Претражи Живе Речи Утехе

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије рукоположио је сабрата манастира Високи Дечани, јерођакона Нектарија, у чин јеромонаха, известио је Манастир Високи Дечани на фејсбук страници. Рукоположење о. Нектарија Дечанца било је током свете архијерејске Литургије коју је Владика Теодосије служио у Високим Дечанима у недељу, 3. јула 2022. Владика је мудрим речима поучио новог презвитера који се од ране младости предао на службу Цркви, упућујући га на још усрдније служење и труд у послушањима. Поред служашчих јеромонаха и братства манастира, у Светој Евхаристији учествовали су и многобројни поклоници, наводи се у објави. Извор: Високи Дечани, ФБ

Епархија тимочка је најавила велико освећење Храма Светог Вазнесења у Метовници, у недељу 19. јуна, када ће свету Литургију служити Владика тимочки г. Иларион и том приликом ће освештати ову богомољу. Извор: Епархија тимочка

Бесједа на Св. архијерејској литургији у манастиру Ћелија Пиперска поводом 320 година од блаженог престављења Преподобног Стефана Пиперског (1697–2017) Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Кирила, садашњег епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког У име Оца и Сина и Светога Духа Крај XVI почетак XVII вијека било је тешко вријеме за наш народ. Турци су спалили мошти Светог Саве и чинило се да ће лаж торжествовати над истином и да ће се у нашем народу угасити свијећа православна. Међутим, Бог, по молитвама Светих својих, по молитвама Свете Богомајке и наших Светитеља, није дао да наш народ остане без светионика који ће му показивати пут. У то вријеме, у којем је било и других великих подвижника, у нашем народу се рађају двојица за ово мјесто и овај дио нашег народа свакако најзначајнији, двије изузетне личности међусобно повезане: као први глас, рекао бих, Свети Василије Острошки, слава му и милост, и Преподобни Стефан Пиперски као исон. Овај византијски напјев наших монахиња из манастира Светог Стефана код Прохора Пчињскога, који данас слушамо, са својим првим гласом и исоном подсјећа нас да су Свети Василије и Свети Стефан сагласно на овим просторима пјевали пјесму Богу у том периоду XVII вијека, тешком времену турскога ропства и терора и покушаја латинске курије да наш народ заведе на друге путеве хришћанства. Међутим стаменост Цркве Божије, у центру које су овдје била тада управо ова двојица Светаца, није дозволила да се брод наше Цркве разруши или да скрене према другим правцима, него смо остали на том истинитом путу праве православне вјере. Свети Стефан Пиперски рођен је у малом мјесту Кути у Жупи Никшићкој од благочестивих родитеља. Како каже пјесма, он је из Жупске обитељи прешао у Морачку, и ту је рукоположен и за јерођакона, јеромонаха, а затим и постао игуман свете немањићке Морачке лавре. Он је тиме јасно казао да остаје на путу немањићког светог предања, преко којег нам је дошло предање старе Цркве – од Јерусалима, Синаја и Свете Горе Атонске. Како што знамо, у вријеме цара Лазара био је велики прилив благочестивих монаха исихаста, који је оставио трага и у нашој светој Зетској земљи на Скадарском језеру. Свети Стефан представља наставак те живе воде молитве, поста, монашке аскезе коју је и овај дио Божије земље преузео са огња који се запалио у Палестини, Египту и Светој Гори. Преподобни Стефан био је личност која није само тиховала, није само била исон, него је некад морао и да подигне глас и побуни се против турског зулума и против латинске курије и унијаћења. Зато је био гоњен и, како каже такође пјесма, склонио се на седам до десет година у ровачке стране, у пећину гдје се подвизавао у посту и молитви. Затим је, кад је за то сазрело вријеме дошао у овај крај стијене Пиперске и одатле је утврђивао народ у вјери. Пипери су били племе које се стално бунило против турскога ропства; нису никада били потпуно покорени и увијек су вољели да сарађују са Петровићком Старом Црном Гором. Као што знамо, касније ће се и Бјелопавлићи и Пипери присајединити међу првима Петровићкој Црној Гори. Једна од тих личности која је у многоме утицала на то ослобођење, првенствено духовно а затим и физичко нашег народа од отоманског ропства, јесте Свети Стефан Пиперски. Историчари су подијељени у томе да ли је личност Игумана Стефана из Горског вијенца баш личност Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Међутим, ми – не историјским путевима него више изучавајући његово житије, а и проничући у лик Игумана Стефана како га је описао Ловћенски Тајновидац Петар II – мислимо да можемо да са сигурношћу кажемо да је у питању истинити лик историјски, и да је Петар II управо мислио на Преподобнога Стефана Пиперскога када је стварао лик Игумана Стефана. Има ту неких умјетничких слобода, јер је тамо Игуман Стефан приказан као слијеп и тако даље, али то већ спада у домен поезије. Оно што је најважније јесте да је Игуман Стефан приказан као подвижник Исусове молитве, да се он стално молио на бројнице, иако му тамо један од кнезова каже: „Што вртиш стално те куглице, игумане? Мене би рађе било једну гривну ораха да избројим него те бројанице“. Тај прости кнез из народа није схватао дубину тог духовног подвига који је дошао и до наших гора из тих непрекинутих источника исихастичког аскетског подвига. Како видимо у Горском вијенцу, Игуман Стефан није само погружен у молитву него га и те како интересују друштвене, политичке и религиозне прилике његовог народа. То видимо из његових поука, из подстрека који он даје Владици Данилу и другим кнезовима да истрају на путу Православља. Не само да уложе труд у томе да истрају у Православљу, него од сваког човјека а и од народа очекује и лични труд на томе, чак подвиг до крви. „Дај крв и прими Дух“, како се каже у подвижничкој литератури… Све те његове карактеристике из Горског вијенца одмах, свакога ко је год читао житије преподобног Стефана Пиперског, без обзира на то што је оно доста кратко, асоцирају на лик и особине Преподобног Стефана. Преподобни Стефан Пиперски нам даје примјер како треба истрајавати у вјери, који је то подвиг који Бог од нас тражи на личном плану, а то је при је свега истинита вјера, коју је Свети Стефан чувао и на личном плану и на колективном као зјеницу ока. Знамо да је чак изобличавао неке црквене посланике који су били склони да се преласте латинском пропагандом и унијом. Након истрајавања у вјери православној, ту су и молитва и пост и наравно све друге јеванђелске и хришћанске добродјетељи. Вратићу се опет на то окретање куглица на бројаници, драга браћо и сестре, пошто се у данашње вријеме често помињу медитација и јога као некакво средство да се човјек одмори, да се релаксира, да се концентрише. Нажалост, чак су и неке личности из јавног живота кренуле тим путем, показујући лош примјер нашој омладини. (Морам поменути нашега драгога и прослављенога тенисера Новака Ђоковића, који је такође једно вријеме покушавао да то покаже као примјер концетрације, и нечега што помаже у духовном а и у спортском животу. То је наравно негативан примјер, и Новак као добар хришћанин ће се постарати то да исправи код себе.) То казујем јер често слушам у Подгорици како се иде на третмане јоге и медитације. Наша православна медитација, која ће нас и одморити, која ће нас релаксирати, и која ће – што је најважније, наш ум сконцентрисати на праве ствари јесте Исусова молитва, драга браћо и сестре. Ми немамо за циљ ништавило, немамо за циљ нирвану и заборављање овога свијета, која је крајњи циљ јоге и медитације, него имамо за циљ Христа Бога нашега, и зато у центру те наше исихије, у центру молитвеног тиховања мора да буде име Исусово: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. То је та молитва коју није скидао са својих усана и из свога срца Преподобни Стефан Пиперски. Дакле Он је циљ, Он треба да нас окупља и не треба наш ум да буде празан, да буде у нирвани, него без других мисли, без икаквих слика или привиђења, треба да понављамо то Име и да оно одзвања у нашем уму и срцу, и оно ће сачувати нашу душу од свакога искушења. То је наша медитација, то је православно опуштање, то је релаксација, али и много више од тога, јер циљ нашег духовног живота није некакво бездејство. Како видимо, Игуман Стефан у Горском вијенцу се из тог највећег погружења у молитву Исусову, из тог да кажемо највећег одласка из овог свијета, враћа као активан члан друштва који размишља о свим његовим проблемима и активно учествује у њиховом решавању. То је управо отуда што наша православна медитација не води у нирвану, не сједињује нас са ништавилом. Напротив, сјединујући се са Христом подвижници добијају нову силу и они ту силу враћају онима који их слушају, који слушају њихове поуке. То је на неки начин на нашем личном плану поука Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Наравно да он зрачи поукама, као што сам рекао, и друштвеног карактера, црквено-дипломатског и другога, иако се не би очекивало да једно чобанче из Жупе Никшићке, из сиромашног краја, може да постане човјек од васељенског значаја. Али видимо да и чобанче из Поповог поља – Василије Острошки, и чобанче из Жупе Никшићке – Стефан Пиперски, када се кроз молитву, пост, кроз истиниту вјеру задоје енергијама Духа Светог, постају личности од васељенског значаја. Преподобни Стефан је примио ту науку Христову о којој нам говоре два празника на чијој граници се данас налазимо – празник Вазнесења Господњега и празник Свете Тројице. На празник Вазнесења Господњег Христос нас подсјећа одакле смо пали, одакле смо дошли на ову земљу – из њедара Очевих; истргли смо се својим сагрешењем, али нам Христос својим побједним архијерејским ходом од Оца према нама, све до ада, и затим опет у њедра Очева, показује пут. И не само да нам показује пут, него нам даје и силу да се и ми вратимо у њедра свога Оца. То је Преподобни Стефан схватио: треба се вратити Оцу. Наравно, не може то човјек сам да уради. Средства да то остваримо су Свете тајне Цркве и Дух Свети који нам даје силу. Али, то не значи да ми треба да сједимо бездејствени, него се од нас захтјева подвиг до крви – подвиг молитвене аскезе, подвиг добрих дјела, молитве, поста, истрајавања у правој вјери без обзира на сва искушења овога свијета, и тада нас Господ неће заборавити, неће нас заборавити Дух Свети Утјешитељ који свуда обитава, неће нас заборавити Христос који је увијек са нама кроз Свете тајне своје свете Цркве. Добивши ту силу Христову, која је и премудрост, ми ћемо знати пут, али ћемо имати и силу и средство да тај циљ повратка у њедра нашега Небескога Оца и остваримо. Нека је нашем Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који је диван у Светима својим, диван у Светом Василију Острошком и Светом Стефану Пиперском, слава вавијек. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/02/vladika-kirilo-prepodobni-stefan-istinski-cuvar-vjere-i-predanja-2/

Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског. Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст! https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Из Ормилија Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред. Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први. Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах. Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље. Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба. Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот. Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот. Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу? Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа. https://mitropolija.com/2022/05/03/sveti-vladika-nikolaj-zicki-o-gospodu-pobeditelju/

На Васкршњи понедељак, 25. априла 2022. године, у центру за рехабилитацију Станчић у Дугом Селу, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свету Литургију служили су свештеник Богољуб Остојић и ђакон Александар Лукић, у молитвеном присуству Епископа хвостанског г. Јустина, викара Патријарха српског. У овом центру је, поред више стотина штићеника, тренутно смештено и 20 особа са инвалидитетом избеглих из Украјине. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин се обратио Украјинцима речима утехе, подршке и охрабрења, честитао им Васкрс и пренео поздраве и благослове Патријарха Порфирија, известила је Митрополија загребачко-љубљанска. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

”Један од војника прободе му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода.” (Јован 19) Ево дана који је сав ноћ. Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена. Својом језивом тамом и страхотом, он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу. Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа. Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су пак оправдали и сви они – баш сви – који су Га тужили и судили и на крст уздигли. Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове. Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности. Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19). Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио. И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божијега. Као Сину Божијем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божији – како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт? Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики петак под крстом Господњим стајала је само Његова Пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики петак – особито ове године кад Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима – стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту. Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку. О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики петак. На Југу он се назива: Страшни петак. Немци га зову: Жалосни петак. Французи га називају: Свети петак. Енглези су га именовали: Добри петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана. Чак му одговара и назвање: Добри петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа. Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка – те крви на земљи било је и сувише – него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем. Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв – чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога. И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божијега – очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу – то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад! Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале – али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде! Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века. Амин. Беседа Св. Николаја Жичког на Велики петак (1936) https://mitropolija.com/2022/04/22/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-petak/

И завиђаху браћа Јосифу… и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37). У данашњим песмама и поукама православна Црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена. Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности Црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима. Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако Црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе. Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/18/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-ponedeljak/

У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав која превазилази разум. Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас. (Рим 5, 6-8) Није ли то љубав која превазилази сваки разум? https://patmos.rs/2022/04/05/vladika-nikolaj-o-ljubavi-koja-prevazilazi-razum/

На празник Преподобног Бенедикта Нурсијског, у недељу трећу Васкршњег поста - Крстопоклону, 27. марта 2022. године, уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене господе Архијереја Јерусалимске Патријаршије, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован саслуживао је на Светој архијерејској Литургији коју је том приликом служио Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски и све Палестине г. Теофило III у храму Васкрсења Господњем у Јерусалиму. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Епископ ваљевски г. Исихије предводио је 27. марта 2022. литургијско сабрање у Храму Сабора Светог архангела Гаврила у Цветановцу. У беседи је, између осталог, указао да је Пост време подвижништва, у коме се враћамо себи и својој природи, погружавамо се у дубине свог срца и налазимо реч Божју у себи - Света Четрдесетница је десетина једне године коју, попут старозаветних људи, приносимо Господу, додао је Епископ Исихије. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју су домаћини, архијерејски намесник колубарски протојереј – ставрофор Саша Тимотић и парох у Цветановцу протојереј – ставрофор Гојко Терзић, припремили са својим парохијанима. Извор: Епархија ваљевска

Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне. “Ево иде дан Господњи љути с гњевом и јарошћу да обрати земљу у пустош, и гријешнике да истријеби из ње… Учинићу да ће човјек више вриједети од злата” – кличе пророк Исаија. Многи људи не осећају да постоји ваздух док не дуне ветар. Други опет не помишљају на светлост, све док не падне мрак. Тако и многи хришћани нису ни осећали да постоји Бог, док се није дигао вихор овога рата; нису ни помишљали на Бога, док се над њима светлио мир и смешила срећа. Али, кад се дигао вихор рата и кад се спустио мрак свих удружених зала, онда су се сетили Бога; не, него ни о чем другом нису могли мислити до само о Богу. Дан Господњи! То се назива у Светом писму дан Господњи: оно што је за људе ноћ, грозна ноћ, мрак са грмљавином, крв и дим, страх и ужас, крв и језа, огањ и полом, врисак и ропац, оно се назива у Светој књизи Божјој даном Господњим. Питате ли како то? Зашто то? Просто, што у таквим приликама и због таквих прилика размажени и обезображени људи долазе до пуног сазнања како је Бог све и како је човек ништа. Разметљивци покривају се стидом, охолице гледају у земљу, богаташи ходе са изврнутим џеповима, кнежеви желе да их бар неки туђински пандур удостоји разговора, војеначалници чине сами себи војску гологлави, без иједног потчињеног, а са безброј старијих, негда немарни свештеници плачу пред порушеним храмовима, негда бесне жене дроњаве и неопране кувају шаровину за ручак – а сви укупно мисле на величину величанства Божјега и на дим ништавила људског. Ево, зашто се та страшна ноћ назива даном Господњим? Јер, Бог долази до израза. Док је трајао спокојни дан човечји, човек се није сећао Бога, чак себе је издизао изнад Бога и смејао се богомољцима, ругао се онима који су га позивали у цркву и на молитву. А кад је настао страшни дан Господњи сви се људи враћају Богу, признају власт Божју, распитују за цркву, одају почаст свештеницима, траже свете књиге да читају, уздишу, стиде се своје прошлости, кају се за своје грехе, носе понуде сиромасима, обилазе болеснике, посте, причешћују се, јер мисле о својој блиској смрти и nа онај свет где је друкчији дан Господњи, благи, светли, и радосни и вечни. Учинићу, говори Господ преко пророка Исаије, учини ћу да ће човјек више вредети него чисто злато, злато Офирско, тј. најлепше и најскупље злато. Ето, браћо, шта је циљ свих невоља које Бог попусти на свет. Да учини да човек више вреди и више се цени него злато. Знате ли, браћо, зашто је у ове наше дане попустио Бог небесни по други пут на сав свет оне ратне страхоте, које се могу сравњивати само са страхотама пакла? Зато, што је вредност човека пала испод вредности злата. А то се противи Божјем плану у погледу човека. А што год се противи Божјим плановима, то мора да прсне, да падне, да умре, да ишчезне. И у нашој земљи злато се почело било ценити више од човека. Зато је и наша земља ударена грозним бичем рата, бичем исплетеним од свих зала и несрећа, као од ватрених змија. Да би се научили да ценимо Бога изнад човека и човека изнад злата. Кад је Србија стварана, велики људи становали су у малим кућама. Кад је Србију заменила Југославија, мали људи живели су у великим палатама. Сва војска Карађорђева, која је дигла Устанак, могла би се сместити у палату једнога југословенског велможе у Београду. Народ је гунђао, али постепено и сам ходио по примеру својих велможа, златољубаца и човекомрзаца. Због новца убијани су људи, паљене куће, склапани брзи бракови, развођени бракови, дељене задруге, стваране партије, завађана браћа, прљано име српско, одбацивана вера, издавана светиња, продавана отаџбина. Ето, зашто је морао доћи страшни дан Господњи, браћо моја, и нама, и нама. А сад, благо нама, ако смо се научили ценити човека више него злато, више него богатство, више него славу, више него месец и звезде, више него сву видљиву васиону, коју је Створитељ предао човеку, онда нисмо узалуд патили. Онда ћемо бити моћни, срећни и живети у миру и спокојству, у љубави и узајамном поштовању, славећи Бога Тројичнога, Оца и Сина и Светога Духа на век века. Амин. Извор: Фондација Пријатељ Божији

На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/

Мудри патријарх Герман, знао је кога шаље у српску дијаспору: доброг пастира, Владику Лаврентија, коме су први дани службе обележили спонтани однос са верујућим народом, са омладином, са нашим сељацима, верујућом интелигенцијом, и то баш у време жестоке атеистичке кампање у Југославији, а нарочито над Србима. Мисионар Српска православна црква послала је Владику Лаврентија међу Србе-очајнике који су после ропства по Хитлеровим логорима остали у туђини али у слободном свету, оставивши заувек своје огњиште и своје најмилије, горбове својих предака и своје светиње.. Послат је међу Србе-очајнике који су у потрази за кором хлеба оставили своје родитеље и кренули у непознат свет без знања језика, радећи најтеже физичке послове код немилосрдних послодаваца и живећи у понижавајућим условима, само да би послали што више својима кући да могу преживети а за себе задржавајући тек мрвицу, тек толико да се преживи. У слободној Европи и Аустралији могло се набројати нашег свештенства на десет прстију а храмова на мање од прстију једне руке. Успео је да их организује и да на само њему знане начине удари темеље црквеном животу у овим крајевима. Бескућници Очајници у туђем свету, православни Срби добили су као дар са Неба правог пастира, Епископа Лаврентија, који је као и његова паства почео живот у „свету“ као бескућник. Богослужења које је служио где је могао и где би му се смиловали да га приме, њега и верни народ, били су једина места утехе где су сузних очију стално мислили на родни крај, у који се већином ти тзв. привремени радници нису никад ни вратили. Снага речи доброг пастира Владикина служба, а посебно реч утехе давали су незамисливу снагу нашем народу у дијаспори. Одмах по његовом доласку почели су да пристижу и свештеници, пастири, већином и сами тешко се сналазећи у туђини, али радом и поштењем подижући и стварајући своје породице, које су захваљујући Вл. Лавренију постале „домаће цркве“. Говорио је тихо али су његове речи биле подстрек најпре свештеницима а онда и верницима. У таквим околностима почели су да ту и тамо у слободном свету ничу и први наши храмови. Неслога Оно са чиме се још Свети Сава суочавао, почев чак и од своје куће, то је српска неслога и српске поделе, што нас као нека зла коб прати од старина. Али, Владика Лаврентије својим смирењем, разумевањем другога и другачијега и молитвом, успео је да окупи и одржи своју паству непоцепану под омофором Светог Саве. То је подвиг каквог је на жалост све мање и мање у свету. Код „инославних“ Створивши такву невиђену „живу Цркву“ широм Европе, Аустралије и Африке, владика Лаврентије је стекао велики углед и код многих државних и инославних црквених власти у туђини. Зато је ретко када био отеран са прага ако је молио негде „кров над главом“ да са својом паством прослави Божић, Васкрс или уопште да богослужи. Писац ових редова је још као студент у Регенсбургу и јерођакон имао прилике да са Владиком Лаврентијем служи у многим местима у Немачкој и да сведочи освећењу нових богослужбених места. Потом и као јеромонах и као епсископ имао је небројено пута прилику и радост да саслужује Вл. Лаврентију, и да упозна његове саслужитеље и верни народ. Књижевни рад О овом великом делу живота и рада на њиви Господњој, почели смо да читамо у Мисионару, где је сваки текст био посебно дело равно оном познатом „Први пут са оцем на јутрење“ и слично. Невиђеним ентузијазмом радио је на отварању штампарије сакупљању и штампању дела Светог Владике Николаја али и других књижевника и научника из „слободноог света“ а те књиге смо кришом од милиције на југословенској граници уносили у отаџбину а оне су потом ишле од руке до руке. Запитајмо се само колико је труда Вл. Лаврентију требало док је скупио писма Светог Николаја по целом свету?! Лако је нама данас да се поносимо пред целим светом делима Светог Николаја жичког, јер је то сакупио и спасао од пропасти епископ Лаврентије. Трудом Владике Лаврентија после дела Владике Николаја, стигао је и он сам – мошти Владике Николаја враћене су у Србију. Угодник Божији Није претерано када кажемо да је Владика Лаврентије био онај „сејач“ из Еванђеља и да је његова „сетва“ уродила стоструко. Својим самопрегорним радом на организовању српског народа у Епархији који је водио, допринео је формирању нових епархија у дијаспори – у централној и западној Европи, Скандинавији, Великој Британији, у далекој Аустралији. Његова ширина и љубав, блага реч и лични пример служитеља другима били су довољни да се премосте све поделе и да на првом месту буде Српска православна црква. У сећањима генерација и генерација свештеника и верника остаће упамћен као добродушни народни Владика који је целога себе дао Цркви и српству. Хвала ти наш драги Владико за сву твоју доброту. Одлазећи из овог, увек и највише грехом зараженог света, и излазећи пред Престо Небеског Цара незаборави нас који те заувек носимо у нашим срцима. Епископ будимски и темишварски Лукијан

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру. У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице. Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године. https://patmos.rs/2022/01/18/vladika-nikolaj-znacaj-bogojavljenske-vodice/

„Ако се после, у току даљих ратних сукоба, може говорити о међусобној кривици у међусобном убијању, у Брадини се то не може казати, јер је недужни народ сатеран из својих околних села у то село, које је постало други Јасеновац, друга Глина, други Пребиловци. И почели су убијати и затирати и прогонити Србе као звери, а народ је био у збеговима, без могућности да оде где даље. Одозго Иван седло, доле Неретва, около планине, а свуда непријатељ. Треба их именовати: на челу мање групе – Хрвати, а огромна већина – муслимани. Затирали су Брадину, и данас је затиру, али ви не дадосте, драга Браћо Мученици, да се име Брадине затре. Почивасте под земљом, ево, шест година, и даде Бог да непријатељ заслепи и да не види да ће злодело изаћи на видело”. „Знали смо за масовне гробнице, за Мученичку Цркву Брадинску, која је нова Глинска Црква. Знали смо за гробнице пред њом и око ње, и северно до Иван седла, и јужно до мученичких Челебића, али, и када смо то говорили, говорили смо кришом, да непријатељ не ископа ваша тела и не уништи их. И изгледа да је мало фалило да се то оствари. Али, ето, Промислом Божјим данас сте овде изашли из земље, и ви сте сведоци Васкрсења Христовог!” Потом је напаћеној родбини, мајкама, родитељима, деци, сродницима, рекао да су они на Небу живи, и овде присутни. „Вама нека буде утеха од Бога, утеха кроз сузе, кроз плач, али нека кроз њих провејава радост наде у Васкрс”. Први епископски дани су у знаку приче о малом дечаку, живом мученику – Жарку Куљанину. „Син Стева и унук пострадалог јунака српског Сретка, који као дете није ни проходао, а ни прогледао добро. Као биљчица је на рамену мајке, и он сведочи о страдању великомученичке Брадине”. У чисто српском селу више Коњица (у Брадини је била свега једна хрватска кућа), под Иван седлом, на путу за Сарајево, 26. и 27. маја 1992. године, упале су хрватско-муслиманске снаге, њих 3.000 наоружаних. „Тада су хрватско-муслиманске усташе сатерали 16 околних српских села у Брадину, све Србе, близу 3.000 жена, деце и људи. Неки су Срби имали пушке и борили се, али узалуд; само неколико њих пробило се из обруча и отишли су за Калиновик. Онда је ту неколико стотина Срба побијено, а преко 2.500 српског живља сатерано у тунел под Иван планином и онда у логоре у Коњицу, Челебићима и у Бутуровић пољу. Ту су их тукли, клали и убијали, а жене силовали. До данас имамо набројано преко 240 жртава у Брадини и околини, шеснаест српских села је потпуно уништено, а ускоро и свих 26 коњичког краја”. Тих ратних година Владика Атанасије је говорио о малом Жарку Куљанину где год је стигао: у Београду, Грчкој, Женеви, Америци…. Убили су му оца, пред очима Бранке, Жаркове мајке, убили му деду Сретка и ујака, а Бранку су у седмом месецу трудноће стрпали у затвор у Коњицу! „Кад је она, од страха, болова и мука – знате како је свака трудница преосетљива – почела да се у затвору порађа, лекар муслиман, одвео ју је у самицу и кад се породила намерно је закаснио да пресече пупчану врпцу. Дете је ослепело у недостатку кисеоника; кад се родило, није имало инкубатор, и тако је то данас једна ретардирана биљчица на рамену своје мајке, једва испушта слабе гласиће; дете је скоро слепо. То је прави мученик! Двоструки мученик. Кад сам се срео са Бранком Куљанин, сада избеглицом у Београду, рекао сам јој: ‘Немој, сестро, да плачеш, ти си жива мученица, а твој Жарко је двоструки мученик’.” Пред светским званичницима Владика Атанасије је говорио да и и ми Срби жалимо за малом Алмом, сарајевским муслиманским дететом. „А да ли за српчетом Жарком Куљанином жали ико у хришћанској Европи? Да и не говорим о лицемерним Енглезима, Немцима или такође о муслиманима!”Енглези су организовали експедицију хеликоптерâ у Сарајево да узму мало рањено муслиманче, рањену девојчицу Алму, „јер и она је дете Божје”. „Али, мука дође човеку кад види како страдају и српска деца, а Европљани то неће ни да чују, ни да знају, ни да признају. Да ли они знају, разумеју моје напаћено дете, мало Српче Жарка Куљанина, који је остао ретардирано дете, јер је рођен у муслиманском логору у Коњицу, и то у 7. месецу мајчине трудноће”. Сам Атанасије је спасавао децу других народности, било где у Херцеговини. „Сећам се хрватске девојчице Марије са Борака, коју сам извезао у нашим колима. Мајка јој је била рањена, отац рањен, а Срби спасавају њу и своје суседе”. А мали Жарко, параплегично дете у коме једино срце није било оштећено, постао је оличење новог Дечијег мартирологиона. Његов пример страдања би требало да буде пред очима свих, по речима Владике Григорија, ”како више ниједно дете не би искусило Жаркову судбину и како ниједно место не би доживело судбину Брадине!” Мали Жарко је преминуо децембра месеца 2020. године и сахрањен у Обреновцу. Остао је у свенародном памћењу захваљујући његовом Архипастиру – Атанасију Херцеговачком. Владика Атанасије и мали Жарко Куљанин | Епархија ЗХиП EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM

На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом. (Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице). 1. ЕЛЕМ, он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање: "Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију. Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти. Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини. 2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима. Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила. Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!). Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом... Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores! 3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца. Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим. 4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства. Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи). Најпре поставља питање: "...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно. Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив. Фото Танјуг Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!) 5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке. Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки". Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне. А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати). Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч). 6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства. Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука. Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам. Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима". Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА: Владика Иринеј у ауторском тексту за "Новости" поводом говора мржње Ненада Чанка WWW.NOVOSTI.RS ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26...