Претражи Живе Речи Утехе

Данак у крви СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ Родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не "злостављају", а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју моћ. Када се ови предуслови испуне, онда корпорацијско васпитање Мегалополиса постаје једино могуће васпитање Трагедија која се догодила у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду не спада у групу оних догађаја за које ћемо, дресирани на аутошовинизам, казати да могу да се догоде само овде и нигде више. На тзв. "Западу" се, наиме, дешавају сличне ствари. Међутим, то није никаква утеха за нас овде. Напротив. Горак укус у устима додатно се појачава и потпуно немуштим "објашњењима" и "мерама" које се најављују како би се спречило понављање оваквих злочина. Један од начина спиновања ове трагедије, јесте психолошко "објашњење" из кога произлази "савет" родитељима да треба да разговарају са својом децом. Циљ овог плитког психолошког "објашњења" је да проблем забашури, а не да га открије у његовој дубини и ширини. Оно што психолози не знају, то је да проблем није у недостатку разговора између деце и родитеља, већ у недостатку ауторитета очева и мајки. Знам за случај родитеља који не желе да свог сина васпитају као дечака, већ га васпитају "родно неутрално" како би на крају "само" одлучило шта јесте, или тачније речено, шта све јесте у појединим тренуцима свог живота. То је, за сада, у Србији екстреман случај. Понављам – за сада. Већина других родитеља сматра да је cool да каже како је пријатељ са својом децом, као да се стиде што су им тате и маме. А пријатељи се, ако су пријатељи, не мешају у живот својих другара и не соле им памет шта је добро, а шта не, већ пријатеље прихватају таквима какви јесу. Очекивати, дакле, да ће ови родитељи нешто моћи да "разговором" објасне својој деци, то стварно нема никаквог смисла. И да се ове речи не изговарају над гробовима осморо мртвих људи, савет да "треба разговарати са децом" могао би се замислити као реплика у ситкому, иза које следи громогласан смех из конзерве. Како смо дошли до родитељског одрицања од улоге васпитача сопствене деце? Прво, то није никакав индивидуални случај, већ последица политичког нормирања једног друштвеног феномена, који датира још из педесетих година прошлог века. Тада је, наиме, амерички социолог Дејвид Рисман приметио да међу младим људима из великих градова на источној и западној обали Америке настаје један посебан тип карактера који је именовао као "карактер усмерен другима". За младића или девојку која поседује овај тип карактера, ауторитет нису више родитељи, већ, пре свега, вршњаци. Другим речима, те младе људе више не васпитају родитељи, већ медији који одређују склоп вредности једне генерације. Тако ствари почињу, а настављају се негде после пада Берлинског зида, када је победничка западна олигархија одлучила да убрза темељно преобликовање онога што се до тада звало "Запад". Правац преобликовања: постепено укидање националне државе и успостављање транснационалног ентитета, који сам назвао Мегалополис. За разлику од "Запада", који је, бар номинално, веровао у своје хришћанске-хуманистичке темеље, као и у демократску државу која поседује јасан национални идентитет и суверенитет који се темељи на том идентитету, Мегалополис је постнационална, постхришћанска, постхуманистичка и постдемократска творевина у којој реч "суверенитет" треба писати под наводницима, баш као и реч "држава". Преобликовање националних држава у територије Мегалополиса почело је паралелним процесом поткупљивањем политичке касте националних држава и променом свести омладине. Како се то чини? Укратко речено, политичким средствима се појачава доминација карактера усмереног другима. Да би се променила свест деце и омладине, треба их дакле, одвојити од осталих ауторитета, пре свега цркве, родитеља и школе, тј. свих оних извора прича које још увек рачунају на хришћанске, демократске, националне и породичне вредности. Тако се успоставља атмосфера у којој се родитељима оспорава право да васпитају децу. "Права деце" постају свепонављајући лајтмотив, уз прећутну претпоставку да та права највише угрожавају – родитељи. (Да родитељи могу да воле своју децу више од поборника "дечијих права" која ту конкретну децу никада нису видели у животу, то у Мегалополису делује као научна фантастика.) Дакле, "права деце" су заправо правно-политичка интервенција Мегалополиса чији је циљ урушавање ауторитета родитеља. Дете тако де фацто више не припада родитељима, јер га Мегалополис – преко армија својих чиновника који тако зарађују своје ајфоне, крпице и путовања – претвара у неку врсту "специјалног правног субјекта". Последица: однос између детета и родитеља све више постаје правни однос над којим непрекидно виси тзв. Дамоклов мач правне арбитраже услед потенцијалног злостављања детета. А опсег злостављања се све више шири, јер је преко гомиле филмова и серија, Мегалополис створио атмосферу у којој хетеросексуални очеви могу да буду само насилници, а хетеросексуалне мајке само недовољно одлучне у заштити своје деце (зато што су "патријахално" васпитане), па тако данас изгледа потпуно невероватно оно што су људи, у другој половини 19. века, мислили за породицу: наиме, да је то место љубави између супружника и деце (одатле Змајеве збирке песама Ђулићи и Ђулићи увеоци). И зато данас прва асоцијација на реч породица, више није "љубав", већ "насиље". Када нас науче да тако гледамо на породицу, онда постаје логично да деца, као најслабија, морају да буду и највише заштићена, па то оправдава њихов специјалан правни статус. Кажем, "специјални" зато што се клинци и клинцезе уче да за њих не важе исти закони као за друге људе: примера ради, ако са 23 година убијеш осам људи, онда си убица, али ако то урадиш са 13, онда је проблем у томе што родитељи нису разговарали са тобом како би пребродио трауму (што ниси постао председник разреда, рецимо). Дакле, ниси ти ништа крив, криви су други. Из овог разлога, степен познавања закона данашње деце је вероватно без преседана у историји човечанства. То знају, наравно и адвокати који обигравају њихове родитеље, саветујући им да туже школе и професоре, као када се купују срећке: наиме, ако никога не тужиш, ништа не можеш ни да добијеш. Деца могу да буду добри другари, да поштују туђ живот, воле своју земљу и своје родитеље. Да се то не би десило, Мегалополис је ту децу претворио у мале правнике који цео свет посматрају са правно-формално стране, како би могли да стекну неку корист или да испоље, некажњено, своју вољу за моћ. Примера ради, ако се потучем у школи са "пријатељем", врло добро знам да наставник нема право да нас физички раздвоји, већ мора да то покуша да учини "речима", односно "разговором". На тај начин он, наравно, прави будалу од себе, а будале се не слушају, већ им се људи смеју. Што и јесте циљ Мегалополиса: да професора направи будалом пре свега статусно; да га претвори у лутку на којој ћу ја, као кривично неодговорно дете, моћи да искаљујем своју правно загарантовану моћ, а ако ме, у самодбрани, неко од те професорске "гамади" дотакне (и тако угрози моје "дечије право") зна се шта му следи – суспензија. Овом логиком Мегалополис учи децу да постану паметни злочинци. Да не би постали паметни људи. (Моји бивши студенти, који се у школама и око њих, боре против Мегалополиса, често ми говоре да спашавају људске душе. То је потпуно тачно и ко тога није свестан, тај је улудо студирао хуманистичке науке. Јер данас бити профор значи дословце то: спашавати људске душе које уништава Мегалополис.) Тако смо дошли до идеала Мегалополиса: родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не "злостављају", а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју моћ. Када се ови предуслови испуне, онда корпорацијско васпитање Мегалополиса постаје једино могуће васпитање: деца гледају корпорацијске цртане филмове, играју корпорацијске видео игре (док им послушне тате или маме читају лектире, или их обрабрују да је то превазиђено) да би ускоро научили да могу да зарађују новац преко броја пратилаца и број прегледа, на корпорацијским друштвеним мрежама, што значи да се нарцизам исплати, а живот постаје борба у којима друге треба потчинити својој вољи или свом лику, што је исто. Укратко, деца су одузета и родитељима и наставницима: они су само физички у кући, и само физички у школи, али ни родитељи, ни школе (а самим тим ни држава Србија) не образују ту децу. И када родитељи на крају овог процеса послушају психотерапеуте и покушају да "разговарају" са својим дететом, нека их не изненади следећи сценарио: Родитељ: "Дете моје [нема дечака и девојчица, све родно неутрално] не смеш да убијаш другу децу по школи." Дете: "Зашто не могу? Ионако на овој планети људи има превише." ["Зелена агенда": човек као онај ко уништава планету; дакле, мање људи – здравија планета] Родитељ: "Ко то каже?" Дете: "Бил Гејтс. Човек се нада да би се светска популација могла смањити за 10 до 15 одсто." Родитељ (збуњено): "Бил Гејтс не зна шта говори." Дете: "Како не зна? Он је један од најбогатијих људи на свету, а шта си ти?" [Родитељ 1 или родитељ 2 се повлачи на резервни положај, пошто је Гејтс пример "успешног" човека, дакле, није "лузер". А пошто ни родитељ 1-2-3 не жели да буде лузер, онда је Гејтсова реч закон, а он идол. Идемо даље....] Родитељ: "Добро, али не можеш ти да одлучујеш ко треба да живи, а ко не." Дете: "Како не могу, па ја сам најпаметније дете у разреду и сви ме мрзе због тога." [Који родитељ – 1, 2, 3 или 4... – може да каже да његово дете није најпаметније? Али рецимо, да се овај осмели да то каже....] Родитељ: "Па можда ниси најпаметније..." Дете: "Како нисам???? Сада идем код школског психолога да му се пожалим на психолошко злостављање, јер сте ми казали да су сви остали паметнији од мене... Добио сам комплекс инфериорности због вас... Нећу више да разговарам са вама!!!" [Ово је најмање зло] Укратко, Мегалополис је створио атмосферу у којој је логично да родитељи не могу да разговарају са децом, а није нелогично убити другог човека, посебно, ако се, са правне тачке гледишта, не сносе никакве консеквенце. Јер шта су други људи у Мегалополису? Пријатељи? Само ако од тога има користи, иначе су конкуренти. Сународници? Па нисмо ваљда "националисти" и "фашисти"? Божија створења? Па нисмо ваљда "верски фанатици"? Вредност по себи? Па нисмо ваљда хуманисти у доба када се пишу књиге о постхуманизму, размишља о пост-наталном абортусу (= законски дозвољеном ликвидирању беба) или либерализацији еутаназије (= ликвидирању старих чије одржавање у животу превише кошта, а они сами не могу да сносе те трошкове). Последица овог размишљања јесу приватно обезбеђење и квартови ограђени зидовима и оградом, са ограниченим приступом. Да ли вам то звучи познато? Трагедију у ОШ "Владислав Рибникар" зато треба схватити баш онаквом каква она јесте: то је данак који дајемо Мегалополису, јер смо неспособни да му се супротставимо. Само што је овога пута тај данак био у крви. Данак у крви — RT Balkan RT.RS Родитељи морају да слушају децу, јер је то једини доказ да децу не "злостављају", а наставници морају да буду послушни, како деца на њима не би испољавала своју...

Слободан Владушић: ДОБРОДОШЛИ У ПАКАО Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу. ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.” Недавно сам седео са једним пријатељем, који има сина у основној школи. Разговарали смо о чувеном уџбенику из биологије. Тај мој пријатељ ми је говорио како његовог сина у школи уче да није дечак, већ да тек треба да одлучи шта ће (све) да буде. Потпуно очајан, питао ме је: ко има право да ТО говори мом сину? Док сам га слушао, сетио сам се сцене из романа На Дрини ћуприја, где Османлије мајкама отимају мушку децу. Некада се то звало данак у крви, а данас изгледа, одлазак у школу. Уместо ко, боље је питати се, на самом почетку, зашто? Одговор на ово питање није једноставан, иако почиње једним (наоко) врло једноставним текстом који је написала штићеница Светског економског форума, извесна Ида Аукен. Наслов текста гласи (дословно): Добродошли у 2030: ништа не поседујем, немам приватност а живот никада није био бољи. Ево како текст почиње: ,,Добродошли у годину 2030. Добродошли у мој град – или би требало да кажем ‘наш град’. Ја не поседујем ништа. Немам аутомобил, немам кућу, немам било какве апарате, нити одећу. То вам можда изгледа чудно, али за нас, у овом граду, то је потпуно разумно.” Прво што читалац запази у овом (привидно) идиличном и ведром тексту јесте да се посед ствари претворио у право употребе ствари. На први поглед, изгледа као да можемо да користимо све што смо раније пожелели да имамо (а нисмо могли). Међутим, оно што се у тексту не каже – а не каже се много тога – јесте да нас посед над стварима чини слободним. Ако немамо ништа, онда то заправо значи да смо потпуно зависни у односу неки центар моћи који све то поседује и који нам даје право да ми то користимо… све док он то жели. Укратко, Ида Аукен идеалним градом назива идеални логор у коме су људи претворени у робове који у сваком тренутку могу да буду лишени права на, примера ради, храну – ако су рецимо, болесни или стари, или ако центар моћи који располаже храном, тог јутра, просто речено, пожели да тог роба више нема. Разуме се, читалац се сада пита како ће људи бити натерани да буду део тог логора? Одговор на ово питање нуди нам сам текст Иде Аукен. Имагинарна јунакиња која ужива у овом граду будућности не спомиње ни оца, ни мајку, ни брата, ни сестру, ни сопствену породицу – дакле, јунакиња је, у ствари, усамљена у том мноштву људи попут ње, зато што је лишена било каквих трајних и стабилних веза са другим људима. Још је Аристотел у Политици знао да тиранска власт мора да људе држи међусобно раздвојене. Наравно, то се неће догодити тако што ће вам неко упасти у стан и насилно вас одвојити од ваших ближњих. Постоје много суптилније технологије које се базирају на савременој пропаганди. Идеја је једноставна: људи постају усамљени тако што се вештачки ствара атмосфера у којој ће усамљеност људи постати ,,природна”. Рецимо, ако сваки контакт између мушкарца и жене може да се тумачи као сексуално насиље, онда је јасно да ће се мушкарци уздржавати од било каквог контакта. Ако се девојчица од младости учи да је бити мајка срамота за њу, онда ће вероватно живот посветити каријери, док ће сексуалне потребе задовољавати успутним партнерима, брижно пазећи да не затрудни. Укратко, људи ће бити дресирани да буду сами. Међу папирима у својој архиви налазим и неколико текстова који потврђују успешност овог тренинга: у тексту под насловом Американци живе сами више него икада раније, наводи се податак да 28% америчке популације живи у једночланим домаћинствима (у поређењу са 13% из 1960. године). Текст под насловом Осећаш се усамљеним: превише времена на социјалним мрежама може бити разлог доноси резултате који показују да је степен употреба социјалних мрежа повезан са појачаним осећањем социјалне изолације. (Питање да ли социјалне мреже узрокују ово осећање или га ублажавају, оставља се, јасно, по страни). Поред ове физичке или тзв. спољашње усамљености постоји и друга, унутрашња усамљеност, која се намеће управо преко феномена ,,родног идентитета”, односно свесног дезоријентисања деце. Пол детета је биолошка датост, али то је исто тако, и чин првобитне, базичне оријентације у свету, јер се дечаци и девојчице биолошки разликују, као што то знају сви биолози осим аутора уџбеника с почетка текста. (Питањем да ли то сме да се каже, бавићемо се касније). Дечак постаје свестан да је дечак, а девојчица да је девојчица. Када се пол укине, односно када се деца дресирају као да пол не постоји, онда уместо дечака и девојчица које имају своје маме и тате, добијамо особе које тек треба да одреде своје идентитете. Нека од тих бесполних особа ће се изјаснити као девојчица, нека као дечак, а нека ни као девојчица ни као дечак; нека ће тврдити да је мачка, па ће се у ближој будућности сусрести са конзервативним, фашистички оријентисаним мачкама које неће да се паре са њом, јер не признају њен ,,родни идентитет”; нека бесполна особа ће пак, дићи руке од људскости, па ће тражити да буде третирана као alien, односно као не-људско биће страно свим људима и свим животињама. Без обзира шта се изабрало да се буде, сви ови изабрани ,,родни идентитети” су само суплементи који прикривају унутрашњу празнину човека који негира своју биолошку датост у већој или мањој мери: управо зато што може да замисли да буде било шта, укључујући ту и бића која нису људска, ова особа прећутно пристаје да буде третирана тек као живо биће односно као биочестица са флуидним, несталним идентитетом који у сваком тренутку може да се промени. Стална је можда, само усамљеност ових биочестица. Наиме, можемо се запитати како особа чији идентитет није сталан, може да оствари тајне и стабилне везе са другим људима, будући да овој особи трајност у највећој мери недостаје и у властитом животу. А она недостаје управо зато што сваки пут када дође до трења између њих и света, ове особе могу да промене идентитет, надајући се да ће се проблем тако решити сам од себе. Дакле, уместо да учествују (такви какви јесу) у свету или да свет мењају ако тај свет жели да им укине слободу да буду то што јесу, ови људи се повлаче у усамљеност свог идентитета, који онда сами мењају, да би угодили свету, остављајући свет да буде онакав какав јесте, дакле, непромењив. Тешко да је могуће замислити боље робове од овако дресираних људи. Наивни читалац може да ме пита: а шта је са оним људима који се природно не осећају пријатно у свом биолошком полу? Верујем да је таквих људи веома мало и сматрам да им треба помоћи и заштитити их. Међутим, тема овог текста и нису такви појединачни случајеви, већ стварање друштвене климе у којој се ,,родни идентитет” намеће као једини дозвољени идентитет, а који се потврђује управо кроз чин негације биолошког пола. Лекар и истраживач Лиза Литман је у једном интервјуу 2018. године казала да су родитељи са којима је била у контакту ,,описали врло необичан образац трансродне идентификације, где више пријатеља или читава друштва истовремено [мој курзив] почињу да се идентификују као трансродне особе” (тј. да осећају нелагоду због свог билошког пола и жељу да другачије ,,родно” идентификују). Литманова даље наставља: ,,Била бих неозбиљна, уколико не бих размотрила социјалну заразу и утицај вршњака као потенцијалне факторе који утичу на овај феномен.” Другим речима, Литманова се понела као прави научник, показујући да жеља за променом пола није само урођена потреба, већ у врло великој мери последица учинка друштвене климе која утиче на младе и која чини промену пола друштвено пожељном. Уместо да овај сасвим логичан закључак буде увод у толерантно и научно разматрање ,,родног идентитета”, Литманова је била изложена организованој кампањи која је довела у питање њен углед и научну репутацију. И није једина која је тако прошла: доктор Ален Џозефсон је на једном панелу 2017. године, казао: ,,Не дозвољамо им да гласају, не дозвољавамо им да возе – али ћемо зато деци од осам, девет година дозволити да одлуче да више нису дечаци или девојчице. Невероватно!” Џозефсон је после ове изјаве био смењен са места директора Одељена за дечију и адолесцентску психијатрију и психологију Универзитета у Луисвилу. У име толеранције. Има још таквих занимљивих, ,,толерантних” примера: професор Гермунд Хеслоу, са Универзитета у Лунду (Шведска) осмелио се да каже да су разлике између жена и мушкараца биолошки утемељене и да зато род (gender) не може бити посматран само као социјална конструкција: толерантно је оптужен је за трансфобију и антифеминизам, а његов универзитет је исто тако толерантно покренуо истрагу против њега. Јасно је да се нарација о родном идентитету не може одржати у слободној дискусији са науком и зато се научници морају утишати или преподобити тако да речима једног немачког писца из 1949. године, не само признају првенство власти ,,већ и да интензивно раде на логичном образложењу тог првенства”. Овај прогон научника није само порука научницима већ и свима осталима: тако пролазе они који се буне. Они пак, који пристају на нарацију о ,,родном идентитету” добиће моћ да угрожавају свакога ко ту нарацију доводи у питање. Људима се дакле, шаље порука да прихватањем нарације о ,,родном идентитету” постају ,,свемоћни”, а то делује привлачно, зар не? Нажалост, ,,свемоћ” је само илузија: ти људи постају, на жалост, само средства на путу за идеални логор. Укратко: када се научници попут Литманове и осталих утишају, на њихова места ће доћи робови који ће играти улогу ,,научника”. Процес је већ почео: већ сада је тзв. ,,претерана” жалост за покојном ближњом особом проглашена за болест, а ускоро ће цела јавност бити тако подешена тако да никоме не падне на памет да аргументима и позивањима на вредности као што су хришћанство или хуманизам доведе у питање овај процес великог ,,родног” осамљивања људи, који се тако припремају за живот у градовима у којима неће имати ни маму, ни тату, ни брата, ни сестру, ни вагину, ни ,,пишу”, ни мужа, ни жену, ни ћерку, ни сина, а ни трунчицу слободе јер ће ,,све што учине, помисле или сањају бити негде забележено“ – цитирам поново Иду Акунен. И да наставим њеним речима: ,,Све у свему, то је добар живот”. Да, наравно. Вратимо се сада на уџбеник из биологије којим почиње наш пут у Идину будућност. Ресорни министар треба да поменути уџбеник једноставно повуче из употребе. Све мање од тога је мазање очију јавности. Родитељи, са своје стране, треба да схвате следећу једноставну истину: ако желе да особе које су створили и у будуће буду њихова деца, онда ће морати да ту децу у великој мери васпитају сами. Упорно, сваког дана. У супротном ће остати без њих. (Знам да звучи патетично, али истина је управо таква). Текст првобитно објављен у часопису „Печат“.

Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља - Стање ствари STANJESTVARI.COM Слободан Владушић: Ђоковић и Глобални капитал или Потера се наставља - Стање ствари