Претражи Живе Речи Утехе

У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист. *Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности? – Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење. Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује. Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом. *Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва? – Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. *Којим темама се посебно бавите? – Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су. *Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање? – Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот. *Колико збирки сте до сада објавили? – Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости. *Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу? – Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети. *Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу? – Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови. *Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом? – Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку. *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас? – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага. * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности? – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају. Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је. Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре. *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром? – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају. *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима? – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити. *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве на Врачару. Епископу Стефану саслуживали су изабрани Епископ хвостански Г. Јустин, протосинђел Данило и свештенство светосавског храма. После Светог Јеванђеља изабрани Епископ Јустин је произнео поучну беседе у којој је нагласио да треба да живимо љубављу и додао да вера не потиче од чуда, него чуда потичу од вере. "У Христа се верује пре свега срцем, по слободи и из љубави се њему следује, као што он сам каже "Ако ме љубите заповести моје држите". Дакле љубав је оно што нас веже, што нас води ка Христу и чиме се ми држимо за Христа", нагласио је изабрани Епископ Јустин у својој беседи. Свом брату у Христу честитао је имендан речима: „Данас је недеља, дан Васкрсења Христовог и због тога треба да се радујемо, а такође радујемо се и што прослављамо једног дивног угодника Божијега Стефана, првомученика архиђакона, чије име носи наш Владика ремезијански Господин Стефан, брат драги у Христу саслужитељ. Иако то није централни празник, његов имендан је 9. јануара, ипак није на одмет чешће изразити лепе жеље и братску љубав према особама које су толико битне и значајне у нашим животима какав је и владика Стефан. Стефан на грчком значи „венац“ и он на својој глави тренутно носи венац од драгог камења, како се каже у псалмима, митру епископску, али какав год да је венац, од трња, као што је Христос носио или онај које носе Епископи, он укључује у себе велику одговорност, велики терет и велику обавезу. Од свег срца у име свих нас желимо да му Господ и Свети Стефан буду бранитељи и помоћници у множењу његовог венца на спасењу његове душе. Оно што је наша честитика и наш дар, јесу молитве за њега.“ Извор: Телевизија Храм

Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev

Звучни запис емисије

Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.