Претражи Живе Речи Утехе

СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.

ХРИШЋАНСТВО У ЕВРОПИ Црква у културним ратовима: Како смо исушили море и избрисали хоризонт Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Четвртак, 06. јан 2022, РТС Да је хришћанство прогоњено у многим деловима Блиског Истока, Азије и Африке је познато, премда од Европљана углавном игнорисано. Али, да ли су хришћански верници прогоњени и у самој Европи? Јесу, закључује се у извештају OIDAC-а, невладине организације са седиштем у Бечу, која прати случајеве дискриминације хришћана унутар самих европских друштава. Форме нетолеранције су ту, истина, индиректније, али не мање стварне за оне који су им изложени. Најновији извештај OIDAC-а за 2019. и 2020. годину је сведочанство прогресивног губитка осећаја за веру у Европи - али само хришћанску. Остале религије су добро, хвала на питању. Рођење Христово, фреска из Манастира Високи Дечани (XIV век) Проблем прогона хришћана данас је врло комплексна тема. Зна се како се то некад радило од Нерона до Диоклецијана. Бацали су их лавовима, секли, кували, намакали, давили у катрану, палили, закуцавали стрелама, каменовали, вукли по улицама Александрије и слично. Циљ и исход су увек били исти, планирани и једноставни. Нешто близу тога постоји и данас. Није тако разноврсно, нема јасне плиме и осеке, али из визуре једног хришћана у Пакистану, Сомалији или Авганистану, то је као да се Диоклецијан 305. годиен није повукао у свој летњиковац у Спалату, већ остао активан и сад при Исламској држави ради као саветник за редукцију инфидела. Статистику о прогону хришћана у ваневропским земљама већ шест и по деценија објављује глобална организација „Open Doors". На практичном нивоу „Отворена врата" игноришу поделу на различите деноминације и посматрају хришћанство као такво, као једну и недељиву Еклезију, онакву каква је утемељена на Апостолском сабору у Јерусалиму 48. године. Не делују унутар екумене у данашњем схватању, већ са схватања јединства пра-цркве. „Open Doors" објављује годишње извештаје са листом од 50 најопаснијих земаља за хришћанске вернике. Највећи број су муслиманске земље, иако прво место већ годинама стабилно држи агресивно атеистичка Северна Кореја. Има и изненађења. Ове године је, право ниоткуда на 37. место рангиран Мексико. Зашто и како је дошло до тога да су у једној католичкој земљи угрожени животи католика, вредно је посебног текста. Сумирано, има везе са ковид-хаосом, организованим криминалом и опоравком прехришћанских племенских култура. Изложба Мађарског националног музеја у Августиновој цркви у Бечу са темом прогона хришћана у муслиманским земљама Уз рангирање 50 најопаснијих земаља за хришћане, организација објављује и годишњи „индекс прогона", овог пута тачно 19. јануара у 14.00 на свом сајту. На тај податак напето чека свих две и по хиљаде Европљана које то занима. РТС је извештавао о лошој вољи с којом се извештаји „Отворених врата" дочекују у Европи. Мит о ирелевантности вере у свету је модерним европским друштвима тако драг, па не допуштају да га реалност компромитује. Хришћанство у Европи - културни или верски принцип? У самој Европи се том тематиком, у овом случају не физичким прогоном, већ случајевима нетолеранције и дискриминације хришћана, бави једна организација са седиштем у Бечу, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). То је невладина прохришћанска организација, која је преко Регине Полак, Специјалног представника за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, персонално повезана са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Малом истраживачком тиму бечког OIDAC-а недостаје логистичка мрежа којом располаже организација „Open Doors", тако да он у годишњим извештајима прати стање само у неколико изабраних држава, не у читавој Европи. Водећи критеријум при томе је степен трансформације ка пост-хришћанском друштву. У последњем извештају (2019/20) то су Француска, Немачка, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство. Као главни проблеми се у извештају наводе религиозна неписменост власти и медија, исламски притисак, схватање хришћанства као „политичке опције/партије/идеологије", ратоборна секуларна динамика, структурна нетолеранција под кошуљицом толеранције, као и посрамљивање оних који „још нису прерасли религију". Црква Светог Павла у Корбеј Есону, Француска, јула 2020. Ситуација се прати у четири области где се хришћански верници крећу по нагазним минама хињене толеранције, на послу, у образовању, политици/јавности и - цркви. Ово последње треба схватити врло физички, као убијање верника у црквама, рецимо у случају Нице (29. октобра 2020), кад је исламиста Брахим А. убио троје људи у катедрали), или осујећеног масовног убиства у Рупрехтовој цркви у Бечу, које је планирао атентатор Кујтим Ф. (2. новембра 2020). И саме цркве као зграде живе опасно, од растућих случајева вандализма (поломљено, запишано и горе; води Немачка), до подметања пожара (води Француска). Криминалисти рачунају пожаре у злочине високе емотивне инвестиције и страсти, док је вандализам више обестан и злобан, а вероватно би се за те нијансе у деструктивности нашло и неко објашњење у националним стереотипима. Унутар општег карактера европског марша ка постхришћанским друштвима, издвајају се неке специфичности у пет посматраних земаља. Француска: Синергија лаицизма и секуларизма Какав однос према хришћанству влада данас у Француској, одређено је наслеђем Француске револуције. Из ње су произашла два структурна принципа, лаицизам и секуларизам. Слични су, само се разликују у моделима деловања. Француско „laïcité", фиксирано у закону из 1905, односи се на стриктну поделу државе и цркве, док секуларизам прожима и уједињује сва поља друштвене организације. Поједностављено: лаицизам = држава; секуларизам = наука/образовање/медији. Француски војници испред Нотр Дама у Паризу након терористичких напада новембра 2015. По томе би laïcité био реактиван моменат, каже OIDAC, јер није рођен из себе, већ је створен као одговор на једну одређену ситуацију, а то је католички идентитет Француза који је постепено, али увек политички, гушен од 1789. Међу укупним становништвом, 63,1 одсто су хришћани, од тога 90 одсто католици (подаци WCD/World Christian Database). Други иза њих по броју су „неповезани" (unafilliated), свеједно да ли атеисти, агностици, или само лењи да буду било шта. Трећа група у Француској су муслимани, нешто мало испод 10 одсто. Религиозни симболи у институцијама јавног значаја су забрањени законом из 2004, првим тог типа у Европи. Истим законом је „Свети Никола" протеран из школа, па нема више дељења поклона шестог децембра. Читаве микро-територије у Паризу, Лиону и другим већим градовима су „салафизоване" (термин OIDAC), што значи да у њима влада отворени локални притисак ка шеријатским нормама. Гаргојл Штрига са Нотр Дама над Паризом Главна поларизација у друштву није, што би се очекивало на помен „салафизације" градских четврти, између хришћана и муслимана, већ тече између три одвојене групе, хришћани-секуларни-муслимани. Влада и медији, сваки са своје стране спектра, стварају и негују простор моралног посрамљивања хришћана, тако што њихове ставове о контроверзним питањима породице, брака, биоетике или идентитетске политике представљају као доктринарне ставове пећинских људи. Немачка: Радикални секуларизам као наслеђе комунизма Немачка ситуација с вером одређена је географијом. У западном делу, хришћанска вера је остала делотворна, у комунистичком ДДР-у је практично искорењена. После уједињења 1990, у источном делу је било само 30 дсто хришћана. Тешко је рећи да ли практично верујућих, празничних или само културолошких хришћана, али све скупа, реч „хришћанство" је у ДДР-у је била јасно негативно конотирана. Катедрала у Келну Од укупног немачког становништва, 66 одсто су хришћани, што је брзи негативан тренд, кад се зна да их је у првој половини 20. века било 96 одсто. У поређењу са француским примером који је државно-политички, немачки секуларизам је идеолошки подебљан и храњен, он долази из доминантне либералне идеологије. Разлику треба схватити у нијансама, наравно да је државно законодавство и ту, као и свуда у Европи, гарант секуларних иницијатива. Том општем разлогу се у немачком случају још прикључује и плурализација религије, коју активно промовише Уставни суд. Да би се муслимански мигранти, поготово нови таласи од 2015, који су долазили неспремни за европски ниво религиозне толеранције, осећали боље, да би се осећали код куће, домаће немачке институције су религију протумачиле као динамичан плурализовани појам. „Плурализација религије" значи „све религије су једнаке", при чему се на перфидан начин лупају лончићи. Наравно да су у Европи сви једнаки, али пред законом. Што се религије тиче, друга је ствар, или би требало да буде. У пракси, тиме се хришћанска религија своди на „идеологију" и улази у компетитивни однос са другим „идеологијама" - пре свега исламом, десним екстремизмом, радикалним индивидуализмом и новом политичком коректношћу коју диктирају Зелени. Светлосне пројекције на фасади Катедрале у Келну септембра 2018, у знак сећања на завршетак Првог светског рата Да, ауторка текста је свесна да за неке од горе наведених „идеологија" нису потребни наводници, али они се односе на чињеницу да се све трпа заједно у један кош, чиме се домаћем хришћанству негира не само религиозни, већ и културни примат. Даје му се статус политичке партије. Шпанија: Нагазити Франкове католике, па шта кошта У Шпанији је на делу сличан реактиван механизам као у Француској. Иако OIDAC говори о секуларизму који промовишу постфранковске политичке елите, евидентно је да се мисли на „laïcité" у француском смислу. „Шпански лаицизам и секуларизам наступају врло агресивно у јавности", каже се у извештају. Национална посебност би била у „дехришћанизацији" становништва као активном програму политичког реваншизма. Франкова (†1975) фашистичка диктатура се ослањала, приоритизовала је, била је ношена католичанством. То не значи да су сви католици између грађанског рата 1936/39 и првих слободних избора 1977. били фашисти, али су сви фашисти били католици, и то у грандиозно перформативном стилу. Кратко речено, Франков режим је био религиозан. Након демократизације од краја седамдесетих, под представом да је католичанство симбол за ancien régime, у Шпанији је драматично расла нетолеранција према практицирајућим католицима. Иако ниједна религија нема државни статус, Шпанија је католичка земља, јер преко 85 одсто становништва припада тој хришћанској деноминацији. Уникум Шпаније је да се једна католичка земља политички бори против католика. Као у Мексику, само из другог рефлекса. Туристи испред Саграде фамилије у Барселони У пракси, пошто у тој борби не падају мртви, то значи да се агресија усмерава на симболе вере. Многи Шпанци схватају хришћанске симболе као симболе Франковог режима један на један. Кад је 2007. донет Закон о историјској меморији, намера законодавца је била помоћ жртвама из времена Франкове власти. У пракси, тај акт се претворио у чишћење јавног простора од католичких крстова, посебно тамо где стоје као монументални споменици-знаци, по католичком маниру. Парадокс са скидањем тог типа симбола је да је немогуће уклонити католички крст, а да се истовремено не уклони и хришћански крст! Шпански антикатолици који су и даље католици не успевају да пронађу делатну формулу по којој би били хришћани без католичанства и католици без Франка, све то у исполитизованој атмосфери која се проглашава аполитичном. Шпанци, рекло би се, живе у стању биполарне когнитивне дисонантности. Шведска: Секуларизација као договор партије и цркве Шведска је вероватно најсекуларнија а Швеђани најиндивидуалнија нација на свету. Политички пројекат секуларизације су водиле Социјалдемократска партија (САП) и Лутеранска државна црква. Била је државна до 2000. године, више није, али је остала јака и бројна. Парохијани Цркве Свете Кларе у Стокхолму у процесији на Велики петак У том комплексном процесу су Партија и Црква наступале заједно, али не унисоно. Лутеранска црква је промовисала класично одвајање цркве и државе, чак с доста ентузијазма, и религиозни плурализам. Са своје стране, Партија и слободни мислиоци су спроводили антихришћански наратив, то јест, није им било довољно да добију цркву као етнографски завод, већ су је хтели као етнографски музеј. Црква је хтела класично одвајање, држава је хтела модерно брисање. Под „слободним мислиоцима" се у извештају OIDAC-а мисли на јавне делатнике са факултета („academia") и из медија. Кад год се у извештају спомене термин „религиозни плурализам", мисли се на отварање националног религиозног простора за ислам, као да је тај простор колач који треба поделити правично на све религије. Шведски хришћански џепови се плански и физички скупљају да би направили места исламској вери миграната. „Салафизовани" микро-ареали у урбаним срединама су уобичајени и у Шведској. Уједињено Краљевство: После Дијане медији су убили религију Велика Британија је нешто издвојен случај, не искључиво због њене нове, све строже дистанце према Европи, већ добрим делом и због тога што краљица није само формални поглавар државе, већ и цркве, протестантске Church of England. Због тога је британски секуларизам инклузивнијег карактера од, рецимо, реактивног секуларизма у Француској и Шпанији, којим се мање регулише материја, него што се спроводе старе политичке освете. Гроб Незнаног ратника у Вестминстерској опатији у Лондону Али, хришћанство и тамо губи људе, расте број незаинтересовано неверујућих, групе муслимана су све бројније, а преко њих ислам све утицајнији у земљи. Чести исламистички напади су створили парадоксну ситуацију, да се због њих одбија религија per se: зато што исламисти нападају и тероризују, крива је религија као таква, дакле све религије заједно. То је став који се чује и у читавој Европи са стране леве хуманистичке интелигенције, формулисан кроз екскламацију: „Све бих религије забранио/забранила!". Колико пута сам га само чула од пријатеља у Београду или Загребу... Британски медији су велики промотори слепе и неиздиференциране секуларизације, и то на четири начина: прво, кроз сензационализам; друго, тако што појачавају стереотипе (хришћански верници су наши заостали сународници); треће, тако што своде хришћанство на доктриналне форме (исмејавају доктрину, превиђају утеху и смисао који неки људи налазе у вери; и, четврто, већ речено, игноришу сваку разлику између религиозних група, јер су сви инако исти, окупљени око преисторијских феномена. Јакопо Тинторето: Смрт Светог Марка у Александрији (1562), Галерија Акдемије у Венецији Једна карактеристика енглеске ситуације је посебно непријатна, однос према хришћанским конвертитима, дакле муслиманима који су било у својим земљама, било као азиланти по доласку у Уједињено Краљевство прелазили на хришћанство. У односу на њих, каже OIDAC, влада висок степен „религиозне неписмености". То значи да им се не верује и да их се често депортује у земље порекла, где су изложени освети породице, друштва и државе. Е сад, то раде и друге земље, не само ове које се спомињу у извештају OIDAC-а. Али, кад се зна енглески манир 1933-1940. да немачке Јевреје, међу њима и читаве групе јеврејске деце, који су се некако докопали Енглеске, враћају у Немачку, знајући стопостотно да ће бити стрпани у концлогоре, онда то добија додатне негативне конотације. Курсеви за религиозне аналфабете Који су закључци могући на основу извештаја OIDAC-а? За разлику од релативно једнозначне глобалне слике, са хришћанством у Европи нема ничег једноставног. Није јасна чак ни темељна ствар, ко све спада у хришћане. Да ли само они који су крштени у цркви? Или само они који верују у хришћанског бога? Да ли су хришћански атеисти и агностици такође хришћани, јер су им у хабитус уграђени дезидерати религије? Да ли су хришћани и они који не верују у Бога, али верују у интегративну моћ хришћанске религије и цркве, зато што мисле да би се у противном сви хоризонти и мора распукли као у Ничеовој алегорији о „Изврсном човеку"? Детаљ жалобне скулптуре Антонија Канове у Августиновој цркви у Бечу Кад се говори о култури, да ли су модерне европске културе хришћанске? Наравно да јесу, јер су културе у принципу секуларизати религије, па према томе нису безбожничке чак ни онда кад се хвале да јесу. Али ти који тако мисле, да европске културе јесу хришћанске у духу, да ли се они осећају прогоњеним од оних других, који заговарају тотални, радикални заборав хришћанских корена културе? Да ли се та врста културног рата квалификује за форму прогона хришћана? Да ли опстанак хришћанства у Европи зависи од исхода обрачуна између те две групе неверујућих хришћана? Самих верника је ионако мало да би преокренули тренд трансформације хришћанства у „опцију" на политичком тржишту. С позиције саме Цркве је то можда небитно, али за хришћане културе енормно битно. Рецимо, кад се разматра агностицизам, да ли су заинтересовани неверујући бољи од незаинтересовано неверујућих? Читав трактат се крије у тој наоко небитној разлици. Она је суштинска за опстанак европских народа: „верујући" су хришћани Речи, „заинтересовано неверујући" су хришћани културе, „незаинтересовано неверујући" су логистичари ширења ислама у Европи. Доменико Гирландајо: Фрањо Асишки буди дете из мртвих (1482), Црква Санта Тринита, Фиренца Да разлика буде јасна, да се спрече реакције типа „хришћански атеиста, то је оксиморон", ево таблице: хришћани Логоса су они који иду у цркву јер верују. Заинтересовано неверујући су они које умирује посета цркви, без обзира из ког разлога. Незаинтересовано неверујући су они који кажу „све бих религије забранио/ла". Карика између ових последњих и практицирајућих терориста-фундаменталиста су такозвани вандали у пупољку, они који за време литургије отворе врата цркве и с прага дрекну: „Све ћу да вас запалим!" (Шпанија, Француска, али и другде). Често су то припадници урбаних муслиманских банди са салафизованих микро-територија, али не нужно. Религиозно неписмене власти и медији, као и принципијелно секуларна академија су хришћанству најпре измакле карактер нуминозног (термин Рудолфа Отоа), а онда га бациле у арену „политичких опција". Хришћанство као вера није наравно забрањено у Европи, али је исмејавано кроз своје доктринарне постулате. Библија заста нуди сијасет примера из којих је свако искуство рационалног избрисано. Али, како је рекао професор Воланд, комунисти Миши Берлиозу пре скоро сто година на Патријаршијским рибњацима у Москви, испод Булгаковљевог прозора: ако Библију гледамо као историјски документ, тек смо онда смешни! Берлиоз, Воланд и Бездоми у разговору на Патријаршијским рибњацима у руској ТВ серији "Мајстор и Маргарита" (2005) Главно питање није да ли ће се хришћанство повући у Европи, јер већ јесте у повлачењу. Напротив, суштинско питање је да ли се повлачи и култура заснована на хришћанству? Хоћемо ли је ми, заинтересовано неверујући, хришћански агностици и атеисти, бранити заједно са браћом и сестрама у Логосу? Јесмо ли савезници у том непроглашеном културном рату који већ бесни? Или ћемо осећај за веру флаширати и спремити у подрум да чека неко ново епохално пијанство, на које ће позвати неки други, верујући у неког другог бога? За почетак, било би довољно кад би европске власти и велики медији схватили да религије некад наступају као политике, али да то веру не чини политиком. Било би добро кад би се, по вољи анонимно, пријавили на неки курс за религиозне аналфабете. Пастири, детаљ са фреске “Рођење Христово”, Манастир Сопоћани (XIV век) Лекција прва: Крај хришћанске религије у Европи није крај религије уопште у Европи. Лекција друга: Вера није предуслов за заинтересованост. Лекција трећа: Немојте нас запалити усред литургије. Али, имати религиозно писмене власти и медије, радовати се емотивно попустљивијем академском погону, то би овог тренутка захтевало скоро божју интервенцију на модерној европској арени којом круже гладне политичке опције. Христос се роди, у какав свет.