Претражи Живе Речи Утехе

Напад радикала на храм у Ивано-франковској области показује шта се може изродити на територији читаве Украјине уколико власт настави да се мијеша у унутарцрквени живот, изјавио је замјеник шефа Одјела за спољне црквене везе Московског патријархата протојереј Николај Балашов. Раније данас из УПЦ је саопштено да су радикали из „Десног сектора“ заузели храм канонске Украјинске православне цркве у Ивано-франковској области. Инцидент се догодио око 13 часова у селу Богородчани. Нападу је изложен храм Свете Тројице. Националисти су поломили царске двери, разбили прозоре и претукли вјернике. „То је жалосна најава могућности трагичног развоја догађаја на Украјини у случају буде ли се мијешање државних органа у унутарцрквени живот продужило. Уколико се политика буде мијешала у живот вјерника, могуће су тешке последице у читавој Украјини“, казао је Блашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

ЕКСКЛУЗИВНО! САОПШТЕЊЕ Нове Српске Демократије поводом учешћа официра Војске ЦГ на прослави „Олује“ Нова српска демократија најоштрије осуђује чин велеиздаје официра Машуловића и оних који су га послали на прославу злочина над српским народом. Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић Не могу се наћи ријечи да опишу морално посрнуће режима и свих оних грађана који исти искрено подржавају. Најновији доказ за то је и данашње присуство официра Војске Црне Горе на прослави ,,Олује“, највећег етничког чишћења у Европи, после Другог свјетског рата, у ком је протјерано 250.000 српских цивила са простора Републике Српске Крајине. Читаву манифестацију на којој је присуствовао Иван Машуловић, официр војске Црне Горе, пратила је усташка иконографија и заставе на којима је извезен усташки поздрав ,,За дом спремни“. Толико је далеко отишла црногорска власт, да је одлучила и да наруши вјечни починак страдалих ратника из Црне Горе у хрватском логору Лора у том истом рату. Стравична мучења, вађење очију и кидање ушију и језика који су претходили убиству војника из никшићко-шавничке групе у том логору, данас су добила амин од режима у Црној Гори који је официра војске Црне Горе, Ивана Машуловића, послао да стане уз раме са Готовином и Маркачом и прослави са њима протјеривање Срба и ,,Дан побједе и домовинске захвалности“. Отишао је Иван Машуловић да се захвали данас онима који су кидали уши и вадили очи нашим војницима које је ова иста држава послала у рат против оних којима је данас пољубио скуте. Нисмо чекали дуго да Душко Марковић покаже да је српски Патријарх био у праву када је Црну Гору у којој је он премијер упоредио са НДХ. Када год помислимо да режим не може више понизити Црну Гору и ниже пасти у својој политици, они успију да докажу супротно. Сада је јасно да стихови Секуле Дрљевића нису у химну Црне Горе уметнути случајно, но као путоказ у ком смјеру треба да иде држава Црна Гора. Уколико је ова власт чином слања свог официра Ивана Машуловића, да се нађе уз раме са Готовином и другим зликовцима, славећи српско страдање, жељела да пошаље неку врсту поруке Србима у Црној Гори, морамо да кажемо да нисмо нимало забринути. Напротив, сада знамо са ким имамо посла. Наша једина порука је да Црна Гора неће завршити тамо гдје је желио да је види Секула Дрљевић и гдје желе да је виде садашњи властодршци. Црна Гора Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског однијеће побједу над онима чија ће брука вјечно да живи. Марко Ковачевић, портпарол НСД http://hronograf.net/2018/08/05/saopstenje-nove-srpske-demokratije-povodom-ucesca-oficira-vojske-cg-na-proslavi-oluje/

Др Будимир Алексић, професор Цетињске богословије и посланик у Скупштини Црне Горе, на 25. конференцији Интерпарламентарне скупштине православља, одржаној у Атини од 25. до 30. јуна, говорио је о угрожености парламентарне демократије и хришћанских вриједности у Црној Гори. Његово обраћање учесницима конференције објављујемо интегрално: Поштовани господине предсједниче Интернационалне скупштине православља, поштоване господине генерални секретаре, Ваша високопреосвештенства, часни оци, даме и господо учесници ове јубиларне 25. конференције ИСП! Велико ми је задовољство и изузетна част и привилегија да овдје, у Атини, гдје је настала идеја демократије и гдје је демократија рођена, говорим о овако важној теми као што је: Парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Посебна је привилегија говорити на овој јубиларној 25. по реду конференцији Интернационалне скупштине православља, асоцијације која има важну мисију очувања и промовисања православља – вјере чије се идеје и вриједности налазе у темељима европске цивилизације. Пошто долазим из Црне Горе, желим овом приликом да укажем на неколико чињеница. Прије свега желим да нагласим да су у Црној Гори угрожени и парламентарна демократија и хришћанске вриједности. Црна Гора је једина земља од свих земаља бившег источног, социјалистичког блока, у којој није дошло до демократске смјене власти. Иста партија влада тридесет година. Дакле, Црна Гора још није успоставила принцип смјењивости власти, демократским путем, на изборима. Умјесто демократског поретка, зацементиран је аутократски поредак гдје се опозиција прогања, и гдје се воде политички и етнички мотивисани и монтирани судски процеси против опозиционих лидера, челника коалиције Демократски фронт, који су, наводно, уз помоћ руских служби хтјели да изврше државни удар на дан парламентарних избора одржаних 16. октобра 2016. године. Осим демократије, у Црној Гори су угрожене и хришћанске вриједности. Наиме, челници режима су експлицитно саопштили да желе да Црну Гору изведу из словенско-византијског, православног цивилизацијског круга, гдје је она вјековима припадала (и као таква опстала током 400 година сурове турске окупације), и да је уведу у римокатоличко-протестантски, западни цивилизацијски круг. Ради се, значи, о промјени историјског идентитета Црне Горе по украјинском моделу, што подразумијева обавезан антируски наратив, па је тако Црна Гора (једина од православних словенских земаља) увела санкције Руској Федерацији и признала самопроглашену терористичку творевину косметских Албанаца на историјској српској земљи – Косову и Метохији, супротно вољи већине православног становништва Црне Горе. Осим тога, власт у Црној Гори врши константан притисак на канонску православну цркву – Српску православну цркву, као што то ради и власт у Кијеву која прогони канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата. На мјесто 800 година постојеће Српске православне цркве, најстарије институције на простору данашње Црне Горе, актуелна црногорска власт жели да инсталира псеудоцрквену племенско-партијску организацију, регистровану 2000. године у полицијској станици на Цетињу. Влада Црне Горе је припремила Закон о правном положају цркава и вјерских заједница којим предвиђа да имовина православне цркве постане имовина државе, да се црквени великодостојници не могу бирати без сагласности власти и да сједиште православне цркве не смије бити изван Црне Горе (што се директно односи на Српску православну цркву чије је сједиште у Београду), иако је сједиште римокатолика у Црној Гори, као што је познато, такође у другој држави, тј. у Ватикану. У плановима челника црногорског режима православна Црква треба да буде један од конституената црногорског националног бића (што је етнофилетистички приступ Цркви, супротан канонима и потпуно стран њеном бићу). Режим не жели православну Цркву која има јеванђељску мисију; они хоће институцију која би имала националистичку и асимилаторску функцију, и која би била „у хармоничним односима са државним органима“, како је то формулисао актуелни предсједник Црне Горе. Таквим односом према православној Цркви, која према свим истраживањима правног мњења ужива највеће повјерење грађана Црне Горе, власт у Црној Гори крши уставно начело одвојености Цркве од државе, по коме је Црква слободна да сама уређује своје устројство и своју унутрашњу организацију. Али, без обзира на сва искушења у Црној Гори постоје респектабилне снаге које се одлучно боре и за парламентарну демократију и за хришћанске вриједности. Наша православна вјера нас учи да је живот непрестана борба – против гријеха, смрти и ђавола. И ми као православни хришћани морамо истрајати у тој борби за наш систем вриједности и наше идеале и циљеве. ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

13. маја 2018. Сабор Српске Православне Цркве је ове године издао посебно саопштење које се тиче Косова и Метохије. У том саопштењу је речено да Косово не сме да буде независно, што не чуди. Али сада се први пут чуло да не сме да дође ни до поделе Косова, јер би то значило да подручје јужно од Ибра остаје без Срба. Овај став Цркве је илустрован и бројним примерима кршења права како Цркве, тако и Срба који живе јужно од Ибра. Зачуђујуће или не, али медији, за разлику од претходних година, нису пренели ово саопштење Сабора, са изузетком Вечерњих Новости. Ипак, одмах дан након тога стигло нам је реаговање Председника, који је са необичном жестином напао Цркву због оваквог става. Чуле су се стандардне флоскуле „нека оду да живе тамо“, „нису понудили никаква решења“, и слично. По армији ботова која се активирала да блати црквене великодостојнике, види се да тај став Председника није била реакција у тренутку, већ да је цела акција поткопавања ауторитета Цркве организована, и да је саопштење Сабора изгледа озбиљно засметало властима. Због чега је тако? Шта је то што је Сабор СПЦ у свом саопштењу рекао, а да је толико засметало властима? Укратко, све. Сабор је, стављајући ситуацију на КиМ изнад новог Устава СПЦ и издвајање чак два саопштења о ситуацији на КиМ на овом Сабору (једно на почетку Сабора и друго на крају) питање статуса КиМ поново ставио у жижу јавности. Даље, Сабор је нагласио и да перспектива уласка у ЕУ не може да буде било каква замена за део територије и да се не може мењати територија по принципу „своје за своје“. Поред подсећања да се ради о територији на којој су наши најзначајнији верски и историјски споменици, Сабор је урадио нешто што се до сада није чуло у нашем јавном дискурсу: на конкретним примерима је подсетио коме то треба оставити да се брине о Србима на КиМ. Тако су улози дигнути, јер је сада, поред европске перспективе и бољег живота који нас чека чим се одрекнемо Косова и Метохије, на сто стављена и судбина наших сународника које би требало да жртвујемо за нејасне перспективе и непоткрепљена обећања. Ово последње је можда највише и алармирало оне који су скочили против оваквог саопштења. Несумњиво је да је Српска Православна Црква и даље институција од највећег угледа у Србији. И несумњиво је да ће њен глас да се чује. Када Српска Православна Црква направи овакав пресек ситуације, која говори да би Србе у независном Косову, или подељеном Косову, оставио само неко ко уопште не мисли на њихову добробит и опстанак, то може да поремети многе планове. И не само планове власти. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да најжешће реакције на саопштење Сабора долазе управо од српске власти која се тиме, парадоксално, ставила на исту страну са странцима и њиховим медијима и аналитичарима, који овакве дисквалификације већ деценијама упућују Српској Православној Цркви. Оно што је Сабор урадио јесте ускраћивање маневарског простора било коме да поделу или независност Косова у било којој варијанти прогласи победом или великим достигнућем. Сабор је јасно и гласно рекао да су обе опције губитничке, и да се ради о трагичним губицима, и да се неће стати на томе. Истина је да су се овакви гласови чули и раније, али никада на овако артикулисан начин, и од институције која са собом носи оволику тежину. Уз све што би се Српској Православној Цркви могло замерити, не може јој се рећи да није уз свој народ на Косову и Метохији, и сада и онда када је било најтеже, и да је најзначајнија српска институција на Косову и Метохији. Страни амбасадори западних земаља се нису оглашавали. Не зато што не би имали шта да замере оваквом ставу, него зато што су имали довољно дипломатског такта да не реагују на ово, јер знају да у борби са Српском Православном Црквом могу само да изгубе. Али њихов став је одавно познат. Председник се огласио. И ушао у директну конфронтацију са СПЦ. Да ли то значи да је Председник на страни западних дипломата, против свог народа? Не. Али то може да значи да су Председник, или неко из његовог окружења, осетили смањивање маневарског простора у коме би „тешке и неугодне кораке“, како они воле да кажу, прогласили за добитак или победу. Што даље значи и да се математика решавања косовског сукоба закомпликовала, утолико што ће сви ти „тешки и неугодни кораци“ бити проглашени катастрофалним губицима, што би у својој суштини и били. А такву хипотеку нико нормалан не жели да носи уз своје име, јер се зна колико Срби умеју да памте нешто што виде као издају. Стога, све што се даље буде радило у преговорима биће обојено овим саопштењем Сабора. И биће обојено чињеницом да власт више нема ни најмањи маневарски простор да губитак или поделу Косова прогласи добитком, макар и малим. Уколико то буде значило да ће од сад у преговорима наступати тако да ће одустати од та два решења и тражити неко ново решење, у коме ће Срби и Србија заиста и да добију нешто, онда је ово саопштење постигло свој циљ у потпуности. Жељко Ињац, Видовданhttps://www.vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-stavom-crkve-o-kosovu-nisu-zadovoljni-ni-vlast-ni-stranci/ View full Странице

Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3). Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1] Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2] Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3] Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]

АВРАМ ИЗРАЕЛ ОТKРИВА: Милошевићева власт намерно тровала народ током бомбардовања! 25. марта 2018. 0 Забранили су ми да упозоравам људе како да се заштите од токсичних материја испуштених у ваздух и воду, истиче човек који је био начелник Центра за обавештавање 1999. Током НАТО бомбардовања Србије 1999. године Милошевићева власт је свесно тровала грађане забрањујући ми да их упозорим како да се заштите од отровних материја испуштаних у ваздух и воду, открива за Kурир Аврам Израел, начелник Центра за обавештавање током агресије Алијансе. – Kад су погодили управну зграду „Прве искре“ у Баричу, у паници и страху да НАТО не погоди резервоаре са флуороводоничном киселином, у тајности је спроведено истакање 100 тона те киселине у Саву! Kад узмете шаку тога и ставите у воду, добијете креч, а замислите кад ставите 100 тона у Саву изнад изворишта. А воду смо пили све време! – прича Израел: – Сакривено је то да је из бомбардоване трафостанице на Бежанијској коси у ваздух испарило токсично уље пирален, које је канцерогено. Људи су то удисали, а они нису дали да их упозорим како да се заштите. Остало је тајна и да су после бомбардовања енергане у Рафинерији у Панчеву, због страха од експлозије која би имала јачину нуклеарне бомбе од 10 килотона, испустили токсичну материју винил-мономер. Услед високе температуре, винил-мономер се винуо у небо и на великој висини кондензовао у токсичне честице, које су се ношене ветром рашириле по Србији и суседним државама и затровале земљиште. Израел додаје да је због тога што се борио да говори истину трпео невиђене притиске људи из тадашње власти. – Након упозорења Београђанима да се заштите од сумпорног облака који се приближавао после бомбардовања складишта ракетног горива у Липовачкој шуми, тадашња министарка здравља Лепосава Милићевић ме је оптужила да правим панику. Био сам и на дневном реду седнице Владе Србије. Дежурни у СПС су звали челнике града и преко њих вршили притисак на мене шта смем да кажем кад се нешто деси у Београду. Посебно истиче улогу Уроша Шуваковића. – Шуваковић је био државни цензор у име СПС задужен за телевизију Студио Б, која је служила за обавештавање јавности у случају ванредних ситуација и ратних дејстава. Хтео је да забрани моје директно укључивање из Центра за обавештавање преко Студија Б. Рекао ми је да к*њам и одајем војне тајне и захтевао да се сними то што имам да кажем, па да онда он преслуша и одобри само оно што сматра да треба да се каже. Одбио сам и нисам хтео да се оглашавам, па Београђани нису обавештавани о наиласку и престанку опасности. После разговора са Вуком Драшковићем, који је тада био потпредседник Владе, Студио Б је поново био слободан за обавештавање грађана о опасности – каже Израел. Због тога што је, како каже, одбио да Београђане информише о НАТО дејствима на начин како су Милошевићеве власти тражиле, Израел је, истиче, довео у опасност свој живот. – После упозорења пријатеља из Министарства одбране, прешао сам у илегалу. Бојао сам се за живот и крио се 10 дана. Тек преко пуковника Миће Драгојловића прихватио сам позив Милутина Бојића, команданта републичког штаба, и вратио сам се у центар, који без мене није добро функционисао. http://patriot.rs/avram-izrael-otkriva-miloseviceva-vlast-namerno-trovala-narod-tokom-bombardovanja/

у књижевности постоје ликови којима је дата власт омогућила да потврде зло у себи; те сада обесни, довитљиви и префињени у свом садизму, иживљавају се над другима; и то није редак случај ни у данашњем времену када бисмо говорили о униформисаним лицима. Изгледа да је ово свевременски комплекс људске душе, та охолост у могућности - ''охолост надређеног'' . Но, такви ликови су Карађоз из проклете авлије, Стрез из Теодосијевог житија св. Саве, Жербјатњиков из записа из мртвог дома Ф.М. Достојевског. Док се Карађоз поиграва са људским осећањима, толико далеко иде у свом садизму да просто ужива сламајући те већ сломљене душе. Стрез, бугарски престолонаследник који је протеран, и којег је Стефан Првовенчани примио у Србију, давши му мало земље на владање, се погордио. Подигао себи колибу на висини, симболишући његову гордост, и тамо, са те литице бацао ''грешнике'' у воду, говорећи им ''Пази да не поквасиш кожу!''. И последњи пример је Жербјатњиков, који својим подређенима, робијашима, као управник затвора наређује да се моле не би ли их Бог спасио од шиба и батина, те они крећи ''иже јеси на небеси'', међутим управник то прекида речима ''А ти га поднеси'' и шибом најстрашније удара робијаша-молиоца. оно што мене инересеује, и у шта сам можда неосновано уверен; је следеће: да се архетим оваквог понашања налази у библијским текстовима, са којима бих ја могао да повежем и тако урадим рад за испит, паралела између библијских ликова и ових јунака, те би ми много било од користи ако би неко могао да ме упути на такве библијске ликове? Требали би ми конкретни примерци несловесног свевлашћа рецимо, а не нешто као што је Иродијада. На крају крајева можда би паралела могла и да се повуће са нечином на који завршавају ти горди властодршци, односно да ће зло у том смислу увек бити кажњено, (чини ми се да тако и Иродијада завршава) те бих могао и тему на томе да базирам, али ми требају конкретно примерци из Библије. Тражих Иродијаду цело јутро, и не нађох, те би било доста корисно да неко већ упућен може да ми каже како,шта и где. о7

BEOGRAD – Pobedu na izborima može da omogući samo ujedinjena opozicija, a ta pobeda se neće desiti dok god se vodi borba za pobedu unutar same opozicije, kaže predsednik SDS Boris Tadić. “Pobeda nad Aleksandrom Vučićem neće desiti dok god se vodi borba za pobedu unutar opozicije. Takva borba se uvek pretvori u borbu za bolje mesto na političkom Titaniku, što smo, nažalost, imali prilike da vidimo na svim izborima od 2012. godine”, rekao je Tadić u intervjuu Nedeljniku. Prema njegovim rečima, u opoziciji postoje oni koji rade svesno za Vučića i u dogovoru sa njim, ali i oni koji to rade nesvesno, a koji opoziciji nanose veću štetu. “Šešelj, na primer nije u vlasti, ali je ipak veran Vučićev politički partner i kao pripadnik opozicije zastupa umesto njega onaj radikalski deo njihove zajedničke prošlosti. Opozicioni lideri poput Šešelja su ogoljeni u svojoj ulozi, pa samim tim i nemaju potreban opozicioni kredibilitet. Međutim, oni koji imaju takav kredibilitet su daleko opasniji”, naveo je Tadić. Tadić je istakao da je možda vreme da ga građani ponovo vrate na vlast kako bi spasio Srbiju daljeg propadanja. Šešelj odgovorio Tadiću: On je napravio SNS, sa njim ne bih bio ni u istom autobusu "Kad su se naprednjaci otcepili, Nikolić je ukrao 20 mandata SRS, a Tadić im je pružio podršku. Davao im je publicitet i nagovarao biznismene, među kojima je bio i Mišković, da Nikoliću daju veliki novac", kaže Šešelj Datum: 08/09/2017 "Boris Tadić je u svom kabinetu kreirao Srpsku naprednu stranku i kod njega su stalno dolazili i Tomislav Nikolić i, nešto manje, Aleksandar Vučić", rekao je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj odgovarajući na optužbe lidera SDS Borisa Tadića da je lider radikala "veran Vučićev partner". "Kad su se naprednjaci otcepili, Nikolić je ukrao 20 mandata SRS, a Tadić im je pružio podršku. Davao im je publicitet i nagovarao biznismene, među kojima je bio i Mišković, da Nikoliću daju veliki novac", kaže Šešelj za Novosti. Lider radikala kaže da je Tadić "jedan od najvećih srpskih izdajnika zato što je Haškom tribunalu izručio Radovana Karadžića, Ratka Mladića i Stojana Župljanina": "Sa njim ne treba čovek da bude ni u istom autobusu. Čak se i njegov otac, veliki filozof Ljubomir Tadić, odrekao politike svog sina i osudio njegove političke poteze. Ljubomir je bio prijatelj Karadžića, a njegov sin ga je izručio Hagu. SRS je jedina prava opoziciona stranka, jer kritikuje vlast, a ne bavi se 'zapišavanjem grobova' i napadima na porodicu".

Христос је према хришћанском веровању био, свакако, више од учитеља. То, међутим, не сме да нас наведе да заборавимо да је био и учитељ. Који начин поучавања је примењивао? Зашто је користио параболе? Које врсте парабола су нам пренете у Еванђељима и на који начин можемо да их боље разумемо? У којој мери нам у томе може помоћи разумевање историјског, културолошког и литерарног контекста. https://bkcentar.rs/sr/blog/hristos-kao-ucitelj View full Странице