Претражи Живе Речи Утехе

Сретењски манастир у Москви поново је објавио дела Светог владике Николаја Охридског и Жичког, у три књиге - издања на руском језику! Пројекат је први пут био остварен пре десет година, а тираж је одавно распродат, истакао је за Радио Слово љубве јеромонах Игњатије (Шестаков), уредник Издавачке делатности Манастира, који је за ова издања приредио кратку биографију једног од највољенијих српских светитеља у Русији: Реч о. Игнатија о издавачком подухвату Сретењског манастира - делима св. Николаја Велимировића: Извор: Радио Слово љубве

Извор: Епархија бачка

Удовољавајући молбама верујућег народа, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио, уз сагласност Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, да мошти Светог Владике Николаја у Спомен-храму Светог Саве остану до недеље, 4. јуна 2023. године, када Православна Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Благослов Његове Светости Патријарха г. Порфирија јесте и да се у Спомен-храму Светог Саве сваког дана до празника Духова ујутру служe Јутрење и света Литургија, а увече Вечерње и молебан Светом Николају Српском. Извор: Информативна служба СПЦ

У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија на којој су Преосвећеном Епископу Илариону саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Енох и протонамесник Радоје Мијовић, док су за певницом појали појци хора Пелагонитиса из Македоније. У архипастирској беседи владика Иларион је тумачио јеванђелско зачало о посланицима на винограду истичући да нас оно учи о неограниченој Љубави Оца небеског према сваком човеку, на коју и сами треба да се угледамо и трудимо да је задобијемо смирењем и кротошћу. Трудећи се да будемо слични Богу удостојићемо се да у наше срце дође Христос, да дође пуноћа благодати Духа Светога и да Господ препозна у нама своје истините слуге, закључио је Епископ тимочки. Годишњица хиротоније и устоличења владике Илариона - EPARHIJA-TIMOCKA.ORG У среду 10. августа 2022. године навршило се oсам година од када је Преосвећени владика Иларион устоличен у трон Епископа тимочких. Тим поводом, у манастиру Буково...

„Неки простори оживе у нама, јаче и снажније, тек кад их напустимо“ Небеска дворишта – живе слике, одшкринула су своје капије и као најновија књига Епископа диселдорфског и њемачког, господина Григорија, у издању Лагуне, након Београда, отворила своје корице и излистала своје странице и пред требињском публиком, и то у дворишту Саборне цркве Светог Преображења Господњег. Живе слике, мисли и ријечи Владике Григорија призване су најприје позивом на молитву Епископа захумско-херцеговачког Димитрија, а затим и звуцима гитаре, класичног гитаристе Василија Тољића, који је извео Сарабанду Франсиса Пуланка, након чега је госпођа Тамара Рајковић представила учеснике у овом догађају, који су, уз самог аутора књиге Владику Григорија, били и пјесник Ђорђо Сладоје и госпођа Неда Цвијетић Супић. Ђорђо Сладоје истакао је да књижевно дјело Владике Григорија може бити посматрано у двоструком контексту и кроз три димензије: најприје у контексту наше црквене књижевности, која почиње са Светим Савом, преко Његоша до Јустина Поповића и Николаја Жичког, па све до нашег савременика Митрополита Амфилохија Радовића.., а други контекст извире из народнога епа, такозвани свјетовни. Поред тога ова књига је у једној димензији прича о Београду, затим о Планиници, а трећа димензија приказује унутрашњу драму владике, некадањег студента теологије, који одлучује да се замонаши. Ако бисмо тражили мото ове књиге, то је ријеч старца Силуана: држи ум свој у аду и не очајавај, рекао је владика Григорије, истакавши да цијели наш живот је одрицање, одлажење, растанци али најчудесније је што са собом носимо читав наш свијет куд год одемо и некад кад нешто напишемо схватамо колико тај свијет у нама живи. Неда Цвијетић Супић исказала је свој доживљај књиге Владике Григорија, а нарочито у њој поменуте поуке, поменутог старца Силуана, рекавши: Мене је погодила ова реченица … и некако сам осећала да се ту крије огромна тајна али нисам могла да је разумем. А, као упечатљиво у свему томе, истакла је, да јунак ове приче о томе размишљао непрестано, а изгледао је уобичајено.., тако да не постоји прејака корелација између духовне озбиљности и стајлинга. Међу многобројном публиком, која је ушла у једно од небеских дворишта – порту требињске Саборне цркве и међу првима завирила између корица ове књиге били су и Епископ домаће Цркве, господин Димитрије, као и градоначеник Града Требиња, те игумани Манастира Високи Дечани и Манастира Острог. Бранислав Рајковић, ђакон Извор: Епархија ЗХиП

У параклису Васкрсења Господњег на гробљу Манастира Тврдош, гдје је сахрањен блаженопочивши Владика Атанасије, на Источни петак служена је Света архијерејска литургија, којом је началствовао Епископ захумско-херцеговачки и приморски г. Димитрије. По благослову Владике Димитрија бесједом се обратио игуман Светих Архангела у Призрену архимандрит Михаило: Гроб Владике Атанасија – још један живоносни источник Игуман Михаило, Манастир Светих Архангела код Призрена По благослову Владике Димитрија, из послушања бих да прозборим неку реч овде испред „мутавог” народа и испред моштију нашег Старца и Оца Атанасија који је ревностан био по узору на Господа. Данас чусмо из Јеванђеља у овај васкрсни дан, о Христовој ревности према храму Господњем када је направио узице и истерао продавце говеда и телади и мењаче новца, када је показао ревност према Храму истеравши све напоље, а онда када су се људи побунили шта ти то чиниш и како ти можеш да истерујеш да истерујеш трговце из Храма, рекао је ако и срушите овај Храм за три дана ћу га подићи. У ове дане васкршње када прослављамо Васкрслог Господа те речи нас упућују и говоре да је Јеванђеље оно што живимо и оне које нас одржава на овој земљи и међу људима. Јеванђељем као истинским путем се препознајемо и њиме осећамо Духа Господњег. Данашњи дан и овај Живоносни извор, Источни петак, како се на разним местима назива, јесте празник Пресвете Богородице и Владика Атанасије је волео управо на овом месту у овај дан да служи и на тај начин да прославља Господа. Он се радовао Пресветој Богородици јер је био ученик и следбеник Пресвете Богородице. Био је онај који је знао шта говори и верујемо да је данас на небу скупља мутави народ и децу и „заводи ред”, како је нама духовито говорио. Верујемо, такође, да је то што у данашњем свету свако од нас као хришћанин опстаје, у оној мери коју је духовно јак, јесте заслуга управо Отаца који су нас учили, који су нам посејали семе и показали пут којим треба да идемо. Љубав Владике Атанасија и његова верност Богу најбоље се показују у ове дане кад га нема. Док је био са нама ми нисмо могли све да разумемо. Но, како време пролази ми осећамо љубав. Његови говори, снимљене беседе и многе ствари тек сада постају јасне и сада се сређује мозаик његовог живота и пут којим је учио наш децу своју у мери колико смо били деца његова. Не може то нико да измери. Зна се да је Тврдош и Владика Димитрије, игуман Сава, Владика Григорије и Владика Максим и сви остали ви и мати Текла и мати Павла и остали монаси, монахиње су истинска његова деца јер су ту на месту, окупивши се око Владике Атанасија као пилићи око квочке, учили се, и научили, науку његову и зато сада имају шта да кажу. На скупу који је одржан на годишњицу његовог упокојења, епископи и сви који су ту дошли, говори и сећања разних епископа и митрополита, игумана из Грчке и целог света, сведоче о томе какав је Владика Атанасије живот водио, какво је семе сејао док је био на земљи. Управо то семе сада рађа и рађаће докле свет буде постојао. Име његово ће бити записано и ми ћемо имати оне који ће то наставити, као што је Владика Максим написао књигу, Атанасије – један животопис, која је један од прилога о њему, као што су и друге књиге и списи које је сам Владика Атанасије написао, као и његово Петокњижје, које је радио пред саму кончину и недавно објављено. Имамо сада велике ризнице за оне који буду хтели и тражили воде живе да пију, да слушају речи и којим нас је учио и које нам је говорио. Љубав Владике Атанасија наставља и даље да нас греје са Неба, да окупља ”мутави народ”, децу, да сви прослављамо живога и васкрслога Господа, да се напајамо на Живоносном источнику, која је Пресвета Богородицам, која нам је родила Христа. Ево, и ово место и овај његов гроб је један од живоносних источника. Сигуран сам да док год будемо живи, док нас тело буде слушало, долазићемо да се појимо на њему и да се окупљамо крај његовог гроба, што народ свакодневно и чини. А свакодневно много људи послуша његове беседе и сети се речи и благослова које нам је оставио. Сада разумемо да ниједна његова грдња, његов прекор или поука није била без разлога, него је то оно семе које је остављао нама и којег смо се држали. Због тога, колико год се будемо држали њега, толико ће и он нама даривати снаге и љубави с Неба да опстајемо и остајемо оно што јесмо и оно где смо и оно на начин како будемо ми знали и умели. Хвала Господу, Пресветој Богородици, свим људима и нашем косовско-метохијском народу који исто ово непрестано мисли и сећа се Владике Атанасија и помиње његове речи, његове посете. И данас се сви, без обзира што он није физички са нама, сећају сваке његове посете. Он је стална тема о којој се говори а његове посете и његови доласци се препричавају, као и све што је чинио за нас. Ето, благодаћу Божијом, на том путу Господњем, сви ми, Владика Димитрије као епископе, игумани, монаси, монахиње, верници, свако од нас, чинимо тај мозаик који је Владика Атанасије правио за живота и свако од нас је по неки мали каменчић, а Господ зна и време ће показати ко је у којем делу тог мозаика. Христос Васкрсе! На Источни петак у Манастиру Тврдошу 2022. године https://mitropolija.com/2022/05/02/besjeda-igumana-mihaila-grob-vladike-atanasija-jos-jedan-zivonosni-istocnik/

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Лукијана, Епархија будимска је поводом 20. годишњице упокојења блаженопочившег Епископа будимског Данила Крстића објавила превод његове докторске дисертације "О Божанском човекољубљу од Платона до Јована Златоуста" , са енглеског на српски језик, а који је приредила мр Ирина Стефановић. Епископ Данило је после студија књижевности на Сорбони завршио и Богословски факултет Св. Сергија такође у Паризу а затим је 1958. године уписао докторске студије на Харварду где је 1968. године стекао степен доктора наука., руковођен својим ментором и пријатељем оцем Георгијем Флоровским. У међувремену се замонашио и био рукоположен у ђаконски и свештеномонашки чин. До сада је ова докторска дисертација објављена у Атини (1983) и у издању Епархије западноамеричке (2012) али на енглеском језику. Посебна занимљивост ове књиге је обиље материјала из светоотачке литературе као и њихова објашњења од стране аутора, а која укључују и друге појмове везане за хришћанско учење и хришћанско животно искуство. Отуда је ова књига драгоцена и за оне читаоце који нису посебно заинтересовани за тему „Божанског човекољубља“, јер имају сабране на једном месту и јасно изложене и друге теолошке теме. Извор: Епархија будимска

Епархија диселдорфска и немачка објавила је Васкршњу посланицу Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија и викарног Епископа хумског г. Јована, коју преносимо у целини у наставку вести: „Драга браћо и сестре у Христу, желимо вам благословен и радостан Васкрс! Поздрављамо вас радосном вешћу: "Христос васкрсе! Ваистину васкрсе"! Читава творевина пуна је радости, јер смрт није могла задржати Исуса у гробу. Није било могуће да Господар живота остане заробљен у смрти. Ова жива радост, која свој извор има у Христу, испуњава данас наша срца. Иако много људи страда због рата, насиља, болести и сиромаштва, искрено се надамо да ће сви они васкрснути у самоме Христу, у један нови, мирни, ненасилни, здрави и Божијом благодаћу испуњени живот. Истовремено позивамо све чланове наших православних заједница, као и све хришћане и све друге људе, да своја срца отворе за најузвишенији дар у нашим животима - љубав. На тај начин сви ћемо примити светлост Васкрсења Христовог. Исус је ради нас и ради читаве твари победио смрт, која је тако изгубила своју снагу и страхоту. Стога желимо да се данас, на овај најрадоснији дан у години, сви заједно помолимо за светлост васкрсења, едаби она одаглала сваку таму и зло. Са најбољим жељама и радосном вешћу - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе“. Епископи Григорије и Јован Извор: Епархија диселдорфска и немачка

На празник Благовести, 7. априла 2022. године, у храму Васкрсења у Бечу богослужио је Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, уз саслуживање братства храма и оца Филипа Милуновића, секретара Епархије аустријско-швајцарске. Радост овог великог празника била је додатно увеличана доношењем моштију Преподобног Јустина Ћелијског, које је Владика свечано унео у храм у навечерје празника, као и кивот са моштима Светог Владике Николаја, који је донет на поклоњење верном народу, саопштила је Епархија аустријско-швајцарска. У својој проповеди и беседи Владика је поучио народ о значају овог празника и приповедао о животима и делима Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Кивот са моштима Аве Јустина остаће у храму, заједно са другим моштима Светих, које се чувају и поштују као сведочанство присуства благодати Божје у Светима и најава Царства које долази. Извор: Eпархија аустријско-швајцарска

Са благословом Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија, Град Требиње је покренуо иницијативу да једна улица у Требињу добије назив по блаженопочившем епископу Атанасију Јевтићу. Према речима градоначелника Требиња г. Мирка Ћурића, Владика је био врло цењен и поштован у Српској Православној Цркви, на више начина је задужио херцеговачки народ, а најзначајнија је била духовна подршка током ратних година и касније. Извор: Град Требиње

Поводом годишњице упокојења епископа Атанасија Фондација „Свети Вукашин“ у дане пред сами годишњи парастос организовала је акцију поделе пакетића за децу са потешкоћама у развоју и децу без оба родитеља на подручју Епархије захумско-херцеговачке. Вођени жељом да сачувају сећање на једну у низу од јединствених особина његове личности, тј. његову узвишену љубав према деци, дошли су на замисао да на овај начин овековече ту танану везу између деце и блаженопочившег Владике Атанасија. Укупно је подељено 298 пакетића. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

„У временима преокрета изазваног пандемијом, најопаснији вирус је, изгледа, сâм човек, а пред сваком великом опасношћу солидарност је можда највећи лек. Ако ту лекцију не научимо, тешко ћемо изићи на крај ако дођу већа искушењаˮ, поручује Епископ бачки Иринеј. У божићном издању емисије „Свет са Спутњикомˮ владика Иринеј говори о многим изазовима са којима су суочени Срби и Српска Православна Црква, од Косова и Метохије и Црне Горе, до неканонске „Македонске Црквеˮ, чију је делегацију недавно примио Васељенски Патријарх. Зашто Српску Православну Цркву покушавају да умешају у геополитику? Како против подела у Православљу? Какви су односи Српске Православне Цркве и Ватикана и да ли извињење папе за Јасеновац остаје услов за посету католичког поглавара Србији? Какву поруку упућује верницима Српска Православна Црква? Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, посетио је 7. децембра 2021. године директора Робних резерви Републике Србије гђу Зорицу Анђелковић. У пратњи епископа Јустина био је јереј Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства. Током радног састанка протеклог у срдачној атмосфери епископ Јустин је захвалио гђи Анђелковић на досадашњој помоћи и подршци коју су Робне резерве Републике Србије пружиле Старатељству. Истом приликом размотрене су и предложене нове могућности сарадње. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Светог мученика Агатоника и Светог свештеномученика Горазда Чешког, које прослављамо у данима празновања Светих Новомученика Јасеновачких, 4. септембра ове године, с верним народом, свештенством и монаштвом Епархије захумско-херцеговачке, у молитвеном присуству Његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митрополита скопског г. Јована, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован молитвено је обележио десету годишњицу своје архипастирске службе. Том приликом, у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, Владика Јован је заједно са Архиепископом Михаловско-кошицким г. Георгијем и домаћином Епископом захумско-херцеговачким и приморским г. Димитријем, служио Свету архијерејску Литургију, известио је Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу на својој фејсбук страници. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Свету Литургију, на празник Преподобног Антонија Кијево-Печерског, 23. јула 2021. године, у Подворју СПЦ у Москви, служио је Епископ моравички Антоније уз саслужење архимандрита Александра (Котова), архимандрита Модеста (Володкина), јереја Олега Вишинског, јереја Анатолија Саливончика и ђакона Владислава Соколова. Повезана вест: Навршило се 15. година архијерејске службе викарног Епископа моравичког Антонија Након сугубе јектеније, провозглашена је прозба о новопрестављеном архимандриту Методију, сабрату чувеног Валамског манастира. Одмах по завршетку Свете Литургије, високопреподобни архимандрит Александар је, у име свештенства и парохијана храма Светих апостола Петра и Павла, честитао Владици Антонију његов данашњи јубилеј: 15-годишњицу од архијерејске хиротоније и 51. рођендан. Владика Антоније је затим одржао пригодну беседу, заблагодаривши свештенству и парохијанима храма Светих апостола на искреним честиткама. Свештенство и парохијани храма Светих апостола Петра и Павла (Подворје СПЦ у Москви), од свег срца поздрављају свог архипастира, желећи му свако добро од Господа у његовом даљем продотворном раду, на општу корист своје Свете Цркве! На многаја и благаја љета! Извор: Подворје СПЦ у Москви

Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом" и "Љуби ближњега свога као себе самога" (Мт. 22, 37-40). У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа. Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба. Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом. Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава. Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета. Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи. Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст. Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети. Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи. Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39). Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу. Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету. Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог". Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). *** Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо". Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања. Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега". Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав. На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће: "Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку." Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека. Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба. Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа. Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели. "Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили". Блаженопочивши епископ ваљевски Милутин

- Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави, поручио Патријарх српски г. Порфирије новоустоличеном Епископу ваљевском г. Исихију. - Епископ Исихије је данас је постао Епископ Епархије ваљевске, која је у јединству са помесном Српском Православном Црквом, а то значи - не представник једне људске организације, која је у комуникацији са другим организацијама овог света, јер Црква није напросто људска организација, ни најважнија организација у једном народу и држави. Црква је тело Христово, чија је глава сам Господ Христос, а сви они који су крштењем сједињени чине један организам. Стога, Епископ је на месту и обличју Христовом и он је представник Христов, поучио је у беседи о узвишености епископске службе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом увођења Епископа Исихија у трон Епархије ваљевске. - Увели смо владику Исихија у трон Епархије, која је 2006. године обновљена на челу са блажене успомене епископом Милутином, који је био Епископ Цркве Христове онако како су апостоли проповедали, Свети оци сведочили и како ми православни хришћани верујемо. Уведен је у трон Епархија, која је у другој половини 20. века била извор и стециште истинске и аутентичне вере и богословља, али и стециште људи са свих страна који су били жељни живог Бога, истакао је патријарх Порфирије. - Одавде су поникли пре свега Свети владика Николај, Нови Златоусти, затим онај који се наслањао на владику Николаја и у истом духу у ком је он, а пре њега Свети оци Цркве, сведочио реч Христову, Преподобни отац Јустин Поповић. Мало је данас православних Срба које није дотакла реч владике Николаја или оца Јустина, а најчешће реч обојице, и који нису њиховом речју обогаћени. Реч Епископа треба да се темељи на вери у живог Бога. Ништа боље и ништа лакше, јер Епархија у коју долазите јесте Епархија вере, Епархија молитве и Епархија љубави. Народ ове Епархије јесте честит и побожан, лепе су речи патријарха Порфирија о завичајцима новопросијавших светитеља, које завређују благодарје свих који живе у ваљевском крају, али и на нова прегнућа у славу Божју обавезују. - Честити и побожни народе овог краја, добијате, сигуран сам, достојног наследника владике Милутина, великих старих Епископа ове Епархије, али и човека који је израстао у истом духу којим ви живите. То је дух Светога Саве, Светог владике Николаја и оца Јустина. Кажем „дух“, а то значи начин живота – однос према Богу и ближњем, јер то двоје не може да буде раздвојено, поручио је патријарх Порфирије, благосиљајући владику Исихија и његове епархиоте – народ који је, према његовим речима, „украс Цркве Христове“. По благослову Патријарха српског г. Порфирија, одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Исихија за Епископа ваљевског прочитао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. У тексту одлуке се обнародује његов избор и позива верни народ да му својим молитвама помогне у тој узвишеној служби. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Доситеј: Владика Милутин је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу! Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. По благослову администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, епископима је са браћом свештеницима у Храму Васкрсења Христовог добродошлицу пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и појање хора свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани. „ Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем. Познанство Владике британско – скандинавског Г. Доситеја и Владике Милутина датира од октобра 1967. године, уписа и раних ђачких дана у Монашкој школи манастира Острог. Од тада до земаљске кончине Владике Милутина остали су у братској љубави. У време његовог службовања у манастиру Каона са блаженопочившим архимандритом Арсенијем, Владика Доситеј био је духовник манастира Тавна. У посете су једни другима долазили сваког месеца. Задивљујућа је била његова неизмерна љубав према сваком Божјем створењу, посебно птичицама, сећа се Владика Доситеј. Када је отворена припремна школа за богословију у Каони, долазио је и са својим ђацима у Тавну. Сви знамо какво је то било време, али је било много радости и љубави. Та љубав је остала до дана данашњег. Владика Милутин остаће у успомени као неко ко је повезивао све људе са којима се сретао. Када сам пре две године био овде, рекао сам:“Благо вама који живите у Ваљеву, јер живите у великој благодати коју је Бог дао овде. Под окриљем сте Светог Владике Николаја, Аве Јустина Ћелијског и Владике Милутина, који је имао срце за свако живо створење на овом свету“ – сетне су речи Владике Доситеја. Епархија британско – скандинавска, на чијем је он челу, је чврсто повезана са Ваљевском епархијом и преко архимандрита Доротеја, оснивача и игумана манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), који је духовно стасао у манастиру Каона у време док је њиме управљао Владика Милутин. Отац Доротеј је провео седам година у манастиру Каона. Он јесте Швеђанин, али се осећа више Србином управо захваљујући боравку у Каони, а потом и у Лелићу. Ту љубав пренео је и у манастир у Бредареду. То је такође заслуга Владике Милутина, јер тешко је пренети љубав и домаћински однос према манастиру као кући љубави Божје. Владика Милутин је то пренео на оца Доротеја, а он то преноси на своју братију. У монашкој школи имали смо изврсне учитеље, оца Зосима и Десимира, који су нас учили домаћинском односу. Од тих младих људи у школи створени су прави домаћини, представници једног монаштва какво је у то време очекивано – успомене су Владике Доситеја, проткане жељом да и данас такав однос према манастиру цвета. О Владики Милутину би могло много тога да се каже. То је из дубине душе најбоље рекао Владика Силуан, који је као млад човек сазревао уз Владику Милутина. Он јако недостаје свима у Сабору и нашој Цркви уопште. Јер, закључује Владика Доситеј, он је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу, према човеку и сваком створењу Божјем. Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: Епархија ваљевска

У суботу 27. марта, служењем Свете Литургије и парастоса у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, обележено је годину дана од упокојења блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, првог и досада јединог архијереја обновљене Епархије ваљевске од 2006. године. Свету Литургију је су служили свештенослужитељи из свих ваљевских намесништава предвођени оцем Георгијем, игуманом манастира Лелић, а сабрао се велики број верника који су волели и ценили Епископа. За непуних четрнаест година, колико је духовно водио верни народ једне од најпобожнијих Епархија, оставио је неизбрисиве трагове у материјалном и духовном смислу, што је у пригодној беседи подвукао отац Георгије, игуман манастира Лелић. Отац Георгије се у својој проповеди осврнуо на монашки пут Владике Милутина, од манастира Каона, преко Америке и Аустралије, до епископске службе у родном крају и међу народом који је волео и над којим се молио непрестано. „Васкршњом радошћу и надом у живот вечни, живео је Владика Милутин“, закључио је у проповеди након одслуженог парастоса отац Георгије. Поред великог броја свештенослужитеља и верника, у литургијском сабрању је молитвено учествовао др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије. Извор: Радио Источник

У првом издању специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења Светога Василија Острошког, говорили смо о рођењу, детињству и одласку у манастир Стојана Јовановића, потоњег владике Василија, а касније великог острошког чудотворца. Не само чудесно рођење, одрастање у топлини побожног и благочестивог родитељског дома, већ и многе касније године живота Светога и богоносног оца Василија Острошког, допуштењем Божијим, остали су скривени у времену, али ипак, нејасно наслутљиви из старих записа а, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача и водоплавних поља, у окриљу велике реке понорнице по имену Требишњица. Свети Василије рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, у предивном простору где је Свети Сава основао Захумску епископију, којом је касније управљао, управо, Свети Василије као митрополит. Рођење дечака Стојана Јовановића од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, према мишљењу поузданих историчара, догодило се 28. децембра 1610. године, на празник Светих 20 хиљада мученика Никомидијских. Стојан је одрастао највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Прву школу врлине и побожности Стојан је изучио у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности били су му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Ово чудесно узрастање у здравом васпитању и узрастању у светотајинском и световрлинском животу, допринело је да се у срцу дечака Стојана роди љубав према монаштву и непрестаном пребивању у молитви и свецелом подвигу. Брижни Стојанови родитељи Петар и Ана својим родитељским благословом предали су њега, као некада света Ана Самуила пророка, и свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, на пут монашког живота у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. У Световаведењској обитељи завалској остао је неко време, а потом прелази у манастир Успења Пресвете Богородице Тврдош, у требињском крају, у коме је било и седиште епархије. На монашењу је добио име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом, угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и презвитерског чина. Ово прво издање емисије Свети Василије острошки-сведок Васкрсења, крунисали смо причом о сусрету архимандрита Василија са свјатјејшим патријархом пећким Пајсијем Јањевцем (1614–1647). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник

Епископ Атанасије (Јефтић) био је веома необичан. Сјећам се негдје почетком 2000их ја сам га дочекивао на аеродрому у Москви, и први пут сам видио тог чудног човјека, у краткој мантији, у сандалама на босу ногу, са околовратном заштитом ( владика је имао озбиљну повреду кичме), ја нисам одмах схватио, да је испред мени велики богослов нашег времена, архијереј, али не јуродиви. Иако се он често понашао као јуродиви. Узимао би са стола све бомбоне и слаткише после ручка, а затим их на улици дијелио дјеци; задајући им питања типа „Колико имаш годинa?“. И одговарајући на „седам“ или „десет“ говорио би: „А ја имам „четири!“, чиме је уводио у збуњеност дјецу. Он је волио да се игра са дјецом. Док би могао бити строг у општењу са омладином или студентима. Чак и са браћом архијерејима такође. Владике Амфилохије ( Радовић) и Атанасије ( Јефтић) су били браћа по духу. Они су били духовна дјеца преподобног Јустина (Поповића). Иако потпуно различити у оноглавном су били исти. Веома је интересантно и истовремемо и корисно било њих посматрати! Владика Атанасије је реаговао врло емотивно, чак експлозивно, понашао се доста задрто, док је митрополит Амфилохије трпељиво, мирно, ћутке са љубаљвљу га прихватао. У Србији сам видио како владика Атанасије игра фудбал са свештеницима и дјецом. Тешко да би такво нешто себи допустио владика Амфилохије. Када је у Санкт-петербургу Духовна Академија присвојила митрополиту Амфилохију звање почасног доктора богословља, он је негодовао што ту награду нема владика Атанасије. Више пута ми је потом владика Амфилохије говорио: Владика Атанасије је већи богослов, он је више заслижио то звање. Дајте га њему. Мени је непријатно због њега, да ја имам, а он не. Требало је бити обратно“. Тада сам ја мислио да је пред нама много времена , и да ће и он обавезно добити наше звање почасног доктора. Али се све тако брзо промијенило у животу и ток времена је непримјетно однио у прошлост такве могућности и сада већ у вјечност двојицу светих владика. Посебно сам се дивио код владике Атанасија његовој огромној жељи и умијећу да непрестано учи. Он је знао много језика, написао мноштво књига, али је до последњих својих дана изучавао нове језике. У његовом узрасту! Као да је мислио овдје живјети вјечно. Знао је да ће се овдје на земљи ускоро завршити пут. Али је без обзира на то настављао. Не за вријеме. Него за вјечност. Ко може рећи да је то било бескорисно? Очигледно и за вјечност је то много битно. Не, не само знање језика, наравно. Већ умијеће да се човјек труди и умножава Богом дани таленат, о коме ће владика Атанасије сада испричати свом Небеском Оцу. Митрополит Тверски и Кашински АМВРОСИЈЕ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије, у интервју, за Радио Београд 2, поводом Божића, празника рођења Христа Богомладенца, говори о години која је за нама и свим искушењима која је донела, свом одрастању, путевима духовног сазревања, свом пастирском раду у Епархији далматинској и сада у Епархији зворничко-тузланској, односу цркве и државе, основној мисији цркве, о просторима људске слободе, шта од живота очекивати, о уметности, поезији... Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис разговора Извор: РТС