Претражи Живе Речи Утехе

Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ 23. октобра 2019. На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са места декана на ПБФ зато што није испоштовао одлуку синода о смени епископа западноамеричког Максима Васиљевића и доцента Марка Вилотића, актуелног секретара владике Григорија у епархији диселдорфско-немачкој, предаваче на том факултету. Уместо да их смени са места професора владика и дојучерашњи декан Игњатије им је дао двогодишње одсуство. На седници синода се такође расправљало и о медијској кампањи коју владика Максим Васиљевић води против синода и патријарха СПЦ, као и о његовој улози у мењању имена и Устава СПЦ у Америци. Синодске комисије ће испитати случај владике Максима и пуча који је спремао у Српској цркви у Америци. Извор: Синод сменио владику Игњатија Мидића са места декана ПБФ - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG На седници Синода одржаној 22.октобра смењен је декан Богословског факултета у Београду епископ браничевско-пожаревачки Игњатије Мидић. Владика Игњатије је смењен са...

ТРАГОМ САОПШТЕЊА ИНФОРМАТИВНЕ СЛУЖБЕ СПЦ: ЗАШТО БАЧКИ НАПАДА СВОГА ДУХОВНОГ ОЦА? Вук Бачановић Једном дијелу јавности познат је недавни потез портпарола СПЦ Иринеја Буловића да спријечи одлазак српских архијереја на прославу коју је поводом јубилеја СПЦ у Цариграду организовао Васељенски патријарх Вартоломеј. У свом одговору на позив првопријестолне Цркве, епископ бачки је поменуо да СПЦ ове године слави 800 година своје аутокефалности а не (просто) хиротоније Светог Саве, па пошто нам Цариград то „негира“, то ми не прихватамо такво ниподаштавање. Но, да ли је ли баш тако? У стварности, јавност је обавјештена да је управо СПЦ прошле године у своме позиву свим предстојатељима Православних Црква пропустила спомињање аутокефалије и навела само јубилеј 800 година од хиротоније Светога Саве 1219. године у Никеји. Садржај тог писма, које је предочено јавности, нико није негирао. Кажњавајући Мајку Цркву овим неодазивањем на позив, бачки владика мисли да задаје ударац Вартоломеју и Васељенској патријаршији. Међутим, тешко је да ће се жељени ефекат и постићи. Прије можемо рећи да се ради о бумерангу. Гађајући Цариград Иринеј је погодио себе. Наравно, и образ СПЦ. Треба ли заборавити чињеницу да је 2003. године и сам бачки владика говорио да он (некако несигурно) „мисли“ да Свети Сава није издејствовао баш онакву аутокефалију како то ми данас замишљамо? Не. Јер он тада није исказао ништа друго него опште мјесто: у то вријеме аутокефалија није постојала у данашњем смислу. Но, замислимо чак и да је бачки владика у праву. Замислимо да је СПЦ у позиву заиста поменула аутокефалију а да је Вартоломеј пропустио то да наведе у свом одговору. Да ли би још увијек требало да важи принцип: не поштујеш ме – нећу ни ја тебе? Можда одговор лежи, ако ништа друго, а оно у самој српској теологији. Ако погледамо дјела двојице највећих српских духовника и теолога 20. вијека – светог Николаја Жичког и светог Јустина Ћелијског – примијетићемо један чудноват феномен. Обојица ових великана су написали житије Светог Саве. Ова ова ремек дјела српске житијне али и историографске књижевности су доступна на интернету. Индикативно је да ни др Николај Велимировић ни др Јустин Поповић нигдје у житију Светог Саве не спомињу ријеч „аутокефалија“. У томе они нису усамљени међу српским писцима прошлих и новијих времена. Погледајмо како они гледају на Савин боравак у Никеји. Тамо гдје описује да је Сава „издејствовао“ да се будући српски архиепископ бира и рукополаже у Србији, Јустин Поповић тај чин не описује као добијање самосталности, него просто као благослов, при том цитира и Грамату (замислите: не помиње се фамозни „томос“!) која каже само сљедеће: „Ја Мануил, васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и ђаконе; да разрјешује и везује кривице сагрјешења људских; и да све учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега као и мене самог“. На готово исти начин пише и Николај Жички. Ни ријечи о „аутокефалији“, „томосу“ и сл. звучним појмовима важним за бачког портпарола. 1 Николајев текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/живот-светог-саве Јустинов текст: http://nasledjeotaca.org/оци/свети-сава/житије-преподобног-и-богоносног-оца-нашег-саве Овдје нису можда битни сви хагиографски детаљи (попут, рецимо, оног који каже да је Сава растужио цара и патријарха тражећи да српске владике више не долазе на хиротоније у Цариград: „чувши ову неочекивану молбу, цар се измијени у лицу. Она се не допаде ни патријарху“). Поента је врло јасна. Можда Српска Црква није добила ону врсту аутокефалије каква се појавила у новија времена. Јер, историјска чињеница гласи да је, дајући СПЦ благослов да самостално уређује свој живот, Цариградска Црква као услов поставила да се у Српским земљама „међу првим“ помиње име Васељенског патријарха. У канонском праву се зна шта то значи. Проф. Благота Гардашевић каже да је „Цариградска патријаршија узету обавезу спомињања њеног поглавара на богослужењима сматрала као зависност од матере цркве“. То подвлачи и проф. Ненад Милошевић када каже „биће да је од Светога Саве Српски архиепископ уживао статус аутокефалног архиепископа, и то у односу на Охридског архиепископа и Драчког митрополита“. (Другим ријечима, професор тврди да смо аутокефални били, али само у односу на наша два сусједа! Врло занимљиво). Сви историчари се око тога слажу: обавеза да се спомене патријарх је де јуре умањивала аутокефалност Српске цркве. Наравно, де факто је то била једна самостална Црква у унутрашњој управној организацији – али, ово је малени детаљ, није била аутокефална у склопу тадашње важеће пентархијске структуре Цркве. Без обзира на то, наша аутокефалија данас је неоспорна, нетакнута и нико је не доводи у питање – а најмање Цариград. Колико су оптужбе епископа бачког смијешне, свједочи и његов став који је изнио на другој сједници Комисије за промену Устава СПЦ, одржаној 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду, а то је да „у свету свођења аутокефалије на црквени поредак који није у служби ни државе ни нације ни идеологије ни било каве овоземаљске стварости, ми ћемо моћи много боље да организујемо живот Цркве у свету и да имамо помесну цркву у њеној неокрњеној пуноћи, мислим на епископију, а и помесну цркву у овом новијем канонском смислу као збир неких епископија које сачињавају једну целину са првим јерархом једне шире или уже области, што данас условно називамо аутокефалном црквом.“ Бачки се ту не зауставља, већ тврди да „појам аутокефалије морамо богословски и канонски очистити, поново га „крстити“, препородити и онда на новим односима поставити односе међу помесним црквама“, те „да у светлу те потребе преиспитамо назив цркве“. Да то није представљало никакав проблематичан став, свједочи и образложење преосвећеног: 2 Владика Атанасије Херцеговачки критикује она гледишта „где је аутокефалија схваћена тако да само будемо национално обједињени, или да ‘бранимо своја права’, као што се то понекад пренаглашава за наводну борбу Светог Саве да ‘очува Српство од Грка’, што су измислили неки наши историчари, и то није смисао праве црквене аутокефалије“. Управо су „неки наши историчари“ (секуларни, подразумева се) форсирали српску аутокефалност не познајући све „слојеве“ канонског предања па су анахрону аутокефалност 18. и 19. века „прилепљивали“ на 13. век“ (видети његово Еклисиологија Светог Саве, стр. 61). 3 ЗАПИСНИК са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ, одржане 25. децембра 2002. године на Богословском факултету у Београду „У погледу Томоса ми нисмо ни имали право да такав назив себи дајемо. Томос одрећује неке битне ствари у погледу аутокефалије. Морамо бити поштени и напоравити разлику између ових новијих аутокефалија са свим овим њиховим садржајима које су одлике једне помесне цркве, Цариградске цркве, да неким деловима своје јурисдикције признају тај самостални статус и аутокефалије у неком смислу оних древних цркава које су тај статус добиле на Васељенским саборима. То не значи да у пракси нисмо мање самостални у односу на њих, нити нам то неко оспорава, али, ипак, нека разлика ту постоји. Наиме, наш статус још подлеже провери Васељенских сабора а њихов не подлеже.“ Према томе, оно што је посебно битно да се схвати – с оне стране тренутачног опортунизма бачког владике и сличних њему – јесте да се у СПЦ до 2019. године на проблематику „аутокефалности“ није гледало истим очима. То смо видјели и на основу примјера светитеља Николаја и Јустина. Будући да сам по вокацији историчар и да немам формално богословско образовање, за мишљење о овој проблематици сам консултовао и више пријатеља који су завршили ПБФ. Сви одреда су ми саопштили да су им професори истицали да то и није ни била аутокефалија него нека врста самосталности. Према томе, постоји анахронизам када је ријеч о гледању на појам аутокефалије у 13. и, рецимо, 19. вијеку. Наравно, у датом тренутку током средњег вијека ми смо постали потпуно аутокефални, али то потпуно (како нас уче св. Николај, св. Јустин, Буловић и Милошевић, да поменом само неке) није било далеке 1219. године. Но умјесто да призна чињенице, епископ бачки нас затрпава конструкцијама. Потписујући се као „Информативна служба Српске православне цркве“, он сваку врсту покушаја отворене дебате, чак о ставовима које је сам, аргументовано, заступао, назива „најамбициознија кампања против наше Цркве у последње три деценије“, успоређујући је са методама специјалног рата. Информативнна служба поново понавља стару матрицу да „цариградска теорија гласи да Свети Сава није ни добио аутокефалију него да аутокефалија Цркве у Србији датира из 19. века, а аутокефалија уједињене Српске Цркве из 20. века“ и да су такве тврдње ту да „што више саблазне народ, а ослабе и разједине Српску Православну Цркву, како би она постала плен онима који праве хаос у васељенском Православљу и продубљују расколе, најпре у Украјини, а затим редом“. Ова тврдња је бизарна не само због тога што саблазни управо долазе од недостатка било какве принципјелности, почевши од еклисиолошких питања, па до заташкавања случајева педофилије и других девијантности, него због тога што је епископ бачки, односно „Информативна служба“, поново оптужио самога себе. И ту долазимо до врло логичног питања: Чији је човјек епископ бачки и коме иде на руку заоштравање односа са Васељенском патријаршијом? Када својим критичарима спочитава да се додворавају Вартоломеју јер „још увек, није великодушно подарио аутокефалију расколничкој јерархији Северне Македоније“, на који начин мисли да његов свађалачки курс то може предуприједити? Или се, заправо, ради о својеврсном „самоиспуњујућем пророчанству“, које епископ бачки изриче управо због тога што такав сценарио и прижељкује? Позиција која позива на дијалог и помирење јесте и позиција у којој главну улогу играју аргументи, док хаос, сукоби и зла крв одговарају само онима који желе ловити у мутном и којима је то једина шанса за пробитак. Политикон http://politikon.rs/2019/10/22/tragom-saopstenja-informativne-sluzbe-spc-zasto-backi-napada-svoga-duhovnog-oca/

Sinod SPC obavestio Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta da je odluka o smeni vladike Maksima i Marka Vilotića konačan stav Sinoda Pritisak Sinoda na vladiku Ignatija Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta u ponedeljak se nije izjašnjavalo, niti je raspravljalo o potvrđenoj odluci Svetog arhijerejskog sinoda SPC o smeni dvojice predavača najviše obrazovne ustanove SPC – episkopa zapadno-američkog Maksima (Vasiljevića) i Marka Vilotića, sekretara vladike diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića), nezvanično saznaje Danas u vrhu SPC. Piše: Jelena Tasić 02. oktobra 2019. 10.51 Foto: www.eparhija-prizren.com Izvori našeg lista tvrde da je dopis Sinoda, kojim se traži sprovođenje ranije odluke donete 8. jula o smenama, uprkos dopisu dekana Bogoslovskog fakulteta episkopa braničevskog Ignatija (Midića) u kome navode zakonske prepreke k?je se tiču državnog zakonodavstva, stigao samo desetak minuta pre sednice Nastavno-naučnog veća, kome je prisustvovao i član „crkvene vlade“ i portparol SPC episkop bački Irinej (Bulović). Sinod je prošle srede odbacio dekanovo mišljenje i naložio sprovođenje odluke. Vladika bački Irinej je prekjuče na Nastavno-naučnom veću, kako se spekuliše u crkvenim izvorima, navodno rekao da o sinodskoj odluci nema šta da se raspravlja jer je potpisao predsednik Sinoda patrijarh srpski Irinej. Novonastala situacija na samom Bogoslovskom fakultetu tumači se na različite načine – deo profesora smatra da su njihove kolege vladika Maksim i docent Vilotić završili karijeru na ovoj visokoškolskoj ustanovi, dok drugi ukazuju da je otkaze nadležan samo dekan i da do juče, 1. oktobra, niko nije otpušten, tako da bi nova akademska godina 9. oktobra, na praznik svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova i jedne od tri slave fakulteta, nastava trebalo normalno da počne. Pojedini crkveni krugovi, kao i veći deo nastavno-naučnog osoblja Bogoslovskog fakulteta uznemiren je zbog nametanja metoda svršenog čina ili bar privida konačnosti sinodskih odluka, jer je ova ustanova deo Beogradskog univerziteta i dužna je da poštuje državne zakone koje prihvata i u svom statutu. Pojedini crkveni krugovi strahuju da su sinodske odluke o smeni dvojice predavača, od kojih je jedan episkop, presedan nezapamćen u odnosima Crkve i Univerziteta i da su samo uvod u dublje procese u SPC. Takođe se spekuliše da bi na udaru Sinoda mogla da se nađe i aktuelna uprava Bogoslovskog fakulteta i da bi, iako problem već poprima razmere saborskog značaja, bilo čudo da dočeka sledeće zasedanje Svetog arhijerejskog sabora. Mnogi nadu polažu u najavljeno okupljanje svih srpskih arhijereja SPC na centralnoj proslavi 800 godina autokefalnosti SPC 6. oktobra u manastiru Žiča i dan kasnije na Kosovu i Metohiji, gde bi eventualno moglo da se razgovara i o ovom problemu.

Запратите youtube канал Послато са SM-A605FN користећи Pouke.org мобилну апликацију

Ударна тема сутрашњег Danasa:

У оквиру годишњих свечаности у славу владике Саве Косановића, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 4. марта 2018. године, на другу недељу Часног поста посвећену Светом Григорију Палами, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Варнава, игуман манастира Трескавица у Епархији бихаћко-петровачкој. Литургијском проповеди обратио се архимандрит Варнава, говорећи о људској природи и томе да човек својим гресима престаје бити човек и изобрази се, али покајањем он поново дође себи, поново постане човек, сети се дома Очевог. -Знајући то, велики и милостиви Бог установио је у Цркви својој, Духом Светим руковођеној, и све остале, али, посебно, овај Велики и Часни пост, јединствен, необичан, пребогат, прелијеп, пресадржајан молитвама, богослужењима, начином пролажења кроз њега самог. Током цијелог поста православни хришћани, од краја до краја васељене, свјесни себе и свог стања, говоре какав дух да Бог одузме од њих, а какав да им да. И стављају тачку на ту молитву, говорећи: Господе, дај ми да видим сагрешења моја још једном. Тиме не завршавају него опомињу колика је цијена човјека и каже се: Да не осуђујем брата свога, казао је отац Варнава, који је додао је да је Часни пост и долажење себи плаћано крвљу у историји Цркве. -Зато се Црква данас сјећа великог мислиоца, великог богослова, човјека који је видио Бога, а истински богослови су они који виде Бога, Григорија, Архиепископа солунског, који је у једном моменту, увидјевши опасност заблуде несагледавања самог себе у Богу, у законима Његовим, у јеванђељским заповјестима, подигао свој глас и борио се за то што је осјетио Блудни син кад је дошао себи, кад се преобразио и сјетио оног достојанства које је Бог, као Отац уготовио њему као сину. Црква га се нарочито сјећа данас, у другу недјељу Часног поста, да нас напомене шта је задатак ових дана у којима стојимо - сагледати себе, браћо и сестре, поручио је архимандрит Варнава. По обављеном причешћу бројних верника архипастирским словом обратио се Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, напомињући да се свештенство никшићке Саборне цркве, по иницијативи Удружења Бањана и Рудињана, у овај дан молитвено сећа великог ктитора овог светог храма, блаженопочившег митрополита Саве Косановића. -Он је оставио завјештање да са сахрани поред мале никшићке цркве, мада је било ријечи о томе да он буде никшићки Епископ када је обновљена Епархија захумско-рашка. Велика личност, треба да се подсјетимо, јер су његова ријеч и његов примјер данас толико актуелни, не мање него у вријеме када је он свједочио Јеванђеље Христово, бранио свету православну вјеру и српско име, у временима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, казао је Владика. -Босна и Херцеговина је на Берлинском конгресу, подсетио је Владика, додијељена на управу аустроугарској монархији. План аустроугарске монархије или, боље речено, Њемачке био је, а то је, по ријечима епископа Јоаникија, актуелно и данас: што већа Албанија и што мања Србија, никад Србија и Црна Гора заједно. То је био стари аустроугарски план; и никад Срби преко Дрине. Тај план су врло грубо, насилно почели спроводити у Босни и Херцеговини, тамо гдје је митрополит Сава био Владика. Почели су да подижу католичке манастире, доводе монаштво из разних крајева, врше мисију, пропаганду да би том народу промијенили идентитет, рекао је Његово Преосвештенство додајући да је митрополит Сава био непожељан, јер се томе успротивио. -Аустроугарске власти, нарочито злогласни управник Босне министар Калај, направили су за њега неиздрживу ситуацију и митрополит Сава је поднио оставку. Принуђавали су га на унију, а његов одговорио је био: Никад за никад. То је имало своје последице. Велики страдалник, велики мученик, исповједник. Нијесу му дали ни два метра земље на имању, које је откупио да би се сахранио поред своје задужбине Сарајевске богословије. Многи су прећутали ту велику неправду. Дакле, пророчка личност, велика. Био је човјек обдарен, не много школован, али је добро схватио о чему се ради и борио се јуначки. Имао је подршку од благочестивог народа, уживао велики углед у народу, али је, као и сам народ, био обесправљен. -Блаженопочивши Митрополит упокојио се мирно, као светитељ Божји, никога не осуђујући, за све благодарећи Богу, јер је служио Христу и све за Христа поднио добровољно, за своју свету православну вјеру. Није он само омиљен у Бањанима његовим, него у цијелом српском народу. Још ће се говорити о његовој жртви, његовом подвигу, мучеништву, страдању, задужбинарству, његовој мисли и ријечи, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. По одслуженој Литургији, Владика је са свештенством и у присуству верног народа посетио гробно место митрополита Саве Косановића у старом градском гробљу. Годишњи помен владици Хаџи Сави Косановићу одслужили су архимандрит Варнава и ђакон др Никола Маројевић. Земни остаци блаженопочившег Митрополита дабробосанског Саве Косановића од 2003. почивају поред цркве Светих Петра и Павла у непосредној близини Саборне цркве Светог Василија Острошког, чији је био велики приложник. епархија будимљанско-никшићка View full Странице

На празник преподобне мајкe Параскеве – Петке, 14/27. октобра 2017. године, навршава се 40 дана од блаженог представљења у Васкрслом Господу Христу приснопамјатног Митрополита видинског Дометиjана. Поред наших личних и заупокојених молитви, које као чланови Цркве чинимо за упокојење новопрестављеног владике, а које пуноћу добијају кроз литургијско помињање на Светој Евхаристији, овим текстом желимо да подсетимо о духовној величини овог великог Божјег човека и једног од најзначајнијих архијереја сестринске нам Бугарске Православне Цркве (БПЦ) и васељенског Православља нашег времена. Високопреосвештени Митрополит видински Дометијан (крштено име Димитар Попвасилев Топузлиев) рођен је 11. новембра 1932. године у многодетној свештеничкој породици у малом али живописном родопском селу Хасовица код Смољана у Бугарској. После завршеног основног образовања, у јесен 1947. године, примљен је за ученика Пловдивске духовне семинарије која је у то време била смештена у знаменитом Бачковском манастиру. Од јесени 1950. године долази до њеног обједињења са Софијском духовном семинаријом и школа бива премештена и наставља свој рад у близини, исто тако значајног, Черепишког манастира у близини Враце. Семинарију успешно завршава 1952. године и исте године уписује Духовну академију „Свети Климент Охридски“ у Софији, коју завршава 1956. године. У Маглижком манастиру светог Николаја код Старе Загоре , 14. јануара 1959. године, под духовним руковођењем архимандрита Панкратија (касније Митрополита старозагорског), прима монашки постриг из руке тадашњег Митрополита старозагорског Климента и на монашењу добија име Дометијан, у част светог Дометијана Епикопа мелитинског. Исте године 10. марта, митрополит Климент га рукоположе за јерођакона у катедралном храму Светог великомученика Димитрија у Старој Загори и назначује га за епархијског ђакона, проповедника и појца при храму Пресвете Богородице у Старој Загори. Од почетка септембра 1959. до 1962. године налази се на богословској специјализацији на Московској духовној академији у Сергијев посаду где га 18. јула 1962. године, у храму Покрова Пресвете Богородице при Академији, Патријарх руски Алексеј I рукополаже за јеромонаха за време заједничког служења свете литургије са Патријархом бугарским Кирилом. Вративши се у Отаџбину од 1. јануара 1963. године назначен је за протосинђела Великотрновске митрополије у којој обавља дужност до краја фебруара 1967. године. У катедралном храму Рођења Пресвете Богороице у Великом Трнову одликован је чином архимандрита 4. децембра 1963. године од стране Великотрновског митрополита Стефана. Од 10. марта 1967. године архимандрит Дометијан је на научној специјализацији у монашко-мисионарском центру у Тезеу код Лиона у Француској, а од октобра исте године је на Екуменском институту при Светском Савету Цркава у Бозеу у Швајцарској. Од фебруара до августа 1968. године слуша предавања на Теолошком факултету у Лозани а од августа 1968. до августа 1969. године је на језичком усавршавању и пракси у Лондону и Оксфорду а поред тога слуша и предавања на чувеном колеџу Кадестон. Од 1. септембра 1969. године до 1. новембра 1970. године обавља службу пртосинђела Софијске митрополије а од 1. новембра 1970. до 1. марта 1979. године врши службу главног секретара Светог Синода. На овој одговорној служби га затиче и избор за епикопа са титулом „знепољски“ а хиротонисан је рукама, блаженог спомена, Патријарха бугарског Максима 15. децембра 1974. годиине у Патријаршијском катедралном храму Светог Александра Невског у Софији. Како у отаџбини тако и у расејању усрдно испуњава сва послушања задата му од Светог Синода. Од 1. марта 1979. до марта 1983. године управља бугарском Акронском епархијом у Сједињеним Америчким Државама. После повратка у Бугарску, од 1. априла 1983. па до јула 1987. године служи као викарни епископ у Митрополији софијској помажући патријарху Максиму у управљању Софијском митрополијом. За Митрополита видинског је изабран 26. јула 1987. године а 2. августа исте године је устоличен у Видину. Треба напоменути да је као високо образовани епископ и богослов и зналац многих страних језика (течно је говорио руски, француски и енглески а поред њих се служио румунским, турским, италијанским и српским језиком) представљао Бугарску Православну Цркву широм света на многим богословским скуповима, конференцијама и свечаностима како на свеправославном тако и на свехришћанском нивоу. За тридесетогодишње архипастирско служење у древној Видинској митрополији (1987-2017.) блаженоупокојени митрополит Дометијан је успео да, као истински трудбеник на Њиви Госпоњој а у исто време као и активна друштвена личност, у врло тешким временима, непосредно пре а и после пада безбожне идеологије, када су се и те како осећале а и до дана данашњег се још осећају њене погубне последице, покрене духовно-материјалну обнову у митрополији кроз обнову и изградњу многих храмова, параклиса и манастира. Због тешке материјалне ситуације у држави и граду за живота му се није испунила жеља, да се прикупе материјална средства за генералну обнову катедралног храма Светог великомученика Димитрија, по величини другог храма у БПЦ после катедралног храма Светог Александра Невског у Софији и споменика од изузетног националног значаја. На његов предлог и иницијативу празник Светог великомученика Димитрија Солунског, престолни празник истоименог катедралног храма, одређен је за празник града Видина. Нарочито је његовим благословом и заједничким трудом са његовим најближим сарадницима (његовим викарима најпре Епископом величким Сионијем а касније и Епископом белоградчишким Поликарпом) била приметна обнова богослужбено-литургијског живота као и мисионарско-катихетско и социјално- харитативно служење Цркве у наше дане. Нарочито је била видљива обнова мушког и женског монаштва у митрополији доласком многих младих и Бога жедних душа у временима када је свуда приметно смањење интересовања и жеље за монашким начином живота. Његова љубав, једноставност и пријемчивост за сваког човека без разлике, ма из ког народа, друштвеног сталежа и које вере да је био, чинила га је јединственим и непоновљивим. Нарочито је волео наш српски народ и Цркву и са великим одушевљењем је причао о нашим светињама, нарочито га је погађало тешко стање у коме се налази наш народ и његове светиње на Косову и Метохији јер се и лично у то уверио приликом његове последње посете Косову и Метохији 2. и 3. октобра 2010. године, када је предводио делегацију БПЦ, на устоличење Патријарха српског Иринеја у Пећкој Патријаршији. Као интересантна анегдота може се поменути детаљ из Митрополитових сусрета са нама Србима, када би увек запевао, нама непознату песму о Светом Сави, коју је чуо, заволео и запамтио још када је као члан делегације БПЦ на челу са патријархом Максимом био у посети нашој Цркви и патријарху Герману. Кроз шалу би тада говорио „Ајде Срби певајте и ви да не буде да један бугарски владика зна а ви не знате песму о највећем српском свецу“ Разним поводима, више пута је долазио у мирне посете нашим епископима и Тимочкој епархији. Задња Његова посета, која је била за саму црквену и градску славу града Зајечара, Рођење Пресвете Богородице 2015. године, уписана је златним словима у историју односа две сестринске православне цркве и два братска народа. Уочи славе, са својом делегацијом, у којој је био његов викар Епископ белоградчишки Поликарп, такође велики пријатељ владике Илариона и Тимочке епархије, и неколико свештеномонаха из Видина, митрополит је посетио манастир Суводол, који такође слави Рођење Пресвете Богородице, и у коме је присуствовао празничном бденију. За сам Празник у зајечарском Саборном храму началствовао је Светом Литургијом уз саслужење, домаћина, Епископа тимочког Илариона и епископа белоградчишког Поликарпа, као и свештенослужитеља из Видинске митрополије и Тимочке епархије. У беседи на крају литургије митрополит Дометијан је срдачно заблагодарио на указаној љубави и топлом гостопримству којим је Његова делегација удостојена и још је нагласио да су два наша народа (српски и бугарски) братска, суседи и једино што треба да буде и постоји између нас је узајамна љубав, уважавање, помагање и утврђивање у хришћанском миру, љубави и јединству. Митрополит је тада изразио жаљење због догађаја, који су једна црна страница у историји два братска народа (Српско- бугарски рат 1885. године као и Први и Други светски рат) и помолио се Богу да опрости братоубилачке поступке људима који су били одговорни и који су допустили да се браћа убијају. Исто тако изразио је жаљење и кајање због чињенице да је више од 50 српских свештеника побијено у периоду од 1914-1918. године од бугарских војника под дејством тамних и нељудских сила. Митрополит је нагласио да су свештеници мученици који се моле како за српски тако и за бугарски народ. Истакнувши љубав са којом долази, казао је још да нас Христос обједињује и дарује нам јединство које је неопходно да ценимо, обнављамо и да кроз њега будемо мирољубиви и да као једна велика породица идемо ка светлој и достојној будућности. После митрополитове беседе поздраве је упутио и домаћин Епископ тимочки Иларион који је још једном заблагодарио за част којом је Зајечар удостојен да га, од свих вољени дјадо Дометијан, посети и буде учесник у празновању славе града. После литургије, пред спомен обележјем на северном зиду храма, архијереји су одслужили мали помен убијеним свештеницима Тимочке епархије од стране бугарске војске у Првом светском рату. Услед старачке изнемоглости и због све учесталијих здравствених проблема митрополит Дометијан је задњи пут литургију служио у митрополитском храму Светог Николаја у Видину на сам храмовни празник 6. децембра 2016. године. У години када се Видинска митрополија увелико припремала да 11. новембра (дан митрополитовог доласка на овај свет) свечано прослави двоструки митрополитов јубилеј, 30 година од устоличења на древну Видинску митрополију и 85. рођендан, у универзитетској болници „Лозенец“ у Софији 18. септембра 2017. године, митрополит Дометиан је уснуо у Господу коме је целог свог живота предано служио. Тело уснулог митрополита је сутрадан допремљено у Видин, у коме је 30 година као архипастир мудро свештенослужио и пастирствовао, и положено било на одар у катедралном храму Светог великомученика Димитрија где је народ из Видина, целе митрополије као и из других бугарских градова долазио да се опрости од свог вољеног владике. Сутрадан 20. септембра после одслужене заупокојене литургије коју је служио, аминистратор Видинске митрополије, Врачански митрополит Григорије, служено је опело којим је началствовао Патријарх бугарски Неофит са многобројним митрополитима, епископима и свештенослужитељима. По благослову Патријарха српског Г. Иринеја, Српску Православну Цркву је, на овом молитвеном испраћају, представљао Епископ тимочки Г. Иларион. После опела литијна поворка са телом блаженоупокојеног митрополита кренула је улицама Видина до митрополитске цркве Светог Николаја. Уз највеће црквене и државне почасти и после малог помена тело митрополитово је положено у гробницу иза олтара храма у дворишту Митрополије, где се налазе још неколико гробова његових светлих претходника на трону Видинских митрополита, и где заједно чекају Други и славни долазак Христов, васкрсење мртвих и живот будућег века. Вечан ти спомен, достојни блаженства незаборавни владико Дометијане! Извор: Епархија тимочка View full Странице