Претражи Живе Речи Утехе

У храму св. Марка на Ташмајдану се настављају редовна духовна предавања четвртком од 19 часова, сазнаје Радио "Слово љубве" од братства ове дивне београдске светиње. На тему "Господ мој и Бог мој - смрт и васкрсење Исуса Христа према светом Еванђељу по Јовану" у четвртак 27. априла 2023. године од 19 сати беседиће ђакон др Владан Таталовић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин! Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење. Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити. Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини. И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру. И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело. Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи. Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин! https://teologija.net/velika-subota/?fbclid=IwAR2-ZSO20nWbTMMwbM1SE_m-kMNHWhgf3zYS7rxJm_gI3cM6aCZc1Rn8KYI

У Установи културе Стари Град "Пароброд", у Капетан Мишиној улици у Београду, 12. маја 2022. године одржана јетрибина на тему "Потрага за смислом" у којој су учествовали протојереј-ставрофор др Милош Весин, психолог Вања Ковић из Београда и психотерапеут Владан Беара из Новог Сада. Модератор програма била је гђа Сара Милановић. Звучни запис ове изузетне вечери начинили су новинари радија "Слово љубве". http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/20.05.22 ZBOR - Tribina u Parobrodu - Vesin, Kovic i Beara - Potraga za smislom.mp3

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин! Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење. Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити. Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини. И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру. И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело. Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи. Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин! https://teologija.net/velika-subota/

Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска

"Вера у Бога није нешто што долази од нас људи, неким нашим личним напорима и трудом, него је она дар Божији, и због тога је важно да се молимо Господу да нам подари вере, да нам дометне вере, да бисмо могли да га познамо и препознамо у нашим животима, и да бисмо имали снаге да ходимо Његовим путем", истакао је у литургијској беседи протопрезвитер Владан Симић. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке, доносимо видео запис беседе коју је прота Владан изговорио на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, у недељу 31. јануара 2021. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја. Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад. *Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период? Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме, „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве. *Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника? Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе. *Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте? Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч, и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити. *Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија? Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију, и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају. *У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви? Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…), такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану није био први пут да им није дозвољен улаз. По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно. *Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови? Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —, који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере. *Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој. Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама. Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште пре 31. октобра 1918. године, одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати. *Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске… Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”! разговарала Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник

На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље

Из наше архиве доносимо надахнуто и поучно предавање, које је у недељу, 02. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДАН СИМИЋ одржаo у Гимназији Јован Јовановић Змај. Тема предавања: ЕПИСКОП ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ. Извор: Радио Беседа

Васкрсење Христово за нас хришћане јесте смисао живота и постојања. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша” (1. Кор. 15, 14). Звучни запис беседе Полазећи од наведених истина вере, у разговору у протојерејима Владаном Симићем и Миодрагом Андрићем осврнули смо се на актуелне догађаје у вези са пандемијом вируса корона, као и на све учесталије медијске нападе на Српску Православну Цркву. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Овај опис лажних патриота, које је за сва времена прозрео велики Владислав Петковић Дис, актуелизован је у ове наше дане. И док епидемија COVID-19 у Србији јењава и сви се надамо што скоријој нормализацији живота, мрачне душе медијски поробљене Србије све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ. Ова епидемија им је добродошла као одскочна даска за напад и коначни обрачун са својим највећим противником – српским народом, што је немогуће извести док се год чује црквено звоно и глас Српске Православне Цркве. У тој борби, лишеној сваке етике, па и оне назовиновинарске, не бирају се средства. Исмевају се најсветије Тајне Цркве, православна вера и хришћански етос који су дубоко укорењени у сваком православном Србину. Принцип двоструких аршина и унапред написаних вести и режираних догађаја су постали наша свакодневица. Док се са једне стране неколицина лекара – као да осим њих на планети нема других лекара и другачијих мишљења – проглашава ,,струком” и затим јој се додају прерогативи врховне власти, са друге стране Црква Божја и верни народ се путем медијâ проглашавају назадним друштвеним фактором који шири заразу, а истовремено привилегованим слојем друштва. Свештеници се додатно оптужују да раде за проценат од сваке сахране, како залаја један политички циркусант сорошевског типа и титоистички конвертит. Оно што су медији радили у процесу обмањивања јавности у такозваним случајевима Маркале и Рачак сада је достигло свој врхунац у свакодневном клеветању Српске Православне Цркве. Најпре су је нападали јер је тобоже у превише добрим односима са државом (властима), а сада је нападају јер тобоже не поштује одлуке те исте државе (власти) пошто се, гле чуда, служба Божја непрекидно врши, храмови су отворени и народ долази да се моли Богу. У јавности је са разних страна већ доста тога речено и изнето је мноштво аргумената који јасно показују да за ,,струку” ниједан затворени простор (мега-маркети, апотеке, продавнице, хале производних погона и слично) није потенцијални узрок ширења заразе, осим светих храмова. Али, вероватно им ни свети храмови не би били проблем да није у питању православна вера јер је за Православну Цркву централни и суштински догађај сједињење са Самим Христом Господом кроз свето Причешће. Е, ту за ,,струку” настаје проблем! Зато народ бива онемогућен да долази на Литургију. Не због затвореног простора, јер ми можемо служити и ван храмова, са прописаним размаком између верника и свим осталим превентивним мерама, али не можемо се одрећи светог Причешћа, које за ,,струку” није ништа више од ритуалне употребе обичног хлеба и вина из једне чаше и једног есцајга! То је истина и то се мора рећи ради Истине. Али да људи из ,,струке” и свега што иде са њом и уз њу не би били исувише уплетени у проблем са Црквом – јер то, на њихову жалост, још увек није препоручљив метод, а и политички је веома клизав и рискантан терен пошто у Србији има 95% верника – ту су медији да одраде свој прљави посао. Мрачне душе су ту на домаћем терену, што се види из њиховог нескривеног задовољства и елана са којим насрћу на све што је свето. Све се окреће наглавачке, па Црква, која проповеда Живот и победу Живота над смрћу, бива оптужена да угрожава животе људи и здравље читаве нације. Зато све насловне странице безмало свих портала и штампаних медија преплављују лудачки наслови: Skandalozni snimak: u doba epidemije korona virusa u Novom Sadu se pričešćuju istom kašikom; Kašičica bezumlja; Bajka o pravoslavnim lizačima kašika; Kad SPC organizuje korona partije; Pa vi ližite istu kašičicu! Vladika Stefan dobio koronu; и тако даље, и томе слично, све са вулгарним поднасловима и оптуживањeм Српске Православне Цркве за кршење закона, подривање државе и чињење акта биолошког тероризма! Али ту, нажалост, није крај. За сада је врхунац иживљавања медијâ над Црквом оркестрирана кампања против два епископа и неколико свештеника. Не водећи рачуна о било каквом поштовању људског достојанства и основних људских права, посебно права на заштиту личних података и приватности, и без трунке емпатије према онима који су, као и толико других грађана Србије, заражени вирусом корона, медијски жреци епископе и свештенство медијски разапињу и развлаче пред јавношћу као узрочнике свега лошег што нам се дешава. Да ствар буде немилосрднија, све храмове по већим градовима Србије непрестано опседају новинари-репортери да као хијене и лешинари уграбе свој плен и зараде своје сребрнике неком фотографијом верног народа и свештеника и лажним громопуцатељним насловом изнад ње. Телевизија N1 (CNN) и њена сестра близнакиња Nova, у свом удруженом злочиначком подухвату против Српске Православне Цркве и српског народа, емитовале су у свом дневнику прилог у којем су се на потпуно необјективан, неистинит и најтенденциознији могући начин (све супротно новинарској етици правих новинара) обрушиле на блаженопочившег епископа ваљевског Милутина, срамно га оптужујући да је позивао народ да поступа противно мерама Владе у борби против епидемије, тобоже тврдећи да вирус не може заразити онога ко верује и Богу се моли. Свој прљави посао су завршили констатацијом да је епископ Милутин петнаест дана после тога преминуо у КБЦ-у у Београду од вируса корона, додајући, онако успут, непотпун податак о времену његовог служења свете Литургије у ваљевском храму Васкрсења Господњег. Наиме, он је служио свету Литиргију 15. марта у јутарњим часовима, а одлука о проглашењу ванредног стања је објављена истога дана у вечерњим часовима. Како је могао позивати на непоштовање мерâ Владе Србије које још нису ни биле донете? Већ 17. марта, владика Милутин је донео одлуку о обустављању освештавања васкршњих водица и примени свих превентивних мера. Али пошто се истина не уклапа у унапред смишљени пројекат телевизије N1 и уређивачку политику, како већ лепо рече Зоран Ћирјаковић, сатника Натослава Ћосића и његових интернет-постројби на челу са Динком (Сабахудином) Грухоњићем, није објављена ни вест да је Епархија ваљевска по хоспитализацији владике Милутина издала званично Саопштење са свим потребним информацијама и демантовала медијске нападе овог типа. Исто тако, ниједан од медијâ није ни поменуо реакцију ваљевског свештенства на челу са архијерејским замеником владике Милутина оцем Филипом Јаковљевићем који је на Велики Петак одржао беседу и на прикладан начин одговорио на овај напад са телевизијских екрана и портала N(DH)1 иNova (NDH2) (З. Ћирјаковић). Ништа од тога се у Србији и у њеном медијском мраку, који треба да осветле ове ,,независне” телевизије и остали самопрокламовани ,,самостални” медији, није могло чути. Незаситим медијским хијенама и њиховим богоборним газдама ни то није било довољно да утоле жеђ и нахране звер у себи него су, још агресивније, насрнули на епископа ремезијанског г. Стефана, викара Светејшег Патријарха српског г. Иринеја, и на његове сараднике, јер је и он позитиван на вирус корона. Зарежали су и залајали са скоро свих телевизијских екрана и интренет-портала, као и преко штампаних медија, плазећи своје погане језике на свету Литургију коју је владика Стефан служио у Храму Светог Саве на Врачару. Засиктале су аспиде и на верни народ који се причешћивао на Васкрс и на Онога Којим су се причестили и са Којим су се сјединили. И данас ликују и радују се што се епископ разболео и хитају да све своје клевете спакују и сервирају целој Србији као тобожњи доказ својих лажи. Радују се ,,истинољупци” и ,,душебрижници”, а читава Србија ћути. Неми су државни повереници за информације од јавног значаја, за заштиту података о личности, за равноправност и за заштиту права пацијената, као и други надлежни органи попут заштитника грађана. Гробна тишина захватила је невладин сектор и јавне личности, а владика Стефан је остављен да се из болесничке постеље брани сâм. А он ћути, не брани се, јер хришћанин се не брани када га лажно оптужују и не тражи милост од оних који га гоне. Његово је да ћути и трпи, а наше је да као његова сабраћа кажемо истину. Нигде у Србији се не може пронаћи вест да је владика Стефан, као викар Патријарха и настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, од првог дана епидемије у Србији, неуморно и са љубављу био активан на пословима хуманитарне помоћи онима којима је највише потребна. Не штедећи себе, по читав дан је, заједно са браћом која долазе у овај заветни свесрпски храм, утоварао и разносио пакете са основним животним намирницама, средствима за дезинфекцију и личну хигијену. Нигде у Србији се не може чути нити ће нам такозвани јавни сервис и (не)зависни медији јавити да је посећивао старе и болесне, оне који живе сами, оне које нема ко да упита за здравље и да ли им је шта потребно. Нико неће објавити ни да је владика Стефан од почетка епидемије помагао свима, за разлику од већине људи у Србији која седи и чека да све ово прође. Седео би можда и потписник ових редака да у одбрану на делу показане љубави владике Стефана према Богу и роду није пошао један наш брат на свом Facebook профилу, чиме је пробудио многе верујуће људе и указао на страдање владике Стефана и читаве Цркве. И поред свакодневног добротоворног рада и помагања свима којима је помоћ потребна, владика Стефан је налазио времена да свуда и на сваком месту и јавно преко телевизије Храм и других медија, свакоме препоручи да се поштују све мере ,,струке”, па чак и оне најтеже које се тичу доласка верникâ у свете храмове, због чега су га неки осуђивали као исувише сервилног према држави. И не само то! Када је осетио прве симптоме, желећи да заштити друге, одмах се јавио лекарима и сада се бори са овом опаком болешћу. Показао је човекољубље. Показао је богољубље. Показао је лојалност држави. Једном речју: био је максимално одговоран према Богу и према ближњима. А како му се Србија захвалила? Добио је срамне насловне странице, мржњу, клевете, увреде, гажење људског достојанства и основних људских права. И не само то! Добио је и громогласно ћутање свих оних који су – ако не по савести, онда по закону – дужни да одбране његова права. Када се вирусом заразе лекари који су на првој линији одбране, а неки, нажалост, положе и свој живот лечећи друге, ,,струка” одмах изговара чаробне речи да су се заразили у приватном контакту ван здравственог система. Разуме се да они то не чине због лекарâ него због себе и своје евентуалне одговорности. За сваки случај, лицемерно се ограђују од колегâ и сервирају их медијима за дневну дозу линча, без потпуних информација и свих података, а неки су и претили људима кривичним пријавама у тренутку док су се ови борили за живот и, нажалост, потом изгубили битку. Али када је Црква у питању и када се зарази епископ или свештеници, који су такође вршили своје дужности, нема ,,струке” да макар каже основну истину да је неопходно најпре испитати ствар и да је вероватно оболели заражен приликом пружања помоћи својим ближњима и других приватних контаката ван храма и свете Литургије. Не, тада се примењује други аршин и на конференцијама за медије се појављују маскоте ,,струке” које своје изјаве почињу већ излизаном поштапалицом: Нисам теолог, али… Као да је потребно да наглашавају да нису теолози када се и на први поглед види да са Црквом немају никакве додирне тачке јер, као што сам навео, за њих је свето Причешће обична закуска са истим „есцајгом” за све. Али такви свезнајући нетеолози не презају од држања лекције из веронауке Патријарху, Светом Синоду и епископима да је љубав према ближњем императив за сваког хришћанина, а притом не знају да се љубав и брига за ближње највише пројављује у светој Литургији, без које Црква не постоји. Због тога неки од њих имају дрскости и да кажу да их је дубоко погодила молба Светог Синода да се верницима дозволи долазак у храмове на Васкрс јер се струка бори за живот, а народ би требало сâм да закључи да, следствено томе, Црква сеје смрт по Србији. Како би другачије и могло бити за оне који не виде разлику између Васкрса и, на пример, Првог маја? За њих је непразновање овог првог само избегавање једног колективног кркања, како се благоизволело изразити једно од заштитних лица ,,струке”. До Првог маја има још неколико дана, мада је већ најављена забрана кретања и за тај дан, али нам ипак остаје да видимо како ће се ствар даље развијати јер смо навикли да нам ,,струка” прво препоручи путовање ван земље, а кроз неколико дана затвори границе, или да дозволи шетњу кућних љубимаца у време Литургије, а верницима забрани одлазак у храмове. Не треба се чудити ако се дозволи предстојећи првомајски крканлук у ограниченим количинама и са одређеним мерама опреза, као својеврсни бал под маскама, пошто ,,струка” још од младости ране много боље познаје првомајске благодети него васкршњу радост. Зато је могуће очекивати убрзано смањење броја позитивних на COVID-19, али ни то ,,струка” не може рећи са сигурношћу, пошто се у Кини празник рада слави другачије него код нас, па се чекају додатна упутства. Са друге стране, ако је ,,кинески вирус” мутирао и прилагодио се нашим приликама и ако прати ,,истинољубиве” НАТО-медије, могуће је да ће и сâм схватити да за Први мај треба мало да се одмори како би сакупио довољно снаге да се огласи још барем за Ђурђевдан и тако Србе спасе од још једног незаситог конзумирања славских ђаконија. Сасвим је сигурно да ће ,,струка”, ако све буде по плану, за „маршалов” рођендан дозволити окупљање поклоникâ лика и дела ,,највећег сина наших народа”, ако не баш традиционално на стадиону ЈНА, онда бар у „Кући цвећа”, али без обавезне социјалне (!) дистанце јер би то сасвим онемогућило поклонике да развију козарачко коло, што би била бласфемија своје врсте. Било како било, нашу васкршњу радост није нам дао свет, па је тако свет не може ни одузети, чак ни уз помоћ ,,струке”. А што се тиче медијâ, односно мрачних душа са почетка овог текста, које као звери насрћу на наш народ и Цркву, позајмићу мисао дивног архимандрита Михаила из манастира Јовања код мог родног Ваљева: ,,Гледају да нам сасеку корење, да нас сатру! Али они греше мислећи да је нама корење у земљи. Ми смо наопако насађени, нама је корење на небу!” У Новом Саду, 23. априла 2020. Протојереј Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Примио си крст, највећу срамоту, Да га преобразиш у победе силу Нас ради ходио на страшну Голготу И ученику поверио Своју Мајку милу. Цео свет си пригрлио раширивши руке Кроз дланове невине света крв капа На Себе си узео и све људске муке И поцепао меницу Адамовог пада. Раном исцели немоћи наше И душе учини да буду чисте Са Распела растерај оне што нас страше Клањамо се Твојим страдањима Христе! Љубављу одагнај наше страхове Који си рођен од Дјеве Пречисте И прегаоцу Твоме подари махове Док клањамо се Твојим страдањима Христе! Кроз смрт си сишао у одаје Ада Да смрскаш главу тамошње аждаје Пред Живоносним Крстом клечим и сада Жртва Јагњета за навек ће да траје. Протојереј Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Одговор повереници за равноправност Бранкици Јанковић Нешто више од једног часа по објављивању јучерашњег саопштења Светог Синода да је државном врху упућен предлог и молба да се изврши ранојутарња петочасовна суспензија забране кретања да би православни верници могли да узму учешћа на васкршњем јутрењу и Литургији, на интернет-порталу Blic-а се огласила повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић са насловном поруком: ,,I crkva da se pridrzava mera i preporuka”. Наравно да се ниједним делом своје изјаве није осврнула на чињеницу да је Српска Православна Црква до сада показала највећи могући степен одговорности и да се придржавала свих мера и препорука и да се у храмовима и сада стриктно поштују упутства надлежних органа за сузбијање епидемије, али зато није пропустила прилику да управо Цркву оптужи за наводно непоштовање истих (читај: за ширење заразе). Поред тога, повереница је отишла корак даље у намери да едукује ,,црквене великодостојнике” на који начин треба да брину о својим верницима и да верске обреде, каноне и догмате ускладе са датим мерама, нарочито у погледу присуства верника на Литургији. Ово питање, међутим, Свети Синод је разрешио у складу са државним и црквеним прописима већ на самом почетку епидемије у Србији, о чему су обавештени и верници и целокупна јавност, али, по свему судећи, госпођа повереница не прати обавештења која Црква упућује верницима јер је се то не тиче. Било како било, надам се да ће барем сада погледати ранија саопштења Синода и коначно схватити да Црква не тражи ништа више од онога што је већ примењивала у претходном периоду, поштујући притом све мере заштите и дистанцу међу верницима у храму и на отвореном простору. Проблем је настао – и још увек постоји – јер су због уведеног полицијског часа за дане викенда православни верници онемогућени да узму учешћа у богослужењу, а, како ствари стоје, тако ће бити и на сâм дан Васкрса. Зато је Црква предложила и замолила државни врх да се учини оно што је до сада више пута учињено и што се свакодневно чини из разноразних разлога, осим верских: да се забрана кретања једнократно укине само на Васкрс, и то у трајању од само пет сати (од 5,00 до 10,00 часова). Притом не треба изгубити из вида чињеницу да се свакога дана забрана кретања укида за псе и њихове власнике, а једном недељно и за пензионере. Дакле, Црква и њени верници не само да нису привилегована каста, како ствар поставља повереница за равноправност (!) него су дискриминисани у односу на поменуте друштвене категорије и кућне љубимце. Разуме се да Црква нема ништа против права датих нашим суграђанима јер, треба и то рећи, многи власници паса су управо ових дана искористили своје право за излазак из кућа и посетили своје парохијске храмове, остављајући кућне љубимце да се поиграју ван порте, док они упале свећу и помоле се Богу за своје здравље и здравље својих ближњих. Питам се: како је могуће да се повереница за заштиту равноправности оглашава тек сада, а ћути све време док су права верникâ угрожена до те мере да они нису равноправни чак ни са кућним љубимцима, о којима она изгледа више брине? Да ли се врхунац равноправности за коју се залаже повереница одражава у чињеници да кућни љубимци имају више права од верникâ? Један од најтоталитарнијих режима у савременој историји човечанства запамћен је у нашем народу, а и шире, по пароли ,,Zabranjeno za Srbe i pse”, а заступница Јанковић изгледа да жели да из ове пароле и реалности данашњице избави само псе, а да Србе и даље остави као неравноправне чланове друштва. Бранкица Јанковић даље тврди да су пред законом сви једнаки, али заборавља да је апел Цркве уследио, између осталог, и као последица неједнакости свих грађана у току трајања мера изречених у ванредном стању. Kада би госпођа Јанковић свој посао обављала у складу са законом, основним људским правима и елементарним осећањем за једнакост, правичност и правду, верујем да Црква не би имала потребу да се посебно оглашава и указује на угрожавање права верникâ јер би то у њихово име учинила повереница за заштиту равноправности која је дужна да брани право свих грађана на једнак третман пред законом. Нажалост, она својим поступањем злоупотребљава своју дужност и наноси штету не само Цркви и верницима као јединственом организму, него и целокупном друштву. Уместо да брани права свих грађана, а у том броју и права верникâ, она својом изјавом обмањује јавност и устаје против верникâ и њихових права, лажно приказујући да су Црква и верници привилеговани у односу на друге припаднике друштва и да чак представљају друштвену опасност уколико им се дозволи одлазак у цркву. Сваком грађанину Србије је потпуно јасно да у датим околностима, како због неодговорности појединаца тако и због разумљивих проблема у функционисању система заштите и борбе против епидемије вируса корона, већи ризик представља одлазак у куповину, нарочито после апсолутне забране кретања викендом, или у банку, пошту и друге институције, па чак и одлазак на посао организованим аутобуским превозом, где се ретко поштују мере обавезног растојања и дезинфекције, него одлазак у свете храмове у којима се поштују све прописане мере, па и оне о ограниченом броју људи. Уосталом, држава ниједним својим актом није забранила одлазак у храмове него је дала одређене препоруке Црквама и верским заједницама, али због општеважећег полицијског часа верници су, за разлику од неких других категорија друштва, онемогућени да испуне своје потребе. Госпођа Јанковић се, наравно, није осврнула ни на друштвену одговорност коју Црква заједно са својим верницима показује кроз добротворни рад и помоћ нашим болницама и другим институцијама, укључујући и пензионере и оне који су слабијег материјалног стања, као и оне о којима нема ко да брине. Не! За њу је Црква само реметилачки фактор равноправности (која, иначе, цвета у Србији) јер се усудила да затражи једнакост за православне вернике, и то само за оне који нису у изолацији и самоизолацији тако да не представљају потенцијал за ширење епидемије. На крају, треба рећи јасно и гласно: држава је донела забрану кретања и то је њено право, али исто тако има и одговорност према свим својим грађанима, у овом случају грађанима православне вере. Зато би било поштено да држава јасно стане иза своје одлуке и прихвати чињеницу да у овој ствари не може очекивати подршку Цркве којој су права ускраћена. Сасвим је јасно да је и иначе у току агресивна медијска антицрквена кампања кроз коју се Црква напада са разних страна како држава не би морала да прихвати своју одговорност. Једном речју, ако се Црква и њени епископи и свештеници у јавности прикажу као неодговорни, сви остали биће слика и прилика највишег степена друштвене одговорности. Исто тако, само на другом колосеку, једни ће Цркву тобоже подржавати зарад нечасних политичких поена, а други ће искористити прилику да се са њом коначно обрачунају као са својим исконским непријатељем. Црква се унапред оградила и од једних и од других и, чврсто стојећи уз свој народ, гласно поручује да ће упркос антицрквеној кампањи храмови бити отворени и да ће се у њима служити Богу и на празник Васкрсења Христовог, као и свих претходних дана. Све остало је ствар личног избора: неко више воли да шета кућне љубимце, а неко да своју љубав, наду и све своје страхове преда у руке Свемогућег Бога, Победитеља смрти. У Новом Саду, 14. априла 2020. Протопрезвитер Владан Симић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер Владан Симић: У спомен на владику ваљевског Милутина, Април 2020. Кад су га хвалили – Бога је хвалио Кад су га славили – Творца је славио Кад су га кудили – није се бранио Кад је био гладан – друге је хранио. Кад су га газили – није се склањао Кад су га понижавали – није им се клањао Кад су га одбацивали – он их је грлио Кад су га ружили – све их је љубио. Кад је многим трудом светиње обнављао Да буду станиште свих, ко врт рајски, Није се гордио него смиравао И бринуо за цвркутави славопој мајски. Кад су га исмевали што рече Да Бог због грехова наших допусти суше, За њих се молио у јутро и вече И на подсмех узвраћао осмехом душе. Кад се нејако тело уморило на крају И монашка душа док ка небу хрли, Бесни пси још реже и на свеца лају, А Крст страдања на себе узео је први. Да са неба гледа како све трули И како се клевете и поруге руше А победу односи сваки подвиг врли И Христов лик у човеку насмејане душе. Извор: Епархија ваљевска

У оквиру новог семестра Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, 15. марта 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, др Владан Таталовић одржао је предавање на тему Са Христом у пустињи, посту и молитви. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Приказ књиге: протођакон Дамјан С. Божић, Параболе наше стварности, Београд 2020. Православље, новине Српске Патријаршије, у својој дугој историји је имало значајну улогу у животу и мисији Српске Православне Цркве. У данашњем времену апсолутне доминације електронских медија, оно још увек налази пут до читалаца и тако наставља своју започету мисију. Православље није гласило Цркве које има за циљ да ширу јавност упознаје само са минулим црквеним догађајима, него да кроз пријемчив начин свакоме приближи основне истине наше вере и на делу показано трудољубље за Цркву као Тело Христово и неуморну ревност црквених посленика за Дом Очев. Верујем да ће неким будућим хроничарима, историчарима и истраживачима данашњег времена и догађаја новине Српске Патријаршије бити добар путоказ и показатељ живота Цркве и свих искушења са којима се суочавала. У црквеној литератури и ризници њене писане речи налазимо мноштво сабраних беседа свештенослужитеља Цркве Христове и свака од њих је јединствена и посебна по свом садржају и надахнућу, без обзира што су теме, по природи ствари, сличне или готово исте. Они мање упућени би могли да кажу ─ а неки и говоре ─ да се Црква и њени пастири непрестано понављају и да не доносе ништа ново, али они који мало боље познају дух Цркве добро знају и осећају да ничег новог под сунцем нема, осим Богочовека Христа, те да се она вековима ,,понавља” јер је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13, 8). Стога је и њена порука непромењена и вечна: Христос воскресе! Овом књигом, насталом из уредничког пера протођакона Дамјана Божића, црквена ризница је богатија за још један усклик Васкрсењу и још један позив да се сви саберемо у Цркви Христовој, где је једино могуће наћи одговоре на сва питања која муче савременог човека. Аутор у форми језгровитих поука које подсећају на драгоцене разговоре са пријатељима, подстиче читаоце да кроз призму црквеног поимања поретка ствари и збивања у свету и литургијског живота, промишљају о искушењима времена у којем живе и актуелним проблемима. Његово писање уноси потребну свежину у сагледавање изазова данашњице, али се истовремено чврсто ослања на искуство светих отаца и учитеља Цркве. У једном маху, он упућује читаоце на вечне јеванђелске истине и упознаје их са надахнутим мислима домаћих и светских писаца. Протођакон Дамјан Божић је међу корицама ове књиге вредно сакупио своја уводна слова и брижне речи које је као уредник Православља с љубављу писао, покушавајући да сваком броју подари ново лице и читаоцима преда на дар занимљив садржај, али и да, на себи својствен начин, заинтересује свакога за вечне истине о којима пише. Зато Параболе наше стварности јесте својеврсна збирка текстова који, само на први поглед, немају додирних тачака. У свом препознатљивом стилу, отац Дамјан своје мотиве тражи у идејама и порукама врхунских мислилаца, али се у истој мери бави и суштином црквених празника, значајним јубилејима и светим Тајнама Цркве. Он гласно размишља о проблемима (пост)модерног друштва, односу човека према Богу и ближњима и смислу живота, из перцепције савременог човека оптерећеног нормама потрошачког друштва, а одговоре налази у Цркви и њеном духовном искуству. Ове разнолике уводнике Православља, на једном месту, обједињује и сједињује личност њиховог аутора и његова жеља да што боље послужи Цркви и њеној пастирској служби. Познајући оца Дамјана још из школске клупе славне Kарловачке богословије, нисам ни на тренутак посумњао да ће његов труд бити Цркви и народу на корист и да ће се у потпуности остварити као мисионар и благовесник Извора воде која тече у живот вечни (Јн.4,14). Можда је ова књига прерано угледала светлост дана, јер ће отац Дамјан, ако Бог дâ, наставити са својим писањем и мисионарењем, али нека она буде зрно посејано на добру земљу (Мт. 13, 8) и залог будућих издања његових надахнутих текстова. Свима којима прија реч о Небу исказана на јединствен, занимљив и свима разумљив начин, срдачно препоручујем ову књигу уредничких уводника у Православљу који ће, верујем, умножити број читалаца овог црквеног гласила, без обзира на дигитално време у којем живимо и доминацију електронских медија. Протопрезвитер Владан Симић Животопис протођакона др Дамјана С. Божића Протођакон др Дамјан Божић рођен је 1978. године у Пећи на Косову и Метохији. Основну школу завршио je у Београду уз упоредно похађање ниже музичке школе (1993.). Призренску петоразредну богословију матурирао је 1998. године. Дипломирао је, магистрирао и докторирао 2011. године у Сједињеним Америчким Државама. Рукоположен је у чин ђакона у Саборном храму у Чикагу од стране митрополита Христофора 2003. године. Од 2003. до 2012. године служио је у Саборном храму у Чикагу и обављао више дужности при канцеларији Митрополије, Саборне цркве као и на Богословском факултету у Либертивилу. У октобру 2011. одликован је чином протођакона. Због потребе службе, а по благослову Патријарха српског г. Иринеја, 2012. године постављен је за ђакона Саборне цркве у Београду. За штампу је приредио: Катихизис владике Николаја (на енглеском), О посту и причешћивању (на енглеском и српском), Шематизам Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци (на енглеском и српском), Монографију фрескописа Саборног храма у Чикагу (на енглеском и српском), Чин благосиљања путника (црквенословенски превод), Шематизам Епархије средњоевропске (на немачком и српском), Ходих ширинама – водих висинама - Патријарх Иринеј у Канади (на енглеском и српском), Неизмењена српска душа - Изабране проповеди митрополита Христофора (на српском). Тренутно завршава збирку проповеди митрополита Христофора на енглеском језику. У припреми је двојезична монографија поводом 40 година од хиротоније митрополита Христофора (1978.-2018.). Члан је Управног одбора Привредне фондације Архиепископије београдско-карловачке. Служи у Саборном храму у Београду. У слободно време преводи и пише кратке приче и песме. Извор: Инфо-служба СПЦ

У специјалном издању емисије Гост Радија, поводом 78-годишњице Новосадске рације, гости у студију Радио-Беседе били су протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, и г. Мирослав Илић, председник Организационог одбора за обележавање Новосадске рације. Звучни запис емисије Када је Рација почела у Новом Саду, који делови града су били обухваћени, колико је људи страдало? На који начин је владика Иринеј Ћирић сагледавао насталу ситуацију и шта је чинио? Шта можемо поручити потомцима невино пострадалих људи током Рације? Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У емисији „Сучељавање”, емитованој 15. јануара 2020. године, на програму Радио-телевизије Војводине, о поштовању правâ Српске Православне Цркве у Црној Гори и о последицама усвајања дискриминаторног „Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница” у тој земљи, говорили су: протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког, г. Никола Селаковић, генерални секретар председника Републике Србије, г. Немања Старовић, спољнополитички аналитичар, као и госпођа Јелена Милић, директорка Центра за евроатланске студије. Говорећи о угрожености и страдању Српске Православне Цркве у Републици Црној Гори, прота Владан је подсетио да је хришћанска Црква кроз историју имала разне епохе гоњења и да је из тих страдања увек излазила као апсолутни победник. Црква вековима одолева свима онима који гледају да је на неки начин угрозе, и увек бива све јача, зато што кроз гоњење, кроз муку коју Црква претрпи и кроз молитве које се произносе, она се и сама обнавља молитвом, делује благодат Духа Светога. Ово што данас гледамо, широм свих места где се одржавају молитвене литије, јесте окупљање око имена Христовог. Српска Православна Црква није подељена организација, у смислу да је раздељена на Митрополију и епархије у Црној Гори и у Београду. Ми смо јединствен организам. Констатација да Српска Црква у Црној Гори не признаје црногорску државу је нетачна. Овим Законом се показује да Црна Гора не жели да призна Српску Православну Цркву унутар својих граница. Ствар је јасна: црногорска држава, односно њен режим, жели да у потпуности умањи број нашег народа на територији Црне Горе, и то чини тако што покушава да отме оно што је од овога народа немогуће отети – тај православни идентитет српскога народа они неће моћи да одузму. Како рече господин Матија Бећковић: „Црногорци сада бране Цркву знајући да ако је изгубе – изгубиће све, али исто тако знајући да ако одбране Цркву – нико им ништа неће моћи одузети”. То је закључак који би режим у Црној Гори требало да има пред собом када буде доносио следеће кораке. Ја мислим да ће се на крају све ово завршити тиме што ће Црква из овога изићи – не само Црква у смислу институције него читав народ који тамо живи – као апсолутни победник, поручио је протопрезвитер Владан Симић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На дан усвајања срамног закона о слободи вероисповести у Скупштини Црне Горе, 27. децембра 2019. – у години прославе осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, написао је песму под насловом „Братска честитка”. Каква је то честитка Кад брат на брата клетву баца Где реч је јача и од метка А поглед гори од ударца? С’ обе стране крв је иста С’ једне дојке млеко пили Једна Црква,света, чиста Осам векова јој служили. Свети Сава гледа, плаче, Српска Спарта завађена Над Црном Гором гавран граче: Где сте браћо разбраћена? Злослутница птица ја сам Са Kосова што долете Да подсетим народ српски на Kосовске завете. Kо послуша глас Лазара И не изда Светог Саву И братство српско не разара Стече Вечност и Божју славу. Оног који камен баци На Kолевку, Цркву, Бога Нек’ не греју сунца зраци Вавек самов’о без иког свога. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У неописивом низу лепота којима творевина сведочи красоту своје богосазданости, дар љубави наткриљује све. Као лек исцељења и залог живота у радости Господњој, љубав је вазда била тих лахор који је надјачао све буне и вихоре. Љубав је темељна потка којом је све што је омеђено почетком и крајем, постало оно што живи у вечности. Преображај и уздизање историје, њено покретање ка слави вечног битија представља аманет и cоnditio sine qua non за сваког ко прихвати да сведочи Љубав, за сваког ко се осмели да се вине изнад стега саможивља и уђе у радост Господара свога. За сваку душу гладну и жедну живота, ови херојски носиоци благослова Христа распетог и васкрслог, извршитељи наума Оца небеског и делатељи Духа Светог представљају светионик и истинитог путеводитеља. Дела угодника Божијих, њихова преображавајућа љубав јесте светлост огња која просветли васељену како би онима пре нас тако и нама, али онима који тек долазе било могуће проналажење циља боготражитељског пута. Зато свако молитвено сећање на посланике радосне вести отелотвореног Логоса представља уздарје љубави, покрет ка вечности. Предстојећи текст представља малено отимање од ефемерног - помен онога што је за нас, али и целу хришћанску икумену учинио Свети Сава. Следећи пут свемудрог апостола народа – Светог Павла и висину смиреноумља светитеља којег данас прослављамо – Светог Јована Златоуста, овај угодник Божији је пре осам векова нашој заједници у Христу подарио могућност да видимо свет истине, олакшао дар усиновљења нашем роду и отворио духовне очи како бисмо и ми познали плод оваплоћене Љубави, ризницу дана невечерњег. Стварање аутокефалне Цркве средњевековне Србије 1219. године представља право сведочанство тријумфа смирења, љубави и мира Господњег у времену које је више личило на инкарнацију апостасије и уздизање бесмисла самољубља као јединог циља моћника овога света. Пад Константинопоља под Латине 13. априла 1204., њихово господарење по Балкану, борба Ромеја са Латинима и Ромеја међу собом, чинили су мизансцен у којем је идеја о црквеној самосталности добила свој епилог. Дванаести век је прошао у магновењу рата за ослобођење Јерусалима и целокупне Свете земље. То је био век непосредног сусрета хришћана западне и источне икумене, век неостварених шанси и уздизање бесмисла лажи и превара као сумануте антитезе основних хришћанских постулата. Сумња и неповерење међу хришћанском браћом давали су коначну садржину формалног узајаманог бацања анатеме из 1054. године. Погроми Латина из 1171. и 1182. године, латински крвави пир по Солунском залеђу и Светој Гори као одмазда, представљали су увод у катастрофу Четвртог крсташког похода. Патријарх Јован X Каматир који је непосредно пред пад Цариграда отишао у Димотику на позив Теодора Ласкариса није желео да дође у Никеју и одатле управља Црквом. Његови мотиви могу бити предмет великог броја дискусија – почев од тога да је већ био у годинама, па до тога да није желео да учествује у ромејско-ромејској игри моћи која је управо започињала. Могуће да је постапокалиптично стање некадашњег царства Ромеја и коначна располућеност некадашње јединствене хришћанске цивилизације било превише за времешног патријарха. Тек у Никеји је три године после пада Цариграда изабран нови патријарх Михаило IV Автроианос. Његов избор у новонасталој стварности за многе је био неканонски, јер је извршен ван престонице. Због супарништва новооснованих грчких државица, јерарси-митрополити тих крајева су користили овај изговор како би оправдали своју непослушност према патријарху. Истине ради, питање је колико су могли да се супротставе вољи локалних моћника и у којој мери су могли несметано да комуницирају са удаљеним патријархом када је саобраћај водио кроз непријатељску територију. Зато су многи митрополити, западног дела јурисдикције Васељенске патријаршије, постојеће стање искористили да учврсте своју канонску или псеудоканонску аутономију у односу на Никеју. Први случај канонске непослушности био је Трапезунт који се осамосталио готово истог дана када је пао Цариград. За поље нашег видокруга нарочито је важан случај Охрида и тамошње архиепископије која се нашла у оквиру новонастале, Епирске деспотовине Михаила и његовог полубрата Теодора Дуке Анђела. Охридска архиепископија је настала политичким актом цара Василија II Македонца 1019. године, насилним присаједињењем области које су припадале Драчкој митрополији. Главу ове архиепископије све до Димитрија Хоматијана није бирао синод архиепикопије нити синод Патријаршије него га је постављао сам цар, а посвећивао цариградски првојерарх. До Хоматијанаи заједно са њим, сви архиепископи су били Грци и клирици Свете Софије у Цариграду. Па ипак, црквена власт мајке Цркве никада није признавала каноничност аутокефалности Охрида. Овоме у прилог иде и случај из времена Св. Теофилакта Охридског који је и против своје воље, на крају морао да прихвати подизање манастира у Кичеву који је био под његовом непосредном јурисдикцијом, јер је грамату за то оснивање дао цариградски патријарх без претходних консултација са Охридом. Да би себи дали на важности и натерали Цариград да уважава црквену самосталност Охрида, средином XII века настаје теорија да је ова аутокефалија наследник Јустинијане Приме из шестог века. И ова историјска самостална целина је настала царском вољом, а не као плод црквеног развоја и живела је свега десет година (535-545.), када је враћена под јурисдикцију из које је и била издвојена – јурисдикцију Рима. Фалсификат Јустинијанове једанаесте новеле је разрадио и искористио управо Димитрије Хоматијан у тренутку када је изгледало да ће човек који га је довео у Охрид и чијом је вољом изабран за архиепископа -Теодор Анђео, однети превагу над Никејом у борби за право наслеђа Ромејског трона. Настојањима овог псеудопатријарха да себи и свом владару освоји и осигура место хегемона међу грчким државицама, супротставио се поступак једног светогорског архимандрита који је представљао невиђену дрскост и удар на сујету. Уколико бисмо у пар речи резимирали живот Светог Саве од тренутка његовог доласка на Атос, па до 1219. године то би били смирење, предавање творчевој љубави и успињање на лични Синај. У свету огрезлом на замену теза, притворност и заодевеност овосветских амбиција тобожњом духовношћу, у свету који је проживљавао лични Армагедон, искреност једног боготражитеља је пленила. Та искреност у сведочењу вере је Светом Сави донела духовни ауторитет који је био пресудан за стицање аутокефалности. Увод у то био је догађај из 1198. године када су Свети Сава и Симеон добили златопечатни сигилиј којим им је додељен опустели манастир Хиландар. Хиландар ће тако постати сведок духовне еманципације Светог Саве и његових ученика. Савина безпоговорна усмереност ка православљу од пресудног је значаја за артикулисање одређења Немањићке Србије у решавању црквеног питања неорганизоване заједнице на простору где су се преплитали разни интереси духовних и световних моћника Истока и Запада. Завршница христијанизације Срба, недовршеност црквене организације, присутност богумила, показују које проблеме је млада држава Срба морала да реши. Епархије рашка, призренска, липљанска, нишка, орошка припадале су Охридској архиепископији као некадашњи део поменуте Драчке митрополије, али читави западни делови који су се наслањали на јурисдикцију барске и дубровачке надбискупије нису били обухваћени ни једном јурисдикцијом па је и појава хетеродоксије као што су богумили и била могућа. При решавању питања аутокефалности, Свети Сава је пред собом имао Бугарски пример. Борило, бугарски владар је искористивши слабост Ромеја, затражио и добио аутокефалност од Рима. Но, историјски след ће показати да су Бугари имали мало користи од добијеног јер се аутокефалност примаса Бугарске и целе Влахије, сводила на ранг митрополита у свему зависног од Рима. Добијање круне од папе Хонорија III 1217 године, догодило се у тренутку када су вођени преговори за измирење Рима и Никеје који су услед промене стања на терену пропали. Када се у пролеће 1219. године обрео у Никеји, Сава је знао да је дошао да тражи не сопствену славу, него право на остварење домостроја Господњег за народ из којег је пореклом. Знао је да, без обзира на удаљеност од Цариграда, првојерарх Никеје јесте канонски патријарх. Знао је да једино што може понудити халабуци политичких калкулација јесте смиреност и искреност сведочења Христа васкрслог. Смирењем, али пре свега љубављу наспрам заглушујуће буке овосветских амбиција, светогорски архимандрит постаје архиепископ српских и поморских земаља. Тачно је то да је у истом тренутку постојала Ласкарисова жеља за учвршчавањем савеза против сопственог немезиса - Епирске деспотовине, али главна реч по питању давања аутокефалије припадала је патријарху Манојлу Сарантену Харитополу и његовом свештеном сабору који је изпоштовао све каноне које је потом увређени псеудопатријарх Димитрије Хоматијан спочитавао Сави. Епилог овога је било признавање духовног ауторитета младе аутокефалије у лику њеног првојерарха Светог Саве од стране осталих патријарха хришћанске икумене приликом његовог боравка у Светој земљи и озлојеђеност Охридског архиепископа. Он је 1220. године у писму напао лични живот Светог Саве прећутавши аутокефалију Српске цркве, а што је било искључиво у циљу омаловажавања новонасталог стања и Саве лично. На крају је и он сâм морао прећутно да призна канонску исправност никејског чина из 1219. године. Између Жиче и Охрида никада није било раскола, што се не може рећи када је реч о односима Охрида и Никеје где долази до раскола 1228. године због неканонског крунисања Теодора Анђела за цара и који ће трајати све до пропасти Теодорове државе десетак година касније. Док је охридски кимбал који звечи парао ионако узталасане видокруге Балкана, Сава је сачувавши свој мир, исти остављао својим ученицима, епископима које је рукополагао, роду којем се указало светло спасења. Својим миром, Свети Сава је градио град љубави да му ни сва гротла бесмисла овог света не могу наудити. У томе је следио пут својих великих узора - Светог Јована Златоуста и Светог апостола Павла. То је пут који почива на исповедању да љубав дуго трпи, да је благотворна, да љубав не завиди, да се љубав не горди и да се не надима. То је она љубав која отвара духовне очи и која свим бићем Оцу и Сину и Светоме Духу благодари са све. јереј Владан Костадиновић, професор крагујевачке Богословије "Светога Јована Златоуста" Извор: Епархија шумадијска

Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? Ових дана, као и годинама уназад, сведоци смо да се у домаћем јавном дискурсу све више говори о проблему слободе медијa. Новинари и уредници разних штампаних и електронских медија све чешће се појављују у неким од „слободних“ и „независних“ новина и телевизија с темом дефицита медијске слободе у Србији. Нисам стручњак за медије нити социолошке феномене и не знам узроке наведеног дефицита, али сам уверен да у нашој земљи, каква год она била, не постоји човек који ће негирати било чије право на слободу, а поготову право на слободу штампе и медијa уопште или слободу мишљења и говора. Или, ако такав човек можда постоји, онда је тешко замислити да би своје ставове изнео јавно, без страха да ће од стране целокупне јавности бити одбачен на маргину друштва. С друге стране, не знам ни колико je процената наших обичних грађана способно да из свог угла, односно с позиције свакодневног корисника медијa, препозна разне аспекте проблема медијских слобода или поштовања људских права уопште, макар када је реч о земљи у којој живимо. СВИ СУ ИСТИ Ако су за слободу медијa или њено ускраћивање по правилу најодговорнији они који су на власти – „режим“ или „позиција“, како је коме драго – за очекивање је да опозиција, када дође на власт и постане позиција, подари највеће медијске слободе и широм отвори врата слободном мишљењу и говору. У нашем искуству је ситуација потпуно другачија. За све пропусте и (не)дела за која критикује режим, по освајању власти, опозиција и сама бива критикована. Дакле, овако посматрана ситуација јасно показује да решење проблема медијских слобода није искључиво у промени власти јер, рекли бисмо, сви су они исти. Мене више занима улога самих медија у креирању медијског простора и ослобађању истог од контаминираних идеја које се противе основама демократског друштва, као, например, да је слобода човека ограничена слободом другога човека. Ако овај аксиом применимо на медије и појединца, долазимо до мноштва питања на која би медијски посленици и власници медијa требало да дају одговор. Пођимо редом! Да ли се у ограничење медијских слобода убраја и чињеница да уредници неретко мењају садржаје текстова новинарa и прилагођавају их тренутној уређивачкој политици? И ко уопште креира ту уређивачку политику? Да ли се за све пита уредник, чија креативност и ауторитет, искуство и поштење, треба да буду неупитни, или коначну реч о уређивачкој политици доноси капитал? Да ли концепт уређивачке политике нешто значи, или се он користи само као еуфемизам за интересе крупног капитала, трговину утицајем и формирањем јавног мњења? ЈАВНИ ЛИНЧ Поред ове јасно видљиве провалије између медијa и истине, појављује се још једна, много већа, која би се могла описати термином одобреног или пожељног насиља – јавног линча. О чему је реч? Ако верујемо да је слобода човека ограничена слободом другога човека и да би то требало да буде полазна тачка сваког активизма, онда је необјашњива чињеница да се врло лако допушта или, боље рећи, одобрава својеврсни јавни линч појединаца или група, па чак и великог дела друштва у којем живимо, без икаквих последица по починиоце. Ако је свако невин док се на суду не докаже супротно, ко даје право медијима да унапред оптужују и пресуђују, а када се покаже да истина није на њиховој страни, да наставе свој линч као да је судска пресуда у складу с њиховим раније донетим судом? Где је ту истина и где је објективност? Како је могуће да медији у име својих права на слободу изражавања и мишљења могу несметано да својим неистинитим информисањем или манипулисањем полуистинитим информацијама (спиновањем) унапред оклеветају људе и унапред их прогласе кривим, а да за то не поседују никакве озбиљне аргументе или материјалне доказе? Зар и њихова слобода није ограничена слободом другога човека? Ко је дозволио да се у име слободе говора угрожава туђе право на слободу и одбрану свог достојанства? Није ли такво поступање медијa заправо укидање слободе појединца, па и читавог друштва? Зар се тиме не наноси штета свима – и онима о којима се пише и онима који такве текстове читају? Да ли медијске слободе припадају само медијима или се оне тичу читавог друштва и сваког појединца као корисника медијских услуга? Простије речено: да ли они медији којима истина није на врху пера имају одговорност и према својим читаоцима и гледаоцима којима на тај начин манипулишу? ПРЕСУДА „БЛИЦУ“ Један од добрих примера за постављена питања јесте недавни епилог судског процеса који је Епископ бачки г. Иринеј водио против дневних новина Блиц за неистине објављене уочи почетка Светог Архијерејског Сабора прошле године. Пресудом Вишег суда у Београду потврђени су сви наводи из тужбе епископа Иринеја, а Блицу је наложено да објави текст пресуде. Уреднику Блица и аутору неистинa није пало на памет да упуте јавно извињење за своја писанија и тиме покажу макар минимум људскости, достојанства, поштовања цивилизацијских норми и новинарске етике. Изгледа да им то није део уређивачке политике. Уместо да, у складу са судском пресудом, одговор eпископа Иринеја објаве на истој страни и у истом формату као и свој неистинити текст, објавили су непотпуни текст пресуде суда, и то на дну 18. стране, у рубрици Хроника (црна), испод текста с великим насловом језивог садржаја који се односио на убиство старице из Земуна. Али оно што је најгоре у свему и због чега наводим овај пример јесте чињеница да се Блиц није извинио ни својим читаоцима које је изманипулисао, слагао и довео у заблуду. И ту, нажалост, није крај. Наставак кампање против Српске Православне Цркве и њеног Патријарха, Светог Синода и портпарола траје без престанка и верујем да ће оваквих пресуда бити још више. Верујем и да све те тужбе и пресуде неће зауставити и променити систем који нам је наметнут од стране медијa. Када затреба, неко ће своје писаније започети истим „аргументима“ које је суд већ показао као неистине и клевете, али то неће бити важно, јер пропагандна машина мора да иде даље ка своме циљу. По правилу, свако се позива на писање неког пре њега и тако се редом синхронизују хорско лагање и клеветање. Исто је и у другим случајевима разних појединаца који по потреби уређивачке политике заврше на насловним странама и у ударним телевизијским терминима. Блиц и њему слични не трагају за истином него за сензационализмом, а за себе тврде да су дневне новине! У самом старту је суштинска неистина. Нису ту да би нас истинито информисали него да би нас дезинформисали, а ко ће бити мета њихове обраде одлучиће такозвана уређивачка политика у складу с интересима и геополитичким циљевима власникa крупног капитала. Зато су такви медији неопходни у процесу разбијања друштва, његовом раслојавању и атомизирању, и, на крају, међусобном супротстављању његових чинилаца. Зато, за успех тог деструктивног процеса, и када не постоји реалан проблем, нешто се мора измислити јер се од нечега мора почети. Овим не желим да аболирам од одговорности све друге субјекте у овој ствари, поготову не власт, без обзира на то ко је у питању, јер су на данашњој политичкој сцени мање-више сви они који су макар једном у некој инстанци били на власти. Али да су медијски посленици остали на висини своје професије и задатка, да су одбили да пузе зарад личне користи и да су се држали истине, Истина би нас ослободила и не бисмо живели у медијском мраку на који се тако гласно жале. Разумем да у посртању свих слојева нашег друштва ни медији нису могли остати усправни, али барем нису морали и не морају да буду део машинерије која нас гура све дубље у пропаст. Није кључно питање да ли постоји медијски мрак у Србији, јер свако по свом осећању и мишљењу може да закључи да ли живи у мраку или не. Треба питати: ко је угасио светло и одбија да га упали јер му је лакше да ради у тами? Ако најодговорнији медијски посленици (част ретким изузецима) не знају, онда нека одговор потраже у огледалу. Протојереј Владан Симић (текст објављен у листу Печат, 8. новембра 2019. године) Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Наша света Црква данас молитвено прославља светог Јована Богослова, једног од дванаесторице апостола. О животу и делу Светога Јована разговарали смо са др Владаном Таталовићем, доцентом на Катедри за Нови Завет Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни записи овог надахнутог и поучног разговора.

ВЕЛИКИ ПЕТАК Примио си крст, највећу срамоту, Да га преобразиш у победе силу Нас ради ходио на страшну Голготу И ученику поверио Своју Мајку милу. Цео свет си пригрлио раширивши руке Кроз дланове невине света крв капа На Себе си узео и све људске муке И поцепао меницу Адамовог пада. Раном исцели немоћи наше И душе учини да буду чисте Са Распела растерај оне што нас страше Клањамо се Твојим страдањима Христе! Љубављу одагнај наше страхове Који си рођен од Дјеве Пречисте И прегаоцу Твоме подари махове Док Клањамо се Твојим страдањима Христе! Кроз смрт си сишао у одаје Ада Да смрскаш главу тамошње аждаје Пред Живоносним Крстом клечим и сада Жртва Јагњета за навек ће да траје. Протојереј Владан Симић Извор: Радио Беседа

НОЋ ИЗДАЈЕ У ноћи смрклој и тамној Оружје звецка и буктиње горе У издаји Бога срамној На рубу сванућа нове зоре. Ко на разбојника безаконици изишли Да Праведног баце под своје ноге Са копљем и ланцима у страху су пришли Да оборе Оног што подиже многе. Час самопре срамне литије Зној ко крв капљо му са чела Спреман да чашу смрти испије И страдање прими за наша недела. Јуда пољупцем издају слади Не слути шта ће сад да се деси У џепу сребрнике крваве глади Побеже безглаво, те се обеси. Врати нож у своје корице! Заповест нову изусти тада Спреман за нас да прими модрице Творац за творевину невин да страда. Ноћ глува и слепа дави се у крви И узима срамни данак издаје Ко последњи злочинац страда Онај што је Први А издаје ноћ и данас траје. Протојереј Владан Симић Извор: Беседа

Ово је парабола која показује (1) моћ покајања и (2) величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији. Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада.“ И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога. И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом). „И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе. „Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе. Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне. Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника. Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи. Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу). А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости. Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећа – правда Божија, прстен – печат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим). И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих. Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом. И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну. Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин. Извор: Теологија.нет