Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вечни'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Објаснимо од почетка да вечни живот није апстрактна бесмртност душе, већ упознавање и искуство самог Христа. Он је дар Бога човеку. Човек није по природи бесмртан јер би тада био Бог, али је бесмртан по благодати. Бог не жели да човек умре, да се врати у непостојање. Божји дарови су неопозиви, Он их не узима назад. Смрт није Божја воља. Зато је наше спасење унапред одређено пре стварања векова, односно простора, времена и света. На нама је само да прихватимо ово спасење у личности Христовој. Живот „после смрти“ није други живот, већ његов наставак. Ово је важно разумети јер ћемо тек тада схватити вредност садашње фазе живота. Данас градимо сутра, у садашњости градимо вечност. Оно што смо ми у овом животу, то је утиснуто у нашу душу. Узећемо отисак садашње фазе у следећој пост-мортем стварности. Не можете живети овде у тами зла и онда отићи у светлост. Сви ћемо се причестити благодаћу Божијом. Сви ћемо бити сједињени са принципом и суштином нашег постојања који је Христос. Пливаћемо у Његовој слави, у Његовој величанственој светлости. Али нећемо сви окусити ову заједницу на исти начин. Пакао и рај су поетски и симболички описи. То је стање постојања. Не само рај, већ ће и пакао бити вечан. И проклети ће учествовати у вечности и слави Божијој али кроз бол. Пакао неће бити Божија казна већ самоизгнанство човека. Да бисте окусили вечни пакао, морате га јако желети. Јер Бог не жели да се ико изгуби у слави Његовог Царства. Он жели да се сви спасу и чини све да до тога дође. Пакао ће доживети само они који то желе. Његова доброта не може послати никога у пакао осим оне који не желе да живе са Њим. У стварности ми заваравамо себе, али Бога никада не можемо преварити. Душе људи који су напустили садашњу фазу живота, кушају славу Божију или као радост или као бол. Они чекају коначан суд, заједничко Васкрсење током којег ће се поново догодити њихово сједињење са телима. Јер не смемо заборавити да Православна Црква верује у Васкрсење тела а не само душа. Нема човека без тела јер је тада реч о духу, али нема ни тела без душе јер је то онда леш. И тело и душа чине човека. Они ће се сјединити на крају када ће све постати Христос. Све и сви биће сједињени у светлости Његовог васкрслог и прослављеног Тела. о. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  2. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка
  5. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. У суботу 28. августа 2021. године када молитвено прослављамо Успеније Пресвете Богородице Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског Г. Порфирија, служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Раковица у Београду. Преосвећеном Епископу Јеротеју саслуживали су протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Часлав Маринковић и Ђорђе Трајковић, архимандрит Јоаникије из манастира Св. Ђорђа у Лештанима, Јеромонах Стефан Вукосављевић игуман манастира Сланци, јереј Стефан Вукосављевић и ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић. Иако је живот који нам је дат од наших родитеља „тежак, несавршен, у коме је помешана туга и радост, бол и жалост, срећа и несрећа“, међутим, „без обзира на све то људи воле овај живот“, рекао је између осталог Епископ Јеротеј додавши да „без обзира на све то људи воле овај живот. И у тешким ситуацијама, несрећама, ратовима они прослављају дан свога рођења, јер на тај начин показују да у ствари прослављају живот, да воле живот, да су људи створени за живот“. „Ако световни људи имају такав однос према животу, какав тек ми однос према животу треба да имамо ми хришћани!“ - напоменуо је Епископ Јеротеј истичући да „ Јер нама није дат само овај пролазни, несавршени живот, него нам је дат живот вечни, живот непролазан, живот у радости. И тај је живот, управо, није ништа друго него Господ наш Исус Христос који сам јесте Живот, који сам јесте Извор живота и управо нам је Он дошао у овај свет посредством Пресвете Богородице, Мајке Божије увек Дјеве Марије“. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  7. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, у петак, 9. јула 2021. године, у свечаној дворани Месне заједнице у Гајдобри, на позив Црквене општине у Гајдобри, а у оквиру свечаности поводом славе Петропавловског храма, новосадски катихета Бранислав Илић одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ. Уваженог госта и предавача бираним речима представио је презвитер Миладин Божиловић, надлежни парох, који је, између осталог, истакао да је увек радост говорити о великом чудотворцу острошком, те да је ово предавање велика част за парохију гајдобранску која на овај начин даје допринос молитвеном обележавању 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког. У уводном делу свог излагања катихета Бранислав Илић је говорио о детињству, одрастању, монашењу и архијерејској служби светога Василија Острошког. „Свети Василије има три места рођења: село Мркоњићи, у коме је дошао на овај свет; Тврдош, у коме се замонашио; и Острог, одакле је отишао да постане члан небеске породице светих. У пределу омеђеном тим местима, осим кратких боравака на Цетињу, на Светој Гори и у Русији, и три путовања у Пећ, одвијао се сав његов живот, који је био непрестано служење, богослужење и непрестано хођење оним путем који нам је пропутио Сâм Господ”, истакао је предавач. „Као што светитељ није имао мира за живота, тако ни по своме упокојењу његове мошти нису у миру почивале. Први пут су острошки монаси морали да скривају мошти светог Василија 1714. године, када је Нуман-паша Ћуприлић харао по Црној Гори. Други пут то беше у време опсаде манастира Острога од стране Омер-паше у зиму 1852. године. Трећи пут бише ношене мошти Свечеве из Острога у рату 1876. године, и то опет на Цетиње, где остадоше око годину дана”, подсетио је катихета Бранислав Илић говорећи о моштима великог чудотворца Острошког. У оквиру свог излагања предавач је предочио неколико важних писаних сведочанства које су у острошкој светињи, између осталих, оставили преподобни Јустин Ћелијски, свети Мардарије Либертивилски, и свети исповедник Варнава Настић. „Свети Василије Острошки се уткао у живот нашег народа пре свега као светитељ и чудотворац. Његов значај је према томе на првом месту харизматични и са тог аспекта треба првенствено проучавати његово присуство у духовном животу српског народа у току протекла три века. Тако свети Василије остаје трајно отворена капија милости Божије за све људе без разлике, онај који зна да је Господ тај који ће дати последњи суд о сваком човеку, који ће врлину прославити а зло посрамити”, указао је катихета Бранислав. На крају свог излагања предавач је говорио о светом Василију Острошком као наставнику пута који води у живот вечни, између осталог говорећи да нас овај угодник Божји својим животом, својим делима и молитвеним покровитељством позива на делатну љубав. „Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем. Свети Василије нас подсећа, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање”, закључио је катихета Бранислав Илић. Љубављу и добротом презвитера Миладина Божиловића, после одржаног предавања у парохијском дому, приређена је трпеза хришћанске љубави, те настављено прослављање Господа и Његовог угодника светога Василија Острошког, који је љубављу својом све сабрао. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина у Гајдобри, у оквиру свечаности поводом престоног празника Петропавловог храма у Гајдобри, организује предавање катихете Бранислава Илића, на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ Вести из Цркве за 06.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4 Предавање ће бити одржано у петак, 9. јула 2021. године, са почетком у 19:00 часова, у читаоници месне заједнице у Гајдобри. Будући да су пароху гајдобранском на духовно старање поверена два храма, храм Светих апостола Петра и Павла у Гајдобри и храм Светог Василија Острошког у Новој Гајдобри, овим предавањем Црквена општина гајдобранска даје свој допринос молитвеном обележавању великог јубилеја који се у току ове године прославља на нивоу наше помесне Цркве – 350 година од упокојења светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког. Позивамо верни народ Гајдобре и осталих крајева Богом чуване Епархије бачке да својим присуством узму учешће и обогате ово молитвено-катихетско вече у сусрет храмовној слави, а у славу и част светога Василија Острошког. Црквена општина у Гајдобри Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“, што значи, не губи их из вида, имај их свагда на уму и у свести и усаглашавај са њима соје мисли и дела. „Које заповести?“, пита младић Христа и као одговор чује: „не укради; не свједочи лажно, не чини прељубу, поштуј оца и матер: и љуби ближњег, као самога себе“. Да ли свакога од нас, хришћана, драга у Христу браћо и сестре, интересује питање: шта чинити да би смо добили живот вечни? Пут ка вечном животу почиње држањем Божијих заповести. Карактеристика човека који држи заповести јесте преданост Богу и простота срца. А тамо где је простота срца, тамо је и смирење, тамо је спознаја сопствене недостојности и жеља за духовним узрастањем. Смирени човек се никада не диви себи и не сумира своја добра дела. Није тако о себи мислио младић који је питао, зато и смело одговара Христу: „Све сам ово сачувао од младости своје“. Није рекао истину о себи самозадовољни младић. Не испитавши дубине свога срца, није приметио да није испунио главну заповест – заповест о љубави према ближњему, јер, када би љубио ближњега, као самог себе, он би без напора користио своје богатство да послужи несрећнима. Знао је Свевидећи Господ, да је младић био богат, зато је на питање: „шта ми још недостаје?“, рекао: „ако хоћеш да будеш савршен“, одлучи се на подвиг, „продај имање своје и раздај сиромасима“. „Ако хоћеш“, говори Господ. Не захтевам овај подвиг од свију, јер га не могу сви понети, али ти тражиш савршенство, тако да ето, изврши овај подвиг и „хајде за Мном“. И младић који је, како се чинило, био спреман да испуни заповест великог Учитеља, ћутећи „постаде жалостан“, јер „бјеше веома богат“. Ревнујући за спасење, преценио је себе, није познао себе, није приметио какву је власт над његовим бедним срцем задобила страст стицања. „Све ми је дозвољено, али ми све не користи; све ми је дозвољено, али нећу да што овлада мноме“, говори апостол Павле. А ево добри младић је испао роб страсти стицања. Али, нека свако погледа на себе: да нема у теби овога греха? Страст према стицању је „корен свих зала“ (1Тим. 6, 10), драга моја браћо и сестре. Није грех то што си ти добростојећи или богат, али види: немој бити пристрасан премо богатству, јер пристрашће према заради, према новцу, претвара се у болест душе. Страст према стицању ослепљује човека, чини да се нада сам на себе, да буде беспокојан, безосећајан до суровости, неспособан за духовни живот. Човек који има страст према стицању – остаје способан само за традиционалну веру, односно, може да сачува изглед (побожности), а вера и религија нису изглед, нису обред или традиција, већ живот. „Христос – живот наш“. „Видели смо нови Живот“, говоре апостоли, сведочећи о Исусу Христу. „Када се богатство умножава, не сједињујте срце са њим“, говори цар и пророк Давид. Данашње Јеванђеље нам указује на то како да започнемо наш пут ка горњем Јерусалиму – шта треба да избегавамо на том путу; и зове нас, лењиве и спотичуће се, у нови живот, у живот у Христу. Амин. https://manastirpodmaine.org/episkop-mitrofan-znosko-borovskinedelja-30-po-pedesetnici/
  10. У недељу светих отаца Првог Васељенског сабора, 31. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан служио је свету архијерејску Литургију у печујском храму Св. Андроника и Јуније, просветитеља Паноније, поводом прославе храмовне славе. Преосвештеном Архијереју саслуживали су јеромонах Варнава Кнежевић, јереј Милан Ерић, парох печујски, протођакон Андраш Штријк и ђакон Стефан Милисавић. Преосвештени Владика је овом приликом поздравио сабране вернике говорећи о устројству Цркве Христове и установи сабора, јер је православна Црква саборна Црква, наглашавајући посебан значај Првог Васељенског сабора у време цара Константина Великог, 325. године у Никеји. На крају свете Литургије, Владика Лукијан је благословио славске дарове и још једном честитао храмовну славу сабраним печујцима, говорећи о сродницима апостола Павла, Андронику и Јунији, великим ранохришћанским мисионарима у Панонији којима је и посвећен нови српски храм у Печују. Извор: Епархија будимска
  11. Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић) богослужио је данас, 8. августа 2019. године, на дан преподобне Параскеве у храму посвећеном св. Петки у насељу Чукаричка Падина у Београду. Преосвећеном је саслуживало братство овог светог храма на челу са старешином, протојерејем-ставрофором Николом Трајковићем. Преосвећени Владика Стефан посебно је у беседи напоменуо да се св. Параскеви обраћају мајке, жене, девојке за потомство и породицу, тако да увек треба о празницима св. Параскеве, али и свим другима данима, да се сабирамо на молитви у храму. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  12. Дводневни научни скуп на тему: „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности”, отворен је у петак, 17. маја 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, учеснике скупа је поздравио бивши нишки Епископ Јован (Пурић), који је истакао да најдубље стваралаштво треба да добије вечни значај. Нема сукоба између Пушкина и једнога Серафима Саровскога, али ће многи поставити питање нама који смо се сабрали: „Зашто нисте нам помогли да се спасемо од упропашћавања културе?” Сигурно да је то велика Тајна присуства и Бога и Духа Светога, јер без Њега нема духовности. Само памћење, само сећање је, уствари, у Литургији – сећање на оно што је Господ Исус Христос урадио за нас. Нека Бог дâ да овај скуп буде не само теорија и затворен у овај простор, него да има и практичне последице и утицај кроз државу, кроз институције, на обичног човека, да се наш човек подигне у духу и да нам васкрсне српска култура, поручио је бивши нишки Епископ Јован. Обраћајући се присутнима, професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је циљ овог округлог стола да се сагледа какво је садашње стање на српском културном простору. Једино на такав начин моћи ћемо сопствену културну самосвест да подигнемо до нивоа који нам омогућује успешно решавање одређених питања важних за достојанствени опстанак српскога народа, казао је професор Станић. Господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије, указао је на важност заједничке културе сећања и историјског памћења. У данашњим сесијама учествују академик Матија Бећковић, професор др Мило Ломпар, професор др Богољуб Шијаковић, академик Миро Вуксановић, др Александар Гајић, Иван Негришорац, Драгослав Бокан, и многи други научни делатници. Сутра, 18. маја, о устројству, проблемима и вредностима српског културног простора ће говорити: професор др Ђорђе Ђурић, професор др Игор Борозан, професор др Валентина Питулић, професор др Лидија Томић, и други стручњаци за наведену тематику. Радови са овог научног скупа – 63 реферата – биће штампани у Зборнику. О наведеној теми, у српској култури одавно није било овако широких, систематичних и организованих разговора. Претходни се догодио пре више од две деценије, октобра 1998. године, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске. Извор: Радио Беседа
  13. Тражим одговор од Зорана Ђуровића. Желим одговор са да или са не. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
  14. Волео бих да чујем конкретан одговор, ако може само потврдно или одрично. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
  15. Године 1942, када сам имао десет година, освојио сам прву регионалну награду на Ludi Juvenilesu, добровољном и обавезујућем такмичењу за младе италијанске фашисте, што ће рећи – за сваког младог Италијана. Реторички вјешто елаборирао сам на тему „Требамо ли умријети за славу Мусолинија и бесмртност Италије”. Одговорио сам позитивно. Био сам паметан дјечак. Провео сам своје двије ране године међу фашистима, СС-овцима, републиканцима и партизанима, који су сви пуцали једни на друге, па сам научио како избјегавати метке. Била је то добра вјежба. У априлу 1945. партизани су освојили Милано. Два дана касније дошли су у градић у којем сам тада живио. Био је то тренутак радости. Главни трг је био пун људи који су пјевали и махали заставама, дозивајући Мима, регионалног партизанског вођу. Као негдашњи maresciallo Carabiniera, Мимо се придружио присташама генерала Бадољија, Мусолинијевог насљедника, и изгубио ногу у једном од првих окршаја с преосталим Мусолинијевим трупама. Мимо се појавио на балкону градске вијећнице, блијед, ослоњен на штаку и машући руком покушао умирити окупљену масу. Ја сам чекао говор, јер је цијело моје дјетињство било обиљежено великим и хисторијским Мусолинијевим говорима, чије смо најзнаковитије одломке учили напамет у школи. Тишина. Мимо је говорио промуклим, једва чујним гласом. Рекао је: „Грађани, пријатељи. Након толико болних жртава… ту смо. Слава онима који су пали за слободу.” И то је било то. Вратио се унутра. Грађани су викали, а партизани су подигли своје пушке и свечарски запуцали. Ми дјеца пожурили смо скупљати чахуре, драгоцјене стварчице, но ипак сам имао времена научити да слобода говора значи ослобођење од реторике. Неколико дана касније видио сам америчке војнике. Били су то Афроамериканци. Први Јенкији којег сам упознао био је црнац, Џосеф, који ме у увео у свијет чуда Дика Трејсија и Ли’ла Абнера. Његови јарко обојени стрипови лијепо су мирисали. Један официр (капетан или мајор Мудy) био је гост у вили породице, чија кћерка је била моја школска колегица. Упознао сам га у њиховом врту, гдје су неке даме, окружујући капетана Мудyија, причале заводљиви француски. Капетан Мудy знао је нешто француског, такођер. Моја прва слика америчких ослободилаца била је – након толико бијелаца у црним кошуљама – слика култивираног црног човјека у жуто-зеленој униформи, који говори: Oui, merci beaucoup, Madame, moi aussi j’aime le champagne… Нажалост, није било шампањца, али сам од капетана Мудyија добио свој први Wrigley Spearmint, који сам жвакао по цијеле дане. Увечер сам своју жваку стављао у чашу воде како би сутрадан била свјежа. У мају смо чули да је рат завршен. Мир је за мене био занимљива сензација. Било ми је речено да је перманентно ратовање природно стање за једног младог Италијана. У наредним мјесецима сам открио да Отпор није био само локални него европски феномен. Научио сам нове, занимљиве ријечи попут réseau, maquis, armée secrète, Rote Kapelle, варшавски гето. Видио сам прве фотографије Холокауста, иако сам значење разумио прије него сам научио саму ријеч. Схватио сам од чега смо били ослобођени. У мојој земљи данас постоје људи који се питају да ли је Покрет отпора уопште имао реалног војног утјецаја на ток и исход рата. За моју је генерацију ово питање ирелевантно: ми смо непосредно разумјели морал и психолошки значај Отпора. За нас је предмет поноса било знати да ми Европљани нисмо пасивно чекали на ослобођење. А за младе Американце који су својом крвљу плаћали нашу слободу ипак је нешто значило знати да су тамо иза линија фронта били неки Европљани који су унапријед отплаћивали свој дуг. У мојој земљи данас постоје они који говоре да је мит о Отпору био комунистичка лаж. Истина је да су комунисти Отпор експлоатирали као да је њихово лично власништво, јер су играли главну улогу у њему, но ја се сјећам и партизана с марамама различитих боја. Ноћи и ноћи сам провео прилијепљен уз радио и слушао поруке партизанима одашиљане преко Гласа Лондона. Биле су то истовремено шифриране и поетичне поруке (The sun also rises, The roses will bloom), а већина од њих биле су „messaggi per la Franchi”. Неко ми је дошапнуо да је Франки, човјек легендарне храбрости, био вођа најјаче илегалне мреже у сјеверозападној Италији. Франки је постао мој херој. Франки (чије је право име било Едгардо Соњо) је био монархиста и такав антикомуниста да се одмах послије рата придружио ултрадесничарским групама, а потом био оптужен за колаборацију у пројекту реакционарног државног удара. Кога брига? Соњо је и даље бајни херој мог дјетињства. Ослобођење је било заједнички чин људи различитих боја. У мојој земљи данас постоје они који кажу да је ослободилачки рат био трагично вријеме подјела и да је све што требамо национално помирење. Памћење тих страшних година требало би бити потиснуто, refoulée, verdrängt. Али Verdrängung изазива неурозу. Ако помирење значи суосјећање и поштовање за све оне који су војевали своје ратове у добрим намјерама, онда опрост не подразумијева и заборав. Могу чак и признати да је Ајххман искрено вјеровао у своју мисију, али не могу рећи „Океј, врати се и уради то опет”. Ту смо да се сјетимо шта се десило и свечано кажемо да „Они” то не смију опет направити. Али, ко су Они? Ако још увијек мислимо на тоталитаристичке владе које су владале Европом прије Другог свјетског рата, онда нам је лако рећи да се оне не могу поновно јавити у истом облику у друкчијим хисторијским околностима. Ако је Мусолинијев фашизам био заснован на идеји каризматичног вође, на корпоративизму, на утопији империјалне судбине Рима, на империјалистичкој вољи за освајањем нових територија, на разјареном национализму, на идеалу цијеле нације униформиране у црне кошуље, на одбацивању парламентарне демократије, на антисемитизму… онда без икаквих тешкоћа могу потврдити да данашња италијанска Аллеанза Назионале, настала из пост-ратне фашистичке странке МСИ, а сада десничарска политичка странка, има, за сада, веома мало сличности са старим фашизмом. На истој линији, премда јесам забринут због разних нацоидних покрета који се јављају ту и тамо у Европи, што укључује и Русију, не мислим да ће се нацизам у свом оригиналном облику наново јавити као свенародни покрет. Међутим, иако политички режими могу бити срушени, иако се идеологије могу критизирати и може их се одрицати, ипак иза режима и његове идеологије увијек постоји начин мишљења и осјећања, мјешавина културних навика, опскурних инстинката и недокучивих нагона. Постоји ли још увијек неки други дух који се шуња Европом (о другим дијеловима свијета да не говорим)? Јонеску је једном рекао – рачунају се тек ријечи, све остало је пуко брбљање. Лингвистичке навике често су важни симптоми дубинских осјећања. Сходно томе, вриједи упитати се зашто су не само Отпор него и цијели Други свјетски рат генерално диљем свијета (били) дефинирани као борба против фашизма. Ако наново прочитате Хемингвејов роман За ким звона звоне, примијетит ћете да Роберт Џордан своје непријатеље именује „фашистима”, чак и онда када мисли на шпанске фалангисте. А Рузвелт је рекао: „Побједа америчког народа и његових савезника биће побједа над фашизмом и мртвом руком деспотизма којег представља.” Током Другог свјетског рата, Американце који су одлазили у шпански грађански рат називали су „пренагљеним антифашистима”, што ће рећи да је борба против Хитлера у 40-тим годинама била морална дужност за сваког Американца, а борба против Франка, мало раније, у 30-тима, с друге стране, заударала је, јер су је углавном водили комунисти и други љевичари… Зашто су амерички радикали тридесет година касније користили израз фашистичка свиња говорећи о полицајцу који не одобрава њихове пушачке навике? Зашто нису говорили cagoulardska свиња или фалангистичка свиња или усташка свиња или нацистичка свиња? Мајн Кампф је манифест комплетног политичког програма. Нацизам је садржавао расистичку теорију о изабраности аријевске расе, прецизне описе дегенериране умјетности (entartete Kunst), филозофију воље за моћ и филозофију Übermenscha. Нацизам је био стриктно антикршћански и неопаганистички, док је Стаљинов Диамат (званична верзија совјетског марксизма) био вулгарно материјалистички и атеистички. Ако се под тоталитаризмом подразумијева сваки режим који сваки чин појединца и појединца самог подређује држави и њеној идеологији, онда су и нацизам и стаљинизам били истински тоталитаристички режими. Фудбалска репрезентација Италије 1938. пред меч са Француском Италијански фашизам је засигурно био диктатура, али није био у потпуности тоталитаризам, не због своје благости, већ због филозофске слабости своје идеологије. Насупрот уопштеном мишљењу, италијански фашизам није имао посебне филозофије. Чланак о фашизму којег потписује Мусолини, а који је објављен у енциклопедији Treccani, у основи је инспириран Џованијем Џентилијем и рефлектира каснохегелијанско разматрање о апсолутној и етичкој држави, што Мусолини никада није реализирао. Мусолини није имао никакву филозофију; имао је само реторику. На почетку је био милитантни атеиста, а касније је ипак потписао конвенцију с Црквом и толерирао бискупе који су благосиљали фашистичке заставице. У својим ранијим антиклерикалним годинама, у неком говору који је по свему судећи легенда, једном је затражио од Бога да га удари равно у лице, уколико постоји. Касније је Мусолини често спомињао име Божије у говорима и није му сметало да га називају човјеком Провиђења. Италијански фашизам био је прва десничарска диктатура која је завладала једном европском земљом, а сви каснији слични покрети проналазили су неку врсту архетипа у Мусолинијевом режиму. Италијански фашизам је први засновао војну литургију и фолклор, па чак и начин одијевања са својим црним кошуљама, далеко утјецајнији него ли ће Армани, Бенетон или Версаће икада бити. Управо у тридесетим годинама појавили су се фашистички режими, с Муслијем у Великој Британиј, па у Латвији, Естонији, Литванији, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Југославији, Шпанији, Португалу, Норвешкој, па чак и у Јужној Америци. Управо је италијански фашизам увјерио многе европске либералне вође да нови режим доноси занимљиву социјалну реформу и да осигурава угодну револуционарну алтернативу комунистичкој пријетњи. Ипак, хисторијско право ми се не чини довољним аргументом да објасним зашто је ријеч фашизам постала синегдоха, односно ријеч која се употребљава за различите тоталитаристичке покрете. Сигурно не због тога што је фашизам можда садржавао, у свом квинтесенцијалном стању, све елементе било којег касније облика тоталитаризма. Напротив, фашизам није имао квинтесенцију. Фашизам је био узбуркан и збркан тоталитаризам, колаж различитих филозофских и политичких идеја, кошница разлика. Је ли могуће појмити истински тоталитаризам који је био у стању комбинирати монархију с револуцијом, Краљевску војску с Мусолинијевом милизиом, давање привилегија Цркви с државним образовањем које је славило насиље, апсолутну државну контролу са слободним тржиштем? Фашистичка партија родила се хвалишући се да је донијела револуционарно нови поредак, а финансирали су је најконзервативнији земљопосједници коју су од ње очекивали да буде контрареволуционарна. У почетку је фашизам био и републикански, а ипак је преживио двадесет година јавно испољавајући своју оданост краљевској породици, док је Дуче ишао руку под руку с Краљем, којем је чак нудио и титулу цара. Али кад је Краљ отпустио Мусолинија 1943, партија се поново јавила два мјесеца касније, с подршком Њемачке, са захтјевом за „социјалну” републику, рециклирајући своју стару револуционарну скрипту, обогаћену скоро па јакобинским надтоновима. Постојала је само једна једина нацистичка архитектура и нацистичка умјетност. Ако је нацистички архитекта био Алберт Шпер, онда није било мјеста за Мијеса ван дер Роха. Исто тако, под Стаљиновом влашћу, ако је прихваћен Ламарк, онда није било мјеста за Дарвина. У Италији су постојали извјесни фашистички архитекти, али тик до њихових псеудоколосеума стајале су грађевина инспириране модерним рационализмом Гропиуса. Није било фашистичког Жданова који би задао јасан и стриктан културни правац. У Италији су тада постојале двије важне умјетничке награде. Премио Цермону је контролирао фанатични фашиста Роберто Фаринаци, који је подржавао умјетност као пропаганду. (Могу се присјетити слика као што су „Слушање Дучеовог говора на радију” или „Стања свијести створена фашизмом”). Премио Бергамо спонзорирао је култивирани и разумни фашиста Ђусепе Ботаи који је штитио концепт умјетности ради умјетности саме, али и многе авангардне концепте који су у Њемачкој проглашени изопаченим и криптокомунистичким. Национални пјесник био је Д’Анунцио, боем којег би у Њемачкој или Русији послали пред стрељачки одред. Проглашен је режимским бардом због свог национализма и култа херојства, који је уствари био добрано измијешан с утјецајима француске fin de siècle декаденције. Узмимо футуризам. Олако се да рећи да је и он био једно стање дегенериране умјетности, као што су то били експресионизам, кубизам и надреализам. Али рани италијански футуристи били су националисти, подржавали су идеју учешћа Италије у Првом свјетском рату из естетских разлога; славили су брзину, насиље и изазов, а све то лако је повезати с фашистичким култом младости. Док се фашизам самоидентифицирао с Римским царством и наново откривеним руралним традицијама, Маринети (који је тврдио да је аутомобил љепши од Нике са Самотраке, па чак и мјесечину желио убити) проглашен је у међувремену чланом Италијанске академије, у којој се на мјесечину гледало с великим поштовањем. Многи будући партизани и многи будући интелектуалци Комунистичке партије школовали су се на ГУФ-у, фашистичкој организацији студената, која је била колијевка нове фашистичке културе. Ови клубови били су својеврсни кипући лонци у којима су циркулирале нове идеје без икакве стварне идеолошке контроле. То не значи, ипак, да су партијски људи били толерантни према радикалном мишљењу, но неки од њих ипак нису користили средства за контролу. Током ових двадесет година, поезија Монталеа и других пјесника окупљених око групе „Ерметици”, била је, заправо, реакција на бомбастични стил режима, а овим пјесницима било је дозвољено развијати свој литерарни протест из својих, како је тада виђено, бјелокосних кула. Расположење поезије из „Ерметици” групе било је потпуно супротно хероизму и оптимизму режима. Режим је толерирао њихово несумњиво, мада друштвено невидљиво, дисидентство, јер фашисти напросто нису обраћали пажњу на тако херметичне језике. Све ово не значи да је италијански режим гајио толеранцију. Грамши је држан у затвору све до смрти, опозициони лидери Ђакомо Матеоти и браћа Росели су убијени, укинута је слобода штампе, распуштени су синдикати, а политички дисиденти су одаслани на далека острва. Законодавна власт је била поприлично фикционална, при чему је извршна власт, која је на себе преузела и овласти правосуђа, сама доносила нове законе, међу којима и оне о заштити расе (што је формална геста италијанске подршке ономе што је постало холокауст). Контрадикторна слика коју описујем није резултат толеранције, него политичке и идеолошке неуравнотежености и распршености. Али, треба нагласити, била је то ригидна распршеност, структурирана конфузија. Фашизам филозофски није, заправо, постојао, али је емоционално био чврсто привезан за неке архетипске подлоге. Мусолини у кампу младих фашиста Тако стижемо до друге важне тачке. Није постојао сам један нацизам. Не можемо Франков хиперкатолички фалангизам означити као нацизам, јер је нацизам у суштини пагански, политеистички и антикршћански. Но, фашистичка игра може се играти на много начина, а назив игре се не мијења. Појам фашизма овдје није друкчији него Витгештајнов појам игре. Игра може бити натјецатељска или не, може захтијевати неке посебне вјештине или не, може подразумијевати новац, али и не мора. Игре су различите активности које показују једну исту „породичну сличност”, како каже Витгештајн. Узмимо сљедећу секвенцу: 1 2 3 4 абц бцд цде деф Замислимо низ политичких група у којем прву групу карактеризира елемент „абц”, другу групу „бцд”, трећу „цде”, и тако даље. Прва и друга група су сличне, јер имају два заједничка елемента; на истој основи су сличне друга и трећа група. Обратимо пажњу на то да је трећа група слична првој, јер имају „ц” као заједнички елемент. Но, најзанимљивија је засигурно четврта група, која је слична другој и трећој, али нема ништа заједничко с првом групом. Ипак, захваљујући непрекинутом низу опадајућих сличности од прве до четврте групе, остаје, као нека врста илузорне транзитивности, породична сличност између прве и четврте групе. Фашизам је постао свенамјенски појам, јер се из фашистичког режима може уклонити један или више елемената, а он ће и даље бити препознатљив као фашистички. Одузмите империјализам од фашизма и опет ћете имати Франца и Салазара. Одузмите му колонијализам, опет ћете имати балкански фашизам усташа. Додајте италијанском фашизму радикални антикапитализам (који Мусолинија никада није импресионирао) и добит ћете Езру Поунда. Додајте култ келтске митологије и мистицизам Светог Грала (који је потпуно стран званичном фашизму) и добит ћете једног од најцјењенијих гуруа фашизма – Јулиуса Еволу. Али упркос цијелој овој збрци, ипак мислим да је могуће скицирати листу елемената типичних за оно што називам ур-фашизмом или вјечним фашизмом. Ови елементи не могу сачињавати систем, многи од њих су међусобно контрадикторни и типични су за многе друге врсте деспотизма или фанатизма. Но, довољан је један од њих да отвори простор фашизму који ће се око њега згрушати. 1. Култ традиције Први елемент ур-фашизма је култ традиције. Традиционализам је, наравно, много старији од фашизма. Није он типичан само за контрареволуционарну католичку мисао након Француске револуције, него је рођен у касном хеленистичком периоду као реакција на класични грчки рационализам. У Медитеранском базену народи различитих религија (од којих је већину прихватио римски Пантеон) почели су сањати о откровењу одасланом у праскозорје људске хисторије. Ово откровење, према традиционалистичкој мистици, дуго је било скривено испод вела заборављених језика: у египатским хијероглифима, у келтским рунама, у савитцима мало познатих религија Азије. Та нова култура требала би бити синкретичка. Синкретизам није, како то рјечник тврди, тек „комбинација различитих облика вјеровања и пракси”, јер таква комбинација мора толерирати одређене контрадикције. Свака изворна порука носи бљесак мудрости, и кад се чини да свака од њих говори друкчије и неспојиве ствари, то се само чини, јер свака од њих алудира, алегорички, на једну те исту исконску истину. Посљедица томе је да учење не доноси никакву корист. Истина је изречена једном за свагда, а ми тек можемо интерпретирати њену закукуљену и несхватљиву поруку. Довољно је само погледати програм било којег фашистичког покрета како би се пронашли главни фашистички мислиоци. Нацистички гносис храњен је традиционалистичким, синкретистичким, окултним елементима. Најутицајнији теоретичар савремене италијанске деснице, Јулиус Евола, спојио је Свети Грал с Протоколима Сионских мудраца, алхемију са светим Римским и Њемачким царством. Чињеница да је савремена италијанска десница, с циљем да покаже своју отвореност, недавно проширила свој програм укључивањем радова и идеја Де Мистреа, Генона и Грамшија, чисти је доказ синкретизма. Ако у америчким књижарама истражујете полице које су означене као „Нови талас”, наћи ћете тамо чак и Светог Аугустина, који, колико ја знам, није био фашиста. Али, комбинирање Светог Аугустина и Стонхенџа – то је симптом ур-фашизма. 2. Одбацивање модернизма Традиционализам подразумијева одбацивање модернизма. И фашисти и нацисти су обожавали технологију, док су је традиционалисти обично одбацивали као негацију традиционалних вриједности. Међутим, иако је нацизам био поносан на своја индустријска достигнућа, његова похвала модернизму била је тек површина идеологије засноване на крви и тлу (Blut und Boden). Одбацивање модерног свијета било је замаскирано одбијањем капиталистичког начина живота, али је у бити подразумијевало одбацивање Духа 1789. (и 1776., наравно). Просвјетитељство, односно Доба разума, виђено је као почетак модерне изопачености. У својој се суштини ур-фашизам може дефинирати као ирационализам. 3. Ирационализам Ирационализам, такођер, опстоји на култу чина зарад чина самог. Чин лијеп сам по себи мора бити предузет прије или без било каквог размишљања. Мишљење је облик кастрираности. Тако култура постаје сумњива чим се поистовјети са критичким ставовима. Неповјерење према интелектуалном свијету увијек је био симптом ур-фашизма, од наводне Гоерингове изјаве „Када чујем ријеч култура, латим се пиштоља”, до учесталих израза какви су „дегенерирани интелектуалци”, „штреберчине и паметњаковићи”, „јалови снобови” или „универзитети су легла црвених”. Званични фашистички интелектуалци углавном су били задужени за нападе на модерну културу и либералну интелигенцију која је, наводно, издала традиционалне вриједности. 4. Неслагање као издаја Ниједно синкретистичко вјеровање не може поднијети аналитички критику. Критички дух изводи разлике, а увиђање разлике је знак модернизма. У модерној култури научна заједница цијени неслагање као начин унапрјеђења знања. За ур-фашизам неслагање је издаја. 5. Страх од разлике Надаље, неслагање је знак разноликости. Ур-фашизам ојачава и придобива подршку тиме што искориштава и распирује природни страх од разлике. Први знак једног фашистичког или предфашистичког покрета управо је страх од дошљака. Ур-фашизам је тако, по дефиницији, расистички. 6. Индивидуална или социјална фрустрација Фашизам потјече из индивидуалне или социјалне фрустрације. Зато је један од типичних елемената повијесног фашизма био позив фрустрираној средњој класи, класи која је трпјела економску кризу или патила од осјећаја политичког понижења, уплашена притиском нижих социјалних група. У наше вријеме, када су стари пролетери постали малограђанима (а лумпенпролетери углавном одстрањени с политичке сцене), фашизам сутрашњице своју ће публику пронаћи у овој новој већини. 7. Опсесија завјером Људима који осјећају да им је одузет њихов друштвени идентитет, ур-фашизам као једину привилегију додјељује чињеницу да су рођени у истој земљи. Ово је коријен национализма. Осим тога, једини који народу могу приуштити његов идентитет јесу његови непријатељи. Тако у коријенима ур-фашистичке психологије лежи опсесија завјером, по могућности међународном. Присташе се морају осјећати опкољеним. Најлакши начин рјешавања проблема завјере јесте позив на ксенофобију. Но, завјера такођер мора долазити и изнутра: Јевреји су углавном најбоља мета, јер доносе ту предност да су истовремено и вани и унутра. У САД-у ћемо најочитију појаву опсесије завјером пронаћи у Новом светском поретку Пата Робинсона, али, као што смо већ видјели, има и много других. 8. Осјећај понижења због моћи непријатеља Присташе се морају осјећати пониженима због очигледног богатства и моћи својих непријатеља. Док сам био дјечак, научили су ме да Енглезе видим као народ пет дневних оброка. Они су јели чешће него ли сиромашни, али смјерни Италијани. Јевреји су богати и једни другима помажу кроз мрежу узајамне подршке. Присташе, међутим, морају бити увјерени да могу савладати непријатеље. Непрестаним мијењањем реторичког фокуса непријатељи су час слаби час јаки. Фашистичке владе осуђене су на ратне поразе, јер су уставно неспособне тачно процијенити снаге непријатеља. 9. Живот је перманентно ратовање У ур-фашизму нема борбе за живот него се, прије ће бити, живи да би се борило. Отуда је пацифизам трговина с непријатељем. Пацифизам је лош, јер живот је перманентно ратовање. Ово, међутим, доводи до комплекса Армагедона. Ако непријатељи морају бити поражени, онда мора постојати и посљедња битка, након које ће покрет имати потпуну контролу над свијетом. Но, такво „коначно рјешење” подразумијева неки дужи период мира, Златно доба, што се супротставља принципу перманентног рата. Ниједан фашистички вођа није успио ријешити овај проблем. 10. Презир према слабијем Елитизам, који је у основи аристократски, типичан је аспект сваке реакционарне идеологије, а аристократски и милитаристички елитизми по крви подразумијевају презир према слабијем. Ур-фашизам може заговарати само пучки елитизам. Сваки грађанин припада најбољем народу на свијету, чланови партије најбољи су међу свим грађанима, а сваки грађанин може (или би морао) приступити партији. Али патрицији не могу постојати без плебејаца. У ствари, Вођа, који зна да му моћ није демократски дата него је силом узета, такођер зна и да је његова снага основана на слабости маса, које су толико слабе да заслужују господара. Како је група хијерархијски организирана (према војном моделу), сваки од подређених вођа презире своје потчињене, а сваки од њих, надаље, презире оне који су њему потчињени. Управо то појачава свијест о масовном елитизму. 11. Култ хероизма и херојска смрт У таквој перспективи свакога се образује да постане херој. У свакој митологији херој је изнимно биће, а ур-фашизам херојство поставља као норму. Овај култ хероизма тијесно је повезан с култом смрти. Није случајно парола фалангиста била Viva la Muerte (живјела смрт). У нефашистичким друштвима, широј јавности говори се да је смрт неугодна, али да се с њом мора суочити достојанствено, а вјерницима се каже да је смрт болан начин досезања наднаравне среће. Насупрот томе, ур-фашистички херој жуди за херојском смрћу, која се рекламира као најбоља награду за херојски живот. Ур-фашистички херој нестрпљиво чека смрт. У својој нестрпљивости често друге људе шаље у смрт. 12. Мачизам Како су и перманентни рат и хероизам тешке игре, ур-фашиста своју вољу за моћ преноси на сексуални ниво. Ово је извор мачизма, који подразумијева и презир према женама и осуду неуобичајених сексуалних навика, од чедности до хомосексуалности. Како је чак и секс тешка игра, ур-фашистички херој се радије игра оружјем, што је сурогат фалусног практицирања. 13. Селективни/квалитативни популизам Ур-фашизам је заснован на селективном популизму, на једном, такорећи, квалитативном популизму. У демократији грађани имају индивидуална права, али грађани у цјелини имају политички утјецај само с количинског аспекта, јер појединац се мора повиновати одлукама већине. За ур-фашизам индивидуе као индивидуе немају права, а Народ се поима као квалитет, као монолитни ентитет који изражава Заједничку Вољу. Како нити једна велика количина људских бића не може имати заједничку вољу, Вођа се надаје као њихов тумач. Изгубивши моћ демократског делегирања, грађани не дјелују него се од њих тражи да играју улогу Народа. Управо због тога народ није ништа друго до театрална измишљотина. Као добар примјер квалитативног популизма не морамо више узимати Пиаца Венецију у Риму или Нирнбершки стадион, јер нас у будућности чека својеврстан ТВ-популизам или интернетски популизам у којем ће емоционална реакција одређене одабране групе бити представљена и прихваћена као глас Народа. Због свог квалитативног популизма ур-фашизам се мора успротивити „трулим” парламентарним властима. Једна од првих Мусолинијевих реченица у Италијанском парламенту гласила је: „Могао бих ово глухо и жалосно мјесто претворити у камп за моје манипуле.” (Манипуле су војне јединице у римским легијама.) Смјеста је, уствари, пронашао боље мјесто за своје манипуле, али је мало касније ипак уништио Парламент. Гдје год политичар исказује сумњу у легитимност парламента јер, тобоже, више не представља глас Народа, ту се може намирисати ур-фашизам. 14. Ур-фашизам говори новоговором Новоговор је измислио Орвел у 1984, као званични језик Енгсоца, енглеског социјализма. Но, елементи ур-фашизма заједнички су различитим облицима диктатуре. Сви нацистички или фашистички уџбеници служили су се осиромашеним вокабуларом и елементарном синтаксом, с циљем да ограниче средства за комплексно и критичко размишљање. Морамо бити спремни препознати нове форме новоговора, чак и кад се појављују у потпуно невином облику ток шоа. *** Ујутро 27.7.1943. сазнао сам преко радија да је фашизам пао и да је Мусолини ухапшен. Када ме је мати послала да купим новине, открио сам на најближем киоску да новине имају различите наслове. Штавише, након прегледавања свих наслова схватио сам да у сваким новинама пише нешто друго. Купио сам једне, наслијепо, и на првој страници видио проглас који је потписало пет-шест политичких партија, међу којима и Комунистичка партија, Социјалистичка партија и Либерална партија. Дотада сам вјеровао да у свакој земљи постоји једна партија, а да се у Италији она зове Национална партија фашиста. Сада сам откривао да у мојој земљи може истовремено постојати неколико партија. Како сам био бистар дјечак, схватио сам да оне нису могле преко ноћи настати и да су неко вријеме дјеловале илегално. Порука на насловној страници славила је крај диктатуре и повратак слободе: слободе говора, слободе штампе и слободе политичких организација. „Слобода”, „диктатура”, „права”… тада сам први пут чуо за те ријечи. Наново сам се, уз те ријечи, родио као слободан човјек Запада. Морамо пазити да смисао ових ријечи никада поново не буде заборављен. Ур-фашизам је још увијек око нас, често неуниформиран и свакодневно одјевен. Лакше би нам било када би се данас појавио неко ко би јавно говорио „Хоћу поново отворити Аушвиц”, „Хоћу да Италијом поново парадирају црне кошуље”, али живот није тако једноставан. Ур-фашизам се може вратити под најневинијим маскама. Наша је дужност да га разоткријемо и покажемо прстом на сваки његов примјер, свакога дана, на сваком мјесту на свијету. Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја. *Текст је првобитно објављен 22. јуна 1995. у „New York Review of Books”, а потом и у „Utne Reader” у децембру исте године. Овај пријевод направљен је према оба издања, при чему се разлике огледају само у томе што друго издање има поднаслове. Превод: Кенан Ефендић
  16. Јеромонах Доситеј Хиландарац: СВЕТИ САВА – УЧИТЕЉ ПУТА КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ У навечерје недеље о Самарјанки, 13. маја 2017. године, после васкрсног вечерња које је богослужио високопречасни протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев, сабрат Катедралног новосадског храма, благочестиви народ новонасељских парохија и Новога Сада, имао је ретку радосну прилику и нарочити благослов да сабран под сводове свог Светосавског храма у изградњи, саслуша предавање преподобног јеромонаха Доситеја (Радивојевића), сабрата Световаведењске обитељи царске лавре, манастира Хиландара и настојатеља Патерице, једне од хиландарских келија, која се налази у Кареји, административном седишту Свете Горе. Отац Доситеј говорио је на тему: СВЕТИ САВА – УЧИТЕЉ ПУТА КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ.
×
×
  • Креирај ново...