Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг. Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину. Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат. Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца. Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас. Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета. Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу. Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу. Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања. Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот. (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.” Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака. Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора. Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације. – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва. Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”. Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча. Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде. Извор: РТРС

У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу. Епископ Херувим беседио је сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама. Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу. Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо. Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији. Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк апеловао је да надлежни посебну пажњу посвете унапређењу положаја и развоју институција које се баве питањем страдања у Јасеновцу јер су оне једино што гарантује системски успјех да овај усташки логор смрти не нестане из јавности. Иако је задовољан тиме што је коначно снимљен филм “Дара из Јасеновца” о једном од најстрашнијих догађаја из Другог свјетског рата, епископ Јован је рекао да га плаши могућност да тема Јасеновца нестане из јавности. Епископ пакрачко-славонски, као један од најпризнатијих историчара Холокауста у Европи и епископ у оквиру чије епархије се налази Јасеновац, истакао је да је сјећање на жртве Јасеновца обиљежено тек шездесетих година прошлог вијека, али се никада није озбиљније позабавило оним што се данас популарно назива – култура сјећања. – Крајем осамдесетих и почетком деведесетих је, такође, било много приче о Јасеновцу, а онда је за један дан све нестало из јавног дискурса. Тога се бојим и сада. Зато су институције које се баве овом темом једино оно што гарантује системски успјех и њих треба да развијамо. Зато нам је потребан меморијални комплекс на Сајмишту и због тога нам је неопходно да се Музеј жртава геноцида рашири, ојача и да заиста врши функцију због које је основан. У питању је једна изванредна институција, са великим међународним кредибилитетом, значајем и ауторитетом. Међутим, у Србији је ова институција недовољно позната и подржана – рекао је владика Јован за портал “Нова” . Он је истакао да је, када је ријеч о филму “Дара из Јасеновца”, најважније и најпрече то што је снимљен и што је то филм који у себи чува ужас који је представљао Јасеновац. – Свакако, ми можемо пронаћи много замерки сваком уметничком делу, али тек ће се из квантитета родити истински квалитет, односно кад се буду снимали филмови о тој теми – рекао је он. Када је ријеч о односу према жртвама, владика Јован је рекао да је честа флоскула да се треба угледати на Јевреје. – Међутим, ми пажљиво избјегавамо сваку могућност да то учинимо. Кад је у питању Холокауст, постоји само једна једина носећа институција на планети земљи, а то је Јад Вашем – средишња институција за питање проучавања, сјећања на жртве и хероје Другог светског рата, односно Холокауста. Она је основана 1953. године и започела је свој рад са двије канцеларије, а данас покрива читаво једно брдо у Јерусалиму, које се назива “Гора сећања”. Јад Вашем данас има око хиљаду запослених и обухвата централни архив и централну библиотеку за питање Холокауста – навео је владика Јован. Он је истакао да је Јад Вашем промишљен и финансиран плански и стратешки. – Безброј пута сам водио наше званичнике кроз Јад Вашем и свако ми је на крају рекао да и ми морамо имати тако нешто. Кад бих им одговорио да је то започело са радом 1953. године, онда би они заћутали. Након тога, никада више не би проговорили неку јавну реч у Србији на ту тему, а да не говорим о томе да ли помогну рад и развој Музеја жртава геноцида – рекао је епископ пакрачко-славонски. Владика Јован истакао је да је Јасеновац тешка тема којој се мора приступати озбиљно. – Погледајте до које је мјере Израел, између осталог, изградио свој идентитет на Холокаусту. Ми ништа слично нисмо имали у нашим условима. Додуше, Република Српска је томе ближа, што је разумљиво, јер је она дала већину жртава Другог светског рата, заједно са Србима из данашње Хрватске. Током деведесетих она је била у условима у којима је могла разумијети ту мисао – навео је владика Јован. Епископ пакрачко-славонски сматра да тек предстоји озбиљно сагледавање јасеновачког страдања и препоручује свима текст бањалучког професора Олега Солдата, који је говорио о Јасеновцу у дјелу Бранка Ћопића као једно озбиљно промишљање, али и књигу Тимотија Снајдера “Крваве земље” која представља велику помоћ да се разумије шта се збивало у Другом свјетском рату и да се схвати контекст Јасеновца. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње! Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу! У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве. Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен!

Зар смо се ми зато родили да вечно живимо овде? И опет смо испуњени душевним немиром јер ево, и Владика Атанасије је платио свој дуг природи: земља у земљу и прах у прах. Са знојем лица си јео хлеб свој и сада се враћаш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (ср. 1. Мој 3,19). Владика Атанасије је живео великом брзином и ходао кроз живот скоро без предаха. Он је био оваплоћено Јеванђеље, одстрадано Јеванђеље кроз читав живот. Ево сада је тој трци дошло крај, aли циљ његов коме је тежио био је дужи. А ми идемо даље путем својим и дуже путујемо. Зато ћемо бити радоснији када се опет будемо срели са Владиком Атанасијем, али тада на вечни сусрет. Нека је благословено име Господње! Свети Владико, моли се Господу Човекољупцу за сву децу Твоју, од Косова до Јадовна, за сву васељену и за сав свет. Имај нас у својим к Богу светим молитвама, као што си нас волео и у овом животу. Моли се за народ твој који Ти је остао веран, и остао веран Јеванђељу! У прилогу је приказана чудесна посета Владике Атанасија једној дискотеци у Београду. То је било у децембру 1985. Сећам се као јуче јер сам као студент теологије лично фотографисао догађај. Наиме, прочуло се тада на универзитету, да Црква ипак није „опијум за народ“ и један од диск-џокеја је дошао у интернат Богословског факултета (ул. Краља Петра бр. 2) и замолио да неко од професора дође у суботу увече да држи предавање јер посетиоци дискотеке би одустали од музике и игранке да би се информисали о томе: шта је то Православље? Наши ненадмашни професори јеромонаси Атанасије и Иринеј пошли су заједно у ту дискотеку. Предавање са питањима публике је трајало од 19-22 часа. На зиду је уместо диско-слика специјално био закачен постер са ликом Светог Саве. Блаженопочивши Владика Атанасије ће у срцима свих нас остати запамћен као Архипастир који се истако добротом и човекољубљем. Бог да му душу прости, вечан му спомен! Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто. Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха. Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага. Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула. Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле. Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу. То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика. Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти? Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек. Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи. И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки. Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала. Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари. Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем. Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца. Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику. У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године. Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019. https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/

Сусрету су присуствовали амбасадор Босне и Херцеговине у Хрватској г. Александар Врањеш, шеф Представништва Републике Српске у Бриселу г. Марио Ђурагић, саветници Председнице Српске г. Славко Митровић и г. Душан Петровић, саборски заступник и председник СДСС проф. др Милорад Пуповац, саборска заступница гђа Драгана Јецков, као и протопрезвитер-ставрофор Славиша Симаковић. Епископ Герасим је гостима показао храм Светог Спиридона Чудотворца и Парохијски дом у Петрињи који је разрушен у земљотресу. Уследила је посета храму Рођења Пресвете Богородице у Глини, где је Епископа и високе госте дочекао парох глински презвитер Горан Каламанда. У Мајским Пољанама код Глине, владика Герасим и председница гђа Жељка Цвијановић су посетили породицу Куколеча и том приликом се детаљније упознали са условима у којима данас живе. Епископ Герасим је детаљније упознао Председницу са невољама и страдањем како људи тако и свих храмова и светиња Епархије горњокарловачке. Посебна пажња посвећена је теми обнове и помоћи народу у тешкој ситуацији. Председница гђа Жељка Цвијановић је показала интересовање, солидарност и добру намеру за помоћ људима и обнову домова, светиња и објеката Епархије горњокарловачке. Извиор: Епархија горњокарловачка Епархијске вести

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 24. јануара, у недјељу по Богојављењу када наша Света црква прославља Преподобног Теодосија Великог, Свету архијерејску литургију у манастиру Подмаине у Будви. Владика Кирило је Јосифа монаха ове свете обитељи рукоположио у чин ђакона по благослову администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Звучни запис беседе Послије читања јеванђељског зачала о одласку Христовом у Галилеју, када је видио да је Јован предан и да се његова земаљска мисија ближи крају, сабранима се ријечима архипастирске поуке обратио Преосвећени владика: “Од тога тренутка почиње јеванђељска проповјед Господа Исуса Христа. И као што је почетак свијета била вода, тако је и Јордан почетак Јеванђеља, нове духовне светлости која обасјава наш духовни свијет, духовно спасење и живот. Крштењем Исуса Христа на Јордану Свети Јован Крститељ означио је уједно и вододјелницу два завјета Старога и Новога, а он је као последњи пророк Старога завјета показао на Новом завјету откровење”, поучио је владика сабране, појаснивши да је свјетлост Јеванђеља, коју је Господ Исус Христос установио ријечима, али и дјелом, предао својим апостолима ученицима. Говорећи о првој хришћанској заједници, која је описана и у дијелима Светих апостола, Епископ буеносајрески је казао да у њој нечистиви лукави дух није имао мјеста, а да се то не може остварити без дубље тајне везе коју једино Дух Свети дарује и човјеку, као личности, и некој заједници. Подсјетио је да је та прва хришћанска заједница била једно срце једна душа и да се као таква продужила све до 4. вијека. У том периоду најстрашнијег гоњења хришћана утврђивао се хришћански истински дух који су посвједочили многобројни хришћани првих времена. “Они су заиста били спремни у сваком тренутку, како то каже данашњи Апостол, на умирање за Христа и у буквалном смислу, чак су се неки, када нијесу могли на вријеме да се крсте, и крштавали, како се каже, у крви за исповједање хришћанске вјере”, нагласио је Пресовећени. Подсјетивши да се у периоду Константина Великог, Миланским едиктом дала слобода исповиједања хришћанске вјере 313. године, Епископ Кирило је оцијенио да је то донијело да у Цркву Божију улазе људи који немају заједницу у Духу Светоме. Наиме, они нијесу схватали дубински зашто су ушли у ту заједницу, нијесу имали чисти Дух Божији па самим тим такве заједнице нијесу биле једно срце једна душа, што је и довело до унутрашњег бунта људи који су хтјели да сачувају тај јеванђељски идеал прве хршћанске заједнице. Један од њих је Преподобни Теодосије Велики, светитељ кога данас славимо, који је установио и устројио монашко општежиће. “Онако како сад стојимо у Литургији тако ћемо бити и у Царству небеском, сви заједно око Господа, безбрижни од брига свијета, хранећи се само Његовим Светим ликом и благодаћу, као ангели Божији. И ако је Света литургија истинска пројава Царства небескога, може се рећи да је и општежиће истинска пројава ангелског живота – безбрижног живота одријешеног од свијета”, поручио је владика. Свети Теодосије је основао манастир и сабрао много ученика, а како су монашке заједнице тражиле нека правила понашања, ту су и настала прва правила о монашком животу. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је нагласио да су се монаси у својим манастирима старали о чистити вјере јер су знали да без исправне вјере није могуће угодити Богу и да је то темељ духовног живота. У тој борби за чистоту вјере кључни допринос је дао монашко покрет и у том, али и у сваком другом периоду живота Цркве. “Преподобни Теодосије, велики оснивач општежића, допринио је са својим монасима заштити чистоте вјере. Живио је непосредно у току и послије Халкидонског сабора, на којем је 451. године Света црква одбацила јерес монофизитизма, који је тврдио да Спаситељ Господ Исус Христос има само божанску природу, или да има једну природу. Свети оци су утврдили православно учење које говори да су у личности Исуса Христа сједињене божанска и човјечанска природа, које се нијесу помијешале или изгубиле једна у другој, него паралелно постоје у Његовој личности у једном узвишеном стању без гријеха”, бесједио је даље владика Кирило. По његовим ријечима Свети Теодосије не само да је вјеровао у то, него је говорио да ко одбацује четири Васељенска сабора заправо одбацује четири Јеванђеља. Због свога става је био прогањан и затваран од стране царева који су нагињали тој јереси. Упокојио се мирно у Господу 529. године, када је имао 105 година, у својој лаври која постоји и данас на територији данашњег Израиља и свједочи својом древношћу о тим првим идеалима монашкога и хришћанског живота, који се и до дан данас труде монаси да одрже. “Наша Света црква помијесна, имајући свог подвигоположника Светога Саву, увијек је пројављивала посебно монахољубље и старање о монашким заједницама. Свети Сава је прије свега био монах Светогорац, а затим све остало.. Увијек се старао о подизању и обнављању и помагању монашких заједница”, казао је Преосвећени Епископ. Вјера, пост, молитва, туђиновање, послушност, која важи за монашку заједницу, треба, како је оцијенио, да важи и за сваку другу хришћанску заједницу: “Треба да понесемо тај Дух и у своје домове, зато Господ и Пресвета Богородица и Свети чувају монаштво да би оно било свјетлост свијету. Циљ монаштва је живот у благодатним енергијама божанства, без брига о овоме свијету. Без истинског дубинског сједињења с Богом и љубави према Богу, не може се имати ни истинска и дубинска љубав према своме ближњем.” Владика Кирило је истакао да су монашке заједнице као свјетлост свијету оствариле велики утицај на друштво, али и велике мисије у свијету. “Нека би Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица, Свети Теодосије Велики, умножили, сачували, упутили на право монашко ткање наше манастире, да би они били увијек извор благодатне живе воде за све оне који им притичу жедни ријечи Божије и истинског примјера живљења у Богу у тим заједницама, да би и они понијели тај дух у своје породице и друштвено окружење. Сви хришћани су свети и призвани да буду свјетлост овоме свијету, да проносе тај идеал хришћанске заједнице да људи видећи наша добра дјела, прославе Оца нашега који је на небесима”, поручио је на крају архипастирске бесједе у манастиру Подмаине Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Људска бол је болна песма, која се са Голготе чу, а плач и сузе мора натапају и краја им нема ту. Тако ће бити до краја света, кроз патњу и бол у ново рађање, када ће свака суза избрисана бити и радост живота Голгота донети. Тада ће бол заувек нестати, јер ће их Јагње све победити и цароваће над свим у векове, у Осмом дану који не престаје. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Православног Колумбијца и цетињског богословца Родрига Јухуму Трухиља Теофила вечерас је у Цетињском манастиру Епископ буеносајрескли и јужно-централноамерички г. Кирило замонашио и дао му монашко име Амфилохије. Звучни запис беседе Након монашења Владика Кирило је рекао да је нови монах име добио по његовој сопственој жељи у част Светога Амфилохија Иконијског. “А можемо слободно рећи и у част Светога Амфилохија Цетињскога, али нећемо ништа прејудицирати – то ће Бог и Црква света открити и казати у своје вријеме. У сваком случају, то је била жеља нашега брата бившега Теофила, сада Амфилохија због тога што је и њему као и многима од нас наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био духовни отац”, рекао је Владика буеносајрески. Подсјетио је да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије бринуо и о црквама у јужној хемисфери, па је отуда и Теофило и дошао на Цетиње да би се оправослчавио. “Интересантно је да се он монаши на нову годину. Почиње, дакле, нови живот. Такође се монаши на дан обрезања Господњег и на тај начин показује да и он обрезује свој стари живот и одбацује га, и почиње нови живот у монашком послушању.”, рекао је он. Новом монаху Амфилохију пожелио је да своје име часно пронесе до Колумбије сјећајући се увијек живота Светога Амфилохија Иконијског и свог духовног оца Митрополита Амфилохија. “Који нас је све завиолио и зато смо сад овдје заједно, због његове љубави која је обухватала сав свијет. Тако и прави хришћани треба да воле сав свијет и све људе. То није празни космополитизам него је то јединство у Цркви Божјој”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да такође није случајно што је монах Амфилохије постриг примио на празник Светог Василија Великог. “Управо је Свети Василије Велики писао Амфилохију Иконијском један трактат о Духу Светоме. И вама у западним крајевима треба да размијете мало боље треће лице Свете Тројице”, казао је Епископ Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четвртак, 1/14. јануара 2021. године, на дан празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, свечано је прослављена слава параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору почела је у навечерје празника, у среду, 31. децембра/13. јануара. У молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, празнично вечерње је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, уз саслужење ђакона Бранка Бандобранског. На дан празника, 1/14. јануара 2021. године, празнично јутрење служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење ђакона Бранка. На светој Литургији началствовао је Епископ мохачки господин Исихије, а саслуживали су: архимандрит Серафим (Балтић), протопрезвитер Григорије Сапсај, протођакон Горан Ботошки и јерођакон Јустин (Живанић). Литургији је молитвено присуствовао Епископ бачки др Иринеј. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Епископ мохачки господин Исихије је истакао: „Празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа јесте један изузетан празник, који се налази између прослављања Његовог Рођења и Богојављења. Господ долази да испуни закон и пророштва о Њему; Он Који је Сâм Законодавац, смирава се и подноси обрезање људско; Он Који није имао никаквога греха, Који је узео на Себе људску природу, примио је то обрезање. Први пут се пролива Његова Крв и тиме нам указује на оно проливање Његове свете, пречасне и спасоносне Крви на Голготи, на Крсту. Обрезање нам сведочи да је Господ Исус Христос истинити Бог и истинити Човек. У данашњи дан славимо и спомен светитеља Василија Великог, једног од највећих Учитеља Цркве. Био је велики борац за Православље и велики духовни учитељ и подвижник. Зато се он и назива Велики и пастир пастирâ, јер он је – као подражавалац Господа – био учитељ не само свом словесном стаду него и осталим пастирима и борац за праву веру. Нека би Бог дао да, молитвама светога Василија, сви подражавамо њему и да се заједно са њим удостојимо да прославаљамо Господа, Оца и Сина и Светога Духа.” На крају свете Литургије, Епископ мохачки господин Исихије је извршио чин благосиљања славских дарова. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци при Спомен-храму Светога Саве на Врачару, студенти Православног богословског факултета у Београду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу прву по Божићу, када света Црква празнује спомен Светих и праведних Богоотаца, најближих Христових сродника по телу – Светог Јосифа Заручника, Светог цара и пророка Давида и Светог Јакова брата Господњег, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету Литургију у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко а за певницом су појали јеромонах Енох и архиђакон Илија. Звучни запис беседе Беседећи сабраном народу Преосвећени владика је рекао да у времену у ком живимо сведочимо све већем величању и награђивању погрешних вредности али да не треба да заборавимо да критеријуми овога света који нису по Христовом јеванђељу не вреде ништа. Такође, Eпископ Иларион је говорио о вакцинама и њиховој упитној добробити за човечанство. Наводећи бројне примере из блиске историје када је више милиона људи невино страдало у кратким временским периодима, владика нас је позвао да се запитамо да ли су болести највећи узрочници смрти човечанства. Грех је, према речима тимочког Епископа, најсмртоноснији вирус и најтежа болест за човека, а лек против тога је свето Причешће. Господ нам дарује за исцељење самога себе као најбољу и најсавршенију вакцину, која нема никакве негативне последице, која лечи и душу и тело, која сасеца и болест и грех и смрт и ђавола у корену, истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка

Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године. Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога. “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.” У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га: “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу. Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград: “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога. Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог – кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем). “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима. Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио. “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати. И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез. “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

До бесвести понавља давно превазиђене фразе из комунистичког времена о великоруском империјализму и великосрпском национализму које у Црној Гори нико осим Ђукановића не види. Не треба заборавити да је тај наратив изобилно коришћен као покриће за језиве злочине над православним Србима на подручју нацистичке Независне државе Хрватске у току Другог светског рата. Опширније на интернет страници Митрополије црногорско-приморске: Владика Јоаникије: Ђукановић није одустао од намере да угрози СПЦ | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM До бесвести понавља давно превазиђене фразе из комунистичког времена о великоруском империјализму и великосрпском национализму које у Црној Гори нико осим Ђукановића не види. Не...

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је, у 30. недјељу по Духовима – Светих Отаца, последњу пред празник Рождества Христовог, 3. јануара 2021. са свештенством и монаштвом, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Послије читања светог Јеванђеља сабранима је проповиједао јеромонах Гаврило (Раичевић), сабрат Манастира. Ријечима архипастирске бесједе на крају светог богослужења обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је пожелио срећан празник Праотаца Христових по тијелу, који нас уводи у велики празник Рођења Христовог, у тајну тог празника. „Ми имамо диван народни обичај да дјеца везују своје очеве и неће да их пусте док им не дају неки поклончић и на такав начин да се одријеше. Све то чинимо у име Христово, да не заборавимо да је Христос био везан да би нас ослободио од уза гријеха и ропства и да би нам даровао слободу. Јер је Он добровољно примио понижење у овом свијету, у овом свијету је био и гоњен да би нама даровао слободу и радост, мир и спасење“, казао је Владика. Додао је да је лијепо што наш народ држи тај обичај и сјећа се Онога Који је ради нас био везан и Који нас је ослободио – Христа Господа, Који нам је даровао радост и заједништво, оставио нам као завјештање да љубимо једни друге. „Зато, када се поздрављамо на Божић говоримо: Мир Божји Христос се роди! Цјеливамо се три пута у име рођења Христовог и у име Свете Тројице. Да се цјеливамо и са својим домаћима, са својим сродницима, ближњим и даљњим, са онима с којима смо имали ријеч неспоразума или, не дај Боже, мржње. Све морамо да превазиђемо. То је био наш обичај од давнина да ни са ким не будемо у завађи уочи рођења Христовог и на Божић да смо са свима у миру“, поучавао је Преосвећени Епископ. Поручио је да нам треба љубав, разумијевање и зато да не заборавимо народни обичај да се мирбожамо. „Бојим се да смо то почели помало заборављати под утицајем свих ових притисака са стране. Оно што је добро и што је лијепо, што нас је одржало кроз историју никада да не заборавимо, а наравно, све оно што је добро, што нуди савремени свијет треба да примимо, али оно што не ваља да одбацујемо. Нарочито да обратимо пажњу на дјецу. Драги родитељи, сад су дјеца постала плијен разних осиљених група у овом свијету, не само што отимају и краду дјецу, већ, из породилишта, него њихове душе трују и заробљавају и од њих чине робове“. „Треба да узгајате дјецу да буду здрави, честити, слободни, храбри, одважни и пуни воље, пуни спремности да чине добро и да одбацују оно што је зло. Свето писмо каже, то је почетак сваке врлине и сваког добро пута: Одбаци оно што је зло, а чини добро. То није, баш, једноставно, али томе треба сви да се научимо. Нека је срећан овај велики празник, на радост свима“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Епископ пакрачко-славонски г. Јован служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Савина код Херцег Новог. У литургијској проповиједи Владика је рекао да је данас недјеља перије рођења Христовога и крај поста божићнога. Звучни запис беседе “Али је и вријеме да се људски род сабере и да погледа шта се то збило у историји људскога рода, гдје је у тој историји био човјек, гдје је био Бог, гдје је дуиша свакога од нас”, рекао је Епископ пакрачко-славонски. Владика је, тумачећи данашње литургијско зачало подсјетио да је праотац Авраам био први човјек који је послушао глас Господњи. “Као што се Адам у рају уплашио од гласа Господњега када је Господ ишао по рају и рекао Адаме, гдје си, тако и Бог у источној Месопотамији, најплоднијем дијелу тада познатога свијета, буди Аврама у земљи Ур и каже Гдје си, Аврааме. Док Адама одговара Ја сам го, ми смо голи па нас је стид изаћи пре Тебе, овдје Авраам одговара Ево ме. Ево ме, ту сам. И послуша заповијест Господњу”, казао је он. Додао је да је Авраам из дома и рода свога богатога послушао Господа који му каже Иди из дома оца свога, иди куда ћу ти ја казати, иди па ћу од тебе учинити наследство као зрна пијеска на обали мора. “И када долази у ту обећану земљу, види да је она камен суви, љути, да ту не може извести ни хљеб из земље. Види да су људи љути и дивљи. И када му Господ опет у његовој сто и некој години казује да ће у идућој години имати сина, он поклања вјеру Господу. И он је за годину дана добио сина”, подсјетио је Владика Јован. Говорећи о томе како је Авраам послушао Господа и тог сина јединца Исака касније био спреман да принесе на жртву Господу, рекао је да се није питао какав је то Бог који тражи такву жртву од мене. “Него послушно води сина свога који га три пута запиткујеОче, а гдје ћемо ми наћи жртву, а Авраам одговара Господ ће се постарати”, казао је Владика. Казао је да је Авраам вјеровао да ће и смрт његовога сина донијети живот. “А Господ гледа на ту његову вјеру и диви се створењу своме, створењу које није било непослушно као Адам у рају, него је послушно до смрти, не своје него свога дјетета од десетак година”, казао је Епископ Јован. Након Литургије Владика Јован је подијелио присутној дјеци поклон пакетиће. Извор: Митрополија црногорско-приморска