Претражи Живе Речи Утехе

Иако је идеја о оснивању Православног богословског факултета први пут у српској јавности изнета још 1860. године требало је сачекати 45 година да се она оствари - Православни богословски факултет основан је као што знамо, заједно са још четири високошколске установе (Философским, Правним, Медицинским и Техничким факултетом) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету. Од оснивања до почетка рада факултета прошло је још 15 година. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске Цркве, о чијем животу и раду је наш колега, проф. Владислав Пузовић написао и недавно објавио запажену монографију. ПБФ је, како смо рекли, не само саставни део Универзитета у Београду него и један од његових факултета - утемељитеља. То свакоме ко иоле, а камоли добро, познаје историју најзначајнијих и најстаријих европских универзитета није ни чудно а још мање узнемиравајуће. Као што знамо почеци великих европских универзитета везани су за монашке или катедралне школе било да је реч о најстаријем универзитету у Болоњи где је 1088. године оснивањем ове знамените школе уведен у употребу и сам појам универзитета било о катедралним школама које су послужиле као колевке славних универзитета у Саламанки ( основан 1134 ) или Паризу (основан 1157-70). Учени монаси ударали су темеље европском високом образовању и доприносили његовом потоњем развоју попут римокатоличких монашких редова доминиканаца, фрањеваца, августинијанаца и кармелићана који су своје куће имали у Оксфордском универзитету од самог његовог настанка 1167. године. Слична је ситуација, додуше нешто млађа, и у суседној Хрватској. Њено најстарије свеучичиште у Задру пре оснивања 1396. године изворно је било генерално филозофско-теолошко училиште доминиканског реда а свеучилиште у Загребу језуитска академија која је свој универзитетски статус стекла 1669. године. Свога порекла се наше колеге по овде побројаним, и многим другим неспоменутим, универзитетима не само не стиде, него га са поносом истичу и њиме се диче. Настанак Универзитета у Београду је, такође, везан за једну црквену личност и њену просветну делатност. Реч је, наравно, о јеромонаху Доситеју Обрадовићу чија се Велика школа, основана 1808. године, сматра колевком ова наше највеће и најзначајније просветне институције. Да ли је то заиста најстарији датум на који се можемо осврнути када је историја високог школства међу Србима у питању или се ово питање може, неко би рекао: и мора, сагледати и из другог угла? Данашњи двоструки јубилеј који прослављамо, ПБФ-а и Жичке беседе првог српског Архиепискоипа баца јако светло на допринос Светог Саве српском образовању. Сава је, као архимандрит, основао монашку школу у Студеници а као архиепископ катедралну у Жичи. Обе његове славне беседе, студеничка и жичка, су својеврсни програми и нацрти онога шта се у њима предавало, заједно са, како би се то данас рекло, просветним циљевима и исходима светосавског образовања. Високи ниво средњевековног српског образовања, рањен и успорен али и незаустављен отоманском окупацијом, оличен и очигледан у низу духовних и културних великана попут Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Старца Исаије Серског, Стефана Лазаревића, Јефимије, Зографа Лонгина, Пајсија Јањевца, Гаврила Стефановића Венцловића, Јеротеја и Кипријана Рачанина јасно је указивао на Српску Цркву као матицу и материцу просветне делатности на овим просторима. То ће на посебан начин постати присутно међу Србима у XVIII веку. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани, ''по туђим царствима,'' када су се вратили у матичне крајеве, у својим каснијим активностима имали су један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање школства као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1741. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства – било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали школовани српски калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а они из Халеа своје умели и да скину. Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу од којих је најпознатији Доситеј Обрадовић. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела. Ученог Дионисија Новаковића овде не помињемо без дубљег разлога када је историја српског високог образовања у питању. О чему је, у ствари, реч? Исте оне године, 1731, када је бивши крушедолски пострижник, хиландарац и патријарашки даскал, а потом архимандрит манастира Крушедола Висарион Павловић изабран и хиротонисан за Епископа бачког, новопосвећени Архипастир основао је на празник Мале Госпојине 8/21. септембра Латинско-словенску школу. Пошто је ова школа отворена на Малу Госпојину, названа је Рождество-Богородичином, као што се Карловачка звала Покрово-Богородичина, јер је настава у њој, по угледу на Русију, почињала 1/14. октобра, на дан прослављања овог празника. Ова Висарионова школа је почетком пете деценије 18. века, 1740. или 1741. г., у време када је он подигао прву репрезентативну резиденцију бачких епископа у Петроварадинском шанцу, прерасла (иако постоје мишљења да је овде реч о две паралелне школе) у Духовни колегијум за младе богослове, својеврсну духовну академију – прву српску виокообразовну установу. Значај ове образовне установе треба сагледавати на више духовних и културних планова. Погледајмо их редом. Ову богословску школу Бачке дијецезе од самог њеног настанка одликовали су врхунски професори онога времена, људи који су оставили дубоког трага у историји нашег народа. Први и најважнији од њих свакако је Дионисије Новаковић, који је у Петроварадински шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. г. и добио место наставника у Рождество-Богородичиној латинско-словенској школи. Дионисије је у школи предавао низ предмета, све до 1743. г., када је напредовао до положаја префекта школе. Новаковић је након тога извршио реорганизацију школе и њену модернизацију по угледу на Кијевску духовну академију – поделио је слушаоце на две групе – старију и млађу, и увео нове предмете. Сам је предавао теологију и философију, како због недостатка одговарајућег школованог кадра, тако и због тога што је у Духовној академији у Кијеву префект по положају био професор философије, а ректор теологије. Дионисије Новаковића несумњиво припада тзв. раној фази српског просветитељства чији се поглед на свет разликује од схватања представника класичног просветитељства. Иако је био кијевски ђак и по природи ствари изложен јаким утицајима украјинског схоластичког рационализма, опчињености разумом и образовањем, Новаковић није своје просветитељство свео само у ове оквире; он га је доследно кориговао својим црквеним, светотајинским и богословским искуством додајући појму образовања бескрајно важну категорију духовног искуства. То се може видети и у предговору за његово најпознатије дело Епитом. У овом кратком уводном тексту он више пута супротставља категорије незнања (не само световњаке, него и клир нашег народа „густа незнања ... притиска магла“, оно је „погубна наших умних очију тама“, Србима прети „слепило незнања“) и знања (које је, саобразно раније реченом, светлост и вид). И овде Дионисије ставља појам просвећености у богословски контекст говорећи о богопросвећености. За разумевање Дионисијевог богословског и просветарског програма веома је битна његова беседа Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, о похвалама и користи од слободних наука, коју је произнео као уводно слово своје професорске службе у Новосадској школи, којом је Новаковић, како је примећено, поставио темеље српским класичним и хуманистичким наукама. Дионисије се у овом свом Слову немилосрдно и скоро програмски обрачунава са савременицима, противницима образовања, који су говорили да од образованих људи долази свако зло, да су учења која народ не разуме непотребна и да су раније људи били необразовани, а достизали светост и били Богу угодни. Он своје противнике назива мудрацима које бабе, жене и сеоски старци хвале. Обраћајући се својим слушаоцима, Новаковић каже да не би било чудно да то говоре неписмени сељаци, али то говоре они који имају чин учитељски, а у ствари су слепе вође слепима. Кијевски ђак и новосадски професор нема недоумицу по питању разлога који доводе до оваквог понашања његових непријатеља. Горко закључује: „Али знам ја, добро знам академици зашто су некима учени мужеви неугодни а наука немила, јер су неради да неко види и схвати њихово слепило пошто себе називају вођама слепих, и хтели би да сви буду попут њих, да не би ко могао да схвати и изобличи њихово слепило и незнање. Зато окајани чине зло од зла злије, бивајући болесни од проклете болести зависти и тако помрачени живе, јер им је свестраснима немогуће гледати у светлост разума.“ Други значајни професор Духовног колегијума био је Јован Рајић, теолог и историчар. Након што је своју професорску каријеру започео у Сремским Карловцима а наставио у Темишвару, месеца априла 1764. г. бачки Епископ Мојсије Путник га је позвао да пређе у Нови Сад и буде професор богословља. Јован Рајић то прихвата и на том месту остаје наредне четири године. Квалитет његових предавања и његова позната ученост допринели су високом угледу ове школе. Поред Новаковића и Рајића, у овој школи предавао је и Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Орфелин је, највероватније, то чинио у периоду од 1749. до 1757. г. Ту је дошао под јак утицај Дионисија Новаковића, иако је он физички био одсутан из школе. Новаковићев снажни интелектуални и духовни траг који је остао у школи, усмерио је младог Орфелина да још јаче заволи науку и посвети јој свој живот. Професори Духовног колегијума написали су најважније српске теолошке књиге свога времена и у томе је још један значајан допринос ове школе српској просвети и култури. Јован Рајић је своје монументално петотомно дело – Теолошко тело – написао за време професуре у Новом Саду, у интервалу од 1764. до 1768. г. Дионисије Новаковић је током своје професуре у Колегијуму написао неколико значајних дела. То је, на првом месту, прва српска литургика – Епитом, више пута штампана и уједно најпреписиванија наша књига у 18. столећу. Затим његов познати катихизис – Пропедија, једно од најуспелијих дела овог, тада веома популарног литерарног жанра. У историји српске науке и образовања посебно место заузима његово дело Историја натуралнаја философов, којом се Новаковић уписао у ред оснивача природних наука код Срба у 18. веку. Из ових набацаних пригодних потеза и скица могу се стећи основне импресије о значају школе о којој говоримо. Да би слика била потпунија, додајмо јој још и ово – оснивање овог Колегијума представља, по исправном мишљењу које се све чешће чује, почетак универзитетског школства у Срба, пошто Висарионова школа заправо представља прави почетак високог богословског, а самим тим и универзитетског образовања у нашем народу и на овим просторима. Извор: Инфо-служба СПЦ

На свечаној академији, која је уприличена у оквиру манифестације „Дани грчке културеˮ 20. новембра 2021. године у Културном центру Новог Сада, Фондација грчке националне мањине доделила је Његовом Преосвештенству Епископу бачком др Иринеју признање за животно дело Повељу са златном плакетом за вишегодишњи допринос у афирмацији духовне повезаности, очувању и јачању српско-грчких пријатељских односа. У име Епископа бачког, заслужно признање је примио протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. На свечаној академији организованој поводом двестогодишњице од почетка борбе за независност грчког народа, Фондација грчке националне мањине је доделила признања и осталим заслужним појединцима и установама у области афирмације хеленизма и неговања српско-грчких пријатељских односа. У уметничком делу програма наступили су: Дечји хор Друштва српско-грчког пријатељства „Иридаˮ из Сремске Митровице, Културно-уметничко друштво „Јоргакис Олимбосˮ из Београда и музиколог Милена Лазић Благојевић. Благословом Епископа бачког др Иринеја, у знак благодарности на признању, две духовне композиције извели су ђакони Милован Крстић, Иван Васиљевић и Бранко Бандобрански. Свечана манифестација употпуњена је изложбом „Хероји и хероине грчке револуције 1821”. Аутор изложбе је г. Петар Родифцис-Нађ, председник Националног савета грчке националне мањине у Србији. Свечаности су присуствовали г. Горан Каурић, заменик покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и г. Милош Урошевић, помоћник покрајинског секретара за образовање, управу и прописе, националне мањине – националне заједнице. Манифестација „Дани грчке културеˮ одржана је у организацији Националног савета грчке националне мањине и Фондације грчке националне мањине у Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован одликован је орденом Витез од Ладина за изузетан допринос очувању успомене на српске, јеврејске и ромске жртве усташког логора Јасеновац и очувању јеврејске културе. Орден додељује Центар за ладино културу Моше Давид Гаон при Универзитету Бен-Гурион у Негеву. Извор: Инфо-служба СПЦ

Председник Републике Србије г. Александар Вучић одликовао је 15. фебруара 2020. године на свечаности поводом Дана државности Републике Србије Српску православну богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима Сретењским орденом првог степена за нарочите заслуге за Републику Србију и њене грађане у духовно просветитељској делатности поводом 225 година постојања и рада. Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Светог Нектарија, великог угодника Божјег и Чудотворца Егинског прослављен је данас евхаристисјким сабрањем у манастиру Ђурђеви Ступови. Радост празничног сабрања увеличало је молитвено присуство Његовог Високопреосвештенства Митрополита бориспољског и броварског Украјинске Цркве Московског Патријархата Г. Антонија, који је заједно са Епископом домаћином, Његовим Преосвештенством владиком Јоаникијем служио Свету Архијерејску Литургију. Владика Антоније је, овом приликом, за подршку канонском православљу и јачање међуцрквених веза Епископу будимљанско-никшићком Јоаникију уручио високо одликовање Украјинске цркве орден Светог Јова Почајевског. Високог и драгог госта из УПЦ Московске патријаршије ријечима срдачне добродошлице поздравио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је казао да је, у наставку великог славља Светог архангела Михаила, у братску посјету Епархији будимљанско-никшићкој дошао Његово Високопреосвештенство Митрополит бориспољски и броварски Г. Антоније. „Ваше Високопреосвештенство добродошли у ову нашу древну светињу. Донијели сте нам велику радост, нарочито зато што нас је Бог удостојио да заједно данас принесемо Господу Богу нашем бескрвну жртву, да се причестимо заједно Светим Тајнама Христовим и да се сјединимо у љубави Божјој“, рекао је Владика. Упознајући Високопреосвећеног Митрополита са историјом древне немањићке задужбине манастира Ђурђеви Ступови, Епископ је казао да ова светиња више од 800 година слави име Божје под покровитељством Светог великомученика Георгија, те да је много пута страдала, али је, увијек, изнова васкрсавала. „Дочекали смо, хвала Богу, да се овдје обнови и Епископски трон који је утврдио Свети Отац наш Сава Српски, прије 800 година“, истакао је Његово Преосвештенство. Поздрављајући уваженог госта из братске Украјине, Владика је нагласио да је свето Кијево мајка свих руских градова. „Тамо је велика историја, а што је најважније тамо су велике светиње. Ко уђе у пештере Кијево-печерске лавре и кога Бог удостоји да се поклони моштима Светих Кијево-печерске лавре, он не може а да не осјети велику светињу и велику радост. Волим да кажем да је Кијево-печерска лавра послије гроба Господњег, можда, једно од најсветијих мјеста на планети. Велика нам је радост што нам доносите благослове мученичке Украјинске православне Цркве“. „Велика су искушења у цијелом православљу, а УПЦ Московског патријархата стоји као стуб и свједочи јеванђелски истину, правду, љубав, црквени поредак и велико јеванђелско трпељење. Кроз невоље Господ устројава наше спасење и ви, украјински Архијереји на чијем челу је Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије, у кога сви гледамо као у свјетило православља, ви данас носите барјак свете вјере православне и све нас утврђујете у вјери, љубави, истини и правди“, нагласио је Епископ Јоаникије. Захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту Антонију што је, у оквиру посјете Митрополији црногорско-приморској и Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, благоизволио да посјети Епархију будимљанско-никшићу, а нарочито што су заједно узнијели молитве Господу. У спомен одслужене службе, на данашњи велики празник, Преосвећени Епископ је Митрополиту Антонију уручио на дар, који је установљен поводом осам вјекова Епископије, панагију са ликом иконе из Епархије будимљанско-никшићке. Митрополит Антоније је заблагодарио на топлој и срдачној добродошлици, уручивши, овом приликом, Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију, у име Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Г. Онуфрија, високо одликовање Украјинске цркве – Орден Светог Јова Почајевског. Захваљујући на урученој награди, Владика Јоаникије је казао да му је част што је примио одликовање из руку Митрополита бориспољског и броварског Украјинске Цркве Московског Патријархата Г. Антонија, а са благословом Блажењејшег Митрополита Онуфрија. „Желимо од нашег свештенства и од нашег народа, од свих вјерних наше Епархије да пренесете топле поздраве и молитве за побједу над искушењима на украјинској земљи, да завлада мир и братска љубав, да се сви врате црквеном поретку и свима желимо спасење, онима који су на правом путу, а онима који нијесу да се врате на прави пут Божји, пут спасења“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

-Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији- На празник Успења Пресвете Богородице, по новом календару 15. августа 2019. године, поводом славе манастира Ходош-Бодрог свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење Архиепископа арадског г. Тимотеја и свештенства Архиепископије арадске и Епархије темишварске. У пратњи епископа Лукијана су били протојереј-ставрофор др Маринко Марков, архијерејски заменик; протојереј-ставрофор Огњан Плавшић, архијерејски намесник арадски; и ђакон Миодраг Јовановић. На крају свете Литургије, eпископ Лукијан је осведоченом пријатељу српског народа и Српске Православне Цркве, Архиепископу арадском др Тимотеју (Севићу) уручио високо одликовање, орден првог степена Српске православне епархије темишварске. Манастир Ходош (рум. Mănăstirea Hodoș-Bodrog) је после јерархијске поделе 1864. године припао Румунској Православној Цркви. Налази 15 км југозападно од Арада, покрај места Фелнак. Историјски извори говоре да је данашњи манастир основала у XV веку стара племенита српска породица Јакшић, као и оближњи манастир Бездин, који и данас припада Српској Православној Цркви. Познати су сви настојатељи манастира Ходоша од 1700. године. То су архимандрити: Софроније (1700), Александар Прерадовић (1732), Вићентије Продановић (1750), Вићентије Новалић (1773, родом из Мостара), Генадије Ђукић (1778, родом из Баје), Теодосије Јовановић (1786-1810, родом из Батање), Мојсије Манојловић (1810-1835, родом из Арада), Григорије Кириловић (1837-1839, родом из Галше), Стеван Крагујевић (1839-1842, родом из Осијека), Емилијан Кенгелац (1845-1853, родом из Кикинде), Антоније Нако (1853), Корнелије Живковић (1853-1887, родом из Даља). Године 1726. посланик на српском црквено-народном сабору био је архимандрит Софроније из манастира Ходоша. Манастир данас припада Архиепископији арадској Румунске Православне Цркве, мушки је и представља један од најплодоноснијих духовних расадника у румунском Поморишју. Извор: Српска Православна Црква Слава славног манастира Ходош-Бодрог у Румунији | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS

На дан када Српска Православна Црква светкује свога оснивача, првог Архиепископа и учитеља, 27. јануара лета Господњег 2019., Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је, на торжественој Патријарашкој Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, високо црквено одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића протојереју-ставрофору проф. др Предрагу Пузовићу, дугогодишњем професору и декану богословских факултета у Београду и Фочи и иностраном члану Српске академије наука и уметности у Републици Српској. У одлуци коју је донео Свети Архијерејски Синод на предлог Његове Светости Патријарха наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве додељује протојереју-ставрофор проф. др Предрагу Пузовићу за његову делатну љубав према светој Цркви коју је као професор и декан на Православном богословском факултету у Београду посведочио својим вишедеценијским и самопрегорним радом. Професор Пузовић је својим књигама и студијама из историје Српске Цркве умногомње допринео расветљавању многих догађаја из историје нашег народа и тиме у значајној мери допринео напретку историјске науке. Уз то, представљао је своју Цркву на многим богословским научним симпосионима, не само у земљи него и у иностранству, а као декан на богословским факултетиам допринео је унапређењу наставе, као и самој организацији рада на њима, посебно на Богословском факултетту Светог Василија Острошком у Фочи, у Републици Српској, где је оставио трајног трага, посебно у његовим почетним стадијумима. Подсећамо да је последњих шест година (2012-2018) био декан на Православном богословском факултету у Београду. Био-библиографија коју у наставку доносимо најбоље казује о прегнућима проф. Пузовића на многим пољима рада, не само на научном. Предраг Пузовић рођен је 6. маја 1950. у Прије­пољу. Основну школу завршио је у селу Доње Бабине. У Београду је 1970. године завршио Богословију Светог Саве, а 1974. Православни бо­гословски факултет. Године 1975. постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду. У чин свештеника рукоположен је 1977. године. Докторску тезу Карловачки митрополит Павле Ненадовић и његово доба одбранио је 1990. године на Богословском факултету у Београду, где је потом изабран у звање доцента за предмет Историја Српске православне цркве. У звање ванредног професора изабран је 1995. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода исте године постављен је за про­фесора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи. Три године касније изабран је за декана Академије. За редовног професора изабран је октобра 2000. године. Оставка на дужност декана факултета уважена је 2009. године. Захваљујући свом научно-педагошком угледу, професор Пузовић биран је на високе функције универзитетских институција: био је пред­седник Савета Православног богословског факултета у Београду (два мандата) и Управног одбора Православног богословског фа­култета у Фочи, члан Већа научних области хуманистичких наука Универзитета у Београду, Већа научних области биотехничких наука Универзитета у Београду, Већа хуманистичких наука Универзите­та у Источном Сарајеву и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. За иностраног члана АНУРС-а изабран је 4. децембра 2015. године. Године 2010. године написао је илустровану монографију Српска патријашија, написана на 633 странице, која је штампана на српском и енглеском језику. Благослов за изадвање и штампање дао је и Патријарх српски г. Иринеј. У децембру 2014. године, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена је књига Прилози са историју Српске Православне Цркве, аутора протојереја-ставрофора Предрага Пузовића. Поред већ поменуте илустроване монографије, написао је још низ илустрованих наслова. Један од њих је и Учешће свештенства у Првом српском устанку. Избор из библиографије: Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Епархије Српске Православне Цркве у расејању, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Ниш: Византијско огледало. Раскол у Српској Православној Цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник. Српска Православна Црква: Прилози за историју. Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. Кратка историја Српске Православне Цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Сарајевска богословија 1882-2002. Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког. Зворничка епархија. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Фоча: Православни богословски факултет Светог Василија Острошког. Српска патријаршија: Историја Српске Православне Цркве. Нови Сад: Православна реч. Рад Светог Архијерејског Сабора 1947. године. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Улога свештенства у Балканским ратовима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Последњи дани патријарха Варнаве. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Рад митрополита Павла Ненадовића на просвећивању свештенства и народа (Work of the Metropolitan Pavle Nenadović on the education of priesthood and common people)”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013. Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. Рад митрополита Павла Ненадовића на завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Стотину осамдесет година Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква и балкански ратови (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Први балкански рат 1912-1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата (The suffering of the priests of the Serbian Orthodox Church in Bosnia and Herzegovina during the First World War)”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника из Епархије горњокарловачке током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Извор: Српска Православна Црква

Поводом прослављања Дана породице, љубави и верности, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 9. јула 2018. године Руски дом у Београду где су му срдачну добродошлицу пожелели протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Светотројичиног храма Подворја Руске Православне Цркве, и гђа Надежда Кушћенкова, директор Руског дома. После кратког пријема у свечаном салону, где је срдачним разговорима присуствовао и амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин, Свјатјејши је са пратњом и домаћинима прешао у свечану салу Руског дома. У пратњи Његове Светости били су Епископ ремезјански Стефан (Шарић), викар Патријарха српског; протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Његове Светости; г. Дејан Накић, директор Производног завода Архиепископије београдско-карловачке, и г. Владимир Јелић, управник Патријаршијског двора. На почетку свечаности, предстојатељ Српске Цркве речима захвалности обратио се руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације гђи Елеонори Митрофановој: -Ми смо дубоко захвални гђи Митрофановој на љубави и уважавању нашег народа и наше културе и што вековне односе између Русије и Србије учвршћује својом активношћу и добротом. Један од разлога да Српска Православна Црква додели орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније гђи Митрофановој јесте њен велики допринос у ономе што чини држава Русија - осликавање нашег заветног храма Светог Саве у Београду. Посебан разлог да се гђа Митрофанов одликује високим признањем Српске Цркве свакако јесте и њена велика улога у Унеску да се сачувају српске светиње на Косову и Метохији. Благодарећи њеном залагању наше светиње на Косову и Метохији остале се у надлежности државе Србије и њене културе. Благодарни смо гђи Митрофановој на овом великом делу и ми и наш народ њен труд нећемо никад заборавити. У одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве коју је прочитао протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Синода, наводи се: -Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве гђи Елеонори Валентиновној Митрофановој, руководиоцу „Россотрудничества“ Министарства спољних послова Руске Федерације, уручује се орден Свете царице Милице - Преподобне Евгеније за делатну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу нарочито показану њеним несебичним ангажовањем за очување светиња наше Цркве на Косову и Метохији. Гђа Елеонора Митрофанова је захвалила Српској Православној Цркви на високом одликовању: -Све оно о чему сте Ви, Ваша Светости, говорили дешавало се 2015. године. То је био здружени рад наших дипломата и представника у Унеску. Учинили смо практично немогуће: спречили смо да Косово буде примљено у чланство ове организације и нисмо дозволили прелазак православних светиња на територији Косова и Метохије у туђинске руке. Ми се придржавамо искључиво резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 у којој се експлицитно каже да је Косово и Метохија унутар Републике Србије. Радујем се што је сарадња наших двеју Цркава и представника културе српског и руског народа дала тако диван резултат као што је купола Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Имам част да Вам објавим да ће сарадња бити настављена. -Наше народе повезују православна вера, вишевековно пријатељство и духовне вредности, нагласила је гђа Митрофановна и додала: -Србија је земља у којој се са колена на колено преносе вредности честитости и верности у љубави. Радујем се томе што се међу зидовима нашег културно-научног центра, који је и најстарији центар у нашем систему, дешава велики празнични догађај који обједињава неколико духовних момената и што се Ви, Ваша Светости, данас са нама овде, казала је гђа Митрофановна и пожелела мир породицама у Србији. Свечаном догађају присуствовао је главни руководилац унутрашњег украшавања Спомен-храма Светог Саве на Врачару академик Николај Мухин. На празничној свечаности у Руском дому Његова Светост Патријарх српски Иринеј, директоркa „Россотрудничества“ гђа Елеонора Митрофанова и старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталиј Тарасјев уручили су захвалнице и медаље брачним паровима који су у браку дуже од 25 година. Награђени су: Аћимовић Славољуб и Биљана, Бајић Петар и Бранка, Весић Бранислав и Радица, Гавриловић Миливој и Ина, Драгићевић Момир и Снежана, Ђурковић Љубинко и Зорка, Кнежевић Слободан и Мара, Милић Петар и Марина, Ненадић Никола и Светлана (Валентиновна); Радојевић Милета и Зорка, Радојичић Мирослав и Жељка, протођакон Рапајић Стеван и Спасена, Собакин Андреј Генадијевич и Собакина Олга Викторовна, Стајић Мирко Слободанка, Стојановић Слободан и Миланка, ђакон Танасијевић Драган и Љиљана; Тепавчевић Ратко и Милева, Хаџић Јован и Ана, Чеврљаковић Милета и Невенка (Добричић) и Тепавчевић Ивана са супругом. У уметничком делу програма учествовали су Николај Јерохин из Московског академског музикалног театра; народна уметница из Русије Јерохин Кригина, дечји хор Солнечный зайчик (Сунчани зечић), плесни ансамбл Талија и хор руске цркве Свете Тројице на Ташмајдану, драмски и музички уметници Милош Биковић и Мерима Његомир. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква

Ваша Светости, драги Нам у Господу сабрате, уважени Валерије Аркадијевичу, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, даме и господо, Данас ми је припала велика част да примимо награду Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Ову награду је 2002. године, у време тешко за Српску Православну Цркву и за српски народ, добио из руку блаженопочившег патријарха московског и све Русије Алексија II мој претходник, блажене успомене патријарх Павле. Ову премију не доживљавам као награду намењену мени лично него у њој видим моме срцу драги знак љубави и пажње за цео српски народ. Од свега срца благодарим Повереничком савету и Председнику овога Фонда што су мене сматрали достојним ове награде. То је знак подршке нашем народу и нашој Цркви, која трпи страшна угњетавања на Косову и Метохији и која је принуђена да брани своја вековна права у земљама бивше Југославије зато што вековима сведочи свету свето Православље и остаје непоколебива у вери отаца. Када се налазим у Храму Светога Саве у нашој престоници и гледам куполу украшену мозаиком руских уметника, благодарим Богу што ме је удостојио да сопственим очима видим како се развијају наши блиски братски односи. Могу рећи речима светог јеванђелиста: „Ова је, дакле, радост моја испуњена” (Јн. 3, 30). Лично сам сведок моћнога препорода историјске Русије; видим да се наш народ налази у делатном, живом јединству са руском браћом и руским сестрама. Осећам се сведоком новог доба у нашој историји; искрено се радујем пуној једнодушности и јединомислију наших Цркава и братству наших народа као важној чињеници духовне реалности, као благодатном дејству Духа Светог Утешитеља. Вазљубљени ми сабрате, драга браћо! Данас се мученичка Украјинска Православна Црква – онде где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави богохулством расколникâ, насиљем и крвопролићем. Свима је познат подвиг стотинâ хиљадâ Срба који су се до смрти борили за свето Православље. Због тога мислим да не треба много речи да би се објаснило како се Српска Православна Црква односи према свему ономе што се сада дешава у Украјини. Наш одговор на све то исти је онакав какав су дали наши преци: Српска Православна Црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске Православне Цркве и одлучно осуђује поступке унијатâ и расколникâ, који раздиру хаљину Христову на месту свештене купјељи кијевскога крштења, продајући свој народ непријатељима вере, онима „којима ће крај бити по делима њиховим” (2 Кор. 11, 15). Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској Цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и свему православном свету. Молим се Господу Исусу Христу да укрепи снагу Ваше Светости, да Вас украси дуговечношћу и да прослави дело Руске Православне Цркве у историји светога Православља. Нека се благослов Божји излије на све народе под окриљем Руске Православне Цркве! Нека у украјинску земљу дође мир и слога у истини, нека се обнове стари и саграде нови храмови, нека се испуне верницима који се моле, и нека јединствена Света Русија непоколебиво и снажно настави своју мисију на добро васцелога хришћанскога света! Извор: Српска Православна Црква ДОПУНА: ФОТО-АЛБУМ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: