Претражи Живе Речи Утехе

Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37) Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? О. Владимир: Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех. Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете. Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска. Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир: Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена. Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој. Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви. Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву. У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду. Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а? О. Владимир: Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи. Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо. Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала. Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…) О. Владимир: Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра. Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно. Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства? О. Владимир: Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору. Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа? О. Владимир: Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице. Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве. У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе. Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа? О. Владимир: Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими. Интервју водио Небојиша Мишевић Православни мисионар View full Странице

Почело је...има разних мера... Презвитер Владимир Марковић: Не бојте се! Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корана вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу, рекао је за портал Ин4с презвитер Владимир Марковић. Отац Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства и старешина цркве Светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру у Београду Драга браћо и сестре, Превелика је трагедија задесила читаву планету избијањем корона вируса и превише смо сви ми православни хришћани ових дана располућени на лоше вести око заразе и нашег личног крсног пута ка Голготи на коме следујемо Господу нашем Исусу Христу. Жао нам је свих људи који страдају, болују и умиру широм Земље. Више нам је жао ове године него што нам је било минулих година иако су и тада страшне појаве потресале планету. Ратови на Блиском истоку, окупација и страдање хришћана у Сирији и Либији уврстили су хиљаде људи у календар мученика. Земљотрес и цунами у Јапану, Филипинима, Тајланду, Индији однели су велики број жртава. И није тачно да смо сви окретали главу од ових катастрофа. Било је и нас који смо искрено жалили због тога. Али смо сва та страдања тамо негде далеко поистовећивали са оним што нам је било итекако близу. Са нашим трагедијама овде. И сагледавали смо их увек у светлу Васкрсења Христовог које никада не бива без страдања којим Господ даје славу и вечни живот. Нагледали смо се невиних жртава од рата у Босни, преко бомбардовања 99′ до затирања нашег семена и погрома народа на Косову и Метохији. Зато је угледни лекар Др Бранимир Несторовић веома лепо приметио на почетку ове свеопште хистерије да смо ми народ који је толико тога претурио преко главе да не треба да нас плаши један обичан вирус. Др Даница Грујичић је са друге стране говорила јавно и научно доказала да смо одавно изложени једној епидемији која годинама траје и која односи 20.000 жртава годишње. До данас нас држава није адекватно заштитила од ње већ чак доприноси развоју ове епидемије малигних обољења тако што зарад економских интереса дозвољава да постанемо сметлиште тзв. хришћанске Европе. Понављам вам – годишње од рака умире 20.000 људи у Србији. Од поклона који нам је стизао са војних аеродрома Европе. Њен прагматизам и љубав, посебно за нас Србе који смо чували њену част и границе, се види у томе што су нам дали и посебно име – Адриа. Под то име су стрпали и све наше дојучерашње крвнике и непријатеље. Ваздух нам је затрован и то више нико не може да сакрије. Управо се продају здрави извори воде а целокупни екосистем се урушава и трује до неповратних граница. Брига за здравље нације је била таква да нам је од 2010. године отишло око 8.000 лекара, а тек колико друго медицинско особље. И сада коначно када нас је задесила ова трагедија решили смо да се опаметимо. Решили смо да поштујемо струку. А шта нам каже струка? Каже да овај вирус посебно погађа медицинске раднике јер они чине половину оболелих. Испоразбољевали се људи по свим могућим здравственим установама. Толики директори здравствених установа, рециклирани од стране сваког долазеће режима као прави стручњаци су одговорно иступили и часно признали пропусте? Не, не то се није десило. Али је зато утврђена одговорност и пронађен је кривац. Криви смо сви ми који смо завапили нашем Патријарху и Синоду да умилостиве власти и да нама који не затварамо очи пред свим овим проблемима, не упиремо прстом у заиста одговорне и криве, дају да своју радост Васкрса поделимо једни са другима и са Васкрслим Христом у Литургији и у храму који је одувек био свето место исцељења и лека а не смрти и заразе. Сметамо јер не дамо да нам Цркву сведу на крсну славу и „обичаје старе“ ови стручњаци као овај доктор који слави бабину славу и прославља у свом дому све празнике. Он нам је већи ауторитет од 45. патријарха на трону Св. Саве. Он је на централном месту конференције за штампу окружен својим апостолима – весницима који нас из својих гласила годинама плаше црним хроникама, вестима и апокалиптичким насловима: СТРАШНО, ЗА НЕВЕРОВАТИ, УЖАС… Хајдемо да им ове године покажемо нашу снагу, нашу веру и нашега Бога и Господа Исуса Христа. Да га и они упознају онако како је то учинио јеврејски Синедрион. У Његовом истинском смирењу, мудрости, љубави и жртви. И хајдемо браћо и сестре да се не бојимо. Хајмо да заиста послушамо оне Христове речи којима се најчешће обраћао својим ученицима и које упућује и нама: Не бојте се. Не бојте се јер знамо и све нам је ово најавио наш мили Господ. Да ће охладнети срца многих, и да ће нас многи омрзнути само ради имена Његовог. Знамо добро да се Велики Четвртак десио у четвртак. Да се Велики Петак збио у петак. И да је Христос Васкрсао у Недељу. Не у понедељак, не у уторак него у Недељу. Руси кажу Воскресение, Грци Господњи дан. А нама је нерадна свака недељла, дан Господњи, дан Васкрсења Његовог. Тако ће и ове године бити у Топчидеру и у свим нашим другим храмовима. Празнична, најбитнија Литургија са Васкрслим Христом и са свима вама који будете могли да дођете. А како ћете? Е то ако мене питате више није питање ни за Синод, ни за патријарха, а сигурно не и за „струку“. То је питање које свакоме поставља Христос лично и од свакога очекује лични одговор.

Tražeći po internetu neke podatke slučajno sam naišao na ovaj link............... kad sam ga otvorio imao sam šta i davidim........ Poželeh sa vama da ga podelim.... Da čujem vaše mišljenje o tom sajtu, tekstu koji je iznet na tom sajtu... Kao i o čoveku čije ime nosi taj tekst, odnosno intervju............. Evo pogledajte i link pomenutog intervjua: http://www.hrvatskipravoslavci.com/index.php?option=com_content&view=article&id=300:da-li-spc-postaje-carigradska-oblast-ili-raspada-li-se-srpska-pravoslavna-crkva&catid=1:vijesti&Itemid=7 Ne znam da li je taj test objavnljen prosto kao pljuvački tekst jedne pa ne znam kako bih nazvao tu ustašku organizaciju............... Ili je to još jedna od fobija jako isfrustriranog ćoveka?????

Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни за ове ни за оне, вама који дозвољавате да група људи уништава град, који су ваши преци, ваши и моји родитељи градили и развијали. Да ли ви београђани знате да остајете ускоро без чувеног ресторана "Последња шанса" на Ташмајдану?! Да, то је онај ресторан где су нас наше баке, деке, очеви и мајке водили на шампиту и лимунаду након целодневног играња баш у том нашем, а светском Ташмајдану. Да то је онај ресторан који још држи флипере, билијар столове, видео игрице, у коме је права цеђена лимунада и најлепша шампита у Београду. Да то је онај ресторан са најлепшом баштом. Да то је онај ресторан чији је закупац већ 30.година наш чика Ратко са својом супругом. Да то је онај ресторан у коме су седеле урбане легенде Београда од покојног Прелета, Гаге Николића, Зорана Радмиловића, Петра Краља, Бате Живојиновића, Драгомира Гидре Бојанића, Павла Вујисића, Чкаље и других. Да то је онај ресторан у коме су увек седеле стране дипломате и светске познате личности које су посећивале наш град. Захваљујући Горану Весићу и другарима, наш чика Ратко остаје без права на лицитацију за ресторан који води 30. година. Услов који је Весић Горан поставио за лицитирање јесте да на лицитацију може да се пријави фирма која има 50 запослених и има новчани месечни обрт од 150.000.0000 динара. И знате ко једини испуњава тај услов?!? Испуњава власник ресторана "Бутик". А знате ко је то?! То је онај фин господин власник фабрике цигарета "Монус", Фаст, телевизије "Хепи" и пола Београда. Јесте то је тај-Господин Пецони. Овај пут после куповине свих атрактивних ресторана по Београду уз помоћ Горана Весића, око је бацио и на нашу "Последњу шансу" на Ташмајдану, а ти Београде ћути и даље. Велика морална подршка мом пријатељу Ратку закупцу "Последње шансе" у којој сам и приватно и службено провео дивне дане и лепе тренутке. Ћути ћути Београде, Београде, бодљикавом жицом нека те ограде. Жиг Инфо - ОДЕ И ЧУВЕНИ РЕСТОРАН Последња шанса на Ташмајдану ZIGINFO.RS Драги Београђани обраћам се вама, вама које ништа не занима, вама који тврдите да сте аполитични, вама који нисте ни ...