Претражи Живе Речи Утехе

Горан Станчевић је мој другар. Из авијације. Хеликоптераш човек. У РВ га сви знају по надимку Сова. Горан се већ неколико година бави дроновима. Што би рекли, "најјачи" је (или један од) у Србији у тој ваздухопловној делатности. И направио је ловца на дронове... Није Супермен, а није ни птица, већ српски ловац дронова Леонарда да Винчија су инспирисале да осмисли једрилицу, браћу Рајт авион, а Горана Станчевића, који ради на батајничком војном аеродрому, да направи ловца дронова, који би могао да служи и војсци и цивилима. Лети као птица: брзином до 65 километара на сат и на висини од 500 метара. Изумитељ дрон-ловца је Горан Станчевић, припадник хеликоптерске ескадриле Војске Србије. Припремила Јелена Николић „Идеја је настала за време вежби 2017. године када је била промоција војске, где сам увидео да уз све оно што војска има да нема адекватну заштиту од дронова, од напада из ваздуха на важне државне личности“, објашњава Станчевић. Горан је свој патент пажљиво креирао. Његов дрон другачији је по томе што истовремено може да избаци и до 10 мрежа „Први који сам као прототип направио био је пре годину и по дана. Толико ми је било потребно да усагласим углове, цеви, и да направим мрежу која ће да склони оно из ваздушног простора што треба да склони“, каже Горан. Ова паметна справа има и апликацију помоћу које лоцира циљ. Дрон лети захваљујући азоту којим се пуни, а мрежу може да избаци и до 25 метара. „Преко пнеуматских цеви високог притиска, спроводи ваздух до цеви у којима се налазе мали угљено-оловно-метални ваљци за које је везана мрежа и како се они избацују тако повку мрежу за собм и врше испаљивање на објекат дејства“, наводи поносни изумитељ. Горана питамо коме још осим војске може користити ова справа. „Осим војске све цивилне установе које имају проблема са птицама, затим шинтери могу да користе за хватање паса и малих животиња, као и свака већа медијска кућа може да папарацо дронове склања из ваздуха. Сваки стадион може да има овакву једну летелицу“, истиче Горан. И ту се списак оних којима овај дрон може бити интересантан не завршава. Зато је Горан пре неколико дана и званично патентирао свој изум. А док ова справа не заживи, он се не зауставља. Каже да тек планира да развије дрон који ће користити пољопривредницима и моћи да залива њихове баште и њиве. http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/1880/tehnologija/3537112/nije-supermen-a-nije-ni-ptica-vec-srpski-lovac-dronova.html

Не, заиста није важно на којем је месту Александар Вучић седео током париске шараде, већ на којем је месту стајао пре ње?! Стајао је тамо где се већ годинама осећа најкомфорније- на газишту чауша западних дахија, па откуд толико чуђење што му је запала хоклица на излазу у случају нужде?! Макрон га је сместио тамо где ће га и историја посести- на маргини, столици намењеној за гардеробера који се веероватно задржао послом па су нашли адекватну замену, с тим што су у знак “почасти” Вучићу дозволили да сав бакшиш од чување капута задржи и прикаже у Србији као још једну историјску инвестицију која ће упослити хиљаде младих на кривљењу кифли за сендвиче. Не ликујем, напротив, жао ми је што дивну и славну Србију гледају кроз њега, што је многима овде синоним Србије, што магарећу клупу из које је извиривао нико неће смети да назове тако, већ престолом с којег је са висине гледао на остале… Престол јесте, али голог цара који је своју царевину свео на “благовести” издаје, моралног бездана, наличја људскости и националног поноса сапнутог у покајању: “Извите, и овог сам се јутра пробудио као Србин, даћу све од себе да сутра исправим грешку, обећавам!” Но, признајмо, не би Вучић успео Кајмакчалан да учини клизиштем да не саучествујемо у тој бесрамној работи! Ко потпаљујући фитиље, ко правећи се да не види како горе, ко срећан што се неће обрушити на његову већ братовљеву кућу, ко пресрећан што ће затрпати његов дом јер боље је остати жив закопан док све не прође, а после ће ваљда неко чути вапај из “гроба”..? Није Француска понизила Србију већ се према њој понела гледајући шта јој Вучић чини! А, Вучић јој чини оно што је та иста Француска (уз саслужење највећег подлаца- британске империје) желела да учини 1916. на обалама Валоне и Драча- да остави мору да докрајчи оно што албанске врлети нису српском збегу! Но, тада се дични Србин није дао, није га дала мајчица Русија, а данас…данас ћутке, у страху од сопственог гласа, молимо плиме да нас понесу у мрачне дубине јер смо пристали да ова шака јада власти утка у нас мисао да ваљамо онолико колико они не ваљају ничему! Нисмо достојни славних предака, нити сасвим сигурно славнијих од нас потомака, јер ми смо, МИ, дозволили да Вучић и Вучићеви сведоци владају нашим празним душама! Државом не владају, то су издали душманима на управљање, а они су приграбили душе и преметнули их у своје бисаге и самаре! Издали су Косово и Метохију јер смо ћутке, или полушапатом, пристали да нам небо замене фото-тапетом, Бога за распеване фонтане, кандила за бофл лампионе, славу за надничарење у сопственим животима, наду за трептај среће у лавини очајања, Високе Дечане за високе куле Потемкиновог села “Београд на води” и ресто Србије на хлебу и води, Кајмакчалан за брдо шута безвратих неимара, Солунски фронт за фронт пред “Лидлом”, Милунку Савић за Мају Гојковић, Живојина Мишића за Вулина… Отуда Вучић у Паризу, под ђавољим знамењем некаквог “косова”! Отуда крвава звер од Тачија у строју победника! Отуда магарећа клупа, јер немамо храбрости да је назовемо тако, већ троном лажног цара Алека малог! Нико у Паризу није понизио наше славне претке- одавно су они с десне стране Господа, не може Божијој војсци дан овоземаљског бесрамља ништа! Понизили смо себе заборавивши чији смо предајући душу и срце задругарима јада на откуп! Лакше нам је ћутати у рушевинама куће, него с њеног прага пркосно викнути- ВАЛА, ДОСТА ЈЕ, И ПРЕВИШЕ! СИКТЕР ЧАУШИ ЗАПАДНИХ ДАХИЈА! Михаило Меденица https://dvaujedan.wordpress.com/2018/11/12/није-важно-где-је-вучић-седео-већ-где-с/?fbclid=IwAR3SIBKJ907ic1eQrS2zuLW-6GHw7Pv_uqyXAH1FB9t_q_M8Bq9bggTnndQ

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру View full Странице

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 3. новембра на Михољске задушнице Свету архијерејску литургију са годишњим поменом попадији Младенки-Маши Зековић у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог пророка које пјевамо када се сјећамо оних који су се упокојили са надом на живот вјечни: Душе њихове ће обитавати у добрима. Митрополит је истакао да се човјек рађа овдје на земљи не ради земље и пролазног живота, већ ради вјечних добара: Звучни запис беседе „Да би душа сваког човјека обитавала у Божјим добрима, у Ономе који је једини добар, који је ни из чега створио све и сва и који је Својом добротом, мудрошћу и свјетлошћу задахнуо свако створење на земљи а изнад свега човјека, као Своје најсавршеније створење, створивши га по лику Своме и подобију да би кроз овај живот у њему засијало оно ради чега је створен – за вјечно и непролазно.“ Владика Амфилохије је нагласио да је ради тога и сам Бог дошао у овај свијет, да би се добро вјечно уселило у човјекову природу и да би Бог као вјечно добро и мудрост кроз њега и преко њега зрачио и да би га привео Себи у своје вјечно Божанско наручје: „Сва наша вјера је утемељена управо на тој нади вјечној, да је човјек биће створено за бесмртност и вјечност, а не за ништавило и пролазност, да човјек није роб ништавила и пролазности, него је биће које је носилац вјечнога и непролазнога живота.“ Архиепископ цетињски је истакао да Црква Божја има Божије памћење и памти све оно што се догађало од настанка свијета и од настанка човјека. Памти свако људско биће и непрекидно се сјећа и моли Господу да Бог све овдје на земљи рођене упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у Божјим њедрима. Задушнице као дивни празници постоје да се сјећамо непрекидно свих људских бића и душа и преносимо своју молитву и дарове за душе свих који су се кроз вјекове упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни. Вископреосвећени је казао да се данас посебно сјећамо наше попадије Младенке Зековић која је и у имену своме а и својим животом посвједочила да је рођена за вјечну непролазну младост: „Име своје је потврдила и својим упокојењем а потврђује га, сигурни смо, и својим обитавањем у њедрима Божијим, у њедрима светих Божијих људи, оних који су се прије ње упокојили и који си Богу послужили овдје на земљи а највише оних који су заиста примили Божију светост у себе и Божије дарове. “ Објаснио је владика да су Задушнице – за душу приношење дарова и сјећање на све оне који су Богу послужили и који су се у нади на васкрсење и живот вјечни упокојили: „Као што Бог све памти, све знаде, тако и Црква Христова има то Божије памћење и зато никада не заборавља оне који су живјели, који живе и који ће живјети на овој земљи.“ Након Светог богослужења, служен је годишњи помен попадији Младенки-Маши Зековић супрузи протојереја-ставрофора Слободана Зековића. На крају помена, окупљенима се потресном бесједом обратио рођени брат попадије Маше, протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски, који је казао да тугујемо као хришћани, као они који имају наде и радости. „Том надом и том радошћу је и наша Маша ходила и ту љубав свједочила. Хвала Богу на свему, хвала и нашој Маши што нас сабира око Христа. Хвала вам што сте сви дошли да се заједно помолимо као људи, као браћа и сестре, као хришћани да следујемо апостола Павла и његове ријечи да се радујемо и веселимо да пјевамо Христи Васкрсломе“, рекао је отац Радивоје. Након помена присутни су се сабрали око трпезе љубави у љубљеној Маши. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003. Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму. За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил началствовао је у недељу, 28. октобра Божанском литургијом у московском Храму иконе Пресвете Богородице ,, Свих жалосних Радост“ ( Преображења Господњег) на ,,Баљшој ординке“. По завршеном богослужењу уприличена је братска трпеза на којој је Предстојатељ произнио слово о духовном јединству народа, пастве Руске Православне Цркве, и о неразумијевањима насталим у православном свијету изазваним недобронамјерним поступцима Констатинопољске Патријаршије. ,,Ја сам исказао веома топла, добра сјећања из посјете Бјелорусији и одржавања сједнице Светог Синода у Минску. Ја сам се отуда вратио охрабрен. Уистину, ми пребивамо у духовном и канонском јединству, и у идеји тога канонског јединства васпитава се епископат, свештенство и вјерујући народ Бјелоруске Православне Цркве“, пренио је своје утиске из недавне посјете Републици Бјелорусији Најсветији Владика. Обраћајући пажњу на ситуацију у Украјини, Патријарх Кирил је изразио увјерење, да је од те земље направљено ,,поље раздора“ утицајем спољних сила. ,,Огромна геополитичка и финансијска снага дјелује данас у Украјини, са циљем да поцијепа историјски простор Свете Русије. И због тога изражавам своју посебну благодарност епископату Украјинске Православне Цркве, који у најтежим условима чува вјерност, чува јединство, проповиједа оно, што је у складу са историјском истином“, подвукао је Првосветитељ. ,,Суштински говорећи, Црква у Украјини продужава да чини оно, што смо чинили сви ми у совјетско вријеме. Сва идеологија је радила против нас, а ми смо благовијестили истину Христову. Ми смо говорили тако, да не провоцирамо моћне власти али смо говорили“, додао је Најсветији Патријарх Кирил. Предстојатељ је рекао, да се јединство Цркве не односи на империјалистички поредак управљања, већ је то видљива потврда духовног, интелектуалног и цивилизацијског јединства народа историјске Русије. По ријечима Његове Светости, древни љетописци називали су своју земљу ,,Рус“, ,,Руска земља“, не дјелећи је на Украјину, Бјелорусију или Великорусију и ,,сви смо ми – наследници Руса, како су називали наше претке византијци, и без обзира шта говоре и какве ружне историографске идеје данас не избацују у јавности“. ,,Ми смо заиста један народ, и ја се никада не плашим да о томе говорим. Ми имамо различита наречја, различите одлике у култури, али ми смо један народ, који исходи из Кијевске колијевке Крштења. И дај Боже, да се Московски Патријархат који нас обједињује не на политичком, нити на економском већ на духовном нивоу, сачува и напаса духовно све етносе, које обједињује велика историјска Рус“, рекао је предстојатељ. ,,Што се тиче последњих потеза Константинопоља, хтио бих подвући да никав конфликт између Константинопоља и Москве не постоји! Постоји заштита неизмјенљивих канонских норми од стране Москве – изјавио је Најсветији Владика. – Ако једна од Цркава подржава расколнике, ако једна од Цркава нарушава каноне, онда она престаје да буде Православна Црква. Због тога данас позиција Руске Православне Цркве, која је престала да помиње Патријарха Константинопољског тиче се не само односа између два патријархата већ се тиче односа према самој природи Православне Цркве“. ,,У своје вријеме ја сам разматрао тему првенства Константинопоља са великим руским и америчким богословом оцем Александром Шмеманом и он је изговорио мудре ријечи: Ако нам је већ потребан Папа, онда се треба обратити ономе, који има више искуства, у том смислу да то никако није Константинопољски Патријархат. Али нама није потребан Папа! Ми смо дубоко убјеђени у то, да је једино исправно саборно управљање Црквом. А ако се неко сада мијеша у јурисдикцију других цркава, он руши све каноне, и једини одговор на те рушилачке потезе је управо наш мирни одговор: Ми се са вама причешћивати више не можемо, ви сте прегазили каноне, ви сте одступили од Православља. Нека вам Бог буде судија, – а Бог ће бити судија“, подвукао је Патријарх Кирил. ,,Ми пролазимо историјски период који се може поредити са временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит Кијевски, Московски и све Русије Исидор, издавши православље, помислио, да је на врхунцу власти и да ће све покорити Римском престолу. Али он је био протјеран од стране Великога књаза, свештенства и народа, – напоменуо је Најсветији Владика. – То противљење нашег народа, нашег свештенства, нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу јесте залог очувања Православља свјетских размјера, залог очувања нашег јединства“. ,,Драго ми је, што су последње одлуке наше Цркве наишле на апсолутну подршку нашег православног народа, епископата, свештенства. Наравно, Патријарх проживљава тешко вријеме. Али то тешко вријеме проживљава сва наша Руска Православна Црква, и православље у цјелини. Због тога вас молим да чувате јединство и да се молите и за Руску Цркву и за цијело Православље“, закључио је Најсветији Патријарх Московски и цијеле Русије Кирил. Извор: Православие.ру View full Странице

Дан када се наша Света Црква молитвено сјећа чудесног Рођења Пресвете Богородице Марије, у народу познат и као Мала Госпојина, литургијски је прослављен у Острогу, у петак 21. септембра 2018. љета Господњег. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је сабрат острошке обитељи јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Драженко Ристић шавнички парох и ђакон Марко Радмило из Франкфурта. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном монаштву и вјерном народу велики празник Богородичиног рођења честитао је о. Владимир, који је између осталог нагласио да је на данашњи дан рођена Она која ће се удостојити да роди самога Бога, вјечну Красоту, Љепоту, незалазну Свјетлост, која нас обасјава, просвећује и дарује живот вјечни. – Њени праведни родитељи Јоаким и Ана носили су страшни животни крст и прошли животни пут страшног трпљења. Они су били неродни, неплодни, нијесу могли да имају дјецу, а то је у јеврејском друштву тог времена, које је очекивало месију спаситеља свијета, сматрано великим проклетством од Богам, јер се сматало да од неродне породице не може да дође месија. Замислите њихову вјеру, љубав и трпљење. Јоакиму се јавио архнагел Гаврил и јавио му радосну вијест да ће они у поодмаклим годинама постати родитељи и добити преблагословену кћерку која ће родити Спаситеља свијета – подсјетио је о. Владимир. Поука је да наша вјера није неки тренутни сентиментални акт, нека лака пројава наше душе, већ, казао је о. Владимир, крвава борба нашег срца да останемо вјерни Богу онда када нам се чини да смо остављени од Бога. – Постоје ти моменти богоостављености у нашем животу, када нас Бог испитује, испитије нашу вјеру и вјерност према Њему, нашу љубав. Да ли заиста имамо вјеру да ће нас Он спасити и дати нам по Његовој милости на наше добро? То је порука овога празника да у страшном трпљењу морамо да очекујемо дарове Божије и да никако не смијемо да ропћемо на Бога. Овдје сретам људе који имају многе проблеме, на примјер болесну дјечицу. Ја се трудим као свештеник да им кажем да морају да изнесу тај свој крст благодарећи Богу. То је неки крст који им је Бог дао, да би их на крају наградио вјечним и непролазним животом у Царству небеском – казао је о. Владимир и додао да је и Матер Божија сама носила тежак крст гледајући свога Сина распетога, али и дочекала радост да види свог Сина Васкрслога из мртвих. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог View full Странице

Признавање аутокефалности цркве у Украјини неће помоћи Украјини да изгради уједињену цркву, него ће довести до пуцања јединства православља, сматра архијереј Српске православне цркве, епископ бачки Иринеј (Буловић). „Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика View full Странице

Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. Црква свој имиџ може лако да поправи, потребна нам је пре свега самокритика. Овако без духовне и преподобне позе верника, критички о вери и СПЦ промишља теолог Благоје Пантелић, уредник првог теолошког интернет магазина код нас, Теологија.нет. Магазин је, за само шест месеци колико постоји, успео да оствари завидну посећеност и, што је још важније, да пробуди црквену јавност Србије и региона. Када се погледају објављени текстови, уочава се један пре свега савремен, храбар и самосвестан тон теолога и свештеника који пишу и резонују о (нашој) цркви и свему што је окружује: политици, филозофији, историји, економији, уметности. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm View full Странице

Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића) за недељник "Експрес". Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице