Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, у уторак, 27. децембра 2022. године, у 17 часова и 30 минута, беседиће јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Тема предавања је „Топлина Витлејемске пећине – слика љубави хришћанске породице“. Извор: Храм Светог Јована Владимира Београд инстаграм

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског коријена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Бијеше му дјед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за насљедника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију. И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и оприје му се крепко, те се император празан поврати дому своме. Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разумје, да се приближи вријеме да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да бесједе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хтје пустити мужа свога, но она најприје оде да бесједи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким ријечима, те она повјерова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав видје Владимира гдје му долази, устријеми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побјеже са својима. И тако блажени Владимир прими вијенац мученички и промјени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, мјесеца маја 22. А Косара, супруга његова, погребе тијело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживје неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви. А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опсједе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устријемљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побјеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног. Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцјели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. http://hramvaskrsenja.me/zitija/zitije-svetog-jovana-vladimira

У четвртак 11. новембра 2021. године, за времене планерног заседања међународне конференције "Саборност Цркве: богословски, канонски и историјски поглед" у Кијевској духовној академији Кијево-Печерске лавре, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уручио је Преосвећеном Епископу моравичком Антонију високо одликовање Украјинске православне цркве: орден Светог и благоверног кнеза Владимира (I степена). Ова висока награда је уручена владици Антонију за заслуге пред Украјинском православном црквом. Указ о награђивању је потписао Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Извор: Подворје СПЦ у Москви

У ноћи између 22 и 23 маја непознате особе обиле су саборни храм светог Јована Владимира у Бару. Како су за сада пренијели интернет портали извиђај је извршен јутрос, а детаље о овом немилом догађају за Радио-Светигору пренио је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски који је казао да је начињена материјална штета и да је светиња оскрнављена, јер су разбојници извршили и преметачину олтара. Звучни запис разговора Отац Слободан је истакао да се нада да ће полицијска истрага довести до откривања починиоца и да ће они изаћи пред лице правде а да се свакако од Суда Божијег не могу сакрити и да ће ово гнусно дјело које су учинили бити на вјечну срамоту свима њима. Отац Слободан је истакао да скорије није забиљежено обијање богомоља у граду под Румијом: „Прије двије година било је пар случајева да су са наших и римокатоличких цркава скинута звона, али су починиоци убрзо откривени и они се налазе на издржавању затворске казне. Е сад, разбојништво овог типа заиста није до сада забиљежено у Бару, да се било чија богомоља на овакав начин оскрнави и буде покрадена. У сваком случају ја сам сигуран да ће полиција у оквиру својих надлежности предузети све потребне мјере да се дође до починилаца овога недјела“, рекао је он. На крају разговора отац Слободан је нагласио да су сви остали шокирани и саблажњени овим што се десило у Бару и изразио наду да се овако зло убудуће ниједној богомољи не догоди и да се сви потрудимо да се сличне ствари, колико је то могуће, сузбију у нашем друштву. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу 12. по Духовима, 17/30. августа 2020. године, протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, началствовао је на светој Литургији у Светониколајевском храму у Каћу. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Ђорђе Крстић и Живко Сантовац, протојереј Марко Ђурић и јереји Владимир Марков и Лео Малешевић. После свете Литургије, отац Бранислав је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је јереј Владимир Марков, досадашњи парох силбашки, постављен на упражњену другу парохију при Светониколајевском храму у Каћу. Прота Бранислав је честитао новопостављеном пароху и пожелео му успех у пастирској служби, док је у име братства и сабраног народа Божјег добродошлицу сабрату и новом пароху пожелео протојереј Марко Ђурић, настојатељ Светониколајевског храма. Новопостављени каћки парох, отац Владимир, изразио је захвалност нашем епископу Иринеју на части и указаном поверењу, а сабраном народу на срдачној добродошлици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом синоћ је прошла традиционална литија у част небеског покровитеља овога приморскога мјеста, предвођена свештенством Митрополије црногорско-приморске. У литији је учествовало више хиљада Барана којима се, по њеном завршетку, испред храма обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, који је казао да овај крсни ход “између овог великог храма сазданог у 21. вијеку и оног сазданог у 5. вијеку свједочи о сили и снази наше вјере”. Он је нагласио да су најбољи свједоци вјере и живота неуништвог, који извире из вјере, свети Божји људи и да данас славимо управо једног таквог Божијег угодника. “Славимо Светог Јована Владимира, мученика, кнеза, али прије свега Христовог човјека, који је живио крајем 10. и почетком 11. вијека страдао. Његова слава вјековима се није умањивала, него се годинама и данима увећава и увећаваће се док се не прелије у вјечну славу Царства Божјега, у коју се већ прелива”, нагласио је отац Мирчета. Гледано из перспективе наше вјере и Христовог васкрсења, казао је прота, мученици су највећи и најбољи људи. “Зато што су својим животом посвједочили да је живот неуништив ако је у Христу. Иако има и других људи у историји човјечанства који су давали живот за своје идеале, свети мученици се од свих њих разликују по томе што су се они жртвовали из љубави. Што су жртву прињели Богу живоме из љубави према Њему и своме народу, што су у вријеме свога страдања, на мржњу одговарали љубављу, на зло одговарали добрим. И нико их није могао побиједити зато што су живјели Богом а онај који живи Богом, живи љубављу”, поручио је свештеник Шљиванчанин. Истичући да је то оно што свједочи Свети Јован Владимир и сви свети мученици који су се кроз историју Цркве Христове жртвовали за вјеру и живјели вјером, отац је казао да је то оно што нас надахњује, да и ми попут њих идемо тим путем јер је то најсвјетлији и најважнији пут којим човјек може да иде зато што је то пут слободе. “Зато што је то пут љубави према Богу и ближњима, зато што је то пут крста и васкрсења”, казао је отац и додао да се ми надахњујемо животом Светог Јована Владимира и трудимо да се боримо са злом, прије свега у себи, вјером, покајањем, преумљењем, али онда и злом око себе, поправљајући себе. Према његовим ријечима постајући истински, бољи људи, побјеђујемо и зло око себе и онда ништа не може надвладати љубав и вјеру хришћанску. Нагласио је да идемо тим путем крста и васкрсења и славимо светитеље, зато што волимо и славимо Христа богочовјека, који је ради нас и нашега спасења страдао и умро на крсту, али васкрсао и вазнео се на небеса, и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима. Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да волимо Бога и светињу људскога живота, да поштујемо свакога човјека, али поштујемо светиње у којима се молимо и приближујемо Богу, у којима се сједињујемо с Богом те да су нам зато оне важне као наш живот. “Зато угледајући се на Христа и светитеље, и на Светога Јована Владимира и све који су ишли његовим и путем Светога Саве, Светога Василија.., ми кличимо и говоримо Христос васкрсе, Христос се вазнесе! Нека је Божији благослов на овоме храму, на овоме граду, на свима вама. Да свагда цвјета љубав и братска слога, да чувамо светињу живота, да чувамо друге од себе, и да чувамо своје светиње као зенице ока свога”, закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички. Потом се сабранима обратио протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, словом благодарности својој браћи свештенослужитељима и вјерном народу. Он је казао да се љубав Светога Јована Владимира богато излива на житеље Бара. “Живо присуство Светога Јована Владимира сви осјећамо. Ове године скромније прослављамо овај дивни празник и нашу заједничку славу. Минулих дана свакодневно су свим свештеницима звонили телефони, народ се интересовао хоће ли бити литије за Светога Јована Владимира. Тиме су исказали ову љубав о којој је о. Мирчета говорио. И Свети Јован Владимир је услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”, казао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У барском Саборном храму у оквиру „Дана Светог Јована Владимира“ литургијски је прослављен празник тог светитеља, небеског покровитеља и заштитника града под Румијом. Повезана вест: Улицама Бара вечерас прошла Литија Светог Јована Владимира Светом литургијом началствовао је архимандрит Павле (Калањ) игуман манастира Градиште уз саслужење бројног свештенства и молитвено учешће вјерног народа града Бара. На крају читања зачала из светог Јеванђеља пастирском бесједом присутнима се обратио протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парош страшевински и старотребјешко-кличевски. „У свакидашњем људском животу, у падању и устајању, најтеже је љубити ближњега свога, али ништа се не мјери нама, већ се све Господом мјери и све је Господ својим животом измјерио и донио на земљу. Донио је оно што је нама људима најпотребније: загрилио је, пољубио нас и грли нас и љуби грешне. Али за узврат каже нам и тражи од нас да љубимо једни друге“ казао је отац Велимир. Отац Велимир каже да смо свједоци како се само за неколико дана десило немогуће – зауставио се живот на земљи, затворили су људе у куће и казали им да је по сриједи страшна болест: „Али нама хришћанима би прилика да видимо шта нам је најпотребније и да осјетимо колико је страшно остати сам, колико је страшно не љубити ближњега свога и не гледати се лицем у лице са ближњим својима. Слава Богу, поново је Црква Христова била на висини задатка, иако су нам овоземаљске власти пријетиле да не смијемо долазити у Цркве, ми смо долазили Богу љубави, Њему се молили, Њиме се причешћивали и користили прилику да љубимо једни друге. А то јесте пут хришћански, браћо и сестре“ Протојереј-ставрофор Велимир Јововић је казао да данас прослављамо великог угодника Божијег Светог Јована Владимира: „Велико дјело град Бар, Црква Божија и српски род су учинили овдје на овом мјесту што је овакав храм никао и што је у овом храму дјелић моштију Светог Јована Владимира. Он је био прави хришћанин. Каже се да нема веће страсти овдје на земљи него имати власт и бити властољубљив и мало ко се том пороку може одупријети. Јуче смо славили Светог цара Константина и царицу Јелену. Данас славимо Светог Јована Владимира, који је био владар као и они. И ти људи су нам показали да се може и у власти остати частан, побожан и добар човјек. Свети Јован Владимир је био краљ и владар свога срца и своје душе“, истакао је на крају бесједе прота Велимир Јововић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом празника Светог Јована Владимира, славе Храма у београдском насељу Медаковић, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у четвртак, 4. јуна 2020. године, од 9 часова, Свету архијерејску Литургију. Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Светог Јована Владимира, Медаковић Црква Светог Јована Владимира налази се на Вождовцу. До њене изградње, верници овог дела града су били упућени на цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Међутим, услед ширења Вождовца и изградње насеља Браће Јерковић, а касније Медаковић и Медаковић II, јавила се потреба за подизањем великог храма, с обзиром на то да црква на Централном гробљу по свом положају и величини није могла да задовољи потребе становника новоизграђених насеља. Свештенство цркве Светог Јована Крститеља, на челу са старешином храма јерејом Јованом Благојевићем, у релативно кратком временском периоду успело је да реализује ову идеју. Током 1994. године израђена је пројектна и техничка документација за изградњу храма који ће, одлуком Његове Светости Патријарха српског Павла, бити посвећен светом великомученику Јовану Владимиру, првом краљу Српском, а уједно бити и „спомен-храм свим Србима изгинулим на путу правде Божје од нашег прапочетка до данас“. Иначе, ово је други храм у Београду за чију је изградњу добијена дозвола од Другог светског рата. Освећен је 31. маја 1998. године. Култ светог Јована Владимира, као једне изузетно важне црквено-историјске личности код Срба, није у довољној мери развијен, вероватно због тога што су његове мошти остале ван Србије. Наиме, након што га је бугарски цар Јован Владислав на превару намамио у Преспу, погубио и сахранио у тамошњој цркви, на његовом гробу су почела да се догађају чуда која су описана у Летопису и Житију. Касније је краљево тело пренесено у Крајину на Скадарском језеру у цркву Пречисте Богородице Крајинске, да би 1215. године мошти под неразјашњеним околностима биле однешене у Драч и светитељ проглашен заштитником Драча. Након извесног времена, мошти се поново измештају 1381. године у манастир Светог Јована код Елбасана који је по предању сам краљ Владимир саградио у част Пресвете Богородице где се и данас налазе. Овај догађај преноса моштију је на старословенском, грчком и латинском језику описан на натписима који су постављени на овој цркви, у којима се светитељ први пут назива Јован Владимир - вероватно због сличности погубљења светог Краља са Светим Јованом Крститељем. Тако се култ дукљанског светитеља ширио изван Дукље: у Албанији, Македонији, Бугарској и даље. Служба светом Краљу настала је тек у каснијем периоду на основу сачуваног предања, када је 1861. године уврштена у „Србљак“. У служби се каже још да је „мироточац словенски и албански штит, да је израстао од Словена и од српског рода“. Патријархова беседа Његова Светост Патријарх српски Павле је на освећењу Крста 18. децембра 1994. године, између осталог рекао: „Браћо и сестре, осветили смо Часни Крст на овом месту где ће се градити храм посвећен светом Јовану Владимиру који је пострадао за правду и истину... Пред истином Божјом и пред Богом Свевидећим и пред Његовом правдом стојимо сви, и увек да нам буде важније то шта ће и како Бог оценити наша дела, и не само наша дела него и наше речи. Јер је Господ Исус Христос рекао да ће сваки човек за сваку реч дати одговор. Наш је народ кроз векове на томе путу Божјем не једанпут долазио до страшних опасности - бити ил’ не бити, али се са том вером одржао до дана данашњег... Овај храм који треба да се подигне уз помоћ Божју и Његовим благословом, а трудом свих нас, да нам буде школа у којој ћемо се учити науци Божјој, да нам та наука буде храна за душе наше. Увек имати у виду да човек јесте тело, али не само тело него и душа, а да је душа домаћин, а тело стан у коме душа станује. Нека Бог буде на помоћи да ово свето дело, које смо започели са Божјим благословом, довршимо у славу и част светог Јована Владимира коме је слава и хвала свагда и у све векове векова. Амин“. Архитектура храма Храм је пројектовала архитекта Љубица Бошњак у српско-византијском стилу. Придржавајући се црквених правила у градитељству, пројектовала је оригиналан храм, не копирајући ниједан који је до сада изведен. Храм је пројектован као триконхос са великим централним кубетом и два звоника. Ово решење је узето да би се постављањем звоника са стране ослобађао поглед ка централном кубету (као најважнијем делу грађевине) и због несметаног простирања звука звона на све стране. Осим тога, три кубета на храму имају символику Свете Тројице. Уз поштовање свих принципа дато је потпуно ново конструкцијско решење, без стубова у унутрашњости храма, са централним кубетом које се преко система конзола ослања на пиластре. Конструкцијски и функционални склоп храма, као и његове пропорције и употребљени материјал обезбеђују добру просторну акустику. Иконостас и Живопис Иконостас у храму, постављен 2002. године, израђен је у дуборезачкој радионици Драгана Петровића из Београда. Рађен је по узору на иконостас храма Светог Андреја Првозваног у грчком граду Патрију. Велико Распеће је ураћено по угледу на дечанско, а Царске двери по угледу на хиландарске, из храма Светог Василија. Архитектонски пројекат је израдио архитекта Иван Рацков, а дуборезачке цртеже за иконостас и иконе на иконостасу Слободан Кајтез, професор на академији ликовних уметности. Позлатарски радови на иконистасу дело су Биљане Димитријевић и Драгиње Лазаревић. У поставци икона у првом реду иконостаса не налазимо одступања од уобичајеног представљања, док су у другом делу иконостаса постављени свети пророци и српски светитељи. Посебно леп живопис, који је недавно завршен, ставља храм Светог Јована Владимира у раван најлепших београдских цркава. Сликари Александар Живановић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Петар Вујовић су осликавали цркву у периоду од априла 2003. до марта 2006. године у сарадњи са др Драганом Војводићем, византологом, професором Философског факултета на катедри за историју уметности. Ова екипа уметника је недавно живописом украсила и цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Композиције „Лоза светих Срба“ и „Небеска Србија“, која се налази у припрати храма Светог Јована Владимира, са десне стране, побудиле су посебно интересовање, с обзиром на то да на овим композицијама налазимо значајне личности из српске историје, међу којима се налазе и наши савременици. Тако међу архијерејима „Небеске Србије“ можемо видети и светог о. Јустина Поповића, Никодима Милаша, Петра Петровића Негоша, Патријарха Германа, док су као знаменити Срби осликани Вук Стефановић Караџић, Краљ Петар Карађорђевић, Стеван Стојановић Мокрањац, Милош Обилић, Никола Тесла, Вожд Карађорђе, Десанка Максимовић и трагично преминула током НАТО-бомбардовања девојчица Милица Ракић. Свештенство храма, на челу са садашњим старешином о. Драганом Шовљанским, у оквиру мисионарске делатности храма води трибине у циљу верског образовања одраслих,има школицу калиграфије,веронауку за одрасле,велики мешовити хор као и дечији хор.

Православна црквена општина Бар и ове године организује традиционалну манифестацију „Дани Светог Јована Владимира“ од 31. маја до 4. јуна, која ће ове године због епидемилошке ситуације имати само молитвени катактер. У недјељу, 31. маја, служиће се Света литургија на остацима храма у Пречистој крајинској у Остросу, са почетком у 9 часова. На остацима храма из 6. вијека на Тополици, тзв. барском триконхосу у понедјељак, 1. јуна, Света литургија ће се служити у 8 часова. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће у сриједу, 3. јуна, Свету архијерејскау литургија на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу, са почетком у 9 часова. На празник Светог Јована Владимира, 4. јуна у Саборном храму Светог Јована Владимира Света литургија ће се служити у 9 часова а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће са свешетнством молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, служио је 20. марта 2020. године Литургију пређеосвећених даровау у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Повод литургијског сабрања били су исповест и братски састанак свештенства архијерејског намесништва београдског другог. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић и Драган Предић, јереји Ђорђе Љубинковић и Игор Грацун, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Мирослав Митровић и Милојко Топаловић. Свештенике и ђаконе архијерејског намесништва београдског другог исповедали су протојереји-ставрофори Драгомир Убипариповић и Слободан Аксентић. Извор: Храм Светог Јована Владимира

Свечаном празничном Литијом, која је, предвођена Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричкикм г. Кирилом, синоћ прошла улицама Бара завршена је овогодишња црквена манифестација „Дани Светог Јована Владимира“. Литија, у којој је било многобројно свештенство и вјерни народ града под Румијом кретала се централним градским улицама од саборног храма Светог Јована Владимира и назад. По повратку пред храм сабране је прво поздравио парох даниловградски протојереј Жељко Ћалић је рекао да овај дан припада оним данима који се сакупљају у животу за најскупоцјенију ризницу. „То су најљепши драгуљи нашега живота, кад имамо благослов да у њима учествујемо и будемо свједоци таквих дана које је створио Господ. Заиста је, по ријечи пророчкој, пред Богом хиљаду година као један дан, а један дан као хиљаду година. Ево, то потврђује и данашњи сабор свих вас, народе Божји. Иако је Јован Владимир живио прије више од хиљаду година, онај дух који дише гдје хоће, како каже Свето писмо, је исти онај дух који данас дише са нама“, казо је он. Отац Жељко је додао да је Бар диван град, највише због тога што има Светог Јована Владимира. „Њега поштују све три вјере заступљене у овоме граду. С правом, јер светитељ Божји – то је ново Јеванђеље, то је мали Бог по благодати. И он се издиже изнад свих слабости, изнад свих ограничења овога свијета. То нам потврђује и овај сабор, који нас, после више од хиљаду година подсјећа на Светог Јована Владимира као на свједока управо те истине“, поручио је парох даниловградски. Архијерејски протопрезвитер барски и старјешина барског саборног храма протојереј-ставрофор Слободан зековић на крају је заблагодарио Епископу Кирилу, свим свештеницима и свим учесницима овог славља. На крају су на платоу испред храма дјеца из КУД-а „Свети Јован Владимир“ са својим вршњацима из Крагујевца и члановима барске школе вјеронауке приредила празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом славе Храма Светог Јована Владимира, Свету архијерејску Литургију је 4. јуна 2019. служио викарни Епископ ремезијански Г. Стефан, уз саслужење архимандрита Серафима (Кужића), духовника Манастира Рајиновац, као и свештеника и ђакона Архиепископије београдско-карловачке, уз пој Хора Свети краљ Милутин. У богослужењу крунисаном Светим Причешћем учествовао је многобројни верни народ престоног града, међу којем је било пуно дечице. Након сечења славског колача, Владика Стефан је вернима казивао о Јеванђелској поруци у овој Недељи Слепог, истакавши да смо сви једни другима потребни, да је у нама Господ, да заједничком молитвом и љубављу можемо постићи циљеве достојне човека, а један од најбољих примера је Свети Јован Владимир кога данас прослависмо, а који је имао Бога у себи и за Бога пострадао: "Страдати са Господом је много боље него царствовати без Господа", поручио је Владика и додао да у ближњима, родитељима, браћи и сестрама, супружницима, деци и унуцима, треба да видимо Господа јер смо тада достојни синови Господњи. Извор: Храм Светог Јована Владимира у Београду

Извор: Храм Светог Јована Владимира у Бару

Дана 31. јануара 2019. године у Великој сали Државног дворца у Кремљу одржан је свечани догађај посвећен десетогодишњици Помесног сабора Руске Православне Цркве и интронизацији Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Господина Кирила. Учеснике у манифестацији поздравио је председник Руске Федерације В.В. Путин. Ваша Светости! Поштовани поглавари и представници Помесних Православних Цркава! Поштовани свештенослужитељи! Даме и господо! Драго ми је да све вас поздравим у срцу Русије, у Московском Кремљу с његовим духовним светињама које су значајне за сваког православца. Данашњи свечани скуп је посвећен изузетном датуму. Крајем јануара 2009. године одржан је Помесни сабор Руске Православне Цркве на којем је изабран нови поглавар – Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил. Желео бих да Његовој Светости топло и искрено честитам десетогодишњицу интронизације. У децембру 2017. године заједно смо прославили стогодишњицу обнављања патријараштва у нашој земљи и истакли смо умногоме водећу улогу поглавара Руске Цркве у судбини отаџбине, величину њиховог подвижништва и служења нашем народу. Патријарх Кирил као и његови истакнути претходници на изузетан начин обавља своју архипастирску мисију. Поштујући хришћанске заповести он покушава да помогне људима да пронађу пут до храма, да се учврсте у вери, да их подржи речју и делом. Захваљујући мудрости и поштењу, отворености и великодушности стекао је поштовање, и у Русији, и далеко ван њених граница. Његова Светост и православни јерарси заједно с представницима других традиционалних религија дају значајан допринос јачању слоге у друштву и помажу у решавању кључних, понекад врло болних питања која узнемиравају и брину људе. Знам колико много је у току последњих година учињено на ширењу социјалног служења Цркве, колико је велики и неуморан рад који у овој области обављају црквене организације удружујући волонтере, доброчинитеље и оне који теже ка томе да несебично помажу другим људима. Овај труд је драгоцен, он се не мери статистиком, али ћу ипак дозволити себи да наведем неколико бројева. У Русији је 2009. године постојала само једна црквена сигурна кућа за жене са децом које су доспеле у тешку животну ситуацију. Прошле године их је било већ 58. Отворено је преко 100 нових центара за хуманитарну помоћ. Развијају се патронажне службе и службе за друштвену рехабилитацију. Руска Православна Црква је увек тамо где је тешко, увек је с људима који су доспели у невољу. Тако је било и за време лета 2010. године кад се Русија суочила са стихијом, с пожарима који су захватили многе регионе у нашој земљи, тако је било у Кримску, у градовима и селима на Далеком истоку, који су пострадали од поплава. Руска Православна Цркве данас координира и прати преко 6,5 хиљада социјалних пројеката, самим тим видно помажући напоре државе и друштва у овом правцу. Посебне речи захвалности патријарху Кирилу и Цркви упућујемо за духовну бригу о руској војсци. Ваше искрене и срдачне поуке помажу војницима и официрима да часно бране домовину и уливају им сигурност у своју ратничку силу и моралну исправност. Велико поштовање заслужује просветна делатност Руске Православне Цркве, обнављање старих храмова и изградња нових. Патријарх Кирил и ја смо сасвим недавно заједно учествовали у полагању темеља за један од њих – величанствени храм у сећање на војнике Великог отаџбинског рата „Васкрсење Христово“. Племенито подвижништво Руске Православне Цркве се простире на целу њену канонску територију. И захвални смо Његовој Светости на томе што стално поклања пажњу нашим сународницима и што подржава заједнице у иностранству, на неуморном раду на јачању поверења између земаља и народа и на ширењу контаката у области хуманитарне делатности. Истаћи ћу да је часно и беспрекорно служење којим се патријарх Кирил одликује – пример истинске љубави према отаџбини и према нашем народу, а успеси постигнути на овом попришту представљају темељ за развој Цркве у наредним деценијама. Ваша Светости! Поштовани учесници у свечаном скупу! Данас, као и у току многих векова, постоји изузетна потреба за узвишеним предназначењем Руске Православне Цркве. Истаћи ћу да ће држава наставити да активно развија стваралачко партнерство са Црквом у свим значајним областима, пре свега и васпитавању младог нараштаја, у чувању културне баштине и у решавању насушних друштвених проблема. Пред Русијом се данас постављају огромни изазови и амбициозни циљеви, без преувеличавања историјски задаци у демографији, у друштвеном развоју и побољшању квалитета живота људи, у раду на остваривању напретка у економији, у науци и технологијама. Али једно нам је сасвим јасно: да бисмо достигли нови ниво за нас је важно да сачувамо свој идентитет, своје јединство и солидарност. А они се граде на вредностима које су увек поштоване у православљу и другим традиционалним религијама Русије: то су милосрђе, поштење и праведност, то је брига за ближњег и породицу, поштовање родитеља и деце, и наравно, љубав према домовини. Заборављање ових вредности је бременито најразорнијим последицама, обезличавањем и деградацијом човека, тиме да он може постати жртва најподлијих и најнижих манипулација. Понављам: заједничка је дужност и одговорност државе, Цркве, религиозних делатника и друштва да сачувају и ојачају нашу духовно-моралну вредносну основу, да је пренесу омладини и будућим нараштајима, како се не би изгубили у време бурних глобалних промена. И наравно, рачунамо на то да ће Руска Православна Црква и убудуће остати активна мировна снага, као и раније, да ће јачати пријатељство и добросуседске односе и подржавати наше сународнике и људе православне културе. Братске везе између Цркава у историји су уједињавале и зближавале народе и служиле развоју равноправних односа између Русије и многих иностраних земаља. Нажалост, видимо и друге примере кад шпекулације, политиканство и паразитирање на питањима религиозног живота воде ка разједињавању људи и изазивају злобу и нетрпељивост. Управо такав пројекат који нема везе с вером, који је потпуно лажан и везан за борбу за власт, данас се остварује у Украјини. У суштини, долази до грубог мешања у црквени живот. Његови иницијатори као да су се учили од безбожника из прошлог века који су истеривали вернике из храмова, мучили и прогањали свештенослужитеље. Опет бих желео да истакнем: држава и власт Русије сматрају апсолутно недопустивим било какво мешање у црквене послове. Поштовали смо и поштоваћемо независност црквеног живота, тим пре у суседној сувереној земљи. Ипак, задржавамо право да реагујемо и да чинимо све у циљу заштите људских права, укључујући и слободу вероисповести. И на крају бих желео да још једном честитам патријарху Кирилу знаменити датум – десетогодишњицу устоличења. Његовој Светлости желим бодрост, дуг живот и нове успехе у архипастирском раду. Нека Ваше молитве чувају Руску Православну Цркву и нашу отаџбину. Хвала вам на пажњи. Извор: Православие.ру

У суботу 19. јануара 2019. године, на празник Богојављења, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. У току Литургије у чин презвитера рукоположен је ђакон Владимир Стевановић. Отац Владимир био је гост емисије "Пирг" у уторак 22. јануара од 10 сати и са њим смо разговарали о позиву презвитера, о рукоположењу, првој Литургији коју је служио, као и о томе како је оца Владимира ранији позив катихете припремио за свештеничку службу. Звучни запис разговора

Преосвећени викарни Епископ ремезијански г. Стефан, настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, говорећи у Дневнику РТС-а 16. јануара о предстојећој посети председника Русије Владимира Путина заветном храму свих Срба, истакао је да је реч о радо виђеном госту и да ће то бити братски и пријатељскси сусрет којем ће присуствовати поглавар Српске Цркве Његова Светост Патријарх Иринеј. Звучни запис разговора Владика је казао да је у Храму свечано јер се обележава велики јубилеј - 800 година самосталности СПЦ, а додао је да се завршетак радова у Светосавском храму планира за крај ове године. Подсећамо, председник Русије долази у посету Србији 17. јануара, а том приликом ће Владимир Путин посетити управо Храм Светог Саве на Врачару за чији су величанствени мозаик централне куполе заслужни руски уметници. Извор: Радио Слово љубве

Свештеник Православне цркве у Америци, протопрезвитер доктор Александар Шмеман (Талин, 13. септембар 1921. - Њујорк, 13. децембар 1983.) убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца у које убрајамо и Георгија Флоровског, Николаја Афанасјева, Кипријана Керна, Јована Мајендорфа и друге. Гост у студију радија Глас Православне Епархије нишке био је свештеник и професор Богословије Бобан Стојковић. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас

У руском Духовно-културном центру у Паризу 29. новембра 2018. године одржана је Међународна богословска конференција посвећена 60-годишњици смрти угледног руског богослова Владимира Николајевича Лоског (1903-1958). Прво предавање је изложио митрополит волоколамски Иларион, који је истакао да је богословско дело поч. Лоског унело значајан прилог развоју хришћанског богословља у 20. веку. И данас, у 21. веку, његови радови и даље су очували актуалност и значај. Као што је познато, управо позив „напред ка Оцима“ лежао је у основи богословског метода водећих представника Париске богословске школе у коју спадају протојереј Георгије Флоровски и Владимир Лоски. Рад Владимира Лоског је захватао више тема, као што су догматско и мистичко богословље, патрологија, еклисиологија, религијска философија, црквена уметност. Међу најпознатијим његовим делима су „Мистичко богословље Источне Цркве“ (преведено на више светских језика), „Догматско богословље“, „Боговиђење“, „По обличју и подобију“ и друга. Не мање од значаја је његов фундаментални рад о Мајстору Екхарту, немачком мистичару из 12. века, чији радови су допринели проучавању католичке мистике. Дела Владимира Николајевича не одликује стављање нагласка на схоластички рационализам, већ на живи опит општења с Богом. О животу и делу Владимира Лоског је познати црквени публициста и новинар Анатолије Васиљевич Ведерников објавио књигу под насловом „Владимир Лоски и његово богословље“, у којој је истакао да је Лоски био склон сазерцатељној молитви. „На свеноћним бденијима Владимир Лоски је често прислуживао: носио је свећу или додавао кадионицу свештенику. И то је чинио сасвим једноставно. Без обзира на то, никада није испуштао молитву из вида. Према мишљењу свештеника, у њега је било „литургијско сазерцање“ и он би се понашао као мало дете које трчи по храну. Понекад је читао шестопсалмије. И у његовом снажном гласу осећао се древни призив на молитву.“ Склоност ка сазерцању, постизању Бога кроз молитву одразило се и на карактер богословске мисли Владимира Лоског, коме је нарочито била блиска мистичка страна богословског сазнања. Без мистичког опита, сматрао је он, истинско богословље је немогуће. Силом прилика Владимир Лоски је био призван да о Православљу сведочи, пре свега, у западном свету. Писао је на француском језику, а руском читалаштву су му радови познати у преводима. Његово обраћање светим Оцима, мистичком доживљају православног богословља, насупрот схоластичкој традицији, било је веома значајно за западног читаоца који је могао да често превиди битне карактеристике православног богословља. Митрополит Иларион истиче да је актуалност православног сведочења на Западу очувана је и у наше дане. Опит међухришћанског дијалога показује да је православно богословље у западној мисли и даље умногоме замагљено и није до краја јасно. Многи западни хришћани су слушали о суштини Православља, а нису се упознали са њим непосредно, тако да радови Владимира Лоског за многе представљају увод у православно богословље, приручник за изучавање источног богословског предања које се ослања на светоотачко наслеђе. Догматско богословље не треба сводити на сувопарно изучавање историје догмата. У предању источне Православне Цркве постоји круг тема, као што су боговиђење, сазерцање Божанског Савета, обожење људске природе, које имају како догматску тако и мистичку компоненту. Све ове теме које су од кључног значаја за поимање правосланог богословља, није могуће искључити из истраживачког рада уколико желимо да га у потпуности упознамо. Радови Владимира Лоског, нарочито његов уџбеник из Догматике, могли би послужити као показатељ како се предаје Догматика, која је код нас била увелико под утицајем западног богословља. Завршавајући своје излагање, митрополит Иларион истиче да је наслеђе Владимира Лоског универзално, пошто се обраћа непосредно опиту живог општења с Богом. Карактеришући ту богословску карактеристику Лоског, протојереј Јован Мајндорф је написао. „И као историчар и као богослов, Владимир Лоски нас позива на дијалог, на такав дијалог који води дубоко у суштину ствари, тражећи истину која обједињује и ослобађа: истину, не византијску, не латинску, него само ону која происходи од Духа истине, од Онога који исходи из Оца.“ На овом симпозијуму обрађене су теме: „Примери пријема богословља В. Лоског у савременој Русији“ (А.И. Кирлежев), „Ново обраћање Оцима Цркве: неопатристичка синтеза В. Лоског“ (П.Б. Михаилов), „Учење Светог Максима Исповедника у богословском наслеђу В. Лоског“ (П.Ј. Малков), „Схватања општења у правном, социолошком и еклисиолошком контексту“ (Стефан Домушћи), „Рецепција радова В. Лоског“ (патролог и богослов Жан-Клод Ларше), „Мистичко богословље између Истока и Запада“ (Горан Секуловски), „Наводи Светог Григорија Паламе код Владимира Лоског“. Конференцијом су руководили др филолошких наука на Католичком институту у Паризу, предавач Московске духовне академије свештеник Сергије Ким и др филолошких наука на Париском универзитету Сорбона, научни саветник Лувенског универзитета (Максим Венецков). Извор: Српска Православна Црква

Промоцијом едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“ у 10 томова у крипти храма почело је свечано обележавање друге годишњице освећења Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије прво се присетио самог почетка када је деведесетих година прошлог века до њега дошла Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру Светог владике Николаја, како је одмах било организовано њено прештампавање и отварање прве књижаре која носи име Светога Краља у Подгорици. -Оно што је тад започето, то је и настављено и ево, ту је ових девет књига у којима је сабрано све што је икада написано о Светом Јовану Владимиру и прије Светог владике Николаја и послије њега, а највише је текстова са великог међународног научног скупа одржаног септембра 2016. године, чак два тома, рекао је Митрополит, нагласивши да су на научном скупу учествовала звучна имена из Русије, Грчке, Бугарске, Македоније, Албаније… Владика се осврнуо на ток догађаја повратка цркве на Румији, о легенди у народу која каже да ће, када се сакупи довољно камења на врху Румије, црква ту и долетети. Тако је и морало бити. Присетио се древне традиције издизања крста Светог Јована Владимира на Румију, забране тог обичаја и његовог поновног оживљавања. Поменуо је оптужбе како се са храмом нарушава заједништво становника Бара, а супротно од тога, храм даје ону свеправославну димензију овом граду и овом народу. -Најљепша поема и најљепша књига, то је управо овај храм. У њега се преточило и оно што је написано и оно што није написано о Светом краљу Јовану Владимиру, закључио је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, надовезао се на Митрополитове речи. -Све што радимо од кад угледамо свијет па док се не вратимо Богу на истину, разапети смо између својих жеља и ограничења, по чему се види да смо само људи. Иако никоме није падало на памет да ће ових књига бити 10, сасвим спонтано дошло је до овог броја, рекао је отац Гојко, ставивши акценат на паралелу између 10 томова књига и 10 векова јубилеја Светога Јована Владимира. Отац Гојко је посебно нагласио важност да се Свети Јован Владимир прикаже као супруг Косарин, да се стави акценат на њиховој љубави, управо због тога што смо сведоци данашњег времена када се деци протурају погрешна учења кроз разне уџбенике и школске програме. Отац Гојко се осврнуо на старозаветну причу о стварању света, на Песму над песмама, затим на Његошеве стихове о љубави између мушкарца и жене и све то повезао и уткао у причу о Владимировој и Косариној чудесној љубави. Проф. др Васиљ Јововић се осврнуо темељно на све оне који су заслужни за реализацију овог значајног зборника, а своје обраћање завршио стиховима песникиње Милице Пакрач Успаванка љубави. Отац Јован Пламенац је говорио о свом првом сусрету са Светим Јованом Владимиром, преко покојног оца Богића Фемића, сетивши се како се кроз тридесет година његов светоназор променио и сазрео. Присетио се проналажења моштију Светога Краља, осврнуо се на градњу цркве на Румији. -Никада нећу заборавити пророчке ријечи митрополита Амфилохија, које је изговорио када смо први пут изнијели крст на врх Румије. Тада кад је на Митрополита пао први зрак излазећег Сунца, он је, поменувши легенду о камењу сакупљеном на Румији, рекао: `Сигуран сам да има довољно камења да се сагради црква.` И тако, девет година касније, показало се да камења заиста има довољно, рекао је отац Јован којиј је указао на посебне заслуге археолога мр Младена Загарчанина, који је након оца Јована темељним излагањем упутио све присутне у ток његовог истраживања и рада на лику и делу Светог Јована Владимира. Излагања су употпуњена богатим културно-уметничким програмом, а заједничарење је настављено трпезом љубави. СПЦ

Звучни запис предавања

Владимир Коларић „Хришћанство и филм“ (Отачник и Бернар, 2017) Садржај: Предговор I Религија и филм – Од Анрија Ажела ка могућности заснивања једне хришћанске естетике филма Слика и страст – испитивање филма „Филм је наша нечиста савест“ Филм и телесна лепота Религија и помирење у филму „Исцељење“ Ивана Јовића II Фантастични реализам Алексеја Балабанова Два филма Павла Лунгина Посредовања – О филму „Исцељење“ Ивана Јовића Са вером у Бога – Филм „Завештање“ Ивана Јовића У раљама лудила – Филм „Унутра“ Мирка Абрлића и Јелене Марковић О наказама и људима – Филм „Ја, Данијел Блејк“ Кена Лоуча Нови живот – „На млечном путу“ Емира Кустурице „Викинг“– Филм о Владимиру Кијевском и крштењу Русије У љубави и истини – Кадијевић о Кадијевићу Напомена о изворима О аутору Предговор Ова књига представља зборник мојих текстова на широко постављену тему односа хришћанства и филма, односно на који начин филм као уметност и медиј може да „изрази“ или „посредује“ хришћанско искуство Бога, човека и света. Моји одговори, као што ће се видети, нису једнозначни. Текстови су писани у распону од готово једне деценије и одразу трагања које има колико интелектуалну и теоријску, толико и егзистенцијалну мотивацију. У том смислу, текст који отвара књигу је мој први теоријски, научни рад који сам уопште написао, и он покреће она питања о уметности и филму којима сам наставио да се бавим у континуитету, и даље ћу се бавити. Књига је подељена на два дела: први обухвата теоријске студије раније објављиване у научним часописима, а други приказе, објављене већим делом у Православљу и Руском алманаху. Текстови, такви какви су, дати у оном облику у ком су се првобитно појавили, пре свега другог представљају позив на дијалог. О аутору Владимир Коларић је теоретичар уметности и културе, прозни и драмски писац и преводилац. Дипломирао драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Одбранио је дисертацију на тему „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Делује као самостални истраживач и слободни уметник. https://otacnik.blogspot.rs/2017/08/blog-post.html