада ће зло бити побеђено. Путеве зла и његов развој Господ најбоље зна, а наум зла је да избије веру код људи. Муњевити долазак Господњи неће се збити све док зло и добро не сазри, како каже свети Јован Златоусти. Дакле, када сазри пшеница онда се шаљу радници да жању пшеницу, а не пре, јер пшеница мора прво да сазри да бисмо од ње имали хлеб. Да све сазри у свету, и добро и зло, и да се Господ покаже да је Он тај хлеб којим би требало да се хранимо и да је Он то пиће које би требало да пијемо. Дух Свети нам је зато потребан, јер нас Он учи како треба да живимо и како да се спасавамо. Нека нам Господ да снаге и моћи да стражимо над собом, јер човек који стражи над собом он се стално исправља. Добра никада много, вере никада много, труда никада много, а онај човек који се труди да се исправи себе, он добија од Господа снагу да се и даље исправља. Нека нам Господ помогне да га дочекамо са вером”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Храм Успења Пресвете Богородице у Вукони у архијерејском намесништву тамнавском прославио је славу великом молитвеном свечаношћу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање епархијског свештенства и свештеномонаштва. -Кад погледате природу која нас окружује, видимо како све у њој има смисао, а то даје Господ, Творац свега и давалац живота. Дао је свету најлепше мирисе, човека као боголико биће створио, а он чини свашта што уништва Божју творевину. Природа воли човека и човек мора да воли природу, јер лепота творевине сведочи о лепоти Творца, беседио је епископ Милутин на светој Литургији у храму Успења Пресвете Богородице у Вукони. Подсетивши на благослов рађања од Бога дат роду људском, владика Милутин је указао је на грех абортуса, врло распрострањен у нашем народу: -Данас је празник Пресвете Богородице и сви који тај грех имају на својој души требало би да њој да завапе да код Сина свог измоли милост и помогну децу која расту без родитеља и у сиромаштву. Господ ће опростити сваки грех, ако се искрено покајемо. Зато нам је дао свету Цркву и у њој свете тајне исповести и покајања. Многе империје су биле снажне, али нису могле победити смрт. Зато је било потребно да дође Спаситељ света, обећан када је човек погрешио. Смрт је закуцала у тело Мајке Божје. Зашто? Свети Отац Јустин каже: `Лагана смрт је дошла на Мајку Божју и заспала је лаганим сном.` После тога Господ Христос ју је пробудио као праведног Лазара и Јаирову кћер. Христос смрт назива лаганим сном. Сви ми хришћани то морамо доживети. Али, опасно је ако нам душа умире, ако дозволимо да грех овлада нама. Господ Христос је подигао Мајку Божју на небо и горе је васкрсао. Ето радости, браћо и сестре! Нема страха од смрти, морамо заспати сви лаганим сном. Онда, о Свом Другом доласку, Христос ће срушити остатке смрти и васпоставити вечно царство. Радујмо се, браћо и сестре!, беседио је владика Милутин. Владика Милутин је честитао славу свештенику Предрагу Велимировићу и Црквеном одбору, похваливши презвитеру Јелену која се са својим супругом брине о храму у Вукони и подиже четворо деце. -То је вредно сваке похвале, јер само новим нараштајима можемо се обновити као народ, поручио је Владика. Извор: Инфо служба СПЦ / Радио Источник

У петак, 12. јула 2019. год., ПетроПавлов манастир је прославио манастирску славу. Свету Архијерејску Литургију служио је Владика Григорије уз саслуживање Владике Атанасија и свештеника наше и других eпархија. Послије читања Св. Јеванђеља бесједио је Владика Григорије. У току Свете Литургије у чин свештеника рукоположен је Ненад Живковић, који ће бити на служби у Њемачкој епархији СПЦ. Св. Чаши је, као и увијек на овај дан, приступило више стотина причасника, који су се причешћивали из више путира. Након тога су вјерни у свечаној литији уз појање тропара извршили опход око манастирске порте. По повратку, испред храма Св. Ап. Петра пререзан је славски колач, приликом чега се присутнима честитали манастирску славу игуман манастира Тврдош Сава и градоначелник Требиња Мирко Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Не толико давно изнео сам статистику колико је новца потрошено на СМСове којима се гласало за учеснике риалити шоуа. Било је ту различитих коментара и реакција, што сасвим нормално. Нисам осуђивао, само сам био веома тужан и разочаран чиме се људи разоноде и где троше свој тешко стечен новац. Данас видим море осуда због расипништва и почетка неког новог риалитија. Наводе шта је све купљено, направљено, колико пара је на то потрошено, ко све учествује, какви су то људи… Знаjу поприлично много података за неке који не гледају риалити шоу, зар не? Увек ми је било необично да они који највише критикују риалити шоуове знају сувише детаља о њима. Ја немам појма шта је то, ни ко су ти људи, јер ме није брига. Такви критички постови иду под руку Жељку Мировићу и осталима из полунагог племена, јер их ипак рекламирају. Истицање како је боље послати поруку за болесне, него гласати за Јацу Млекарицу је такође сувишно. Наравно да је боље, али баш људе брига. На крају крајева, ко жели да помогне сиромашнима, помоћи ће из личних уверења, а не да тера инат риалитију. И опет, Жељко је бизнисмен, не ради он то да би циљано деградирао друштво, он то ради да би, једноставно, зарадио паре. Зна шта људи воле, шта им је потребно да би се ошамутили и заборавили на сурову стварност, и то им и даје. Не оправдавам, ружичасти сносе кривицу, али они су плод средине у којој живимо. Први “Велики брат” није имао псовке, ни голотињу, нити су учесници испуњавали опсцене захтеве продукције. Јер тада опште стање друштва није било толико неморално и ненормално као данас. Све у свему – није риалити једини кривац због уништавања друштва. Уништено друштво је криво што такав програм постоји. Марко Радаковић Видовдан