Претражи Живе Речи Утехе

У данашњем Јеванђељу о Страшном Суду Бог нам открива како ће доћи у слави да би судио свету, и да ће све бити обновљено у свом истинском положају. Још каже да ће критеријум на Суду бити љубав, коју смо показали према нашој браћи. Господ нам је описао ту страшну слику Свог последњег Суда. О овим темама Он говори сликовито, јер се ништа на овом свету не може упоредити с тим догађајима који се приближавају. Кад Он, на пример, говори да ће сести на Престо славе Своје (Мт. 25,31), то не значи да ће постојати некакав дрвени или златни престо на коме ће седети. Неће бити ни леве и десне стране, како би Бог једне поставио са десне стране, а друге – са леве. Ипак, на тај начин Христос нам открива слику будућих догађаја, колико је то могуће према нашим људским способностима. У Јеванђељу Он каже да ће, када дође у тај дан и седне на Престо славе, сабрати народе пред Собом, као пастир своје стадо, и да ћe разлучити овце на десну страну, а јарад на леву. Овце су незлобиве, невине и, да тако кажемо, благородније од коза, које се сматрају непослушним и дивљим. На тај начин Бог раздваја људе и ставља једне са десне стране Себи, а друге са леве. Господ једнима каже: Ходите благословени Оца Мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25,34). Зашто? Зато што Сам, вели Господ, био странац и примили сте Ме, био Сам сиромах и помогли сте Ми, био Сам наг и оденули сте Ме, био Сам у тамници и посетили сте Ме, био Сам болестан и побринули сте се за Мене, и тако даље. Наравно, људи питају: „Али када смо Те видели гладног, жедног, у тамници, као странца, када смо учинили све то о чему говориш?“ Он ће се окренути и грешницима, онима са леве стране, који ће Га упитати: „А када смо Те, Господе, видели гладног, и нисмо ти дали да једеш, када смо те видели као странца и нисмо те увели у свој дом?“ итд. Христос им одговара врло озбиљним речима које представљају кључ за разумевање суштине овог јеванђелског текста. Он каже: „Онда када то учинисте својој браћи, Мени сте учинили“. Другим речима, од тренутка када сте научили да у лицу другог човека видите Мене, све што чините за њега, односи се и на Мене, на Христа – средиште подвижникове љубави. Разговор се завршава речима: И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25,46). Историја људског рода завршава се уласком праведника у вечно Царство Божије, а оних за које се, нажалост, испостави да су се удаљили од Бога – у вечну одвојеност и отуђење од љубави Божије. Данашњи јеванђелски текст – то је, у суштини, веома радосна благовест, иако делује врло строго. Зашто радосна? Зато што нас Господ уверава да све постојеће има крај. Христос нас данас уверава да је лик овога света пролазан – да све пролази и ништа не остаје. И шта год се у овом свету догађало, Господ ће доћи да то просуди и оцени. Дакле мудрост и пажња сваког човека састоје се у томе да, ради Царства Божијег, своје садашње стање може да преокрене себи у корист. Свак од нас може да окрене у своју корист оно што тренутно има: радост или тугу, срећу или несрећу, независно од тога је ли млад или стар, богат или сиромашан. Последња реч у историји света припадаће Христу. Кад Господ дође са славом, свакоме ће дати по правди и све ће распоредити на право место. Кад би се нашем животу одузео његов продужетак у Царству Божијем, овај би свет заиста био театар апсурда. Људи се често и с правом питају: „Откуд толико неправде на свету? Зашто млади људи напуштају овај свет, зашто мала деца умиру услед глади, болести, остављени зашто?“ И све изгледа тако, као да праведни заиста остају ускраћени, као да је правда дословно заборавила на нас. Наш свет је апсурдан, а његово главно обележје је неправда. Понекад осетиш да те гуши, хтео би страшно да се побуниш, да разрушиш овај свет. Зашто? Зато што се неправда коју видиш никако не може схватити и објаснити. Како ћеш објаснити неправду човеку кога су увредили, који гладује, страда, умире, болује, губи ближње како ћеш том човеку објаснити шта се догађа, ако му се одузме свест о вечном Царству Божијем и осећај тога Царства? То је просто немогуће. Без вечности човек се дословно гуши у својој свакодневици. Христос нас пак уверава да овај живот има продужетак, који је такав, да ће садашњост, како кажу Оци, бити – као да никада није ни постојала. Светитељ Јован Златоусти вели: „Немој се дивити садашњости, јер је живот овога света позориште; представа се завршила – завршило се све. И не поводи се за оним што видиш, него гледај изван, да пронађеш реалност“. Светитељ Василије Велики такође упућује дивне речи хришћанима: „Пази, јер си путник, а не житељ, ти идеш, а не живиш у овоме свету, у пролазу си, дакле не заваравај се, да седнеш негде и кажеш: ‘А, овде ми је добро, остаћу ту!‘ Тада ћеш“, каже, „бити налик ономе ко се укрца на брод да би негде путовао, али се заборави, и брод почне да му се допада, па крене да на њему уређује себи дом“. Но, ти ћеш сићи са њега у одређеном тренутку, нећеш остати тамо. Треба се припремити, јер ово је само тренутак нашег живота, и то краткотрајан. Радосна вест данас прочитаног Јеванђеља је оно о чему се говори у Символу вере: „Чекам васкрсење мртвих“. Реч „чекам“ значи: са силном жељом ишчекујем тај час када ће Господ доћи, и када ће за нас наступити правда. Ми не чекамо Христа да би казнио неправедне, не, ми Га чекамо зато да би наступила Његова правда у овом свету. Реална неправда догађа се не само онда када поступамо неправедно према другима, него и када поступамо неправедно сами према себи, лишавајући се благодати Божије. Када смо лишени благодати, онда заиста поступамо неправедно према себи. Стога је Христос наша правда – Он нам даје Своју правду и Своје присуство. Господ данас као да брише садашњост, као да подиже завесу и показује нам будућност, да нас садашњост не би сломила, да нас не би потопила у депресију и очајање, пошто се надамо на Царство Божије, надамо се на вечност, и знамо да садашњост – није све: продужетак је – у Царству Божијем. Други аспект. Кад види данашњи јеванђелски текст, човек би могао да помисли како Господ говори о некаквом социјалном систему који се стара о сиромасима, гладнима, заточенима и болеснима. Наравно, Јеванђеље садржи и социјалне аспекте, јер су дела хришћанина – пре свега, дела љубави. Христос указује и на обележје по коме се Његова љубав разликује од љубави света: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40). Он Себе ставља на место сваког човека који стоји пред нама и представља нашег брата. Један старац-авва каже: „Блажен је човек који на све људе гледа као на Бога. Ако си видео брата свога видео си Господа Бога твога, у лицу брата видео си Самог Бога“. Јер човек који љуби Бога у својој чистоти већ реално види другог човека не у његовим страстима, него онаквим каквим га је створио Бог, он гледа спољашњост али види красоту створену по образу Божијем, он љуби човека и види како је диван и значајан. Хајде да се присетимо нечега, не бисмо ли схватили како огроман значај Црква даје човеку. Ми то видимо у њеном свеукупном приступу сваком човеку, али ово је нарочито видљиво у Светом Писму. Након стварања човека Бог је, видевши Адама, рекао: Ево, Адам поста као један од Нас (Пост. 3,22). Бог је дословно похвалио Себе и усхитио се Својом творевином, јер је у човеку видео Свој лик. Као што вам је познато (јер већина од вас су родитељи), кад имате дете, оно је налик на вас и ви му се радујете пошто у детету видите себе. Гледаш то дете и кажеш: „Личи на мене, има моје црте“ – и добро вам је, срећни сте. Дете је – слика свог родитеља. Чак и у философији наши древни преци говорили су о томе како је значајно и дивно створење-човек, када је заиста човек. То јест, када је у њему она лепота с којом га је створио Бог, он је изузетно добар, леп, диван. Зашто? Зато што поседује сву лепоту лика Божијег. – Али, он има још нешто… Друго што му је дао Бог, то је – могућност богосличности. Зато нам Христос каже, да бисмо били слични Богу: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески, и милостиви као и Отац ваш што је милостив (Мт. 5,48; Лк. 6,36). Кад човек заиста буде искористио лик Божији, када се буде подвизавао и уподобио Богу, онда ће на људе гледати као што Благи Бог гледа на своја чеда, не правећи никакве разлике и не показујући никакву ситничавост и пристрасност, јер за Бога нема никакве разлике у Његовој љубави према људима. Ми смо ти који правимо разлике: љубимо Бога један мало, други више, један донекле, други потпуно. Као савршен, Бог ипак све нас љуби једнако, јер Он је наш Отац. Тако и човек Божији љуби све једнако, без изузетка. Ово нас доводи до критеријума који Христос данас објављује, како нас не би оставио у нејасном положају и како не бисмо нагађали: „Када умрем, хоћу ли бити са Богом? А где ћу се налазити после смрти? Шта ће бити са мном на Суду Божијем?“ Да би уклонио те лажне дилеме и лажна оправдања, Он нам открива критеријум и износи пред нас једноставна питања. Он каже следеће: „Види, немој се узнемиравати, ако с љубављу поступаш са сваким човеком, и ако у сваком човеку видиш Мене, онда је то твоје спасење“. Из овога произилази да је љубав према брату – резултат љубави према Богу. Нећеш моћи да кажеш да љубиш Бога ако не љубиш свог брата. Не можеш рећи да си човек Божији, уколико ниси у стању да општиш са другим човеком. Општити не значи бацити му парче хлеба или дати нешто од свога сувишка, и при томе још направити себи рекламу типа: „Ето како ја дајем милостињу и делим новац“. Бог то неће. Бог делује по Своме, Он жели да имамо Његове црте. Наравно, људи имају потребу за хлебом, храном, новцем и другим стварима, али пре свега човеку је потребна љубав, која не представља нешто апстрактно, него најживље осећање које човек носи у себи. Ако упитамо шта је то човек, можемо дати једну просту дефиницију. Свето Писмо јасно каже: Бог је љубав (1. Јн. 4,8,16). А шта је човек? Ако је лик Божији, онда можемо да кажемо да је човек – љубав! Навешћу вам прост пример. Данас сви знате за најстрашнији бич који погађа омладину – за наркотике. Нажалост, сви се ми свакодневно сусрећемо са младим људима који су пали у вртлог порока, и налазимо се у страшној недоумици, јер видиш пред собом човека коме ни са које стране не можеш да приђеш. Као дим – можеш ли да ухватиш дим? Покушаваш да га ухватиш, али у рукама ти не остаје ништа. Чини ти се да видиш његове обрисе, али ухватити га не можеш. Када се бавиш младим људима који су одбацили све у животу и апсолутно их ништа не интересује, чак ни сопствени живот – такви се ни смрти не плаше, јер је његов живот гори од смрти – онда помислиш: шта да кажем том човеку? Шта да му обећам? Чиме да га дирнем? Јер њега дословно ништа не занима. Он је као болесник од анорексије: понуди га најукуснијом храном – погледаће је с гађењем. Он не жели да је види пред собом: тераш га да једе, а он неће. То је заиста нешто страшно. Признајем, када сам почињао да се бавим тим младим људима, много пута нашао сам се у оваквој недоумици: шта да им кажем, кад ништа не може да их покрене: ни новац, ни слава, ни посао, ни живот, ни родитељи – апсолутно ништа. Шта да кажем? Ипак, из свог малог опита увидео сам следеће: оно што заиста може да васкрсне чак и мртвог човека је – љубав. Зато светитељ Јован Златоуст каже: „Љубав је извор огња и живота“. Твоја љубав прелива живот у другог човека. Љуби брата свога од срца, истински, не очекујући од њега ништа и не тражећи ништа – баш онако као што Бог љуби тебе. А Бог не долази да би те осудио или макар да ти нешто каже, него само да би те оживео и угрејао Својом љубављу. Свету је данас потребна та љубав. Покажимо љубав према нашем брату, здраву љубав, која може да се изрази и кроз нешто материјално. Али чак и ако немамо ништа да му дамо, довољно је да га истински и на прави начин волимо. Данас многи људи имају све, али немају никога да их воли; они сами никога не воле, и мада се даве у изобиљу, ипак су несрећни. Јер одсутна је суштина живота, одсутан је његов реални смисао. Ко год да је човек, које год да је расе или вере, за Цркву он је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос. Сходно томе, Црква социјалну функцију врши покушавајући да узвишеним смислом испуни живот палих људи – она врши дело од народног, али и свеопштег, значаја. Црква, то је место које нам данас открива Јеванђеље – место где се као наша браћа појављују и Христос и онај ко у себи носи Његов лик. Ако смо чеда Цркве и ако љубимо Христа, ми не можемо да не љубимо свога брата: ко год да је он, које год расе или вере, за Цркву је – лик Божији. Он је човек за кога је умро Христос, човек кога је створио и у овај свет довео Бог. Зато не треба да говоримо: „А како учи Црква на ту и ту тему, и какво је њено мишљење о етничким питањима?“ Црква кроз Јеванђеље говори већ две хиљаде година. Она није чекала да се појави ОУН нити друге институције које се баве људском правдом. Црква увек благовести љубав Божију у свету, и то да решење људских проблема јесу Сам Бог и Царство Божије: они су – одговор на све што човек трпи у свом свакодневном животу. Зато, браћо, кад говоримо о Царству Божијем, ми осећамо велику радост, која олакшава страдања овога живота. Када гледамо Христа ми видимо сву своју браћу. И када гледамо човека, сваког човека, ми видимо Господа нашег Исуса Христа, Кога ми, хришћани, љубимо – не само да верујемо у Њега, него Га и љубимо, и ишчекујемо час када ћемо Га срести. Најпре у лицу наше браће, а потом, у последњи дан – у Његовом вечном Царству. Молим се да у свима нама буде присутна та велика благодат Христова у нашим срцима, и да нас Господ удостоји огромне радости и снаге да ступимо у овај велики и благословени период Великог поста, да бисмо били смели борци против страсти и греха који обитава у нама, и да Васкрсење нашег Господа дарује радост и светлост читавом свету! https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolskibez-vecnosti-covek-propada-u-svakodnevici-beseda-u-nedelju-o-strasnom-sudu-mesopusna/

Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли. Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту. Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави. Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот. А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају. Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога. Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти. Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће. https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Храмовна слава никољске обитељи данас је прослављена Светом Архијерејском Литургијом којом је началствовао Епископ жички Г. Јустин уз саслужење игумана Манастира Вазнесење архимандрита Тимотеја (Миливојевића) и протођакона Александра Грујовића. Након прочитаног јеванђелског зачала Епископ Јустин је поучио верни народ. Ово је дан када Црква прославља Светог Николаја Епископа мирликијског, древног светитеља, који је делао у време најљућих гоњења Диоклецијана и Максимијана. Рођен је од имућних и знаменитих родитеља Теофана и Ноне који дуго нису имали деце. Као што знамо, у историји наше Цркве многи велики људи су били бездетни, и они дуго нису могли да имају деце. Тако су се и родитељи Николајеви молили Господу да им подари наследника и Господ је ту молитву услишио. Ипак, родитељи убрзо намислише да посвете Николаја Господу, да то буде њихово уздарје јер их је Господ услишио. Прве кораке у духовном животу, Николај је начинио код свог стрица Николаја Епископа патарског. Они су били из Патаре, места где је хришћанство било у повоју. Николај постаје прво свештеник у Патари. Толико се уподобио Човекољупцу Христу да је у своме животу читаво Јеванђеље испунио. Све врлине Христове је уткао у себе и више није живео он него Христос у њему. И највеће чудо, када су му се родитељи упокојили он је раздао целокупно своје имање, које није било мало. И помагао је многима невољнима. Постао је човек без материјалне подршке и једина његова подршка је био Господ Бог. Трудећи се као свештеник намисли да се још више посвети духовном животу. Али Господ му рече: Хајде у свет и спасавај народ у свету, то ће бити твој подвиг. И замонаши се у манастиру који је саздао његов стриц и постаде епископ у Мири ликијској. Сав његов подвиг и труд био је како да помогне ближњем, ништа за себе стицао није. А његове молитве, његова љубав, његова вера у Христа граничила се са вером светих праотаца Авраама, Исаака и многих других који су за Господа све дали, а ништа нису претпостављали Господу Богу. Постао је изабрани сасуд Духа Светога и као такав, кажу да је још за живота светлео, као што је Мојсеј Боговидац имао светлост где год би се појавио. Из његових очију цела је глава светлела, тако га описују у житију. Ако читамо и ако се вратимо у то време можемо замислити како је то било. Свети Николај је присаједињен вечности у Богу. Он и данас као жив плови морима, ходи са путницима на небу, на земљи, на води, свуда где род људски потребује помоћ. Он је присутан, јер му је ту моћ дао Господ Бог зато што Господ Бог који васкрсава, који чини чудеса. Од свега што је Свети Николај учинио треба издвојити то да је он будући богат све оставио. Није рекао себи: Да оставим ја нешто мало, можда ће ми затребати у животу, од свог имања поделићу велики део сиромасима, а оставићу за себе мало да имам за старост. Не. Раздао је све, а остао уз Господа. То је равно чуду као када је Господ васкрсао мртве, огромно чудо. Замислите каква љубав, каква вера, нада треба да постоји у човеку да се он толико узда у Господа да му ништа овоземаљско не треба. То је највећа врлина. Да би човек могао то да испуни потребно је да потпуно очисти своју душу од свих земаљских жеља и хтења, да припреми себе за Господа кроз подвиг, молитву и пост. Изузетну ревност Свети Николај је показао на Првом Васељенском Сабору када је устао против Аријевог погрешног учења. Када примимо Господа, ма шта нам чинили, ништа не треба да се бојимо, јер је Он победио свет. Ми чекамо да нас Господ помилује кроз трпљење за љубав, за неосуђивање. Треба да живимо Црквом и у Цркви Духом Светим, да опонашамо Господа Христа. Често нас стихије овог света запљусну, па се уплашимо и мислимо да нас је Господ оставио. Ипак, не треба да се варамо, све је у промисли Божијој. Исправимо прво себе у истинитој вери и све ће нам добро бити. Епископ Јустин је у својој беседи честитао славу игуманији Јелисавети са сестрама, као и свима који славе данас Светог Николаја. Након Свете Литургије сестринство манастира уготовило је трпезу љубави на којој се присутнима обратио архимандрит Тимотеј. Поучио је верни народ да треба да следујемо примеру Светог Николаја и да за почетак од свога вишка дајемо потребитима. Извор: Епархија жичка

Изложба икона студената Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију отворена je 19. септембра 2019. године у Галерији Центра за културу Раковица. Изложбом Светлост вечности у 21. веку представљена је група уметника млађе генерације који за основу својих ликовних истраживања користе богато наслеђе православља кроз примену различитих сликарских техника попут мозаика, фреске, јајчане темпере, акрила, енкаустике, гваша и акварела. Кроз њихове радове види се успостављена једна трајна веза између посматрача и изображених ликова Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светитеља Божјих. Аутори изложбе Милица Вујнић, Тијана Вилотић, Марија Вучковић, Тина Гомбитова С., Јасна Витиз Николић, Сузана Вукићевић,Јована Јанковић, Стефан Јовичић, Адријана Којадиновић, Милица Мишић, Зоран Мишић, Данка Мишевић, монахиња Фотина, Зорица Никић, Лука Новаковић, Љиљана Перановић, Игор Пјанић, Дуња Ћирић и Миња Чворић саопштавају нам о Светлости вечности и потписују у каталогу: -Циљ изложбе је да посетиоцима приближи богато стваралаштво савремене црквене уметности која због своје неекспонираности није премећена од стране шире публике. икона није привилегија одабраних, она увек има потребу да направи искорак ка посматрачу, трајну духовну везу са њим, тако да се надамо да ће ова изложба бити скроман допринос континуитету православне црквене уметности. Добродошлицу ауторима и публици пожелела је директорка Центра за културу гђа Маријана Бутулија. Изложбу у овоме припремљеном „храму“ је отворила проф. Биљана Јовановић која је између осталог рекла да је свим ауторима заједничко студирање на Академији наше Цркве и сем каноничности иконе одражавају и инспиративно лично надахнуће угодницима Божјм. Изложба која је организована у оквиру програма „Путеви духовности“ је отворена до 25 септембра и може се погледати сваког дана. Свечаном отварању изложбе присуствовало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије зворничко-тузланске, ђакон Александар Аздејковић,професори и колеге са Академије, пријатељи и сарадници. У Савету галерије су Велизар Крстић и чланови Оливера Вукотић и Јелена Аранђеловић, док је уредница ликовног програма Нађа Мандић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу. Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо. Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо. “Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо. “О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости. Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека. Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос. Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве. Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали. Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 16. фебруара, када наша Црква молитвено прославља светог Симеона и Ану и светог Јакова Архиепископа српског, светом Литургијом на Доброј води у Вуковару началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протонамесник Ненад Кесоња, парох пачетински и ђакон Срђан Лукић из Борова насеља. Преосвештени Владика се кроз беседу обратио верном народу: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Нека је на здравље и на спасење данашње литургијско сабрање у нашем храму посвећеном Преподобној мајци Параскеви. Велика је тајна у празнику Сретења Господњега, има велики значај за васколики људски род. Сусрет човека са Живим и Делатним Богом у оквирима историје. Кроз историју слављења овог празника непрестано изнова увиђамо значај сусрета светог Симеона у којем је осетио славу и милост Божију. У речима светог Симеона ”Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа, светлост да обасја незнабошце и славу народа твога Израиља” видимо тајну доласка Господа нашега Исуса Христа. Дошао је да спасе род људски омогућивши тако човеку, који је у историји обремењен тескобама и недаћама, да може имати заједницу са Живим Богом. По Оваплоћењу Божијем откривена је тајна вечности, тајна Живота, која се даје на свакој Литургији. Ту се налазе врата Царства Небеског која нам откривају тајну нашег живота на земљи. Тајна нашега живота јесте тајна Царства Небескога. Као хришћани, као деца Божија, морамо знати да смо небески народ. Требамо следити пут наших отаца који су ходили крстоносним путем који води у Васкрсење. Живети у овом свету није лако, живот подразумева својеврсно страдање, али знамо који му је циљ и смисао. Знамо да је смисао Христовог оваплоћења првенствено да човек задобије могућност спасења, сједињење наше природе са природом Божијом. У светом Јеванђељу смо чули како можемо задобити благодатне дарове који су нам потребни, како можемо задобити небеске врлине које нас узводе лествицом ка Небесима. Свети апостол и јеванђелист Јован открива нам да то никако другачије није могуће него благодаћу Духа Светога. На крштењу сапиремо старога човека, рађа се нови облагодаћени човек који жели заједницу са другим, човек који жели заједницу са Живим Богом. Тако облагодаћени и охристовљени можемо ходити путем Голготе како бисмо задобили Царство Небеско и вечан живот. На нама је да као хришћани, као људи добре воље, наде, љубави и мира ходимо тим путем који нас води у Царство Божије. Да то није лако видимо из примера наших светих који су на себе узимали различите подвиге, подвизавајући се тако по пустињама и гудурама. Док су их обремењивале земаљске недаће знали су да је нада и утеха једино у Господу. Недаће покушавају да нас скрајну са крстоносног пута који преображава и води нас у Спасење. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено данашње сабрање на Доброј води и да ова светиња увек буде светионик нашега народа, да сабира све људе добре воље. Требамо овде долазити са вером, љубављу и надом у Живог и Делатног Бога Који на сваком сабрању излива на нас своју милост и љубав, Који нам се на сваком сабрању даје. Живели и благословени били! После свете Евхаристије припремљено је послужење за верни народ, а трудом надлежног пароха јереја Вукашина Цветојевића у парохијском дому зготовљена је трпеза за Његово Преосвештенство Епископа Херувима и служашче свештенике. Извор: Епархија осечкопољска и барањска