Претражи Живе Речи Утехе

Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед. Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије. Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања. Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће. Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима. Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране? Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“... Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима. Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником. Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла. Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха, да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама. Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима. Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни. Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила. Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин. Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне. Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“ Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли. Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње. Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу . Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања. Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо. Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ). Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама. Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања. Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ). И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго? Сергеј Фудељ https://azbyka.ru

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је Божић и наступајућу Нову Годину верницима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Словенији, саопштила је Митрополија загребачко-љубљанска. У наставку доносимо текст честитке поглавара Српске Православне Цркве упућене задарском надбискупу Желимиру Пуљићу, председнику Хрватске Бискупске Конференције: ”Чувши глас са неба, глас анђелски, који наговештава долазак новога неба и нове земље (Отк. 21, 1), пастири отрчаше да ову благовест поделе са читавим светом. Тако је било пре нешто више од две хиљаде године, тако је и данас. Са истим усхићењем свако ко на себи носи име Христово ових ће дана сведочити да је Бог са нама и да ће бити са нама до свршетка света и века. Богомладенац Исус, први пут заплакавши у тишини витлејемске пећине, својим рођењем наговестио је радост, а не плач, светлост, а не таму, Царство Божје, а не царство смрти и трулежи. Ево већ други Божић дочекујемо у пандемијским условима, али са неуништивом вером да нема искушења, ни малог ни великог, које може зауставити ерупцију љубави Божје која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује (Молитва на рукоположењу). Без те вере смо ништа, а њом надахнути кличемо заједно са светим апостолом Павлом Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил. 4, 13). Нека радост предстојећег Празника, Преузвишени Надбискупе и брате у Христу, испуни душе и срца свих хришћана, а пре свега Ваших дијецезана и Вас лично, како бисмо сви заједно славили име Божје у векове векова. Користим, такође, ову прилику да, преко Вас као председника бискупске конференције, упутим искрену честитку свим верницима Римокатоличке Цркве у Хрватској”, стоји у Патријарховој честитки.

Министарство унутрашњих послова Румуније, у сарадњи са Румунском православном црквом, одлучило је да се Благодатни огањ у ноћи Васкрсења разнесе у домове верника, на основу споразума који су две стране потписале. Према најавама, свештеници, парохијски волонтери и полицајци разделиће Благодатни огањ увече у 20 ч. „Док се придржавају правила социјалног дистанцирања, верници ће се моћи појавити испред свога дома како би избегли масовна окупљања и групе више од три лица. Двоје или троје из једне стамбене зграде могу, уз неопходне мере предострожности, разделити Благодатни огањ свим станарима исте стамбене зграде “, рекла је министарка унутрашњих послова Марчела Вела. У подручјима која су у карантину због ширења вируса корона, Благодатни огањ биће достављен уз помоћ особља Министарства унутрашњих послова. „Кретање свих свештеника који раздељују Благодатни огањ од врата до врата верницима, као и добровољцима, дозвољено је у васкршњој ноћи. Сви они ће носити личне карте, потребна документа своје парохије, као и маске и заштитне рукавице, “ додала је Вела. Она је додала и да ће “службеници Министарства унутрашњих послова који раде у васкрсној ноћи такође разносити Благодатни огањ болницама, социјалним центрима и карантинским центрима”. Извор: Инфо-служба СПЦ

Како се одвија богослужбени живот у условима ванредног стања и како је организована помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама говорио је презвитер Живко Рајиновић, парох при храму Вазнесења Господњег у Горњем Ковиљу. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Потом свештеник позива вернике да искажу све што су о Богу научили и у шта верују; а то је она истинска мудрост, о којој је апостол Павле рекао: „Мудрост говоримо међу савршенима“. Ту мудрост није познао свет, односно мудраци овога света, који ништа веће и узвишеније од познања чувствених ствари нити знају нити чак верују да постоји. Дакле, свештеник нас позива да таквој мудрости отворимо своје двери, то јест наша уста и наше уши. 2. За ту мудрост, вели он, увек их отварајте тако што ћете говорити и слушати; и не чините то немарно, већ усрдно и са великом пажњом. И тада читав народ гласно изговара целокупно исповедање, односно Символ вере. Потом свештеник узвикује: Стојмо смерно, стојмо са страхом. Останимо, каже он, и даље код исповедања и немојмо допустити да нас поколебају слаткоречива учења јеретика. Стојмо са страхом, јер велика опасност прети онима у чију се душу усели каква сумња у вези са овом вером. Када тако непоколебиво стојимо у вери, тада ће и наше приношење Дарова Богу бити у складу са оним речима. А шта то значи у складу са оним речима! То значи: у миру. Јер, свештеник каже:... Пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Сетите се и речи Господњих: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе,… најпре се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. На то верници одговарају: Приносимо не само у миру него приносимо сам мир уместо другог дара и друге жртве. Јер, приносимо милост Њему Који је рекао: „Милост хоћу, а не жртвоприношење“. Милост је, наиме, плод постојаног и чистог мира. Јер, када душу никаква страст не узнемирава, тада нема никакве препреке да она буде испуњена милошћу. И ово је из Писма, јер Давид каже: „Принеси хвалу на жртву“. 3. Пошто верници ово изговоре, свештеник се моли Богу да им подари оно што је од свега најбожанственије и највеће: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. А ови, молећи се да и свештеник то исто задобије, одговарају: И са духом твојим, што је сагласно са заповешћу да се молимо једни за друге. 4. Ова молитва, узета из посланица блаженога Павла, призива нам добра од Свете Тројице, односно „сваки савршени дар“; та добра назива посебним именима по свакој од блажених ипостаси: од Сина задобијамо благодат, од Оца љубав, а од Светога Духа заједницу. Јер, Син нам је понудио Себе као Спаситеља, иако ми томе ништа нисмо допринели, него смо чак и криви пред Њим: „јер док још бесмо безбожници, Христос је умро за нас“; а Његов Промисао о нама јесте благодат. Пошто се Отац кроз страдања Сина спријатељио са људским родом и заволео Своје непријатеље, Његов однос према нама се назива љубављу. Но, кад је Бог, Који је „богат у милости“, требало да Своје непријатеље, са којима се спријатељио, учини заједничарима Својих добара, то је остварио Свети Дух, Који је сишао на апостоле. Због тога се доброта Светога Духа према људима назива заједницом. 5. Могао би, међутим, неко упитати: ако су ова добра доласком Спаситељевим у свет дарована свим људима, каква је онда корист од молитве за она добра која су нам већ дата? Јасно је дасе молимо зато да их не изгубимо пошто смо их већ стекли, и да их до краја задржимо. Због тога свештеник не каже: Да се да свима вама, већ: Да буде са свима вама. Односно, да се не удаљи од вас благодат која вам је дата. 6. Дакле, пошто свештеник удостоји вернике овакве молитве и пошто на тај начин уздигне њихове душе са земље, он узвисује и њихов ум говорећи: Горе имајмо срца. „Мислите о ономе што је горе, а не што је на земљи“. А они се саглашавају са тим и одговарају да су срца њихова тамо где је благо њихово,односно тамо где Христос седи са десне стране Оца; па кажу: Имамо их ка Господу. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У посланици Патријарху сверуском Кирилу предстојатељ Сиријске Православне (дохалкидонске) Цркве Његова Светост Патријарх Мар Игњатије Јефрем II изразио је дубоко жаљење због насиља којима су изложени православни верници у Украјини. „Ми се сећамо оних црних страница црквене историје када су верници били присиљени да високом ценом плате заштиту истините вере и светог предања и учења Цркве. Држећи на уму наше искуство у Сирији, можемо посведочити да је политика прикривена под маском религије уништила национално устројство Сирије. Спољно мешање у процес регулисања унутрашњих неспоразума показало се погубним по Сирију и, нажалост, имаће исте последице и за Украјину.“ Патријарх ове Сиријске Православне Цркве солидарише се „са свима верницима који су подвргнути злостављању и гоњењу за веру и верност својој Цркви“. „Ви, Ваше Свјатејшество, као и наша браћа свештенослужитељи и сви возљубљени синови и чеда у Украјини бићете у нашим мислима и молитвама“, пише он патријарху Кирилу и додаје: „Уверени смо да Бог неће оставити своју Цркву и да ће се ходатајством Матере Божје украјинска криза разрешити мирним путем“. Извор: Српска Православна Црква

Надбискуп загребачки, узорити господин Јосип кардинал Бозанић, честитао је Празник рођења Христовог Митрополиту загребачко-љубљанском г. Порфирију, његовим свештеницима, монасима и свим православним верницима. У својој честитци кардинал Бозанић пише: "Vaše Visokopreosvećenstvo! Zahvaljujem na ljubaznim čestitkama koje ste mi uputili prigodom Božića i nove 2015. godine. Vama, Vašem svećenstvu, monaštvu i vjernicima, upućujem iskrene čestitke prigodom svetkovine Rođenja našega Gospodina te želim Božjim blagoslovom i mirom ispunjenu 2015. godinu. Božja dobrota koja se očitovala rođenjem Gospodina našega Isusa Krista, neka Vam pomogne i blagoslovi Vašu pastirsku službu na duhovnu dobrobit vjernika. Povezan s Vama zajedništvom iste vjere, iskreno Vas u Kristu pozdravljam s izrazima osobitog poštovanja." Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

„Радио Контакт плус“ наводи да је група Албанаца поставила препреке и сачекала да се верници врате после помена, који је на остацима храма служио парох Небојша из Истока. Како сазнаје тај радио, у нападу није било повређених, а аутобуси са верницима и посетиоцима довезени су испред станице косовске полиције у Истоку. РТС наводи да је на два аутобуса начињена материјална штета. Свештеник православне цркве у Истоку казао је јавном сервису да је до напада на аутобус дошло у кањону планинског дела Хвосна, на врло уском и кривудавом путу. Наводи се да су након пријављивања напада у станици полиције у Истоку, верници наставили пут ка централној Србији. Извор: Православие.ру

Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска