Претражи Живе Речи Утехе

Владика Теодосије крстио 11. дете породице Вуковић из Житковца код Звечана SRPSKA.PRAVOSLAVIE.RU У петак, 9. децембра 2022. године, Епископ рашко-призренски г. Теодосије, крстио је 11. дете породице...

НИКО И ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ Владика Јован Ћулибрк о Нико и њеном гласу трагично узвишене лепоте: Рађање музике из духа холокауста Пише: ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРК Уторак, 14. дец 2021, Лу Рид је за Нико рекао: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек." Речено је неодвојиво и од њеног дјела. „Радиоактивни нуклеус" искуства Другог свјетског рата и холокауста истовремено је онемогућавао Нико да живи свој живот и стварао њоме величанствен низ умјетничких дјела, јединствен у својој аскетској узвишености и величанствености, скоро неупоредив не само унутар поп музике и поп културе, него и у оквиру укупног људског стваралаштва. Нико (рођена као Криста Пефген у Келну 1938, умрла 1988) „Током 2004. године, провела сам анкету ограниченог обима која се састојала од разговора за усмену историју с Нијемцима који су за вријеме националсоцијализма били дјецом или младим људима", пише Керолин Бирдсал на почетку своје groundbreaking студије Nazi Soundscapes. „Оно што је привукло пажњу, међу другим темама, била је њихова повишена свијест о звуку у свакодневици урбаног живљења, нарочито током Другог свјетског рата, и осјећање да су ушевидци тог раздобља." Но, по запажању Бирдсалове, ритмичка хармонија, технолошка иновација и национална утопија - идеали нацистичког друштва развијени из Вагнеровог Gesamtkunstwerka и развијани унаточ рату - нису се могли одржавати у ратним условима јер су „претпостављена неутралност медија и пажња публике били разбијени неконтролираним звуком рата споља." Тај звук, звук рата споља, не само да је превладао конструисани идеолошки звучни наратив нацистичке Њемачке, него је - преплетен с њим - створио звучни амалгам који је у поратним деценијама био несавладив за линеарне наративе који су покушавали да пацификују њемачко сјећање на рат (а посебно на холокауст), а били су базирани на казивању, писаној ријечи, фотографијама па чак и филмовима. The Velvet Underground & Nico: "I'll Be Your Mirror" (с видео снимцима Ендија Ворхола) Указујући на разумијевање мита о Нарцису које је развила Гаjатри Спивак, по коме „Ехоино понављање Нарцисових ријечи може измијенити њихово изворно значење, независно од њене намјере", Бирдсалова каже да то отвара пут ка "сонару који покушава да зађе иза тзв. ‘буке' званичних дискурса", и закључује да "њемачко друштво у протеклих шездесет година није нужно остало нијемим о периоду нацизма". „Поноћни вјетрови приземљују се на крају времена / Тамница тоне у дремеж до краја времена / Буревјесник отпјевава звук кућног звона до несвршеног краја времена", стихови су пјесме Evening of Light њемачке пјевачице Нико с њеног албума Marble Index из 1968. године којим је она извела коперникански обрат у свом животу и од Ворхоловог модела и Фелинијеве звијезде постала ... неко и нешто друго. (У овом тексту се морало подразумијевати да читалац зна ко је Нико јер би њен CV био презахтјеван за предвиђени обим чланка.) Evening of Light Достојни неког Götterdämerunga који би био писан на крају XX вијека - уосталом они реферишу на Вагнерову O du, mein holder Abendstern из Tannhäusera колико и на Блејкову Evening Star - ови стихови су свакако пророчки, колико ће пророчко бити и њено ултимативно читање Морисонове The End. „Она је живјела у другој димензији", како Џенифер Отер Бикердајк, у књизи која је по свему покушај да се напише дефинитивна биографија Нико, цитира њеног сарадника из осамдесетих Џејмса Јанга, који је и сам написао не једну књигу о Нико. „Све је то потицало од њеног насилнога дјетињства. Она није могла да се отргне од трауме одрастања у нацистичкој Њемачкој. То искуство ју је емоционално закључало." Иако ће Отер Бикердајк посветити за овако амбициозну накану запањујуће мало простора самој музици Ниkо - по неколико страница за сваки албум - она ће први пут истражити њене формативне године довољно детаљно да бисмо могли видјети како је то одрастање у soundscapeu нацизма текло. Одакле долазе пјесме? Када су питали Нико одакле долази њена лирика, Нико одговара да је она проистекла из њеног доживљаја Берлина 1946. године (она тада има осам година), и „гледања цијела града разореног. Волим пало царство, слику палог царства." „Егзекуција америчког наредника који ју је силовао; берлински ваздух испуњен прашином с гробова" - ове слике одређује и Џејмс Јанг као кључне слике њеног живота. Те су слике звучне: када један од њој истински блиских људи, Дени Филдс, каже да „ти одрасташ под бомбама - то је било њено дјетињство", цијела ствар добива и свој конкретан звук. И закључак Дејвида Џеја, басисте Баухауса, јесте да је „кључ стварно у томе што је рођена под сјенком Другог свјетског рата која се надвијала над њом, и она је тога била јако свјесна. Нацисти и све то. Берлин ... Она је [...] производ свога времена на коју је то историјско доба утицало и она га коментарише на њен сопствени креативни начин." Отер Бикердајкова је доиста дала глас многим перспективама на Нико и уредно је пренијела скоро свеопће мишљење како је Други свјетски рат кључно утјецао на њу. Значајна новост коју доноси ова књига јесте сазнање тога колико су у утицају рата и нацизма на Нико значајно мјесто имали судбина Јевреја и нацистички систем терора: синагога запаљена у Келну у Кристалној ноћи била је само стотињак метара од Meister Gerhard Strasse где је тек рођена Криста Пефген живјела са својом мајком; директор дјечјег дома у коме је Криста била једно кратко вријеме смјештена - био је истовремено и шеф пројекта Т4, убијања „невриједних живота", за Берлин. На капији логора Аушвиц II Биркенау, мај-јун 1944. Akcija T4 Aktion T4 је нацистички програм очувања чистоте више расе у којем су систематски убијани ментално болесни, стари, инвалиди, хомосексуалци и други непожељни елементи. Програм је започео крајем 1939, а званично је завршио 1. новембра 1941. године након протестне проповиједи католичког бискупа Минстера Кеменса Аугуста вон Галена. Људство "Програма еутаназије" било је премјештено у "Акцију Reinhardt", и различите нацистичке институције преузеле су убијање на себе. Према изворима који су кориштени на суђењу у Нирнбергу, програм еутаназије је коштао живота око 275.000 људи; други извори процјењују број жртава на око двије стотине хиљада. „Казивала би ми свакакве ствари о свом дјетињству", прича Џејн Голдстроу, „о томе како је морала да прескаче стрељане Јевреје и такве ствари", несумњиво и о томе како је „гледала влакове смрти како се котрљају ка логорима". Дечак хода међу лешевима у концентрационом логору Берген-Белзен по његовом ослобођењу у априлу 1945. У Манчестеру Нико нотира да је вријеме јеврејских празника: "Јеврејска Нова година је најпобожнији дио године и сав Народ пости цијели дан". Штавише, Нико је као шабатни гој палила свијеће свом кућевласнику Јеврејину и укључивала му пећницу, и „то је радила и као дијете". Коначно, у кључном моменту свог живота, у пустињи с Џимом Морисоном, она овако описује живот у визији који су тамо нашли: „Били смо као Индијанци који су живјели на овај начин хиљадама година, прије хришћана, једнако дуго као и Јевреји." Рат је, коначно, одредио и њен скитски и аскетски начин живота: ако „она није имала много више од одјеће на себи, ствари у тој њеној торби и хармонијума", било је то зато што је она с мајком „живјела у једној соби у подруму куће срушене у бомбардовању, као и сви у Њемачкој у то вријеме". Нико 1979. Трансформација дјетињства Нико и звука рата, и рата и холокауста самих, у низ њених ремек дјела - албума Marble Index, Desertshore, The End и Camera Obscura, који се протежу у периоду од 1968. до 1985. године - раскрива се у начину на који је Јоланда Гампел покушала да се носи с немогућношћу трансфера искуства холокауста и, сљедствено, с провалијом између покољења које је прошло кроз холокауст и покољења коме то искуство мора да се пренесе. „Позајмљен из нуклеарне физике, појам ‘радијација' је метафора за монструозне посљедице изазване социо-политичким насиљем", каже Гампелова. Радиоактивна идентификација, наставља она даље, „може нагло испливати у моментима екстремних трауматских тензија; и онај који носи такву метафоричку радиоактивност у својој психи или у свом тијелу, као траг или нуклеус идентификације у било којој форми, може себе наћи затвореним и неспособним да живи свој живот." Нико у Београду 1987. Трауматске тензије у животу Нико, које је Отер Бикердајкова заиста минуциозно документовала и приказала у свој књизи, јесу њу онемогућиле да живи свој живот и Нико је практично почела да живи апокалиптичну свечовјечанску трауму коју је проживела као дијете, „фантазматски асимиловану, фиксирану и интернализовану", рагнарок Другог свјетског рата. Овај „радиоактивни нуклеус" као „бескрајни, убрзани процес у коме било шта може да се уобличи и потом одмах нестане", који „парадоксално, садржи сваку могућност за промјену", истовремено је онемогућавао Нико да живи свој живот и стварао њоме величанствен низ умјетничких дјела, јединствен у својој аскетској узвишености и величанствености, скоро неупоредив не само унутар поп музике и поп културе, него и у оквиру укупног људског стваралаштва. Коначно, стваралаштво Нико је и свједочанство о једном њемачком гласу који је глас рата, смрти и холокауста - и глас трагично узвишене љепоте. Документарни филм о Нико: "Nico Icon" (1995) Књига Џенифер Отер Бикердајк детаљно и са усрђем документује како је живот Нико био опредељен њеном немогућношћу да живи сопствени живот, и како се то манифестовало у њеним односима с људима око себе, који у низовима пролазе кроз ову књигу, један заумнији од другог. Ова књига први пут даје и довољно материјала да се разложно може поимати и размишљати о начину на који је она била просто рођена у звучном пејсажу Другог свјетског рата, нацизма и холокауста и како су они као нека понорница унутар Нико (пре)усмјеравали њен фасцинантни живот - иако писац маши да ту успостави изравне везе. Коначно, оно чиме се ова књига уопште не бави то је сама суштина Нико: њено стваралаштво које је она сматрала толико важним да је сопствени живот зауставила да би се то стваралаштво родило. Као што је Лу Рид рекао за саму Нико, а што је неодвојиво и од њеног дјела: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек." Та димензија Нико за Отер Бикердајкову је остала непознаница. Velvet Underground & Nico: Femme Fatale Занимљиво је да је ауторица урадила доста солидан посао на најсличнијем могућем случају - уредила је прије пет година врло занимљиву књигу о Joy Division, можда зато што ју је радила у low profile - али када се Џенифер Отер Бикердајк на крају књиге обрати Кристи Пефген ријечима „Надам се да сам исправила неправду према теби", одговор је на жалост ипак одричан. Утјеха је барем да је ауторица својом књигом дала много драгоцјеног материјала за оне који су спремни да се подухвате сусрета с Нико који може да им измјени живот. Извор: Autograf Владика Јован Ћулибрк о Нико и њеном гласу трагично узвишене лепоте: Рађање музике из духа холокауста WWW.RTS.RS Лу Рид је за Нико рекао: „То је таква личност да након сусрета с њом нисте више исти човјек." Речено је неодвојиво и од њеног дјела. „Радиоактивни нуклеус" искуства Другог свјетског рата и...

32. tribina u ciklusu Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 20.2.2020. pod naslovom „Za društvo tolerancije i odgovornosti“. Govore vladika Grigorije, Rodoljub Kubat i Vukašin Milićević sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta, moderator Danijel Sinani. https://www.youtube.com/watch?v=y45JDPLoLws

По својој сопственој молби пензионисани али никада и умировљени владика Атанасије Јефтић наставио је ових дана свој мировински медијско пропагандни шоу. Схватајући мировину као вишак слободног времена да кафанско-навијачки и црквенорушилачки ратује са неистомишљеницима, даноноћно сурфује по интернету, пише некултурна и бизарна писма Патријарху и Синоду и војује са свима који нису његовог пензионерско-мргудског погледа на свет и стање у СПЦ, он је уместо бројаница узео тастатуру а уместо мировања, смирења и молитве изабрао дреку, гордост и ширење раскола. Својим најновијим срамном панагириком духовном му сину, дарвинисти и побеснелом уставном пучисти у САД – епископу Западноамеричком Максиму Васиљевићу, владика Атансије је коначно и до краја открио своје невешто скривано друго лице. Оно рушилачко, гордо, властољубиво,сирово и примитивно. Повадио је последњих месеци, онако на брзину и веома нервозно, све своје лоше скриване кечеве из рукава. Иако то није одлика «мудрих» коцкара јесте сигуран знак краха Тасиног блефирања. Свe његове раније скривалице, сви његови ранији медијски трикови, сада су се показали у свој својој немоћној огољености и сировој непрефињености. Владика у пензији Атанасије Јефтић у суштини је само открио свој велики духовни слом и уџбеничку непринципијелност. Таква навијачка настројеност и острашћеност говори о карактеру његовог стрмоглавог духовног пада. Он као да је непрекидно на трибинама неког фудбалског «вечитог дербија» или неке локалне сељачке кафане у Брдарици, што само говори о приземности Тасиног навијачког и кафанског дискурса. Као неки острашћени навијач он само што не почне да ломи чаше и столице од беса што га Синод СПЦ, заједно са његовим побеснелим духовним синовима Максимом и Григоријем, не признаје за свесветски ауторитет над свим свесветским ауторитетима. За некакву «похвалу целог православља» и некакве врхунске стручњаке по свим темама, од фудбала, преко Дарвина па све до канонског права. Посебно га боли што га као свађалачки настројеног пензионера више не зову на Сабор СПЦ! А и ко би у духу неке сулуде православне самоубилачке Ал Каиде сам себи постављао свађалачку бомбу на Сабор, само из страха што ће Таса из сујетног протеста после Сабора да џангрољиза уколико га не позову. Јака ствар. Нека умировљени немирко из Тврдоша слободно џангрољиза и гунђа као Мргуд Мргудовић из Штрумфова. Као да он и иначе не џагрољиза дан и ноћ. Велика ствар што ће Таса да се љути. Нека се љути. Да ли се он некада уопште и не љути? Елем, тај тзв. велики Таса, тај новојављени витез заштитник западних новина Блица и Данаса, изјави недавно да је епископ Западноамерички Максим, ни мање ни више – «похвала целог Православља». Да, добро сте прочитали. Похвала целог Православља! Питамо се по чему? Да ли по томе што је коврџави еп. Максим упорни и непокајани пропагатор безбожне теорије еволуције? Или због тога што аутокефалију СПЦ назива неканонском? Или зато што саветује канонској цркви у Украјини да се не љути што браћа му расколници из Кијева само на «други начин улазе у једну те исту Цркву Христову? Или по томе што је Максим још одвавно ратовао против свакога који се усудио да помисли или јавно искаже да Цариград нема право на дијаспору у целом свету? Или због тога што је Максим са двојицом епископа из САД-а извршио класичан фанарско-пентагонски црквени уставни пуч у Америци? Или зато што тројица пучиста нису позвали двојицу браће епископа на свој крњи стаљинистички Сабор у Чикагу? Или зато што тај познати тзв. слободоумац и демократа посве орвеловски и потпуно стаљинистички није дозволио никакво гласање на крњем Сабору у Чикагу, док су рушили устав СПЦ и од Цркве у САД правили невладину верску заједницу? Или због тога што су супротно наређењу СА Сабора целе СПЦ све горе наведено прекршили? Или зато што одлуку свог крњег пентагонско-фанарског Сабора у Чикагу нису доставили СА Синоду СПЦ на увид? Или због тога што су и Максим и остала двојица пучиста из САД, и пре него су одлуке њиховог диктаторског и крњег Сабора у Чикагу СА Сабор целе СПЦ уопште и разматране, исте већ пустили у оптицај? Или зато што Максим воли да црта женске портрете? Или због тога што је Максим и пре свог рукоположења чинио свашта неканонски и много тога ниско, па му ништа није фалило већ је и владика и «похвала целог Православља» постао? Навијачима Звезде и Партизана се може опростити таква крајња необјективност и пубетертска навијачка напаљеност, јер је то само фудбал и игра, али једном епископу, па макар епископу Мргуду Мргудовићу у пензији, тешко. Мада Таса још од раније периодично и циклично млатара разноразне глупости, он је панагириком свом помахниталом духовном сину, америчком уставном пучисти и чистачу пентагонско-фанарских лакираних ципелица – епископу Максиму, крајње озбиљно почео да се представља као крајње неозбиљан и духовно врло неуравнотежен и нестабилан човек. Човек коме треба хитна Божија али и братска помоћ за повратак истинољубљу и спуштање навијачке острашћености кроз враћање из стања дреке са трибина фудбалског меча и кафанског лумпераја на стање смиреног и иоле културног хришћанског разговора. После његовог најновијег срамног хвалоспева дарвинисти, фанариоту и америчком рушитељу Устава СПЦ – епископу Максиму Васиљевићу, том погубљеном монаху са косом која лепрша у ваздуху самонамештене нарцисоидности, Тасу треба одликовати Орденом Лицемерја Првог Степена. После панагирика тој нескривеној лукавој змији отровници у мантији – владици Максиму, владика Атанасије је за свакога ко има грам мозга и пола грама савести изгубио скоро сваки кредибилитет. Он је нажалост почео да се понаша као искомплексирани и злобни старкеља из комшилука и као неки квазијунак инаџија из цртаћа за децу илити Мргуд међу Штрумфовима. Таса је скоро увек антипротиван јер, замислите наше дрскости, није увек све по његовом кафанском и навијачком поимању стварности. Он враћа поклоне добијене од патријарха Иринеја и дури се као најобичнија мусава клинчадија са улице. Али би упркос свему да га цене и поштују као патријарха Павла или пак самог светог Саву Немањића. У суштини он је постао једна трагикомична ходајућа карикатура истинољубивости, тужна духовна и телесна руина и ојађени апологета америчко-фанарског шпијуна у мантији – Максима Васиљевића и његовог духовног побратима, који најчешће хода у цивилу, владике Немачког Григорија Дурића. Каква мизерна епизодна улога за једног негдашњег горостаса а сада озлојеђене душе са смежураним лицем на коме се виде завист, пакост и немоћ. Заиста, кад великани пукну и тресну, проспу се јаче и више него обични људи. Тај тресак се чује до дубина пакла и до висина Раја. Никада нисам веровао да је Таса укључен у било какав ЦИА пројекат али ме својим последњим хвалоспевима лукавом разбијачу СПЦ Максиму Васиљевићу дебело замислио. И даље желим да верујем да Таса не ради за ЦИА али је то слаба утеха јер ЦИА изгледа да у Таси има бесплатног суперразбијача СПЦ на терену. Као и преко разних Тасиних и Амфилохијевих «поузданих» људи, типа проте од долара Велибора Џомића и сличних троструких шпијуна којима је једини животни мото – све за доларе, доларе ни за шта! Неко за ЦИА ради због пара, неко из убеђења, а неко из сујете. Таса то (не)свесно ради из своје слепе ситничаве озлојеђености на Свети Синод, патријарха Иринеја и владику Иринеја Бачког, која би упркос своје очигледне лицемерности желела да се призна за еталон истине. Како трагична и тужна слика стравичног духовног краха једног бившег гиганта а сада мајушног медијског кавгаџије, пијачног провокатора, букаџије петпарачке западне штампе и полуслепог и (не)свесног послушника разних Васиљевића, Дурића и Џомића, као и многих других доларопоклоника и љубитеља америчке кафе у кругу београдске двојке. Како време пролази и догађаји се нижу као на траци, јасно је и спаљеној савести да бледуњави нарцис и богословско поетични потрчко фанарских фанфара епископ Максим, својим самоинтервјуима и текстовима у којима даје подршку украјинским расколницима или пак патетично и извештачено кука над исконструисано угроженом слободом говора у СПЦ, само немушто скрива свој сопствени диктаторски и стаљинистички етос. Само покушава да оправдава и уједно неуспело сакрије свој лукави пентагонски црквено-уставни пуч у Америци. Само баца медијске димне бомбе у жељи да иза облака дима и даље, за рачун Цариграда, несметано руши СПЦ у САД, шири своје шупљопразне приче о уникатности обавезности изучавања теорије еволуције, наклапа о тобожњој неканоничности хиротоније и аутокефалије Светога Саве или апологира своје хвалоспеве расколнички и папистички посрнулом Фанару. Оно што се после свега само од себе намеће као закључак свакоме ко има више од три грама мозга и два милиграма савести, јесте да је Максим своје прорачунато лупање по дивизијама једним делом писао по директним Тасиним сугестијама и саветима. То што учитељ не би да пише, да се не замери Цариграду или Москви, или пак српској црквеној јавности, то ће писати Нарцис са коврџавим увојцима теолошке извитоперености Максим. Како другачије објаснити да после свега, по речима духовно просутог владике Атанасија Јефтића, пентагонски уставни пучиста Максим од еволуције јесте, ни мање ни више, “похвала целог православља”! Сувише је провидно да би било случајно. Максим у нечему изгледа само дође као нека млађана пешадија несмиреног пензионера еп. Атанасија Јефтића, која кад бива покошена првим рафалом аргумената, после изласка на терен медијске и духовне битке, одмах бива збрињена и брањена Тасином хитном медијски-медицинском помоћју и овенчана Тасиним панагиричним венцима. Само онај који је у нечему и инспиратор Максимових глупирања, са таквим жаром и таквом бестидношћу, истог тог Максима може тако упорно и панагирично бранити. И заиста, у нечему су и Максим и Григорије само скривене Тасине пројекције у стварности и малене играчке његовим рукама. Све из једног простог разлога – да иако добровољно и самоиницијативно пензионисан, Таса некако успе активно заживети у стварности свих дешавања у СПЦ. Па макар и кафанско-навијачким глупирањима. И то не просто заживети него предводити целу СПЦ, јер он не трпи бити у другом плану. Да није тако, не би Таса своју духовно и телесно распуштену дечурлију Максима и Григорија тако слепо навијачки, провидно кафански и јефтино уличарски бранио, уједно их трагикомично дижући у небеса са којих су ова двојица одавно пали у песак дубровачких плажа и америчког Холивуда. Сам Атанасије се својим панагириком пучисти, фанариоти и дарвинсти Максиму до краја офирао. Нико му заиста није крив осим њега самог. Ми му можемо пожелети да му Бог дарује покајања и смирења и да му кроз покајање и смирење опрости велики грех провидне и срамотно упорне подршке једном отвореном пучисти и разбијачу СПЦ у Америци. За почетак, нека је владици Атанасију – «вјечнаја памјат». Ред је да и он попије један заслужени јавни «парастос», као што је својевремено са духовним му братом митрополитом Амфилохијем циркузантски срозао сакралне молитве на ниво кича на београдском Тргу Републике. Својим панагириком пучисти и америчко-фанарском потрчку епископу Максиму Васиљевићу, Таса је заиста академски и духовно умро, и то на очиглед целе српске црквене јавности. Пре своје физичке смрти Таса је уснуо сном панагиричне похвале великом безаконику Максиму. Ред је да га на медијској Маракани публично «опојемо» пре истека 90-ог минута. Можда га превремени јавни медијски «парастос» врати памети. Мада чисто сумњамо. Напаљени наавијачи се обично кају само кад их притворе због паљења и рушења стадиона. Тасине навијачке бакље су нажалост одавно запалиле стадион. Далеко пре најјновијег „великог дербија“. Он и даље, без обзира на катастрофално лоше дриблинге и узастопне аутоголове његовог ученика еп. Максима, као какав напаљени клинац са трибина стадиона све јаче и јаче виче и пева: Алеее, алеее! Алеее, алеее! Похвали си Православља Максимеееее! Пиши му у памет, што каже наш мудри народ. Отац Петар Драгојловић за Видовдан

ВУК БАЧАНОВИЋ – С КИМ СИ ОНАКАВ СИ: ДВОЈАЦ ЂУРОВИЋ-ПЕРОВИЋ Аутор: Вук Бачановић Некако се сматра за ствар лијепог васпитања да клирици једне епархије или епископа не би требало да се негативно изјашњавају о епископима или клирицима других епархија. То они не би требало да чине чак ни са знањем свог локалног епископа, а камоли без његовог знања. Ниједно ни друго није лијепо. Зар не? Ипак, за разлику од других православних црквених средина гдје се овај принцип лијепог понашања поштује, на српској црквеној сцени видимо оне који пате не само од одсуства пристојности, него и канонских норми. Када је с прољећа 2019. године црквена јавност (највише она која чита интернет форуме) наишла на низ клеветничких текстова свештеника Зорана Ђуровића уперених против појединих личности у Српској Православној Цркви (као и против Васељенске патријаршије и њеног поглавара), многи су се питали откуд таква острашћеност код једног служитеља Божијег олтара? Како неко ко приноси бескрвну жртву Јагњету Божијем може да бљује толики отров на рачун неистомишљеника? Одговор је лак: та личност пати од чудне спреге гордости, зависти и неваспитања. Неистомишљеници јереја Зорана Ђуровића су вјероватно многи, али је он „таргетирао“само неке. Десило се (случајно?) да су то искључиво они које не подноси бачки владика Иринеј, а међу њима се нашао и епископ Максим, иначе професор универзитета. Поклопила су се писања поменутог јереја са писањима (и поступцима) двојице српских епископа: бачког Иринеја и крушевачког Давида. Оно што је Ђуровић прикупљао као „радни материјал“ и објављивао на форумима, то су ови епископи преузимали и објављивали у својим текстовима. Кад год би овој двојици понестало„доказа“, ту се налазио јереј Ђуровић са својим исконструисаним и по интернету набацаним лажима и клеветама. Није уопште тешко пронаћи ту везу јер примера има на претек. Индикативно: Иринеј бачки креће у лични рат са Вартоломејем (преко Српске Цркве), а Ђуровић (са осталим „форумашима“) потпомаже оспоравањем сваког првенства и свих прерогатива. Но, довољно је видети шта је против Максима писао Ђуровић и како је то вјешто прикривено, али ипак препознатљиво, понављао бачки владика Иринеј. А онда, послије мајског Сабора ове године, писања Ђуровићева се у потпуности подударају са „писанијима“ крушевачког владике Давида. А мета њихових текстова су епископи Атанасије и Максим, као и неки професори Православног богословског факултета. Са великом дозом наслађивања двојац без кормилара по имену Перовић-Ђуровић измишљао је којекакве неправовјерности и тобожње пропусте у мисли и дјелу поменутих личности. Трајало је то и прије а и послије 9. августа. А зашто је тај датум необичан? Да ли због празника Св. Пантелејмона? Не баш. Постоји један разлог који повезује сва претходна и потоња писанија како Ђуровића тако и Перовића. Наиме, презвитер Зоран Ђуровић је 9. августа 2019. године добио канонски отпуст из Митрополије Италије и Мелите за Епископију крушевачку, на захтјев епископа крушевачког Давида од 2. августа 2019. године. Овај трансфер је услиједио као награда Ђуровићу за сав његов прљави посао. Прљав из два разлога: прво, због тога што је Ђуровић вулгарно клеветао Цркву која га је хранила, па онда је,када му је то више одговарало, напустио, а друго, зато што је владика Давид (који је, да ствар буде бизарнија, био професор хришћанске етике на теолошком факултету) постао пуна подршка и преносилац ове моралне прљавштине и вулгарности. Наиме, није само неетично подстицати своје клирике да се доказују бљувотинама, него је то и нехришћански, небратски и нељудски. Али каквог смисла има прелазак Ђуровића у епископију којом управља Перовић? Епископ Давид је годинама важио за ћутљивог монаха и повученог епископа који се трудио да својим теолошким списима вјерно изрази предање. Оно што он чини у посљедњих пола године спада у теолошки шунд увијен у логореју теолошких фраза. Осим што се удружио са оговарачима, сплеткарошима, клеветницима, ругачима, завидљивцима (све ово на трагично репрезентативан начин персонификује Ђуровић) владика Давид је несвјесно показао истинитост оне древне: „с ким си онакав си“. У историји Цркве постојали су такви завидљивци и клеветници: у 4. веку Јероним Стридонски је са Запада (а и на самом Истоку) клеветао и ружио своје неистомишљенике у Палестини, док против Св. Атанасија Великог многи „нису престајали да пишу (сплеткаре), и тако су против њега били упорни, да су клеветали и стање у његовој епископији, показујући се као непријатељи и мрзитељи овог мужа, и лагали су, само да би га лажима представили кварнога“ (Апологија против Аријанаца 6,2-4). Тешко, међутим да се овај примјер, у потпуности, може примијенити на тандем Перовић-Ђуровић, будући да су у прошлости и клеветници имали обзира барем утолико да буду клеветници са стилом. Дочим, су сви простаклуци и „искакања из шина“ поменутог двојца, у толикој мјери бахати да немају проблема да отворено признају како су и на који начин купљени. Па тако на Ђуровићевом фејзбук профилу који служи као главни полигон његове морбидне циркуске тачке дословно читамо: „Данас смо имали част да будемо угошћени код Владике Иринеја. Велики господин. Дођосмо празних руку, а вратисмо се са даровима да смо их једва могли носити. Да не помињемо част да разговарамо са њиме. А имамо и најновију максимијаду…“ Дакле, Ђуровић не само да није исто што и древни црквени оговарачи, већ се спушта на ниво „Парова“ и „Задруге“, чији учесници свјесно пристају да од себе праве идиоте за храну и нешто сиће. Међутим, оно што заиста повезује Ђуровића и Перовића са тужним историјским примјерима неправедног гоњења разних личности јесте управо то да су и они ангажовали сва расположива, паи недопустива средства – клевете, интриге, подметања моралних, канонских и политичких „кривица“, незаконите синодске осуде, подбуњивање народа путем медија, припрему прогона и изолације. Поменусмо интернет форуме. Један од њих је „Живе речи утехе“ (pouke.org) гдје се по правилу о неистомишљеницима владике Давида, владике Иринеја бачког и презвитера Ђуровића ријетко када може наћи лијепа реч. Ако узмете у обзир да је уредник овог сајта свештеник из крушевачке епархије, да на њему под псеудонимом наступају сарадници бачког и крушевачког владике, а да је овај форум у ствари „мисионарско одељење СПЦ“, тада ћете схватити о каквој злоупотреби Цркве се ради. Мисионарска установа СПЦ блати оне епископе који нису по вољи епископа бачког и епископа крушевачког. Питате се зашто на мети форумаша нису нашли, рецимо, професори литургике или пастирске психологије теолошког факултета? После ових увида, одговор вам се намеће сасвим јасно: зато што се на тим катедрама се налазе искључиво духовна деца владике бачкога. Ко год је читао Св. Јована Златоустог зна да су и у његово вријеме, слично нашем, изношене разне клевете на рачун свештеникâ. Међутим, овај отац Цркве који доживио интриге од једног дела клира ипак најоштрије осудио клеветање свештенства као „најкукавнију“ од свих страсти, и најоштрије укорава чак и оне који не се не труде да „побијају“ (данас речено: демантују) те клеветнике свештеникâ, „не само када је то што говоре лаж, него и када је истина“. Црквено гледано, лаицима није дозвољено да осуђују оне у свештеничком чину. Као што примјећујемо, Златоустове речи су значајне и актуелне и данас. Можда ћете се запитати да ли у Цркви постоји механизам који би онемогућио овакве појаве? Наравно да постоји: двијехиљадугодишње предање је изњедрило низ канона који то предупређују. Читаоци ће претпоставити да постоје канони, попут шестог канона Другог васељенског сабора, који се баве проблемом оних који желе „да смуте и сруше црквени благопоредак, злобно и клеветнички измишљају некакве оптужбе против православних епископа који управљају Црквама, покушавајући (тиме) ништа друго него да окаљају углед свештенства и да изазову нереде код мирољубивог народа“. У свим тим случајевима, постоји могућност да онај „који каже да му је нанета неправда, ма какве да је вјере, треба да нађе правду” (исти канон). Међутим, како тражити правду када и клеветник и епископ удруженим снагама, са дистанце интернета, ударају на своје противнике? Тако, Св. Василије Велики у канону 89 каже: „Стари обичај, који је владао (практикован) у Црквама Божијим, служитеље је Цркве, провјеравајући са сваком тачношћу, примао, и веома се разматрало њихово владање: да нису клеветници… како би могли остваривати освећење, без којега нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). И то су испитивали презвитери и ђакони, који живе са њима, и о томе су извјештавали хороепископе, који би, добивши гласове поузданих свједока, о томе обавјестили епископа, те би тако убројали (дотичнога) црквенослужитеља у ред свештенства“. Међутим, да ли се може очекивати да је крушевачки владика – у духу наведеног канона – прије пријема једног проблематичног клирика претходно размотрио његово владање и, тек на основу мишљења и савјета свог свештенства, одлучио да позитивно одговори на молбу презвитера Ђуровића? Ако није, онда штета по крушевачку епархију. Ако јесте, онда су достојни жаљења. Мислите ли да је презвитер Зоран Ђуровић извјестио своје читаоце на разним форумима о своме трансферу од 9. августа? Одговор вам је познат (наравно да није!), а разлог томе није његова луда храброст, како он то дефинише, него још један у низу његових марифетлука. Зашто откривати своју епархијску припадност у тренутку када можете под плаштом Васељенске патријаршије да се хвалите како сте храбри јер, ето, можете Вартоломеју да у лице саспете све што имате против њега?! Или зашто откривати да сте клирик крушевачког владике у тренутку када удружено наступате против неистомишљеника? Врло смјело (зар не?!) за једног „пророка“ и „аву“ који сљедбенике опчињава својим јефтиним форама и вулгарним „открићима“. Оно што је Томислав Терзин у биологији то је Зоран Ђуровић у теологији. Осим тога, крушевачки владика г. Давид тренутно заузима положај члана Светог архијерејског синода Српске православне Цркве.Многи су били непријатно изненађени оглашавањима овог епископа који је својим писменим саставима злоупотријебио службени положај члана Синода тако што је јавно коментарисао одлуке и дописе који су повјерљиве природе и небратски и уврједљиво писао о другим личностима, посебно архијерејима. Његово сврставање уз једну овако компромитовану особу уноси до сада небивалу праксу неукусног доцирања и вријеђања других архијереја са чиме би се морало хитно престати, па и то тражи саборску расправу. Напустивши Васељенску патријаршију, пошто је исту оцрнио и оклеветао као можда ниједан клирик ове древне првопрјестолне Цркве, Ђуровић се обрео у крушевачкој епархији. Судећи по његовом претходном понашању, за неке би било природно да се крушевачки владика запита докле ће овај презвитер бити вјеран његовој„агенди“ и када ће се окренути против њега. А можда би и благочестиви клир ове епископије могао да се запита како је његов епископ у свезу свога клира могао да причисли театралног оговарача, сплеткароша, клеветника, ругача, завидљивца? Једном рјечју, вирутелног циркусанта? Да ли они имају неку одговорност у томе? Политикон ВУК БАЧАНОВИЋ – С ким си онакав си: двојац Ђуровић-Перовић – Политикон POLITIKON.RS

Са једне дискусије на фејсбуку која је настала када је један члан оптужио светог владику да стоји иза једног броја ликвидација у Другом светском рату, у околини манастира Љубостиња. На ово се надовезао један црквени историчар који пише редовно за Каленић, зове се Небојша Ђокић: -------- Branka treba da znaš da su tzv sabrana dela Nikolaja Velimirovića u stvari odabrana dela istog. Ono što ljudi ne znaju to je da je Nikolaj do Prvog svetskog rata bio glavni pristalica ekumenizma u SPC. O tome postoji veliki broj njegoih radova objavljivanih u časopisima, ko želi, lako može da se uveri u to. Naravno ti njegovi radovi nisu ušli u ta sabrana dela. Nikola je bio i glavni predstavnik struje koja je odobravala i zalagala se za drugi brak sveštenika pa se čak zalagao i za to da i vladike mogu da se žene. Postoji veliki broj njegovih radova i na tu temu. Postoji i veliki broj njegovih anti semitskih radova a između dva svetska rata bio je jedan od retkih vladika podržavalaca pokreta Zbor (Ljotićevaca). Tokom rata bio je veliki protivnik ne samo komunista (partizana) nego i JVuO, ovo zadnje su uvek prećutkuje. Ljudi koji su stradali zbog vladike Nikolaja nisu bili pro partizanski nastrojeni nego pristalice JVuO. Od početka 1942. do leta 1944. godine oko 80% ubijenih u Srbiji je stradalo u četničko ljotićevskim razračunavanjima. Na primer, u Braničevskoj eparhiji je tokom Drugog svetskog rata 16 sveštenika ubijeno u četničko ljotićevskim razračunavanjima a samo 8 su ubili komunisti. ---------- Одмах да кажем, велики сам поштовалац св.вл.Николаја, време у коме је живео је било више него лудо, а реч је о изузетно комплексној, генијалној личности. Знамо да је једно време свети владика "заратио" са целим Сабором СПЦ тј. није долазио на седнице све до измирења у манастиру Каленић нпр. Доста тога што је Небојша овде написао сам знао, али ме занима да ли је неко читао ове радове владике везане за екуменизам објављене у часописима, као и радове везане за другобрачност свештеника. Такође и ово је занимљиво око односа према ЈВуО, као и о тим тзв. антисемитским радовима не узимајући у обзир познато дело Кроз тамнички прозор које је доступно широј јавности.