Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Mило Ђукановић нам је понудио да ликвидирамо сами себе и да избришемо своју историју. То што је понудио није само питање имена. Када се мијења некоме име, мијења се и његов идентитет и његова историја и све из темеља… Заправо, добили смо од предсједника Црне Горе позив да сами пристанемо на нестанак и брисање своје историје и канонске традиције. Ово је за Спутњик рекао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом Ђукановићеве обзнане да је дао понуду Српској православној цркви да се направи „црква за све православне вјернике у Црној Гори“, јер ће се у супротно правити – црква националних Црногораца: „Господин Ђукановић није видио литије које су у Црној Гори настале због дискриминације СПЦ, цркве, која једноставно не искључује никога и ниједнога вјерника. Нити брише било чију националност и било чије национално осјећање. Гоподин Ђукановић као да не зна де се водећа епархија у Црној Гори зове Митрополија црногорско-приморска. Ниједног Србина нема у Црној Гори коме тај назив смета – црногорска митрополија или Црна Гора. Дакле, нема ниједног, ја га још нисам срео. Смета само кад се значењу Црне Горе додају неки проусташки елементи. Ти елементи проусташства нама сметају јер се сада некако каче уз званичну државну идеологију у Црној Гори, а нарочито се каче за предсједника Ђукановића који све више нажалост личи на поглавника Анту Павелића, који је оснивао Хрватску православну цркву. Дакле, чудна је прича шта се догађа са човјеком!“ Владика Јоаникије каже да Ђукановић жели да диктира СПЦ иако није крштен нити му то по Уставу припада. „Секуларна држава, како је по Уставу дефинисана Црна Гора, утемељена је на начелу одвојености цркве и државе, и према томе власт мора да буде неутрална. Ђукановић се толико осилио да мисли да му припада све, па и оснивање цркава. Међутим, човјек не види да ради један ћорав посао који само изазива проблеме. Ја сам свакако сада на тапету, постао сам ’непријатељ Црне Горе‘ до те мјере да се свака критика власти у Црној Гори доживљава као атак на државу. А управо је супротно. Лоша власт треба да буде критикована и то је борба за државу и за поредак у држави“, додајке владика. Извор: Спутњик

На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас

Пастир вјере и светиње протојереј-ставрофор Мирослав Попадић, којег је 1975. године рукоположио Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Павле, потоњи блаженопочивши Патријарх српски, подијелио је са нама своја сјећања на лијепе и тешке тренутке своје свештеничке службе. Звучни запис емисије Рођен у Ђаковици, отац Мирослав 1983. године прелази у приштинску парохију гдје је остао до мартовског 2004. године када је чудом Божјим извукао живу главу из спаљене цркве Светог Николе. Отац Мирослав сјећа се догађаја из 1999. година када је бомбардовано гробље и када су на све тране летјеле кости наших предака. -Након рата отац Мирослав остаје у Приштини, гдје је живио под свакодневним притисцима Албанаца, јер није хтио да напустите цркву и стотинак преосталих Срба. Прича нам и о судбинама људи затворених по становима и њиховим судбинама, о пјесникињи Даринки Јверић и професорки Митри Рељић, о старцима које је обилазио у Дома стараца у Приштини. 17. марта 2004. године спаљена је црква у Приштини. Отац Мирослав је паљење дочекао у подруму одакле га је спасио КФОР. Камење, којим су га Албанци каменовали, књижевник и новинар Живојин Ракочевић гурао је малтер и греде када је црква обнављана, да се не заборави страдање оца Мирослава. У цркви су изгорела и руска јеванђеља и надалеко чувени иконостас дебарски рад. Отац Мирослав каже да након мартовског погрома у Приштини није више исти човјек и додаје да су му дјеца којој је касније био вјероучитељ у Лешку дала снаге да настави даље. Извор: Радио Светигора

Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник

Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина. - У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима". * Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори? - Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано. * Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример? - Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано. * Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс? - Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се. * Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти? - Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују. * Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем? - Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије. * Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан? - Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ. * Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"? - Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње. * Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама? - Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста. Извор: Новости

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости

Молебан и саборна литија у знак подршке верном народу Црне Горе и Косова и Метохије окупили су више хиљада верника у Ваљеву. На платоу испред Храма Васкрсења Христовог, Епископ ваљевски Г. Милутин са свештенством и свештеномонаштвом одслужио је молебан, а потом позвао у молитвену шетњу централним градским улицама. Са иконама у рукама, уз песму призренских богослова, завичајци Светог Владике Николаја и Оца Јустина Ћелијског гласно су поручили:“Не дамо светиње“, онако како браћа и сестре у Црној Гори то безмало два месеца чине, бранећи завештања предака од дискриминаторног закона којег је црногорски парламент усвојио 27. децембра 2019. Посредством видео – бима окупљенима су се обратили Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и архимандрит Методије, проигуман манастира Хиландар. У Ваљево су данас стигле честице моштију Светог Владике Николаја и Оца Јустина, као и пламен из кандила крај њихових кивота. Носили су га чланови Светосавске омладинске заједнице. У челу литије биле су и честице моштију Светог Јована Крститеља и Светог Нектарија Егинског, у чијем је храму Епископ Милутин служио прву Свету Литургију у знак молитвене подршке архијерејима, свештенству и верном народу у Црној Гори. До Божића Литургије су служене у свим епархијским храмовима, а прва молитвена шетња уприличена је на Богојављење у Бањи Врујци. Молитвена помињања братског народа нису изостала ни у једном храму нити једног дана. Саборна литија у граду великих светитеља, војсковођа, државника, уметника и благочестивих људи уопште, изискивала је нешто дуже и темељније припреме. И, ево, сабрали смо се на празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, једног од највећих отаца Цркве, да молитве принесемо како би неправда која се чини верном народу у Црној Гори била побеђена, беседио је Епископ Милутин након молебана на платоу испред Храма Васкрсења Христовог. – Данас смо заједно са Митрополитом Амфилохијем, који је јунак у Црној Гори, који ништа не руши него гради. Јунак, који не свађа, него мири завађену браћу и жели да Црна Гора опстане и буде као што је била у време великог Светог Петра Цетињског и духовног витеза Светог Василија Острошког чудотворца… Ми у Црној Гори немамо непријатеља, него браћу одвојену. Молимо се за њих да се уразуме и уплаше да се не разгневи Свети Василије Острошки и подигне десницу своју из студене стене острошке и не каже оно што би рекао онима који би да руше Цркву Христову. Нико не може срушити Цркву, већ само себи ископати гроб. Она ће у дану свеопштег васкрсења сијати као невеста Христова, мајка свих нас – рекао је Владика Милутин. Јако је важно да Ваљево устане и проговори у миру у достојанству, рекао је Митрополит Амфилохије Епископу Милутину. Важно је да проговоре Свети Владика Николај и Отац Јустин који заједно пред престолом Божјим са Светим Василијем и Петром Цетињским нас данас подржавају. Славни боговидац Његош стоји на Ловћену, рони сузе и чуди се ко је тај који би да ствара неку „Цркву“ у Црној Гори. – Упућујемо велику подршку Митрополиту Амфилохију и епископима у Црној Гори да смо са њима заједно и дању и ноћу. Да се свако од нас моли Богу и у у својој кући, а вечерас заједно вапијемо Господу да сачува оно што су градили Свети Василије и Свети Петар, а писао Петар Други Петровић Његош. Све су то величине у наша срца усађене. Без њих нема Српства, нема никакве снаге. Ко год је водио рат против живога Бога (Нерон, Диоклецијан), изгубио је – истакао је Владика Милутин. Цркву не оснива политика, јер држава је секуларна. Нема „игре“ са светима и светим Православљем. Не мрзимо нашу браћу која им се противе. Волимо их и молимо се за њих, само им кажемо:“Не дамо светиње“. То су градили свети Немањићи и Петровићи. Градили и чували, баш као и Сердар Јанко Вукотић, Марко Миљанов, Пеко војвода и Сердар Јоле и други „витезови крста и мача“ , који су крв проливали у борби против непријатеља за слободу Црне Горе. – Ми овде можемо само да замолимо Господа да им каже да виде да у личности Митрополита Амфилохија стоји човек – громада духовна, вођа и стуб духовни Црне Горе, који ју је обновио. Он има часно свештенство, узвишено монаштво, којима би се подичиле Васељенска и Руска Црква. Ово је ујединило народ, јер никада народ у Црној Гори није био вернији Христу Господу него данас. Шета и километре прелази и по киши и снегу – закључио је ваљевски архијереј. Вечерас су у Ваљево дошли исповедници вере православне са страдалног Косова и Метохије, ученици и наставници Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. Прешли су далеки пут да подрже нас у Ваљеву и браћу у Црној Гори, да донесу мирис лепог царског града Призрена. На челу са Епископом Милутином, више хиљада верника мирно и достојанствено, уз пригодне песме, прошетало је улицама Синђелићевом, Карађорђевом и Војводе Мишића до Храма Покрова Пресвете Богородице. У порти храма прочитана је молитва Мајци Божјој, а сестринство манастира Ћелије отпевало је тропар Преподобном Јустину Ћелијском. Литија се потом вратила на плато саборног храма, где се преко видео – бима најпре обратио Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије. Он је упутио благослове светих Божјих људи са простора Црне Горе Владики ваљевском Г. Милутину, ћелијској игуманији мати Гликерији и њеном сестринству, свештеницима и верном народу Ваљевске епархије, која је постала један од духовних центара благодарећи Светом Владики Николају и Оцу Јустину. Будући да су дела Владике Николаја у раној младости оставила снажан утисак на њега, а најзначајнији период у његовом духовном развоју представљао боравак крај ћелијског богомудраца, Митрополит Амфилохије посебно је дирнут молитвеном подршком коју овај крај пружа његовом верном народу. – Много нам је значајна ваша братска помоћ, ваша молитва, јер овде се Црква Божја налази на распећу. Додуше, сва историја Цркве јесте распеће и васкрсење Његово, зато се не треба чудити што је тако и данас. Сав 20. век био је у знаку распећа Цркве широм словенских земаља, од Русије до наших простора. Владика Николај је носио то распеће, заједно са Патријархом Гаврилом Дожићем у Дахауу. Дао је Бог да се врате његове мошти у Лелић, да их целивамо и васпитавамо се на његовом великом духу светоохридском и светогорском, а у исто време надахњивани духом светог старца ћелијског који је такође био прогнан и на распећу. Народ у Црној Гори је васкрсао и то је чудо Божје – поручио је Митрополит Амфилохије драгим му Ваљевцима. Ми ходимо да побједимо. То ће бити велика победа Христова, победа Цркве Христове и нека би дао Бог да то буде победа у целом свету, закључио је Митрополит Амфилохије. Да километри нису препрека молитвеном заједништву, посведочио је својом поруком предстојатељ најудаљенијег светосавског олтара, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, духовно рођен управо у ваљевском крају, а ученик Цетињске богословије. – Да се сила Божја у немоћи пројављује говорио је Свети апостол Павле и то доживљавамо када посматрамо буђење нашег народа у Црној Гори, враћање правим вредностима и свему ономе што је формирало и одржало наш народ кроз векове. Ово страдање је пробудило многе у целом свету да размисле шта су наше светиње и какву су улогу имале и имају у нашем народу. Радујем се што сам као клирик Ваљевске епархије учествовао у многим сабрањима и молио се Богу са својим духовним оцем Епископом Милутином, свештенством, монаштвом и верницима. Ево, сада као Епископ аустралијско – новозеландски радујем се што са својим свештенством и верним народом могу да будем са вама у молитвеној подршци Цркви Христовој у Црној Гори – рекао је Владика Силуан, помоливши се да браћа у Црној Гори победе у својој борби ма колико непријатељ био јак и наоружан силама овог света. Молитвеном скупу у Ваљеву стигао је и благослов Српске царске лавре манастира Хиландар од проигумана архимандрита Методија. – Кроз борбу ми као верници и Црква као заједница постајемо снажнији. Али, увек морамо да знамо да је једини прави непријатељ наш хришћана онај невидљиви – ђаво. Људи нису никада прави непријатељи. На овај начин би требало да расуђујемо када размишљамо о догађајима у Црној Гори. Јер, како да нам буду непријатељи браћа који су исте крви, исте вере? Можемо и да поверујемо да је Господ допустио ова страдања да би се они који су пропагандом заведени вратили на пут својих предака. Дакле, да престану да уништавају извор са ког су наши преци пили најчистију воду. Зато, ова борба не треба да буде борба против неког, већ за некога. Да се боримо молитвено за нашу браћу, јер ако се што више њих обрати, биће све како треба – поручио је архимандрит Методије, поздрављајући верни народ у Ваљеву и благодарећи Владики Милутину што је имао могућност да се придружи у молитви у име свог братства, али и братстава свих светогорских манастира где се такође узносе молитве за спас светиња у Црној Гори. У културно – уметничком програму наступио је истакнути драмски уметник Ненад Јездић, прочитавши спев „Небесна Литургија“ Светог Владике Николаја. Ученици призренске богословије својим дивним гласовима донели су дух прелепог царског града и свете српске земље Косова и Метохије, за коју се такође данас верни народ Ваљевске епархије молио. Извор: Епархија ваљевска

На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет

Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош. На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада. Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања. Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија. За све оне који нису могли присуствовати овом сабрању биће објављен снимак на You Tube каналу храма Успења Пресвете Богородице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава. Понекад нас „покварењак“ покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш „опет пада киша“, почиње: „Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге.“ Ако мало после стане киша и ти му кажеш „е, није баш много падало“, каже: „да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити…“ А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно! Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. „Урадићу колико стигнем.“ Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио „Слава Теби Боже“ и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао „Како си?“ одговарао је „Ма пусти, не питај“. Никада није рекао „Слава Теби Боже“, само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка. Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности. Извор: Епархија врањска

Још један брод ће појачати трајектну везу према Светој Гори, што је знак све већег интересовања за верски туризам, изјавио је Ригинос Цанос новинској агенцији Радио „Практорио 104,9 ФМ“, председнику групације ПРТ и бродске компаније Агиоритикес Грамес, која у том подручју делује већ 12 година и превози на овој специјалној транспортној рути. „Последњих година видели смо значајан пораст поклоника, не само људи који долазе из различитих делова Грчке, већ и из иностранства. Из тог разлога и с обзиром на Свештену заједницу и на поверење које су нам показали Свети Оци, компанија и група непрестано унапређују свој транспорт до овог светог острва ", рекао је Цанос. Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије јеромонах Никон (Кокотовић) игуман манастира Светог Николе у Доњим Брчелима у Црмници, тумачио је Свето Јеванђеље на Девету недјељу по празнику Педесетнице, а затим говорио и о Богородичином посту који је у току. Отац Никон је у наставку одговарао на разна питања на духовну корист наших слушалаца. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

У среду, 31. јула 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља Свете мученике Емилијана из тракијског Доростола и Јакинта из Амистрида, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић, а чтецирали су вероучитељи Стефан Радисављевић, Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован и гимназијалац Димитрије Васковић и будући студент теолошких наука у Прагу. После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован. Владика Јован је у беседи говорио да човек који не жели да се поправи никада неће да се поправи, а то је немарност, а Бог неће немарност већ одговорност. Човек може да се спасе једино ако има Бога у себи. Бог ако хоће да оздрави човека ицељује прво душу па тело, јер је у здравом телу здрав дух јер дух носи тело, а дух се гаси у телу зато што немамо вере у себи. Боголика душа човека увек тражи свог Спаситеља, Избавитеља. Душа вапи чезне за Богом. Гордошћу ми душу сазиђујемо, али душа не може да се сазида. Човек када има неку бољку он се препусти тој бољци па после тога добије још неку бољку па самим тим оболи и његова душа. Човек воли човека али човека не може нико волети као Бог, јер Бог је дао живот за нас. Не може се изказати или описати колико Бог воли човека. Човек је рођен да би одмах био призван у Цркву призван на спасење, а призивање које имамо морамо да оправдамо речи су Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

У ноћи између петка и суботе, непознати вандали поломили су, порушили и уништили више од двадесет надгробних споменика на православном гробљу у Липљану, пише Јелена Ђорић, преноси Радио-телевизија Грачаница. Од преузимања ингеренција међународне заједнице на Косову и Метохији, ово православно гробље је више пута било на мети вандала. “Када смо као и сваке суботе изашли на гробље, имали смо шта да видимо. Преко двадесет споменика је порушено. Позвали смо полицију, то смо једино могли, и ево и сами можете да видите шта је овде урађено. Дешавало се и раније, рушили су споменике који су ближе путу. Овог пута су ушли дубље у гробље, да се ваљда не види, не примети, и порушили су преко двадесет спомен плоча, а на једној плочи су извршили и нужду”, рекао је за РТВ Грачаница Јовица Мирић, председник српске заједнице у Липљану. Преостали Срби у Липљану ово злодело на њиховим упокојеним рођацима, пријатељима, суграђанима тумаче као директну поруку да нису пожељни у овом граду. “Са великим болом и тугом су наши мештани добили прву информацију да су уништена два надгробна споменика. Међутим, када смо дошли на лице места, видели смо да је више од двадесет споменика срушено, поломљено, уништено. Шта ми преостали Срби још можемо да очекујемо, ако им и наши мртви сметају. Ово је порука да не желе суживот са нама, да нема будућности овде за нас”, истако је Зоран Радић, представник Срба у општини Липљан. Увиђај је извршила КПС - полицијске станице у Липљану. У саопштењу Канцеларије за Косово и Метохију се каже да "рушење више од двадесет српских надгробних споменика у Липљану, у ноћи између петка и суботе, показује да је идеологија мржње и даље свеприсутна међу сепаратистима, али и да је шовинистичко оргијање на Косово и Метохији чињеница која никога на западу не узбуђује, јер то су само српски гробови". "Спаљене цркве и манастири, узурпирана имања, порушени споменици и прекопани гробови, јесу права слика друштвене стварности на самопроглашеном Косову, и свако ко то негира јесте саучесник у тихом континуираном погрому који се годинама одвија над српским народом и хришћанским наслеђем на самопроглашеном Косову", каже се између осталог у Саопштењу Канцеларије за Косово и Метохију које преноси РТВ Грачаница. Извор: Радио-телевизија Грачаница

Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења. Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима: „И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу. „Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“ По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења: „Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Школски уред за Православну веронауку у аустријским државним школама своди позитиван биланс - све је више ђака на Веронауци. По најновијим подацима, укупан број ђака Веронауке (Катихизиса) на крају школске 2018/2019. износи 13. 600. Укупан број школа у којима се одржава Православна веронаука је око 1.000 у читавој Аустрији, извештава Бранислав Ђукарић, стручни инспектор - координатор Православне веронауке у Аустрији. Из године у годину наставља се позитиван тренд, додао је Ђукарић. Број вероучитеља је такође увећан у последњих неколико година и сада имамо око 111 православних вероучитеља и вероучитељица широм Аустрије, објашњава Ђукарић у разговору са медијском кућом "Катпрес" у Бечу. Предаје се у свим основним и средњим школама. Највише је полазника у основним школама. Занимљиво је да сам Беч заузима готово 50 процената свеукупног броја школа и ђака који су на настави веронауке. Бранислав Ђукарић је координатор и инспектор за Веронауку у Аустрији, а у оквиру руководеће надлежности митрополита Арсенија (Кардамакиса), председавајућег Православне епископске конференције у Аустрији. Приликом недавног сусрета свих вероучитеља у Бечу и учешћа у Божанској Литургији у грчком храму Свете Тројице у Бечу, митрополит Арсеније је похвалио напоре вероучитеља што посвећено предају истине своје вере. Он је оценио да се у јавном свету све више потискује или чак одбацује могућност говора "о Богу." Додао је да је првенствено вероучитељима у великој мери припао задатак да деци и младима "говоре о Богу" и учвршћују их у вери, закључак је митрополит Арсенија. Иначе, почеци Православне веронауке у Аустрији датирају од 1991.г. Кроз оснивање Инспектората за предмет Православна веронаука 2005.године дошло је до појачаног интересовања за овај предмет. Прављење наставних планова за основне и средње школе по етапама унапредило је Веронауку. У новембру 2014.г. Православна епископска конференција у Бечу донела је и званични акт - "оквирна правила за православне вероучитеље у Аустрији", чиме је потврђена одговорност Цркве за вероучитеље који, било под окриљем Цркве, било у статусу државних намештеника, врше узвишену православну катихетску службу. Извор: Српска Православна Црква

Данас се у манастиру Туману код Голубца окупило више хиљада верника који су молитвено учествовали у пресвлачењу моштију Светог Зосима.