Претражи Живе Речи Утехе

Сви наши напори да спречимо крвави сценарио по угледу на продају Крајине 1995. године усмерени су на то да сачувамо наш верни народ и светиње на КиМ, нагласио је архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Епископ рашко-призренски Теодосије синоћ је служио у манастиру Драганац код Гњилана трећи по реду Молебан за страдални народ на Косову и Метохији. На платформи испред Храма Св. Архангела Гаврила скупило се свештенство гњиланског архијерејског намесника (од којих је десет свештеника саслуживало Владици) монаси и монахиње из манастира Дечани и око 150 верника. Нажалост, на вернике који живе од буџета Владе Србије вршен је притисак да не присуствују молебану, тако да многи нису могли да да дођу на молитву да не би угрозили своју егзистенцију. На крају молебана Владика Теодосије се обратио народу следећом беседом: „Високопреподобни оче игумане, драга братијо, пречасни и преподобни оци, браћо и сестре, драга децо, Увек са радошћу долазим у овај манастир и Косовско Поморавље, зато што је ово део наше Епархије где се наш народ, и поред толико тешкоћа и невоља одржао и опстао у најтежим временима. Оно што ме увек посебно радује јесте када видим мноштво деце и омладине, што показује да наши људи васпитавају своју децу да своју будућност виде на овим просторима, на којима су одрасли и који су им њихови преци предали, и у аманет оставили. Неки упорно тврде да нема Срба јужно од Ибра, а ја им на то кажем да погледају наше Поморавље. Иако у тешком материјалном стању и неретко на ивици егзистенције, наши људи остају верни своме дому, земљи и светињама. Такође, овде је по многим показатељима и највећи природни прираштај у целом српском народу. Имамо толико многодетних породица, што сведочи да људи овог краја дубоко осећају важност породице, која нас повезује и учвршћује. То истовремено показује да природни прираштај не зависи увек од материјалног благостања. И наша Света Црква је, браћо и сестре, једна велика породица. Господ нас све сабира око Свете Литургије и других Светих тајни, и што више духовно узрастамо, схватамо да морамо да живимо заједно у љубави и слози и тако препознајемо у сваком од нас нашег вечног брата. Господ нас учи да не љубимо само наше ближње, већ и непријатеље наше. Јер, како је и сам на Крсту рекао: Оче, опрости им јер не знају шта чине ( Лк 23.24). Тако је, нажалост, са онима који изгубе веру у Бога и поуздају се у себе или траже себи богове на земљи. Такви, друге не гледају као ближње, као браћу, већ су им блиски само истомишљеници, и нису спремни другоме да опросте. Наша Црква нас учи да нема људи који су зли по себи, јер зло не постоји, као што не постоји ни тама, јер је она само одсуство светлости. Тако је и зло, ништа друго до помрачење ума. Црква нам даје толико много духовних лекова да оздравимо и отворимо наше очи да бисмо угледали светлост и у њој сагледали и себе и све око нас. Зато је покајање наш повратак Богу, отварање затворених очију које полако почињу све да гледају у другој светлости – светлости благодати Божије. Браћо и сестре, да бисмо истрајали у том духовном оздрављењу, потребни су нам пост и молитва. Често напомињемо да пост није само уздржање од хране, већ пре свега отварање целог свог бића за Бога, за ближњег и одвајање од свега онога што нас одвлачи од Бога и љубави према другима. Уздржањем од хране показујемо да не живимо само на биолошком нивоу, него смо, пре свега, чудесни спој видљиве и невидљиве творевине Божије. „Не живи човек о самом хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих“ (Мт. 4, 4). Господ је управо зато и постао човек да би освештао тело и душу човекову и нашу човечју природу нераскидиво повезао са Својом божанском природом, те учинио човека у Христу небоземним бићем. Све наше невоље и тескобе су мале и ништавне, само кад помислимо колико се нама Бог даје у својој неисказаној љубави. Често, гледајући само оно површно, не видимо Божије дарове који су свуда у нама и око нас, и живимо у незахвалности. А љубав према Богу се пре свега огледа у благодарности, као што се љубав према ближњем огледа у милостивости, спремности да одвојимо од свога и пружимо другоме који нема. Зато је и највећа тајна наше Цркве названа Евхаристијом, што и значи Благодарење. Наше Народне кухиње у Косовском Поморављу су најлепши израз те солидарности и љубави многих добрих људи, и домаћих и страних добротвора, који су дали своју лепту да би они којима је потребно добили кору хлеба и изнад свега бригу и утеху да о њима неко мисли и да нису остављени и заборављени. Некада су древни хришћани тако постили, што су у посне дане јели једноставнију храну да би од вишка новца помогли сиромашнима. Зато су пост и милостиња увек били повезани и немају смисла једно без другог. С друге стране, себичност затвара човека у личне интересе. Такви немају осећај за потребе ближњих. Данас живимо у времену када многи моћници не желе да виде потребе свог народа и оно што им је предато на управу доживљавају само као бројке, као парче географске карте. А иза сваког градића и села, живе су породице, људи и деца. Управо је то и разлог зашто је Син Божији, у коме је све и за кога је све створено, дошао у овај свет и постао човек, да би своју љубав посведочио и крсним страдањем. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). Тиме нам даје пример да се љубав не мери само лепим речима и обећањима, већ надасве жртвом, и то жртвом до спремности да пострадамо за своје ближње. Са таквом вером Св. Кнез Лазар ишао је на Косово Поље, спреман да положи своју душу за свој народ, не ради неких пролазних земаљских интереса, већ следујући Христу, Подвигоположнику. Као таквог га је Бог и овенчао венцем своје славе, и као таквог га је народ његов упамтио. Нажалост, у историји је много и оних који нису били као Свети Кнез, који су гледали пре свега земаљско царство и лично богатство. Такви нису спремни да се жртвују за свој народ, већ народ жртвују себи. Хвала Богу, наш верни народ увек је знао да препозна и разликује вукове у јагњећој кожи, разне продавце магле и неиспуњених обећања, и увек се враћао својој Цркви, која је била и остала уз њега. Свештенослужитељи Божји су управо служитељи тајне тог јединства. Отуда Црква никада није могла без народа, јер тамо где нема верног народа нема ни Цркве. Отуда, драга браћо и сестре, и наша стална брига да сачувамо живу Цркву на Косову и Метохији, да охрабримо наш народ да се истинска срећа у животу не мери само материјалним богатством, већ пре свега оним колико смо се охристовили и отворили своје срце за тајну Божије љубави. Зато нам је поред поста, неопходна и молитва, не само као тражење овога или онога од Бога, јер Бог зна унапред шта је нама потребно, већ молитва као стално пребивање у присуству Божијем, молитва као стално сагледавање свега у нама и око нас кроз Христа и тајни његовог Еванђеља. Наша Црква из тог разлога с времена на време позива свој народ на појачану молитву и пост да бисмо отворили своја срца да приме Божију љубав и благодат, која је ту увек пред нама и у нама, само је ми често нисмо свесни, јер трчимо за пролазним богатствима и циљевима. Зато, Господ да вас све укрепи и оснажи, да чувате наше свето Косовско Поморавље, и да не заборавите какве сте претке имали. Сетимо се, на крају, наше Свете новомученице Босиљке из Пасјана која је, иако млада девојка, презрела све земаљско да би задобила небеско и уневестила се самом Христу Господу. Вековима је народ чувао њен спомен, јер народ доноси најбољи суд и најдуже памти. Народно сећање је мерило сваког дела, јер све се пре или касније покаже онаквим какво јесте. Са овог светог места вам поручујем да праштате једни другима и да живите у миру. Чувајте породице и децу и будите храбри као што сте увек до сада били. Бог са својим светим биће уз вас, посебно молитвама Св. новомученице Босиљке, која, уз скуте Пресвете Богородице, бди и моли се за све вас. Господ да нас све сачува и утеши у својој љубави и милосрђу да бисмо и ми са свима светима Њега славили – Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да се новац од прилога које верници остављају у црногорским манастирима не износи из Црне Горе у Србију и да држава Србија помаже СПЦ у Црној Гори. „Не дајемо држави Србији, она нама помаже”, рекао је Митрополит Амфилохије за подгоричке Вијести и додао да Србија помаже градњу саборне цркве у Беранама и да даје помоћ коју Митрополија црногорско-приморскаа тражи и за обнову манастира. Према његовим речима новац који се прикупи од добротворних прилога користи се за обнову Манастира и изградњу Цркава широм Црне Горе и не шаље се у Србију. „Откуд би се обновило 650 храмова у Црној Гори, саградио храм у Подгорици, Бару…Ти који то причају да износимо паре из Црне Горе су људи који само кроз паре гледају свијет и лажу и бога и себе и своју савјест и пљују по својим прецима”, рекао је Митрополит. Он је додао да Српска православна црква од прилога острошких манастира финансира три кухиње за сиротињу у Подгорици, Беранама и Цетињу, а даје и за прогнанике са Косова и Метохије и других крајева, и помаже две породице из Србије. Како је рекао, Борис Тадић у време док је био председник Србије дао је за обнову манастира Бешка у Црној Гори 35.000 евра. Извор: ТВ Храм View full Странице

Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић изјавио је да Српска православна црква на Косову не тражи помоћ од косовске владе, већ да исплати кирију за коришћење објекта у власништву СПЦ у Приштини у којем је смештена косовска Агенција за борбу против корупције. Игуман је за Радио Слободна Европа (РСЕ) рекао да се не ради о тачној суми новца, и да је реч о неплаћеној кирији за злоупотребу коришћења имовине СПЦ у Приштини од стране Агенције за борбу против корупције. "Наша црква је тражила да се за вишегодишње коришћење објекта мора исплатити заостала рента за све претходне године. Косовска влада је пристала да плати негде око 200 и нешто хиљада евра, али остала сума новца није исплаћена. Дакле, реч није о никаквој помоћи Владе Републике Косова већ заправо о ренти због узурпације објекта СПЦ, некадашње црквене школе у којој данас ради Агенција за борбу против корупције", рекао је Сава Јањић. Додао је да је пристанак да се плати један део заосталог новца постигнут захваљујући залагању више амбасада, посебно Амбасаде САД-а. "Договорена је једна сума према тржишним вредностима и, према томе, није реч о никаквом давању новца, није реч о никаквом финансирању од стране Владе Косова, далеко од тога. Јер, Влада Косова познато је никада није финансирала СПЦ на тај начин. Штавише, најновији извештај Стејт департмента о верским правима на Косову управо критикује Владу Косова зато што помаже новчано само Исламску заједницу", навео је Сава Јањић. Тај новац, додао је он, иде цркви на Косову, посебно за помоћ Србима у Приштини, и друге потребе Цркве, хуманитарне природе. Из Владе Косова су за РСЕ рекли да је Влада у потпуности испунила те обавезе. Објекат у којем је Агенција за борбу против корупције катастарски припада Храму Светог Николе у Приштини. Председник Србије Александар Вучић јуче је изјавио да СПЦ на Косову иако неће етничке границе хоће да јој "косовска држава" исплати 650.000 евра. "Неће етничке границе? Али зато хоће да косовска непостојећа држава исплати 650.000 евра за цркву. То хоћемо! Ја нећу пилатовски да перем руке", рекао је Вучић коментаришући изјаву епископа рашко-призренског Теодосија да би подела и размена територија довела до масовног исељавања Срба са југа Косова и страдања вековима старе духовне и културне баштине Срба. http://rs.n1info.com/a407104/Vesti/Sava-Janjic-Ne-trazimo-pomoc-Kosova-vec-isplatu-kirije.html View full Странице

На празник Свете великомученице Ефимије, 24. јула по новом / 11. јула по старом календару, када се одиграла Битка на Мартинићима, Свету Литургију са парастосом у Цркви Светог великомученика и побједоносца Георгија у Мартинићима служио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом. Звучни запис беседе Подсјетивши да данас прослављамо Свету Ефимију, мученике Никодима, Нектарија и многе друге, у литургијској проповиједи владика Амфилохије је казао да су кроз вјекове гоњени и прогоњени Христос и они који су Његови. Нагласио је да је данас најпрогоњенија установа на земаљском шару управо хришћанска црква, и подсјетио на гоњења и страдања хришћана у Сирији, гдје су први ученици Христови добили назив хришћани, затим у Ирану, Азији, Ираку, Авганистану….. Казао је да је велико и страшно гоњење било и код нас од атеиста и нагласио да је то било нарочито изражено у Совјетском Савезу гдје су десетине хиљада епископа, монаха, монахиња и вјерника мученички пострадали на челу са царском породицом Романов. Говорећи о Мартинићкој бици, у којој су 24. јула 1796. године Црногорци и Брђани под вођством Светог Петра Цетињског поразили војску скадарског везира Махмуда Бушатлије, Високпреосвећени је подсјетио на поруку Светога Петра упућену Махмуд паши: Ако је правда на твојој страни, да Бог да, прво зрно мене погодило, ако је правда на нашој страни онда нека Бог пресуди међу нама„. И то се догодило. На Мартинићима гдје се причестила православна војска, Господ је Светог Петра Цетињског удостојио побједе а онда му је у Бој на Крусима, исте те године, донијета глава Махмуд паше Бушатлије, потомка потурченога Станка Црнојевића, сина Ивановог који је добио име Скендербег. По његовом завјештању та глава Махмуд паше Бушатлије се чува и данас се налази у библиотеци Цетињског манастира а у ћивоту, мошти Светог Петра Цетињског кога је Бог прославио. „Ово наше вријеме је посвједочило зашто је он то благословио. Последњи потомак Махмуд паше Бушатлије се вратио Цркви Божјој, крстили смо га на Цетињу прије двије-три године. Враћено му је име Станко Црнојевић“, рекао је Митрополит и истакао да је он био и на рукоположењу Епископа диоклијског Методија. Митрополит је благословио Удружење грађана и поштовалаца Бјелопавлића „Бијели Павле“ које сваке године организује обиљежавање годишњице Мартинићке битке. Истакао је да су мјеста где је канула крв мученичка освештана и да је у Бици на Мартинићима канула крв мученика-страдалника. Високопреосвећни је подсјетио да се Битка на Мартинићима одиграла 11. јула по старом календару а не по новом, на чему инсистира актуелна власт и изразио наду да ће се локална, даниловградска управа вратити том правом дану. „Добро је што они то прослављају, али није добро што се дијеле од браће своје. Ово мјесто не смије да дијели браћу, оно их је кроз вјекове од Светога Петра и његовог благослова обједињавало. И данас треба да смо заједно, као браћа а не да се одвајамо од живог вјековног предања. Црква наставља да одржава то предање, памћење ових великих догађаја у нашој историји на Мартинићима и Крусима и у исто вријеме да сабира сав народ да будемо сви једно и заједно“, истакао је Архиепископ цетињски и додао да ћемо сви бити заједно када се вратимо Светом крштењу и Духу Светоме. „Битно је да будемо хришћани да примимо Духа Светога који обједињује. То је јединство које је вјечно, које на земљи само почиње. То је оно што је утемељио овдје и на овом мјесту и Свети Петар Цетињски својом жртвом“, казао је владика. Након Литургије Митрополит је служио парастос и помен пострадалим за крст часни и слободу златну на Мартинићима а послије тога је освештан и пререзан славски колач. Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског одликовао супружнике Вукосава и Милосаву Шћепановић, родитеље деветоро дјеце из Дечана, настањене у Бјеопавлићима. Казао је да је наш народ запамтио и кроз вјекове прослављао Мајку Југовића и девет Југовића а кроз њих и преко њих су благословене све оне мајке које рађају: „Црква благосиља рађање и зато и благосиља породице, мајке- наследнице Мајке Југовића које рађају дјецу.“ У склопу обиљежавања годишњице Мартинићке битке у Спомен дому на Пиштету одржава се и округли сто посвећен славном боју у Мартинићима и у њему учествују: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, академик Зоран Лакић, Предраг Вукић, Мирослав Додеровић, Перо Радоњић, Миљан Станишић, Веселин-Кејо Перовић, Будимир Алексић, Будимир Дубак и Перивоје Поповић.. Организатор скупа је Удружење грађана и поштовалаца Бјелопавлића „Бијели Павле“ Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

-Јерођакон Владимир (Палибрк) рукоположен у свештени чин јеромонаха- Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије, служио је са свештенством Свету архијерејску Литургију на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, у суботу 7. јула 2018. љета Господњег, у острошком скиту Јован Долу код Никшића. Звучни запис литургијске беседе Митрополита Амфилохија Звучни запис беседе Митрополита Амфилохија изговорене на манастирском гробљу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Поводом Ивањдана, који је уједно и храмовна слава цркве посвећене Рођењу Светог Јована, у острошком скиту сабрао се велики број монаштва и вјерника, а Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су архимандрит Хризостом игуман манастира Режевића, јеромонаси Климент из манастира Прасквице и Јеротеј сабрат острошке обитељи, свештеници из Никшића протојереј Миодраг Тодоровић и јереји Жељко Ројевић и Никола Зечевић и сабраћа острошке обитељи јерођакони Атанасије, Роман и Владимир Палибрк, кога је Митрополит Амфилохије током богослужења рукопроизвео у чин јеромонаха. Одговарала је острошка братија, а након читања зачала из Светог Јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете сабранима се ријечима празничне бесједе обратио Митрополит Амфилохије. Човјек је рођен да буде носилац и свједок божанске свјетлости, а сви свети пророци су свједоци божанске свјетлости, казао је Митрополит. -Један од најдивнијих свједока те свјетлости и претеча те свјелости је Свети Јован Крститељ и Претеча, чије рођење ми данас прослављамо. Он је онај који је посвједочио и који свједочи Христа Бога као вјечну и непролазну свјетлост испуњен Духа Светога, како каже Свети јеванђелист, од утробе матере своје – подсјетио је Митрополит Амфилохије. Додао је да је Свети Јован Крститељ већ у мајчиној утроби посвједочио Господа. -То је оно што је посвједочило да је он заиста Његов Претеча који припрема већ од свог чудесног рођења, долазак Бога у овај свијет. Највећи рођени од жене, Јован Крститељ, сасуд божанске благодати, пустињски сасуд, који се хранио дивљим медом, али и Духом Светим животворним и свједочио Бога Живог – казао је Митрополит и додао да је Свети Јован Крститељ који је свим својим дјелима и својом мученичком смрћу био Претеча Христов и најавио Христов долазак, Његово страдање, али и васкрсење. Бројно монаштво и вјерни народ који посте Петровдански пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће, са посебну радост сабрању дало је присуство великог броја дјеце. По одслуженој Литургији храм Рођења СветогЈована Крститеља опходила је свечана и молитвена литија током које су читана зачала из Светог Јеванђеља, након чега је Митрополит Амфилохије благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара. Молитвени ход обишао је и манастирско горбље гдје почивају земни остаци острошких служитеља и ктитора Јован Дола чланова породице Никчевић, гдје је одслужен помен на гробу некадашњегигумана острошког блаженог спомена архимандрита Лазара Аџића. Митрополит Амфилохије је након помена казао да су они чији земни остаци почивају на манастирском гробљу уградили себе у дивну светињу и самим тим себе припремили за Царство Небеско. -Кад дође вријеме, Бог призива оне који су му угодили, а њих је призвао на овом предивном мјесту, благодарећи братству Никчевића, нашем оцу Радомиру и његовим сродницима, који су на светињу на гробовима својих предака приложили острошкој светињи. Овако како цвјета цвијеће на гробовима Никчевића, братије и оца Лазара, нека њихове душе цвјетају у Царству Божијем – казао је Митрополит Амфилохије. Бог неке узима и уграђује у небески Јерусалим, а друге на њихово мјесто поставља, казо је Митрополит и додао да је од данас острошка обитељ богатија за новорукоположеног јеромонаха Владимира. -Он је од данас призван да стоји пред Престолом Божијим,силно и са страхом Божијим, да проповиједа ЈеванђељеХристово о Царству Небеском, да благовијести и свештенодејствује ријеч истине, да обавља свештене радње и свете Божије тајне. Нека би га Господ укријепио да буде исуњен ревношћу каквом је био испуњен Свети Василије и сви они који су се подвизавали у острошкој светињи од њега, па до оца Лазара – рекао је Митрополит Амфилохије. Сабранима је на присуству заблагодарио о. Сергије који их је позвао да славље наставе у манастирској трпезарији, гдје је уз славски трпезу хришћанске љубави настављена прослава Ивањдана у Јован Долу. Извор: Манастир Острог View full Странице

У суботу, 19. маја 2018. године, муслимански терористи су извршили напад на православни храм Светог архангела Михаила у граду Грозном у Чеченији. У нападу су погинула два полицајца и један парохијан храма, док су два позорника рањена, а сва четворица нападача ликвидирана. Пред вама је разговор са свештеником те цркве Сергијем Абасовим. То је требало да буде дан крштења полицајаца рањених у нападу Једног од рањених припадника полиције сам крстио управо тог дана када је извршен напад на храм, истини за вољу у болници. Раба Божијег Владимира. Одмах након Светог Кршења, наравно, он се причестио Светим Христовим Тајнама. Задивљујуће је то да претходног дана раб Божији Владимир није ништа окусио. Ради се о томе да су управо на суботу полицајци и требали да приме тајинство Светог Крштења, – и преживли су напад управо они који су се припремали за Крштење. Договорили смо се да ће бити крштени после вечерње службе... У болници сам над Владимиром извршио мали чин Крштења. Новопокрштени хришћанин је рекао да ће се сигурно вратити у цркву како би довршио чин у потпуности. Рекао је да се тог судбоносног дана двапут поново родио: преживео је напад и примио дуго очекивано Крштење. Другог рањеника су одвели на сложну операцију – мислио сам да га крстим у следећих неколико дана. Сада његов живот више није у опасности. Баш сада када сте ме назвали да вам дам интервју су ме звали из полицијске станице и саопштили ми његово стање. Један од убијених позорника Владимир Горсков је био крштен, а други Кајрат Рахметов је, колико ми је познато, муслиман. Сви полицајци у нашем граду су сјајни момци. Са свима сам у добрим односима, заједно смо пили чај, разговарали. Сви су јако предусретљиви. Увек су нам помагали у свему. Када нам шаљу патролу да обезбеђује храм, обично ми неко од позорника приђе и пита: – Када могу да се исповедим и причестим? Дешава се да и тако кажу: – Наш посао је баш напоран, никако немамо времена да зађемо у храм, а овде нам је Сам Господ дао прилику да служимо при цркви! Оче, како само желим да се исповедим и причестим! А остали се, по правилу, угледају на свог друга и сами почињу да обраћају пажњу на богослужење, посматрају парохијане, који у храм улазе понекад намргођени, оптерећени животним мукама, невољама, а из њега излазе спокојни и просто срећни! Тако момци из полиције све посматрају, слушају, после ме нешто приупитају, док идем да служим или се враћам из храма. Делио сам им и црквене књиге. Понекад смо их заједно читали, причали о њима, док смо седели у трпезарији за чајем. После приметиш како већ почињу да ти постављају питања на основу тога што су прочитали. Тако је и настрадали Владимир Горсков, приметио сам, већ почео да залази у храм. За време богослужења су увек дежурали на територији поред храма, али сам њега већ спазио у цркви када је био слободан од патролирања... А двоје његових колега су се спремали за крштење. Већ су и крстове купили да их носе око врата. Питали су: – Које је најбоље време да дођемо? – Хајде, – рекао сам им, – у суботу после вечерње службе. Затворићу капије храма, да не бисте морали да патролирате и тада ћемо провести крштење. Било им је веома драго и једва су чекали тај догађај. И ето иде служба, почео је полијелеј... И зачули су се пуцњи. Двојица полицајаца су на месту погинула. – Све разумем, – рекао ми је један од преживелих позорника после овог немилог догађаја, – само не разумем зашто су моји другови, који су вршили своју дужност на месту које чува Бог, на територији храма, морали да погину?! – Господ их је позвао Себи на том светом месту. Док су вршили своју службену дужност, штитећи друге, положоли су, по заповести, душе своје за пријатеље своје (в. Јн. 15:13). Нема љубави веће од те... А ђаво – он се бори управо тамо где му пружају највећи отпор: физички напада то место где му наносе највеће духовне поразе и лишавају га моћи да усмрћује душе људи. Артур-Артемије је погинуо са бројаницом у рукама Терористи су имали намеру да убију све вернике у храму. Зато су покушали да се пробију у цркву. Док ми нисмо успели да затворимо врата храма, убице су већ смртно раниле у срце једног нашег парохијана. У свету су га звали Артур, у Крштењу – раб Божији Артемије. Он је родом из Узбекистана. Причао је да је дошао у Грозни у потрази за својом децом. Више ништа није говорио о себи. Проводио је читаве дане у храму, читао Свето Писмо, молио се по бројници. Када су га убили држао је бројаницу у рукама... Представио се у Господу са именом Христовим на уснама. Исповедио се. Колико се сећам, последњи пут се причестио на Вознесење Господње. Парохијани су, разуме се, то што се десило тешко поднели: некоме је пало на памет да разори наш свет. – Преживели смо два Чеченска рата, тешко нас је заплашити, – говоре људи. Терористи покушавају да посеју страх и панику, а Господ нас – то је очигледно – не оставља, већ нас оснажује. Узима Себи оне којима пружа вечну милост због мученичког страдања. Саборно се молимо за погинуле. У недељу нам је дошао архиепископ Махачкалински и Грозњенски Варлам и началствовао је литургијом. У храму се окупило јако пуно народа, упркос непријатељу који је покушао да га застраши! Читане су посебне јектеније за упокој убијених, а такође и за здравље рањених. Сви се молимо и за сроднике оних који су настрадали. Бићемо захвални на молитвеној подршци свих који читају ове редове. Сутра, трећег дана после напада, владика ће опет доћи у наш храм Архангела Михаила да служи панихиду, а увече свеноћно бденије. Убијене полицајце Владимира Горскова и Кајрата Рахметова, који су били распоређени у Грозном, већ су вратили у њихову родну Саратовску област. Тамо ће бити сахрањени. Убијеног парохијана Артемија сахранићемо у Грозном. Дошао је овде трагајући за својом децом, можда ће по молитвама верника, његова деца коначно пронаћи свог оца. А када сазнају како је погинуо, они ће се опаметити, и ако Бог да, једног ће се дана сви заједно срести у вечности. На тој служби се коначно причестио наш доктор Фјодор Напољников Тај дан је био обележен и другим знамењима. Уверен сам да терористи не бирају жртве, већ Господ бира Своје мученике! За време напада рањен је доктор Фјодор Напољников. Он је начелник одељења дечије хирургије и урологије у нашој градској болници. То је човек који је цео свој живот посветио помоћи другима. Недељу дана пре напада нас двојица смо почели пуно да разговарамо. Он се отворено окренуо ка благодати црквених тајинстава. Распитивао се о исповести, причешћу. Желео је да се припреми што боље. Сећам се да је дан пре трагедије дошао у цркву како би ме нашао – посматрао сам га, био је обузет неком непојмљивом радошћу, његово лице је буквално сијало. У древним књигама читамо о мученицима који су ишли да пострадају за Христа. Али они су знали шта их чека, а раб Божији Фјодор ми је тада једноставно рекао како жели да се што брже исповеди и причести! – Када то могу да урадим? – питао је с нестрпљењем. Десило се да пред Вазнесење није постио три дана, па иако сам му рекао: «Свеједно је празник... Можеш и да се причестиш», – он је свеједно желео да пости пред Причешће. Тада смо решили да ће постити петак и суботу, како би се причестио у недељу на литургији. – Осим ако хоћеш неки други дан, држаћемо вечерњу службу у понедељак, а на Светог Николу биће литургија... – изустио сам... – Не, не, бићу у суботу на вечерњој служби да се опет све не одложи. Причешће, – рекао је он и сабравши се додао – Јел може? – Бог те благословио, – одговорио сам. У суботу је дошао у цркву пре свих. Пола сата пре службе већ је ишао од иконе до иконе, молио се. Када сам изашао на полијелеј и спремио се већ за помазање после читања Јеванђеља, он је, сећам се, стајао посред храма... Док сам себе помазивао већ сам чуо прве пуцњеве у порти. Моја попадија је истог часа истрчала из храма, јер су нас деца замолила да их пустимо да иду кући пре само неколико минута... Наша кућа се налази поред храма. Попадија је потрчала... У том тренутку су кроз отворена врата већ били видни терористи. Кренули су право у цркву. Повикао сам да се затворе врата. Они који су били у близини похитали су да их затворе, иако смо, морам да признам, морали да их држимо сви заједно јер брава није тако чврста. А споља су разбојници већ покушали да пробију врата. Пошто их је било неколико, један од њих је почео да ломи прозоре и пуца кроз стакла. Док сам подупирао главна врата, пришао ми је раб Божији Фјодор, доктор, и рекао: – Оче, ја ћу држати ова врата, ви проверите остала. Потрчао сам да проверим врата близу олтара, успут нисам могао, а да не бацим поглед на један од већ разбијених прозора. Видео сам да је троје моје деце истрчало из куће када су чули пуцње... Кроз прозор сам викнуо да се врате назад у кућу. Чим су чули мој глас одмах су ме послушали. Могуће да их нападачи једноставно нису приметили. Запуцали су у правцу моје жене која се запутила да помогне деци... Успела је да утрчи у трпезарију... Ја сам се, наравно, у тим тренуцима молио, као никад у животу! И сетио сам се да један од улаза из трпезарије води у подрум, а то је освештано место – тамо смо за време Чеченских ратова служили литургију. Касније је та кућа била срушена, али је подрум остао. Тамо смо наставили да служимо молебане. После рата над тим подрумом смо изградили трпезарију. Пред очима су ми пролетели недавни догађаји: сетио сам се, како сам затворио врата од трпезарије са друге стране... Слава Богу! Јер је један од терориста, видевши како се попадија бежећи кроз порту скрила у трпезарији, почео да пуца баш у та друга врата. После је тамо било нађено много испаљених метака. Изрешетани су били цео зид и врата. Када је тај разбојник успео да се пробије унутра, попадија се већ скрила под степеницама које су водиле у подрум... Ипак су терористи у највећој мери били усредсређени да провале у храм. Ломили су прозоре да би кроз њих бацили боце са запаљивим средствима и димне бакље. Пуцали су у прозоре и у улазна врата. Доктор Фјодор је био рањен на неколико места: у пределу плућа, руку, ногу. Управо сам пред тим вратима, која он више није могао да држи, а у која су наставили да пуцају, клекнуо над њим, покрио га епитрахиљем, прочитао молитву и причестио га Даровима. Толико је хтео да се причести! Тада нисмо знали ко ће од нас преживети, а ко не... Његове ране су биле такве да му не би било спаса, да млади из нашег храма нису одмах позвали хитну помоћ и да она није стигла изузетно брзо, или да полиција није за тако кратко време успела да ликвидира све терористе. Минути су били у питању. Али Господ је све уредио тако да је доктор, који је толико стремио Његовим Светим Тајнама, преживео. Причасника Фјодора су успешно оперисали. Његово стање је стабилно, како кажу лекари. Указала су нам се чуда да би наша вера ојачала Већину метака, који су били намењени верницима, примиле су на себе иконе светих. Једна од првих која је пострадала била је икона Царских мученика. Својим очима сам видео како је метак прошао кроз врата, пролетео кроз целу цркву и погодио икону посвећену Чуду Архангела Михаила у Хони. Одмах затим је исту икону погодио још један метак. Али никоме није јасно како се први метак који је успео да погоди храм на икони забио на то место, а други метак који је погодио лик Архангела није оставио скоро ни трага, већ је рикошетирао. Архангел је остао непобедив! Такође је један од метака погодио икону Пресвете Богородице у црквеној продавници, успео да пробије стакло трона за икону и оквир иконе, али није ни дотакао сам образ Богородице! Ето таква нам је чудеса послао Господ да укрепи нашу веру. Извор: Православие.ру View full Странице

У пету недељу Часног поста, 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у порти Световрачевског храма у Футогу, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов,архијерејски намесник новосадски први је одржао предавање на тему: „Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој“. Ово је било последње предавање у оквиру пролећног семестра, које је организовано и реализовано у току Васкршњег поста. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе View full Странице

BLI Shqip – Економија ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ је већ формирана! 8. фебруара 2018. Последње четири године пројекат BLI Shqip у преводу КУПУЈ АЛБАНСКО дошао у је у финалну фазу. Уједињење свег албанског тржишта и производње, под покровитељством Тиране, постигнуто је готово неприметно од стране суседа. Формирањем „албанске економске зоне“ заокружена је економија Велике Албаније. Прошле године су се окупили министри Албаније, Косова и Македоније у Шенђину, заједно са бизнисменима и албанским произвођачима, те договорили формирање заједничког албанског тржишта. Иза оскудних изјава о овом економском форуму скрива се нешто веће. Министри су потписали документ о оснивању Форума. Очигледно је да се оснивање овог форума или албанске зоне економске сарадње одвија у великој брзини. Дипломатски извори тврде да је оснивање економског форума само врх леденог брега и да се ускоро могу очекивати и други кораци ка уједињењу албанске етничког и језичког простора. Цео пројекат иде под слоганом „Купуј албанско“ („БЛИ Шкип“). Форум је нагласио да ће се „промовисати предузетништво и производња на албанским територијама“. То просто значи тихи бојкот роба и услуга суседних народа на чијим територијама, тј. државама ће деловати овај форум. Након укључења Македоније у НАТО, практично ће бити створена Велика Албанија, која сада има јединствену економску политику на свим „албанским територијама“ а под НАТО ће свакако сви Албанци живети на истом политичком и безбедносном простору. Пројекат стварања Велике Албаније се одвија у фазама, поступно, пред очима албанских суседа, чије територије су предмет аспирације овог пројекта! Vidovdan

Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари – а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега – добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни. И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране. За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру! На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци – ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве – јављати и показивати Себе у свом правом издању. Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо „савремена“ Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло. Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас. Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили. Веома је утицало на мене када сам видео – и сада видим – да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим „религиозне“ људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота. Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово – биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе. Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, „служили“ су људима као духовна храна. Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање. И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи. Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило. Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице… А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити! Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога – историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства. Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и „не схватају ни речи“, а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори. И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени – сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи. Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса. Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо. И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда – и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити. Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако. За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем – најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже. Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Превод са руског Станоје Станковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 28. јануара са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог великомученика Димитрија Солунског у Колашину. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да се, попут Христових ученика, око Господа већ преко двије хиљаде година окупљају хришћани, а посебно дјеца. Звучни запис беседе „Ми и прослављамо управо ту и такву дјецу, Божју дјецу, какав је био и наш отац Свети Сава, који је још као мали заволио Господа и који је из те љубави према Господу оставио царски двор и отишао за Њим“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да се Светио Сава највише прославља у Црној Гори. „Овдје има и оних који имају пост Светога Саве. На Дурмитору има оних који су Светога Саву прослављају као породичну крсну славу. А посебно је Свети Сава школска слава, био и остао. Нажалост, овдје код нас у Црној Гори су послије Другог свјетског рата забранили Светог Саву као школску славу, па су намјесто Светог Саве увели Јосипа Броза и његове следбенике које и дан-данас по школама прослављају. Али ми настављамо да славимо најбољега из нашега рода – Светога Саву и учимо се да идемо оним путем којим је он ходиоп“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика је рекао да је у Колашину посебно потребно поменути Патријарха Гаврила Дожића, исповједника Цркве Божије. „Бојим се да ми понекад њега заборављамо. А он је наследник Светога Саве, једини одавде из овога краја, од Роваца и двије Мораче и из Колашина. Још овдје му нијесу дали ни улицу. А прва улица у Колашину треба да буде патријарха Гаврила Дожића. А биће, ако Бог да, кад мало и ми духовно сазримо… Патријарх Гаврило је једна изузетна личност у историји нашег народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су дјеца полазници вјеронауке при овом храму извела светосавски програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Не умем да гледам Господе - шта желиш да видиш? Не умем да се молим Господе - којом речју желиш да ме купиш? Не умем да плачем - зашто би плакао? Да бих окајао грехе пред Тобом - Ја мислим да је за почетак промена довољна. Како да те нађем, Господе? - Тражи ме на оном месту где би требало највише да обитаваш, у срцу свом. Које је моје срце? - Глас вапијућег у пустињи. Зашто се бојим, Господе? - Бојиш ли се? Требало би да се бојим. - Ништа не би требало. Погубим се од твоје способности да будеш неутралан. - Да ли желиш да ропћем над тобом? Желим љубав, Господе! - Много штошта данас називате љубављу. А љубав је оно што јесте. Како да је спознам? - Почни од себе и сопствене душе. Упознајте се прво ви. Немам времена толико. - Време је вечност. Не упадај у замке. Како да то разумем? - Тиме што ћеш гледати у вечност пред свако учињено дело. Шта ако нисам способан? - шта ако јеси? Да ли сам ти тежак, Господе? - Тежина за мене не постоји. Постоји глас. Који је то глас? - Вапај душе која се мени предаје. Како да се спустим у срце? - За почетак буди ту где јеси. Где сам ја Господе? - Видим таласе који те односе куд им је воља, а видим и тебе који мислиш да си фантастичан сурфер. Бојим се да не знам како. - Бојим се да ниси спреман да се потрудиш. Зашто ниси опасан? - Ја сам који јесам, ма шта ти мислио или веровао. Зар ниси савршени отац? - Савршени отац милује дете из перспективе вечности. Ја сам заробљен овде. - Заробљен си докле верујеш да јеси. Чиним лоше себи. - Не верујеш ми да допуштам добро за тебе. Како да научим? - Пусти. Не учи, само пусти. Тешко ми је да пустим, остаћу без ичега онда. - Истина је, али ни не сумњаш шта ћеш тек онда добити. Зашто људи нису фини? - Не засмејавај ме. Као да знаш шта је финоћа. Сваки микрокосмос чини свој универзум. Тако велики, а тако мали… - и тако несвесни… Како да поступамо, Господе? - за почетак слушајте. Слушај. Срце? - Брзо учиш, а брзо и заборављаш. Али, не знам како да слушам своје срце! - Не знаш, или нећеш? Онда бих био груб понекад? - можда би само био искрен? Да ли је у реду бити груб и искрен? - Искреност није зло. Оно што је добро не може да повреди, иако може свакојако деловати у једном тренутку. Како да будем храбар? - Буди. Говори истину. И мање говори. Повређен сам… - умеш и да повредиш. Тужан сам… - умеш и да растужиш. Ја то чиним фино! - то не мења чињеницу да си повредио и растужио. Осећам се лоше због свега тога. - Дражи ти је тренутак од вечности, па себе заробљаваш у моментима који су пролазни. Подсећају ме на те моменте. - подсећаш и ти. Оног момента када будеш престао, престаће и они да важе. Јесам ли многе повредио Господе? - Одавно не говорим, већ чиним да сам прогледаш. Питај своје срце. Зашто мислим да већ сам знаш одговор? Као да разговарам са својим огледалом. - Ти би да видиш светлост? Бих. Али је се и бојим. - Кад будеш био спреман. Ниси спреман да се мењаш. И даље не пушташ грех. Да ли те ја тиме растужујем? - Као оца, жао ми је да вас гледам како се мучите у сопственим замкама, али знам да је то тренутно. Пада киша напољу. - киша је добра. Да ли си строг? - да ли ти је лакше да грешиш ако знаш да сам строг? Не. - онда нисам. А ако јесте? - онда и даље нисам. Зашто? - Зато што верујеш да је казна тренутак и да ће све бити боље после ње. А ниси свестан да свака грешка може да те одвоји од Мене и мог погледа. Да ли те ја познајем Господе? - твоје срце ме зна. Обрати се њему. Све то звучи помало мистички и метафизички. Како да знам шта је то ”моје срце”? - Људи из сопствене потребе да не чују своју савест измислише многе науке и несигурности. А заправо је ствар врло једноставна. Глас вапијућег у пустињи. Ја говорим одавно. Научи ме да чујем Господе! - Јеси ли спреман да послушаш, након што чујеш? Опрости ми! - Дете моје… ја сам рад да све опростим, у то не сумњај, али буди спреман да чујеш и послушаш. То је основа нашег односа. И твоје слободне воље која бира Мој глас да чује.

Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице

Књижевник Мухарем Баздуљ за "Новости" О национализмима, Косову и Метохији, интересима великих сила на Балкану, заштити нашег писма... ПОСЛЕ распада СФРЈ, елите у новонасталим државама нису успеле да успоставе ниједну алтернативу осим националне. Национализам је у овом делу Балкана константа већ 30 и више година. Истовремено, не треба се заваравати, није то само наша особина. Национализам постоји и у Западној Европи и у другим земљама. Оно чему ми треба суштински да тежимо је избегавање насиља у најширем смислу као политичке праксе. Говори овако, у интервјуу за "Новости", књижевник Мухарем Баздуљ (40). Овај аналитичар, са травничком крштеницом, дипломом из Сарајева Филозофског факултета и београдском адресом, који врло често ускомеша страсти на свим странама постјугословенског региона, сматра да, ако се људи и боре за националистичке циљеве, они као такви нису нелегитимни. - Докле год се за своје политичке циљеве боре демократским средствима, то је у реду. Мислим да је ту важно поставити једну врсту ситуације у којој ће се насиље и радикализам одбацити као политичке опције. * Имате ли визију расплета "балканског политичког чвора" у којем се Србији и Македонији прети "великом Албанијом", а стижу и све отвореније претње тзв. Исламске државе? - То је, по мом мишљењу, резултат велике збуњености на глобалном нивоу. Ми, на југо-простору, са завршетком свих сукоба, имали смо идеју да ће уласком читавог овог простора у Европску унију та напетост да ослаби. Чланство у ЕУ није изгледало претерано далеко и људи су се уздали у то. Ето, Србија је успела да постане кандидат и да отпочне преговоре, али због "брегзита" и због тога што се ЕУ у последње време све више бави собом, та преспектива се чини све мање реалном, рецимо у идућих пет година. Још је на дугом штапу. * Шта би нама било најбоље да чинимо док се ЕУ бави сопственим проблемима? - Ова прича о царинској унији, која се, не чекајући ЕУ али и даље се надајући пуноправном чланству, у последње време завртела на овом нашем простору, чини ми се добром. Из перспективе коментатора и посматрача без стварне политичке моћи, ја не бих одбацивао као идеју не само царинску, него и монетарну унију. Стварање једне врсте потпуно заједничког економског простора на којем би доминантна земља била Србија било би добро економско решење. * Како видите расплет ситуације у вези са Косовом и Метохијом? - Проглашење независности КиМ било је потпуно у супротности са међународним правом и апсурдно је од Србије очекивати да она каже "да, узмите нам ову територију". Мислим да ће ту морати да дође до решења типа две Немачке или као што је Кина имала са Хонгконгом, а то је нека врста преседана да се де факто призна стање на терену, а де јуре да се Србији остави право да тај део територије сматра својом. Због целог низа историјских и других околности тешко је замислити да би неки српски политичар био спреман да направи ту врсту "реза" и да призна независност Косова. * Европа се мање-више прави да не чује ратнохушкачке изјаве албанских вођа са Космета... - Био је занимљив разговор Вучића и Хана, недавно у Београду, када је Хан рекао да су изјаве Харадинаја последица предизборне кампање, а Вучић казао да то није само у питању предизборна кампања. Наравно, ако људи у Србији осете да у Бриселу постоје различити аршини, да се изјаве из Београда осуђују јаче него изјаве из Приштине, то у Србији мора да изазове једну врсту револта. Али, када се гледа политика, увек је здравије доносити одлуке на нивоу рационалног елемента него на основу сентименталности. * Све више аналитичара сматра да ће тзв. балканско питање компромисом решити Путин, Трамп и Кина... - Балкан је почетком 21. века био виђен као европска зона интереса. Падом снаге ЕУ у тај простор је ушао руски, кинески, па и турски утицај, и ту се сада више играча бори за неку врсту симболичне хегемоније на Балкану. Али мени се чини да је географија судбина. Када погледате да су Грчка, Бугарска и Румунија с једне, и Хрватска с друге стране већ пуноправне чланице ЕУ, а сада је и Црна Гора ушла у НАТО, видите да је овај простор који данас обично зову Западним Балканом потпуно окружен. Зато је Европској унији, док је била јача, страшно било важно да изван логике стандарда прими Румунију и Бугарску, управо да би одсекла тај део од Русије. Мислим да, ипак, наш део Балкана остаје првенствено нека врста европског полигона и европског игралишта. * Али све више и друге силе показују свој интерес за овај регион... - То је последица грешке коју је ЕУ начинила коцкајући се у Украјини и Грузији, где су им шансе биле мање. Ту је ЕУ изгубила моментум да, рецимо 2010, ситуацију на Балкану релативно једноставно реши. * Ових дана се у Србији покреће акција заштите српског језика и писма.... - Можда ће то некоме опет зазвучати јеретички, мислим да ћирилицу треба законски заштитити, а не мислим да је ћирилица искључиво ствар српске културе и српске традиције. Ћирилица је културно благо свих јужнословенских народа изузев евентуално Словенаца. Ћирилицу би требало да баштине и Хрвати и Бошњаци преко разних споменика своје традиције. Јасно је да постоји тенденција потискивања ћирилице и у самој Србији. Довољно је проћи улицом, погледати натписе. Ћирилици је заштита неопходна. * Многи на постјугословенском простору не гледају благонаклоно ни на то што као човек бошњачког идентитета пишете на српском језику... - Од назива језика чије је најтачније лингвистичко име било "српскохрватски", у једном моменту су све политичке елите јужнословенских народа одустале и почеле да користе друга имена, првенствено везана за нацију. За мене је то врло једноставна ствар - ако одустанемо од имена "српскохрватски", онда име "српски" има најјачу традицију, има највећи број говорника на овом простору и то име је свакако легитимније од других назива. http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:671039-Muharem-Bazdulj-Cirilica-nije-samo-srpska-vec-blago-svih-nas