Претражи Живе Речи Утехе

Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ. Она је дух из Аладинове лампе, који служи свакој будали која га држи. Одвојени, не представљају ништа; заједно, коб су овог свијета. Поштене и мудре власти нема, јер је жеља за моћи безгранична. Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће. Јесу ли све босанске валије затворене, протјеране или побијене? И читава њихова свита. А увијек долазе нови, и доводе своју свиту, и понављају глупости својих претходника, јер друкчије не могу. И тако, укруг, непрестано. Без хљеба народ може остати, без власти неће. Они су болест на народном тијелу, као гуке. Кад једна гука отпадне, израсте друга, можда грђа. Не можете без нас, кажу нам, разбојници би се намножили, непријатељ би нас напао, неред би у земљи настао. А ко држи ову земљу, ко је храни, ко брани? Народ. А они нас глобе, кажњавају, затварају, убијају. И још натјерају наше синове да то чине. Они без вас не могу, ви без њих морате. Њих је мало, нас је много. Само да прстом макнемо, колико нас има, те жгадије не би било. И учинит ћемо то, браћо моја сатрвена, чим одрасту прави људи који неће допустити да им вампири сједе за вратом. (Меша Селимовић: Одломак из романа Тврђава) Извор: GlobalCir http://www.rasen.rs/2016/04/mesa-selimovic-covjeka-na-vlasti-podsticu-kukavice-bodre-laskavci-podrzavaju-lupezi-i-njegova-predstava-o-sebi-uvijek-je-ljepsa-nego-istina/#.W44Vn-hLiiP

Ако бисмо у овом тренутку имали на располагању истраживаче „Ипсоса“ рецимо, и уколико би они поставили питање „ко је у праву по вашем мишљењу – Александар Вучић или Сава Јањић и коме бисте на основу тога поверили свој глас“, шта мислите који би био рејтинг игумана „Високих Дечана“? Да ли би се на страну монаха сврстали сви који су на председничким изборима 2017. били за Сашу Јанковића, Луку Максимовића, Вука Јеремића, као и они који су за „СНС“ али са Томиславом Николићем? Да ли би Вучић ипак добио већину, будући да је на друштвеним мрежама монах Сава изложен серијским увредама оних које зове „несрећни ботови“. И још више на „Пинку“ – ТВ станици коју је Вучићева власт поставила као главно поприште политичке борбе. „Пинк“, а не парламент Србије, јесте права мера јавне сцене која је дозвољена под напредњацима. И ових дана је постало дозвољено да се монах проглашава издајником Србије, а истовремено у приштинским медијима означен је као шверцер детерџента и машина за мужу крава, и као поп који је благосиљао убицу Аркана. Како и зашто је монах са пар твитова и објава на „Фејсбуку“ постао много више од лидера опозиције – идејни вођа отпора Вучићу и његовом естаблишменту? Није само до Саве или како „Пинк“ инсистира на световном имену, Драгутина Јањића. Нити је разлог у томе што је игуман „Високих Дечана“ на дневној бази саопштавао став „Српске православне цркве“ о Косову. Цркве, за коју грађански кругови у Београду тврде да ће увек бити назадна, увек против напретка и људских слобода, али која се ипак о Косову мора нешто питати – тамо су њени најважнији и најстарији храмови. У народу најпознатије представнице грађанских кругова Наташа Кандић и Соња Бисерко овога пута сврстане су уз монаха. Према „Пинку“, ставови су им идентични – противљење подели Косова. Зашто је дакле Вучић узео монаха за противника? Посебно зашто, ако сваки пут кад негативно говори о њему, Вучић изгуби хиљаду гласова, измерио му то „Ипсос“ или не? Да ли је пропагандна машина председника Србије могла да оћути и тако спусти причу испод нивоа видљивости, и ако није, зашто? Одговор није само психолошки. Према тој психолошкој гласини, Вучићу јако тешко пада предстојећи споразум са Косовом, јер се томе изричито противе његови политички очеви Војислав Шешељ и Томислав Николић. Зато му је наводно потребна побуна против неког јаког ауторитета, како би превазишао тај проблем. Међутим, нема веће бесмислице од те гласине. Вучић је своје политичке очеве Николића и Шешеља добро збринуо иза сцене, колико год да им је узео моћ, и они ће морати да га у јавности подрже. Врло је раширена заблуда којој подлежемо да код Вучића има више психологије него политике, напротив потпуно је обрнуто. И сукоб са Савом Јањићем није ни психолошки, а ни идеолошки. То је први дефинитиван политички знак у ком правцу даље Вучић намерава да води Србију и своју власт. Све досад биле су отворене две могућности. Једна је да влада по угледу на Владимира Путина. Све већи проценти гласова који „СНС“ добија на изборима, посебно локалним, сведочили су о томе да он тежи том путиновском резултату од око 70 одсто. Међутим, кључни покретач Путинове владавине је патриотски идентитет – одбрана Русије од Запада. Да би тако владао, Вучић би морао да повуче неки потез сличан анексији Крима из 2014. Друга могућност је да влада као Мило Ђукановић у Црној Гори. А кључни покретач Ђукановићеве владавине је идентитет отклона или одвезивања – од Србије. Основа Ђукановићевог владања је изградња новог црногорског идентитета. И он тај идентитет гради у сукобу са „Српском православном црквом“, отвореним вербалним ратом са владиком Амфилохијем и сличним поступцима, у којима има сличности са садашњим сукобом Вучића и Саве Јањића. Вучић наравно није Мило Ђукановић, па не може да се отклони од Србије, али може од Русије. Питање Косова је у исто време за Србију и питање савезништва са Русијом. У посткосовској стварности, после неког споразума Београда и Приштине, који би по страни оставио косовску независност, Вучић би могао да гради нови западни идентитет Србије, и у зависности од успеха, да уводи земљу у „НАТО“. Тај нови политички процес који би заменио косовски и којим би он управљао донео би му не један мандат на власти, како тврди опозициони Вук Јеремић, већ више мандата. Ако се прате Вучићеве изјаве, у њима има много нескривених порука да је спреман да мења српски политички идентитет. Од најсвежије изјаве да нам је потребно „ново просветитељство“, до већ ритуалног понављања да многи нису разумели реформатора Зорана Ђинђића. Даље, тај нови политички процес који би заменио косовски, могао би успешно да се одвија само под одређеним условима. Вучић мора да изађе као историјски победник, а то је могуће само ако се деси неки догађај који би се могао представити као историјски. У овом случају, то је подела Косова, након чега је следећи корак уједињење албанског дела са Албанијом, а северног са Србијом. Мада су приче о подели Косова деловале нереално, а још неразумнији наговештаји да би и јужни делови Србије могли бити укључени у аранжман, то је дубинска геополитичка промена, потребна Вучићу. У том случају он наступа као партнер Едија Раме и Тиране, и као неко ко је изнад Приштине и косовских лидера. За такав наступ њему је потребна и потпуна контрола Срба на терену. Отуда писмо десет косовских градоначелника јавности у којима најављују да ће посећивати Вучићеве противнике по кућама. Није ствар у суманутости, него у томе да Вучићу не треба нека самопроглашена Република Српска Крајина, а још мање нека скупштина на Палама, где би он попут Слободана Милошевића убеђивао неког Радована Караџића да прихвати неки међународни план. Вучић је већ успоставио потпуну контролу Срба на терену, било да држи Додика чврсто уз себе, било да посланици његове „Српске листе“ држе владу Рамуша Харадинаја, а они под његовим утицајем владу Андреја Пленковића у Загребу. Ко се томе противи попут Саве Јањића мора бити политички сломљен и то без обзира на све, па и на то што је сам самцат водио успешну интернет кампању против пријема Косова у „Унеско“. Коначно, чему све то? После косовске независности, западни партнери би можда могли да ускрате подршку Вучићу процењујући да би им бољи савезник у Београду био неки други. И зато се Вучић и ту разликује од Мила, у његовој контроли за опозицију не постоји место. https://www.danas.rs/nedelja/ko-ce-pobediti-u-otvorenom-sukobu-vuciceve-vlasti-i-crkve/ View full Странице

На адресе Срба протераних из Госпића који живе у Србији, али и трећим земљама, локалне власти тог града у Хрватској послале су решење да о сопственом трошку уклоне рушевине својих кућа уништених у рату. Србија припрема дипломатску контраакцију. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић најавио је за Спутњик да наша држава за почетак спрема званичан протест Загребу због таквог односа хрватске државе према прогнаним Србима и њиховој имовини. Такође, најављује Дачић, борба Београда за њихова права на томе се неће зауставити. Једно од решења о рушењу куће коју су девастирале хрватске паравојне формације, а које треба да плате прогнани власници. Наиме, позивајући се на Закон о грађевинској инспекцији, општинска управа Госпића послала је одлуке о рушењу, јер су пре скоро три деценије девастирани објекти сада наводно опасни по грађане, пролазнике и власнике суседних објеката. Председник Савеза Срба из региона, коме су се власници обратили за помоћ, Миодраг Линта, подсећа да су хрватске паравојне снаге у јесен 1991. године у десетинама градова на простору, али и изван подручја Крајине, опљачкале, запалиле и минирале хиљаде домова. У самом Госпићу минирано је више стотина српских кућа, каже Линта за Спутњик. „У урбаном делу Хрватске, према подацима њихових удружења, оштећено је више од десет хиљада српских кућа и локала. Једина исправна одлука би била да држава Хрватска, када је већ онемогућила и када и даље спречава да протерани Срби добију накнаду штете за уништене куће, макар преузме одговорност и о свом трошку уклони те рушевине, а не да одговорност сносе протерани Срби“, каже Линта. Додаје да се Савезу обратило више породица огорчених одлуком градских власти Госпића које су им доставиле решење према којем морају да уклоне рушевине својих кућа минираних 1991. године о сопственом трошку. Није реч само о Госпићу, иста пракса спроводи се и у другим градовима, у Славонском Броду, Задру, а крајњи циљ је јасан, каже он. © ФОТО : HTTP://WWW.VERITAS.ORG.RS „Олуја“ — иза хрватске војске остале су спаљене и порушене куће „Ако протерани Срби не уклоне рушевине, градска власт Госпића ће издати решење о уклањању које ће извршити друга лица, али ће трошкове уклањања опет морати да сносе власници. У случају да протерани Срби одбију да то учине, прети реална опасност да ће држава након одређеног времена отети њихову имовину због дуга везаног за уклањање рушевина“, тврди Линта. Савез је позвао Министарство спољних послова Србије да упути званичан протест Хрватској и да затражи да Град Госпић измени скандалозну одлуку и да одговорност за уклањање рушевина преузме држава Хрватска. Трошкови рушења и уклањања рушевина износе између 700 и 2.500 евра, зависно од површине и количине грађевинског материјала. Савез позива све који су добили оваква решења да их скениране пошаљу удружењу које планира да се обрати Савету Европе и другим међународним организацијама. „Позваћемо Европску унију да изврши притисак на Хрватску да прекине са овом скандалозном и шокантном праксом“, каже Линта за Спутњик. Сенка МИЛОШ

Током своје посете Атини митрополит Волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московсковске Патријаршије, дао је интервју грчкој информативној агенцији „Ромфеа“. — Ваше Високопреосвештенство, ових дана сте у посети Грчкој. О којем питању ће се дискутовати на састанку са Предстојатељем Грчке Православне Цркве? — Као и увек, када долазим у Атину, и овог пута ћу се срести са Блажењејшим Архиепископом Атине и све Грчке, Јеронимом. Разговараћемо о односу Руске и Грчке Православне Цркве, али и о свеправославној дневној теми; на ту тему се накупило много питања, о којима треба разговарати. Желео бих да испричам Блажењејшем Јерониму о ситуацији у Украјини и о тешком положају у којем се сада налази канонска Православна Црква. О томе ћу говорити на Међупарламентарној скупштини Православља. Врло је важно да Предстојатељ и јерарси Грчке Цркве, а са њима и шира јавност, имају реалну слику о ономе што се догађа у Украјини. Да знају да се данас канонска Украјинска Православна Црква, којој припада велика већина украјинаца, излаже дискриминацији, гоњењима и беспримерном притиску од стране светске власти у тој земљи. Притисак се врши да би канонска Црква признала пројекат који иницира држава, пројекат стварања „једне помесне цркве“. У облику у ком су га замислиле украјинске власти, такав пројекат је немогућ и крајње опасан по Цркву, с обзором да је његова идеја да одвоји канонску Украјинску Православну Цркву од Московске Патријаршије и да је присаједини двема расколничким структурама. Осим тога, наводи се да у пројекат треба привући унијате. Унијати су за то заинтересовани, с обзиром да према њиховим речима, та уједињена црква „треба да буде у јединству са наследником светог Петра“, што значи, да у том случају више не би била православна, него католичка. На тај начин, враћамо се на ситуацију из 1596. године, када је власт пољско-литванске државе насилно унијатила православни народ. Као што сам већ говорио, иза пројекта „једне помесне цркве“ у Украјини стоје три силе: украјинске власти, расколници и унијати. Свака од ових сила има свој интерес. Интерес украјинске власти је у томе да пронађе тему која би јој помогла да се одржи до избора, и да победи, што се сада чини скоро невероватним, изимајући у обзир изузетно низак рејтинг садашње власти. Интерес расколника је у томе што њиме покушавају да легитимишу све што су радили током протеклих 25 година. А унијати се надају да ће, уз помоћ овог пројекта ослабити Православну Цркву и превести православне украјинце у унијате. — Ваше Високопреосвештенство, недавна посета делегације канонске Украјинске Православне Цркве Фанару, изазвала је велико интересовање. Да ли нам можете рећи нешто више о састанку? Да ли се ова посета може назвати исправним кораком? — Пре неколико дана, делегација Украјинске Православне Цркве је посетила Фанар. Делегацију су чинила четири митрополита: Одески Агафангел, Доњецки Иларион, Каменец-подољски Теодор и Борисопољски Антоније. Дијалог у којем су, испред Васељенске Патријаршије, учествовали Патријарх Вартоломеј, митрополит Пергамски Јован, митрополит Галски Емануил и митрополит Смирнски Вартоломеј, трајао је шест сати. Током тих шест сати, учесници су излагали своје виђење дате ситуације. Митрополит Пергамски Јован је подсетио на догађај који се одиграо пре триста година, када је Кијевска митрополија прикључена Московској Патријаршији. Тада је он почео да развија теорију према којој је присаједињење имало привремени карактер, а Кијевски митрополит је, сходно одлуци тадашњег Васељенског Патријарха, требало да се устоличава у Москви, али да се при томе подчињава Васељенском Патријарху. У последње време смо доста истраживали у архивама. Пронашли смо сву постојећу документацију у вези са тим догађајима – 900 страница докумената, како на грчком, тако и на руском језику. Они јасно показују да је Кијевска митрополија, одлуком Васељенске Патријаршије, била у саставу Московске Патријаршије, и нигде се не наводи привремени карактер те одлуке, никакве временске одреднице нису биле постављене. Ни у једном од тих докумената није речено да ће Кијевска митрополија бити у саставу Московске патријаршије ни десет, ни двадесет, ни сто година. Никада за протекла три и више столећа Васељенски Патријарх није оспоривао пребивање Кијевске митрополије у саставу Московске Патријаршије – ни Патријарх Димитрије, ни његови предходници, ни, садашњи Патријарх Вартоломеј. Осим тога, не смемо заборавити да је Кијевска митрополија у тренутку када је ушла у састав Московске Патријаршије, територијално била много мања, него садашња Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије – то је сасвим друга територија, од оне која је тада прикључена. Управо ова Украјинска Православна Црква и представља једину канонску Помесну Украјинску Цркву. Нема потребе стварати неку нову „помесну цркву Украјине“, када Украјина има Помесну Цркву. Та Црква поседује више од 12 хиљада парохија, преко 200 манастира, обједињује милионе верника по читавој територији Украјине. И она није тражила аутокефалију. Епископат, свештенство и верници те Цркве су против аутокефалије, што је врло убедљиво потврдио Архијерејски састанак, који је одржан у Кијеву. 25. јуна се прослављао дан небеског покровитеља Блажењејшег митрополита Кијевског и све Украјине Онуфрија. Окупили су се ахријереји из целе Украјине – око 70 архијереја. Саслушавши извештај четворице митрополита о посети Фанару, они су донели декларацију. Надам се да ће и грчки народ сазнати за ту декларацију преко ваших уважених медија. Нисам видео тај текст, јер он још увек није објављен, али сам чуо од украјинских архијереја да се у тој декларацији говори о неопходности очувања садашњег статуса Украјинске Православне Цркве. Она одражава позицију верника, клира и епископата Украјинске Цркве у вези са датим питањем. — То што сте рекли Владико, звучи врло убедљиво. На крају, желео бих да Вам поставим још једно питање. Расколник Филарет се једном изјаснио како планира да одузме и Лавре, чим оствари горе наведену замисао. Како бисте Ви то прокоментарисали? — Филарет Денисенко је током протеклих 25 година на разне начине обмањивао народ. Сада он убеђује људе да ће Васељенски Патријарх у блиској будућности дати аутокефалију његовој структури. При томе, он говори да, наводно, неће пристати ни на шта ниже од патријаршије – ни на какву митрополију или архиепископију. Он говори: „Ја сам патријарх и остаћу патријарх“. Чини се да је то најважније што га занима, - да му не одузму патријаршијски аналав који је незаконито присвојио. Он већ говори о томе да, чим буде створена та нова, црквена структура, у њу ће прећи Кијево-Печерска лавра, и Почајевска лавра. Схватате да верници неће препустити Лавру? Сада је око 50 храмова канонске Украјинске Цркве незаконито заузето од стране расколника. Врши се насиље над православним верницима. Замислите шта ће се догодити ако расколници крену да заузимају Лавру. Скупиће се хиљаде људи, браниће ове обитељи; пролиће се крв. Ко ће одговарати за крвопролиће? Зато, мислим да ни у ком случају не треба то допустити. Сматрам да врло важан фактор дијалога, који је одржан у Фанару, представља и то што је Патријарх Вартоломеј подвукао: раскол је за њега раскол, а у Филарету Денисенко он види иницијатора тог раскола. Сем тога, Патријарх Вартоломеј је рекао да људи, који шире сведочанства по којима је, наводно, већ написан Томос о аутокефалији, представљају непријатеље Васељенског Патријарха. Такву информацију је дао на „Петом каналу“ украјинске телевизије један архимандрит, близак одређеним круговима Васељенске Цркве. Он је рекао како је Томос већ написан, да је његов аутор „генијални грчки каноничар, професор Атинског универзитета“. Та информација је, наравно, изазвала изненађење у Украјини, али је Патријарх Вартоломеј јасно рекао да нема никаквог томоса, а они који шире лажне гласине да га има – да су то непријатељи Васељенске Цркве. Све стране процеса треба да схватају одговорност за оно што се сада дешава, и за оно што ће се дешавати. Делегација Васељенског Патријарха обилази Помесне Православне Цркве, како би установила, какав је став тих цркава према аутокефалији Украјинске Цркве. 9.јула делегација ће посетити Москву. Ми ћемо, наравно, пажљиво саслушати аргументе, које ће пред нас изнети. Мислим да је најважније да између наше две Цркве, Васељенске и Руске почне озбиљан диалог. Става сам да је, индиректна размена мишљења, која се одвија последњих месеци, између осталог и преко средстава масовних информација, неправилан начин решавања проблема украјинског раскола. Сматрам да је најбољи начин за то – ући у преговоре. Чини ми се да је врло важно да Помесне Цркве покажу солидарност која представља залог јединства Православне Цркве. Било које подржавање раскола може да ослаби то јединство, а уз то, подржавање раскола на једном месту, аутоматски буди расколнике и у другим местима. Руска Православна Црква није ништа мање од Васељенске заинтересована за то да се расколници врате Цркви. Сматрамо да је пут повратка отворен за расколнике. Сем тога, не тако далеко, у децембру прошле године Филарет Денисенко се обратио епископату Руске Православне Цркве на челу са Патријархом Кирилом, да једни другима опростимо грехе прошлости и кренемо путем дијалога. Наша Црква је позитивно одговорила на добијено писмо. Али, чим је то постало познато, неко је опоменуо Филарета, и следећег дана је он јавно негирао све оно што је написао у свом писму. То значи да у Украјини постоје силе, које не желе да се расколници врате Цркви канонским путем, већ насупрот, желе да легитимишу раскол. Током сусрета са украјинским јерарсима, Патријарх Вартоломеј је јасно изјавио да никакве легитимације раскола неће бити, и то је врло важна изјава. Надам се да ће решавање проблема украјинског раскола ићи искључиво канонским путем. Надам се да у основи одлуке Васељенског Патријархата у вези са овим питањем, не лежи концепција коју је изложио митрополит Пергамски Јован, - концепција која није основана на реалном познавању ситуације, већ на једностраном и необјективном ослањању на изворе тристагодишње старости. — Захваљујем Вам се, Ваше Високопреосвештенство на прелепој беседи. — И ја се Вама захваљујем и желим вам успеха у тако важном задатку, који годинама испуњавате. Извор: Православие.ру View full Странице

Захваљујући низу међународних иницијатива у току дана косовске власти су престале са незаконитим радовима на путу у заштићеној зони манастира Дечани и тешка машинерија је наводно повучена. Надамо се да ће косовске институције убудуће поштовати своје законодавство и међународне обавезе. Захваљујемо се свим људима добре воље који су показали солидарност у циљу заштите манастира Високи Дечани и прелепе природе која га окружује. Вест о обустављању радова пренела је мисија ОЕБС-а вечерас на својој фејсбук страници епархија рашко-призренска View full Странице

О једном, још увек нерешеном, али не и нерешивом проблему, говорићу отворено, и свакако, добронамерно, будући да јавност има право детаљно да зна на који начин власти оцрњују образ нашег друштва у очима напредних демократија. Свима нам је познат слоган са којим је владајућа партија добила изборе: „живот за све“! Актуелни председник владе, најављујући, у мају 2017. год., унутрашње реформске процесе, наступио је са речима да ће састављати, а не ломити, да је земља зрела за вођење новог начина политике и да ће бити држава свих грађана, завршавајући кључном реченицом: пружам руку свакоме. Нека буде кристално јасно да, чак и да се реши проблем са именом земље, држава неће моћи да рачуна на жељене интеграције, без претходног обезбеђења основних цивилизацијских вредности за и зарад својих грађана! Управо због тога, јавност има право да буде информисана о следећем: након горепоменутих речи председника владе, Европски суд за људска права је, 16. новембра 2017. год., једногласно донео пресуду којом је констатовао да је наша држава, одбијањем да региструје Православну Охридску Архиепископију (ПОА), прекршила члан 11, који гарантује слободу окупљања и здруживања, у вези са чланом 9, који гарантује слободу вероисповести. Европски суд за људска права је неспорно утврдио да Р. Македонија спречава слободу вероисповести једном делу својих грађана! Јавност има право да буде обавештена да се на Европском суду за људска права воде још неколико сличних предмета против Р. Македоније, само зато што је држава поставила себи за циљ да штити монопол „Македонске православне цркве“ (МПЦ), на рачун других, што није неопходно за једно демократско друштво. Претходно је домаћа јавност била дезинформисана да се расколничкој „македонској цркви“ намеће супститут црква, но данас, иста јавност нека зна да Европски суд за људска права недвосмислено констатује: ПОА не само што нема индиција да се идентификује са МПЦ, већ, напротив, изричито настоји да се дистанцира од ње. Грађани Р. Македоније, чији углед трпи зарад непоштовања закона од стране државе, имају право на увид у оцену Европског суда за људска права по питању ПОА, сагласно којој, дужност државе за неутралност и непристрасност је била некомпатибилна овлашћењем које је држава себи приписала да оцени легитимност верских убеђења и начин на који се она изражавају! Европски суд за људска права сагледава да је МПЦ од велике важности за приврженике МПЦ, но недвосмислено закључује да у једном демократском друштву, све то не може да оправда меру – одбијање регистрације ПОА! Грађани имају право да се запознају са аспектом Европског суда за људска права, који потенцира да улога државе у ситуацији конфликта између или у оквиру верских заједница није да одстрани узрок тензија елиминисањем плурализма, већ да осигура да се верске заједнице толеришу једна са другом (држава је осам пута затварала архиепископа Јована, рушила храмове ПОА, тукла свештенике и монахиње, а судски спорови још увек трају; ПОА није узвратила насиљем). Зато, Европски суд за људска права каже да одбијање регистрације не може да се оправда идејом о превентивним мерама, независно од тога колико шокантни и неприхватљиви могу бити за власт опредељени ставови или речи одређене верске заједнице. Европски суд за људска права још констатује да се ПОА не залаже за употребу насиља или антидемократских средстава за постизање својих циљева. Коначно, Европски суд за људска права закључује да разлози, због којих државне институције одбијају регистрацију ПОА, у целини су нерелевантни, недовољни и не могу да се прихвате као неопходни у једном демократском друштву, како би се оправдала интервенција власти при спречавању регистрације ПОА! Тако каже цивилизовани свет! Од Великог судског савета Европског суда за људска права добили смо обавештење да је влада Р. Македоније одлучила да се жали на гореобразложеној одлуци Европског суда за људска права и да поднесе захтев преиспитивања исте. Разуме се, то је њено легитимно и неоспориво право. Ипак, надам се, да жалба упућена Великом судском савету Европског суда за људска права не значи истовремено и стопирање унутрашњих реформских процеса по питању верске слободе, па тиме и додатно варваризовање наше демократије, када је реч о остваривању и поштовању религијког плурализма. Мислим да би сама власт требала да има свест за вредност верских слобода, него да јој она буде наложена! Надам се да захтев за преиспитивање одлуке Европског суда за људска права није противан зрелости земље да води политику једним новим начином, да саставља, а не да ломи. Надам се да ћемо једног лепог, сунчаног дана, имати државу за све грађане и пружену руку свакоме, да ће, са аспекта људских права и слободе, доћи живот за све, који ће се разликовати од смрти. До тада, гласом трубе, помињаћемо досетку философа Талеса, који је говорио да се живот ни по чему не разликује од смрти! Неко га је питао: „Ако је тако, зашто не преферираш смрт“? Философ је одговорио: „Управо због тога што се не разликује од живота“! (редовна недељна колумна Епископа стбијског и Местобљуститеља струмичког Давида за најтиражније дневне скопске новине „Слободен Печат“, објављена 8. Марта 2018. год.) Превод са македонског Поуке.орг View full Странице

У својој проповеди од 24. децембра 2017. године Патријарх Московски и све Русије Кирил посветио је посебну пажњу питању у вези са вером и односу човека према Богу и Цркви. "Поставља се питање... – приметио је Патријарх, – зашто чак и они који формално припадају Цркви, често склањају у страну све што је у вези са Црквом и духовним животом". "Такви људи ретко посећују храм, лоше знају Свето Писмо, у животу се никада њиме не руководе; њихова религиозност, блиска традицији у својој основи, пре је културолошка него духовна. Ови људи живе изван Јеванђеља, изван Божанских заповести. Зашто се то догађа? Преподобни Јефрем Сирин одговара овако: оно што човек воли, то је за њега бог. Главна заповест коју је Бог дао људима била је да воле Бога. Ако човек воли нешто друго, значи да је њему предмет његове љубави бог. Такав човек постаје идолопоклоник, јер оно што воли није истинска вредност и предмет поштовања, већ само обичан идол", – подвукао је Предстојатељ. "Знамо колико власт може привлачити. Тежња ка власти је многима идол, највиша вредност у коју улажу сву своју снагу. Ради задобијања власти људи су спремни на крваве конфликте и ратове. Био је период када је идеологија постала такав идол. Многи људи су заволели ту идеологију, одрекавши се Бога. Идеологија је за њих постала нови бог." "Идеологија се храни људском мудрошћу, а људска мудрост је релативна: оно што данас делује као апсолутно важно, сутра губи значај. Исто се догодило и са идеологијом у коју су људи поверовали, — испоставило се да у својој суштини, та идеологија није имала никакав значај за људски живот, и по својој природи није могла имати." – закључио је Свјатјејши Патријарх Кирил. С руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице

Украјинске власти су одлучиле да затворе компанију Антонов, познату по производњи највећег транспортног авиона на свету. Будућност Антонова још увек није јасна, а инжењерима ипак обећана радна места у другим фирмама. „Руска реч“ се присећа највећих достигнућа компаније која је оставила дубок траг у советској историји. Авион Ан-6 на једној од поларних станица на Антарктику 1967. / Извор: Г. Копосов / РИА Новости Легендарни совјетски конструкторски биро основан је у Сибиру 1946. године. Од 1952. до данашњег дана његово је седиште у Кијеву. Олег Антонов, 1974. / Извор: Василиј Малишев / РИА Новости Совјетски конструктор авиона Олег Антонов био је први главни конструктор бироа, који је након његове смрти 1984. назван по њему. Ан-24. / Извор: Сергеј Преображенски / ТАСС Антонов Ан-24 је легендарни турбоелисни двомоторни путнички авион који је почео да се користи 1962. године. Користи се и данас, а лети у Русији и бившим совјетским републикама на релацијама до 1000 км. Укупно је изграђено преко 1.300 авиона Ан-24. Падобрански скокови са Ан-12 1967. / Извор: А. Поликашин / РИА Новости Транспортни авион Антонов Ан-12 је 2017. напунио 60 година. Упркос својим годинама, још увек је у служби. Ан-12 и његов старији колега Lockheed C-130 Hercules су дуго били најчешће коришћени транспортни авиони на свету. Ан-12 је постао први совјетски авион који је олакшавао масовно слетање и падобранаца и војне опреме. Ан-22 „Антеј“ на проби Параде Победе у Москви 2014. / Извор: Александар Вилф / РИА Новости Одлика турбопропелерског транспортног/путничког авиона Ан-22 је његова способност полетања и слетања на неравне писте и неприпремљене аеродроме. Ан-225 „Мрија“ и свемирски брод „Буран“ 2006. године. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Изграђен је само један Антонов Ан-225 „Мрија“ („сан“ на украјинском језику), један од највећих транспортних авиона на свету. Поставио је више од 200 светских рекорда, укључујући и превоз највећег терета. У авиону може стати око 50 возила. Ан-225 може да понесе терет и „на леђима“, као што је једном понео свемирски брод „Буран“! Ан-124 гута Сухој Суперџет 100 2014. године. / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Антонов Ан-124 „Руслан“, највећи серијски ваздушни носач на свету, користи се и у цивилној и у војној авијацији. Један је од најпознатијих и најпопуларнијих транспортних авиона и може транспортовати 880 војника. Ан-74 / Извор: РИА Новости Грађен да поднесе тешке арктичке услове, транспортни Ан-74 слеће као од шале на снег, лед, неравне писте на температурама испод -60 Целзијусових степени. Авион служи за постављање и сервисирање плутајућих поларних станица. Пробни пилот Владимир Ткаченко у Ан-74, 1986. године / Извор: РИА Новости Војни транспортни Антонов Ан-32 био је једини совјетски авион пројектован и произведен искључиво за извоз. Може летети у екстремно топлим условима (до 50 °С), а користи се у земљама попут Индије, Ирака, Анголе и Колумбије. Укрцавање оваца у Ан-2 у Узбечкој ССР 1967. године. / Извор: Е. Вилчински / РИА Новости Од распада Совјетског Савеза конструкторски биро Антонов је сарађивао са Русијом, а од 2011. до 2015. био је део заједничких подухвата са руском Уједињеном корпорацијом за производњу авиона. Ан-70 на салону Aviasvit-XXI / Извор: Марина Лисцева / ТАСС Међутим, напети односи између Украјине и Русије узели су свој данак и производња транспортног авиона Антонов Ан-70 је заустављена, а планови да уђе у Руско војно ваздухопловство пропали. Ан-225, 1989. / Извор: Игор Костин / РИА Новости Војна сарадња са Русијом је доживела крах, а компанија Антонов запала у кризу. Презентација новог авиона АН-132Д у Кијеву 2016. године / Извор: Vostock-Photo Као резултат тога многи украјински стручњаци и инжењери су се преселили у Русију, али Антонов и даље тражи нове могућности. Говори се да је у плановима компаније да до краја 2017. године нађе замену деловима који су се производили у Русији. Борис Јегоров, Анастасија Карагодина

Шта мислите шта се крије иза напада Курира на власт, а ево малоприје читам и коментаре на Блицу, сви коментари су против власти, а доскора нису хтјели да објаве нити један..... ~Ponizeni penzioner : SNS je najveci manipulator na srpskoj politickoj sceni. Glas naroda se ne cuje, OTVORIMO DIJALOG O TOME! ~Eurotičar : Ne možete više da lažete narod. Najgora vlast u Evropi. Samo je pitanje vremena kada ćemo vas smeniti. A onda, na sud. Pukli ste. ~sta ce ona tu : Ova Ana je potpuno nebitna osoba, služi samo da izgovara hvalospeve Vučiću. KURIROV SPECIJAL - VUČIĆ LAŽIMA OKUPIRAO SRBIJU! ZAŠTO NEMA TV DUELA SA OPOZICIJOM? VUČIĆ VOLI DA PRIČA SAMO SA SOBOM! Preko puta želi samo istomišljenike, ulizice i novinare fikuse http://www.kurir.rs/vesti/politika/2887243/zasto-nema-tv-duela-sa-opozicijom-vucic-voli-da-prica-samo-sa-sobom-preko-puta-zeli-samo-istomisljenike-ulizice-i-novinare-fikuse

Гдје се данас налазе остаци цркве Св. Петра Цетињског и Његошеве гробнице разорене од стране врха комунистичке власти 1972. године? Иванова корита Разбацано камење разорене цркве Светог Петра Цетињског, које је Одбор за подизање Маузолеја оставио да се разноси и пропада на Ивановим коритима. Котларница зграде престонице Цетиње Рељеф Светог Ђорђа (крсне славе светородне лозе Петровић Његош) који је био изнад улазних врата капелице посут мазутом, поломљени крст са капелице, кандило, полијелеј и врата са разорене цркве Светог Петра Цетињског који данас пропадају разбацани у котларници зграде престонице Цетиње. Народни музеј Црне Горе – двориште и кула у Биљарди Остаци разорене Његошеве гробнице се данас налазе разбацани у дворишту и једној од кула Биљарде. Странице гробнице се налазе у дворишту и до скора су служила да се подупиру тешка дворишна врата. Надгробна плоча и надгробни мозаик са Његошевим ликом су побацани у једној од кула Биљарде. Грађани треба да знају гдје се данас налазе остаци Светиња. Навешћу само један пример, директора институције културе – Народног музеја Црне Горе вајара Павла Пејовића који умјесто да се брине о остацима законом заштићеног културно-историјског споменика купује крадене експонате са заштићених археолошких локалитета од Стева Вучинића из Подгорице (Илирски шлем и мач) и сам од себе откупљује малу макету споменика за НМЦГ. О овоме постоје вјеродостојна документа у НМЦГ, међутим Министарство културе и државни тужилац ћуте!!! ИН4С-Портал 20 / 05 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/103649.htm