Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вери'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Матија Бећковић - О вери

    О ВЕРИ Треба веровати, падати за веру и веровати, губити веру и поново је наћи, без вере, живот је чекање смрти, дани смењују ноћи - надајући се да сте се предомислили, свет вам се удвара - очекујући да ћете га заволети, вера је једини разлог да се живи, дуже од пораза , све ће пропасти, осим вере, поражена вера наша је кривица, вера није чекање, јер нема краја, на крају вере не чека нас ништа, свет не може бити бољи него што ће бити, верујте без наде, само верујте, слепо и природно, као што верује мртво зрно, за постојање вере довоњан је живот, све што живи верује у своју сврху, ниједно друго име није издржало, не присвајатаје веру, не мењајте јој име, не везујте је за рокове, вера је вечита варка, свих који се роде, будите неизлечиви од вере, она је чедна и неразумна, она је слепа и глува, зато је моћна, нека вас нико не разувери, све што је доказано једном ће бити оборено, верујте у нешто, тако ћете лакше погинути и умрети! МАТИЈА БЕЋКОВИЋ https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1
  2. Настављају се предавања суботом од 18.30 ч у парохијском дому Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, а од понедељка, 30. јануара, започиње нови, двонедељни, циклус Разговора са свештеником о вери. Детаљи су у наставку: РАЗГОВОР СА СВЕШТЕНИКОМ О ВЕРИ Сви који желе да се крсте, као и они који су крштени, а нису поучени у вери, имају прилику да се, кроз десет часова веронауке, поуче и разговарају са свештеником. Разговори почињу у понедељак 30. јануара, после вечерњег богослужења, од 18:30 часова, и трају до петка 9. фебруара 2023. године. Вероучитељ презвитер др Оливер Суботић. ** МИСИОНАРСКА ШКОЛА ПРИ ХРАМУ СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ РАСПОРЕД ПРЕДАВАЊА СУБОТА, 4. ФЕБРУАР ТЕМА: ТУМАЧЕЊЕ 18. ПОГЛАВЉА ЈЕВАЂЕЉА ПО МАТЕЈУ ПРЕДАВАЧ: Презвитер Др Оливер Суботић СУБОТА, 11. ФЕБРУАР ТЕМА: ТУМАЧЕЊЕ 19. ПОГЛАВЉА ЈЕВАЂЕЉА ПО МАТЕЈУ ПРЕДАВАЧ: протојереј Бранислав Јелић СУБОТА, 18. ФЕБРУАР ТЕМА: ТУМАЧЕЊЕ 20. ПОГЛАВЉА ЈЕВАЂЕЉА ПО МАТЕЈУ ПРЕДАВАЧ: јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве СУБОТА, 25. ФЕБРУАР ТЕМА: ТУМАЧЕЊЕ 21. ПОГЛАВЉА ЈЕВАЂЕЉА ПО МАТЕЈУ ПРЕДАВАЧ: ђакон Др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве Предавања се одржавају у великој сали парохијског дома, после Бденија, око 18, 30 часова. Извор: Радио Слово љубве
  3. JESSY

    О Богу, вери, цркви и слободи

    Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божија нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. У исконској људској природи нема страха, јер човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“. Страх није од Бога, он увек долази споља. Страх је у сваком случају лош саветник и све што урадимо, подлегнувши му, биће бесплодно и деструктивно. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20). митр. Антоније https://pravlife.org/sr/content/10-citata-iz-beseda-mitr-antonija-pakanicha-o-bogu-veri-crkvi-i-slobodi
  4. У храму посвећеном Преображењу Господњем на Пашином брду у Београду почиње нови циклус Разговора о Литургији, које води ђакон овог храма Драган Симикић. Како је најављено на инстаграм страници поменутог храма, у петак, 7. октобра 2022. године, после вечерње молитве, од 18 часова биће одржани први разговори – на тему „Лепоте литургијског живљења – некад и сад“. Извор: Храм на Пашином брду инстаграм
  5. JESSY

    О Богу, вери, Цркви и слободи

    Да би сунце изашло, тама ноћи мора да се распрши; да бисте имали чисту кућу, морате је очистити од смећа; да би се пошло за Христом, мора се одрећи старог човека. Бука онемогућава да се чује Бог. У вечном хаосу и метежу губе се спасоносне речи. И човек је глув. Само Реч Божија нас чини способним да чујемо; од људских речи губимо слух. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Сви смо несавршени. Али суштински је важно имати жељу да постане првобитни Адам – онакав какав је био пре пада. То значи мрзети грех и носити у свом срцу спасоносну чежњу за рајем. Морамо научити да живимо и да се радујемо упркос тешкоћама које с времена на време долазе у наше животе. То је могуће само ако се фокусирате на оно што је најважније. А главно за човека је спасење душе. Све остало је само позадина, ништа више. Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија. У исконској људској природи нема страха, јер човек је створен по слици и прилици Божијој, односно по „обличју Божијем“. Страх није од Бога, он увек долази споља. Страх је у сваком случају лош саветник и све што урадимо, подлегнувши му, биће бесплодно и деструктивно. Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20). https://pravlife.org/sr/content/10-citata-iz-beseda-mitr-antonija-pakanicha-o-bogu-veri-crkvi-i-slobodi
  6. У понедељак, 21. марта 2022. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, одржани су осми по реду разговори о вери – Упознајмо православље. Тема разговора била је исповест и покајање. Пошто је прошли сусрет био посвећен посту и причешћу, одлучено је да овога пута упознамо покајање и исповест као важне сегменте хришћанског живота. На самом почетку присутне је након прочитане молитве поздравио јереј Марко Јефтић, изразивши захвалност свима који су се поново у великом броју одазвали позиву. Он је у свом уводном слову изложио основне истине о покајању и исповести, нагласивши све важне аспекте и указавши на најзначајније појмове који су присутнима до детаља објашњени. Након увода Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жељко Ивковић је говорио о истинском покајању и особеностима Свете тајне исповести. Прота Жељко је упознао аудиторијум са замкама и опасностима које вребају када исповест није искрена, а покајање лажно. Дијалог је трајао два сата, а присутни су постављали питања и износили своја запажања о теми сусрета. Уочено је да су многи аспекти непознати и да је потребно у наредном периоду детаљно изложити све делове и особености хришћанског живота. Наредни разговори су заказани за 4. април и тада ће бити говора о молитви. Изузетан одзив и учешће верника сведочи да истрајна, квалитетна и аутентична мисионарска активност даје многоструке плодове. јереј Марко Јефтић Извор: Епархија шумадијска
  7. Патријарх Порфирије: Разговори о вери на Машинском факултету Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Намеравајући да Своје ученике узведе до савршене вере, Господ је у Јеванђељу рекао: неверан у малом неверан је и у многом, а који је веран у најмањем, и у многом је веран (Лк. 16; 10). Шта означава ово мало? И шта означава ово много? Мало – то су обећања овога века, све оно за шта је Господ обећао да ће обезбедити онима који у Њега верују, на пример, храна, одећа и остало, што служи телесном спокојству, здрављу и сличном, а за шта нам је такође заповедио да се не бринемо, са поуздањем се уздајући у Њега, јер Господ о свему промишља ради оних који Му притичу. „Много“, пак, означава дарове вечног и непропадљивог века, за које је обећао да ће их подарити онима што верују у Њега, који се непрестано о њима брину и траже их од Њега, јер им је тако заповедио: Тражите, каже, најпре Царство Божије и правду његову, а све ово ће вам се додати (Мт. 6; 33). Ово нам је заповедио зато, да би сваки од нас био испитан овим малим и привременим – да ли верује у Бога Који је обећао да ће нам све то обезбедити само уколико се ми не будемо бринули о томе и ако се будемо бринули о будућем и вечном. Уколико човек сачува здраву веру у расуђивању о овоме што је речено, постаје очигледно да верује непропадљивом и да уистину тражи вечна добра. Сваки од оних, који се покоравају речи истине, дужан је или да самога себе испита и о самоме себи расуди или, пак, да се подвргне испитивању и расуђивању духовних људи о томе како је поверовао и предао се Богу, да ли је поуздано и у самој стварности сагласан са речју Његовом или, услед преузношења због свог оправдања и своје вере, самога себе сматра верујућим. Сваки се испитује и разобличује да ли је веран у малом, а тиме мислим на привремено. Како се то догађа? Саслушај. Ако себе називаш верујућим, да ли сматраш да ћеш се удостојити небеског Царства, да си, родивши се одозго, постао Син Божији и санаследник Христов, да ћеш бити са Христом, да ћеш у векове царевати и бити блажен у неизрецивој светлости у безграничне и небројене векове? Несумњиво је да ћеш одговорити: „Да, из тог разлога сам се удаљио од света и предао се Господу“. Према томе, испитај себе: занимају ли те земаљске ствари, да ли много бринеш о телесној храни и одећи, о осталим потребама и починку, да ли покушаваш да их се домогнеш сопственим снагама и да ли промишљаш о себи, иако ти је заповеђено да се уопште не бринеш о себи? Ако, дакле, верујеш да ћеш задобити бесмртно, вечно, непролазно и преизобилно, зар онда утолико пре за оно пролазно и земаљско, што Бог даје и безбожницима, и зверима и птицама, нећеш веровати да ће ти Господ и то обезбедити, јер је заповедио да се уопште не бринемо о томе, рекавши: не брините се о томе шта ћете јести или шта ћете пити, или у шта ћете се оденути, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6; 25, 32). Ако се још бринеш о овоме, и ако ниси у потпуности поверовао Његовој речи, онда знај да се до сада ниси уверио у задобијање вечних добара, односно Царства небеског, и себе само сматраш верујућим, показујући се као неверан у малом и пропадљивом. Осим тога, као што је тело скупоценије од одеће, и душа је скупоценија од тела. Верујеш ли онда да ће твоја душа од Христа примити исцелење вечних рана које људи не могу да исцеле, тј. срамних страсти, верујеш ли да је Господ ради тога и дошао овамо, да би верне душе излечио од неизлечивих страсти и очистио од скверне греховне губе као једини истински Лекар и Исцелитељ? Ти ћеш рећи: „Несумњиво верујем и чврсто стојим у томе, и такво је моје уздање“. Међутим, испитај себе и сазнај: да ли те телесна страдања понекад воде код земаљских лекара, као да Христос, у Којега си поверовао, не може да те излечи? Погледај како самога себе обмањујеш и сматраш себе верујућим, иако још не верујеш како би уистину требало. Ако би, пак, веровао да Христос исцељује вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести, онда би веровао и да Он има моћ да исцели и привремене и телесне слабости и болести, тако да би пре свега Њему притицао, не ослањајући се много на лекарска средства и услуге. Знај да је Онај Који је створио душу створио и тело, и да Онај, Који исцељује бесмртну душу може и тело да излечи од привремених страдања и болести. Ти ћеш ми, наравно, рећи следеће: „Бог је за лечење тела дао земаљске траве и лекове, и за телесне слабости припремио је лекарска средства, одредивши да се тело, узето од земље, исцељује оним што земља и даје“. Ја сам сасвим сагласан са тим. Међутим, буди пажљив и сазнај коме је ово дато и о коме је Бог посебно бринуо по Свом великом и бесконачном човекољубљу и доброти! Када је одступио од заповести која му је дата, човек је био подвргнут осуди гнева па је из рајске насладе протеран у овај свет као у ропство или срамоту или као у некујаму, покоривши се власти таме и поставши неверан услед обманутости страстима; због тога је на крају постао подложан страдањима и болестима тела, иако пре пада није знао ни за страдања, ни за болести. Очигледно је да су сви, који су од њега рођени, подложни тим страдањима. Бог је, дакле, у овоме показао Своју бригу о немоћнима и невернима, јер по Својој великој доброти није хтео да грешни људски род потпуно пропадне. На радост и исцељење тела и за задовољење његових потреба, Он је световним људима и свима спољашњима дао лекове и дозволио да се користе овим средствима, јер још нису у стању да себе у потпуности повере Богу. Ти си, међутим, монах који је приступио Христу, јер си пожелео да будеш Син Божији, да се родиш одозго, од Духа, примивши при том обећања узвишенија и већа него што ихје примио први, бестрасни човек – благовољење Господњег доласка. Поставши туђи за свет, дужан си да задобијеш неке нове појмове, веру и начин живота, неуобичајене за све мирјане. Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу у векове! Амин. Свети Макарије Велики египатски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Нека је благословен и препрослављен Тројични Бог који нас је својом безграничном љубављу и преизобилном милошћу сабрао под сводове велелепног Спомен-храма Светога Саве, првог архиепископа српског, поводом двоједног јубилеја. Наиме, протекло је осам столећа од Савиног произношења Беседе о правој вери у дому Спасовом - манастиру Жичи и стотину година од почетка рада наше alma mater – Православног богословског факултета Универзитета у Београду и највишег богословског и академског училишта Српске Православне Цркве. Следствено, личност коју треба препознати као пресудну, али и својеобразном везивном споном ова два многоструко важна догађаја из свештене историје наше помесне Цркве, није нико други до Свети Архиепископ Сава. Овај угодник Божји, који према Доментијану, бивши „Христом испуњен свих духовних дарова – потоке богословља свима изливаше“, изрицањем Беседе о правој вери, као и својим самопрегорним изграђивањем Цркве Божије усменим и писменим путем, поставио је благодаћу Духа Светога неразрушиве темеље на којима ће изникнути Православни богословски факултет у Београду. Поврх свега, један од неоспорних стубова поменутог теолошког училишта код православних Срба, те уједно и његова par excellence оснивачка повеља јесте управо Савина Беседа о правој вери. Благодарећи досадашњим резултатима богословског и научног проучавања овог жичког слова, чији прецизан наслов гласи „Поука о истинитој вери и о проклињању јеретика“, утврђено је више непорецивих чињеница. Беседа је заправо произнета другог дана великог црквено-државног сабора, и то у петак, 21. маја 1221. године, на дан спомена Светог цара Константина и царице Јелене, у катедралном храму Архиепископије. Несумњиво да је реч о аутентичној Савиној беседи која је заиста изговорена у целости или подељено у деловима. Иако би она могла представљати, с једне стране, уводну беседу ради потоњег читања Синодика Православља, или пак, с друге стране, извесну врсту скраћене верзије Синодика, повод и околности њеног излагања су вишеслојни. Свети Архиепископ српских и поморских земаља на овај начин савршава, на првоме месту, обновљење вере православних хришћана српскога рода, те изобличава и осуђује јеретичко учење богумила, као и сва друга погрешна учења о истинама свете православне вере. Управо због тога, Савина беседа подразумева најпре сажето објашњење праве вере, потом правилно и долично богословско тумачење и исповедање вере у Тројичног Бога, то јест Јединицу Триипостасну и Пресвету Тројицу Једносуштну, те одговарајуће теолошко поимање вере у реалност Оваплоћења Богочовека Господа Исуса Христа и Домострој спасења који је савршен у Његовој личности. У наставку следи изложење Предањем утврђеног иконопоштовања и побожног односа према Часном Крсту, светим часним сасудима, божанским црквама и светим местима, да би касније била изречена и осуда свих јеретика. У беседи се такође позива на прихватање свих донетих одлука не само васељенских и помесних сабора, већ и свих светих сабора које је Православна Црква препознала на пољу доприноса утврђивању православног јеванђелског учења. У трећем тематском делу Жичког слова, Свети Сава тајноводствено поучава паству о неопходности умножавања дара вере и то, пре свега, делатном љубављу, што је опет незамисливо без освећења речју Божјом и молитвом. Отуда Свети архиепископ вели: „Држите реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано“. Штавише, на овоме месту Свети Сава јасно и недвосмислено открива слушаоцима тога времена и свим његовим духовним чадима до данас, како Тројични Бог одговара на молитве и исповести православних хришћана. Сава по примеру најлуциднијих мистагога Цркве Христове дословно каже: „Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову“. Одмах потом, српски архиепископ излаже језгровит одговор на питање: шта је то богословље? Свети Сава тим поводом наглашава: „Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети [богослужбени] чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу... Који и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску“. Жичка беседа потом бива настављена поуком о светотајинском животу, предукусу Царства небеског, подстицањем на непрестано покајање, умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота и борбу против греха, те напослетку позивом на храбро држање и извршење заповести Христових. Уопште узевши, мишљења смо да је Савина беседа о правој вери особито актуелна у нашој епохи. У доба када можемо чути поједине који говоре да је могуће градити заједницу са Богом у некаквом индивидуалистичком смислу без целосне припадности саборној заједници Тела Христовог, те да нема потребе за покајањем, подвигом и учешћем у редовном литургијском животу Цркве, као да препознајемо готово идентичне знакове из Савиног времена. Уколико у прилог томе поменемо и недавне препоруке да се у будућности на европском континенту избегавају речи „Божић“ и „у време Божића“, онда су нам беседе о правој вери, попут ове Савине, најдрагоценији извори са којих тече вода која ће кроз Христа у свакоме од нас „постати извор воде која тече у живот вечни“ (Јов 4, 14). Истовремено, Жичка беседа Светог Саве о правој вери треба, по превасходству, да буде препозната и промишљана, како у нашој помесној Цркви, тако и пре свега у нашим богословским училиштима на челу са Православним богословским факултетом у Београду, као светоотачко дело чије свете речи треба да ставимо, драга браћо и сестре, у срца наша, у савести душа наших, пред очи ума нашега и да их разумемо. Стога, враћајмо се изворима нашег светосавског наслеђа, како бисмо положивши сву наду своју на Бога, држали се пре свега праве вере Христове! Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Светом архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу данас, 31. октобра, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни запис беседе Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, честитајући празник и славу, казао је да се и данас, када славимо успомену на Светога Петра Цетињскога, потврђују ријечи Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, јер се Господ управо и може препознати само преко светих Божијих угодника, како у Старом тако и у Новом завјету. “Јер је Бог увијек испитивао и срце и ум, и све оно што је човјек, да би га онда послао да буде слуга народа, као што је испитивао и Мојсија који се отимао и није хтио да прихвати службу. И сви свети пророци су нерадо прихватали да буду вође народне, тражили су увијек оправдање и изговор да не буду баш они ти који ће ићи испред свог народа. Господ који испитује, истражује срца људска, Он је препознао Светога оца нашега Петра још док је био дијете, док је био мали, и довео га је управо овдје у ову светињу да се припрема, као некада Богородица у јерусалимском храму, да послужи Тајни спасења”, бесједио је Митрополит Хризостом, закључивши да је Свети Петар Цетињски Чудотворац дошао да се у овој светињи припреми да буде архипастир, светитељ, просветитељ. Даље је објаснио да се Свети Петар припремао да буде онај који ће ићи испред свог народа у тешка времена борби против Турака, али и других који су атаковали да окупирају Црну Гору, која је у то вријеме била мала, да је отму и покоре те да је управо он служио да сачува остатак остатака српства: “Ми знамо када су Османлије окупирале сав балкански простор, највећи отпор му је пружио Ђорђе Кастриотић у данашњој Албанији, а потом српски народ Црне Горе, који се борио и сачувао дио слободне српске земље тада, да је Османлије не окупирају. И то је био тај благословени остатак остатака наше слободе коју је Свети Петар морао да сачува”, казао је Митрополит дабробосански и објаснио да је требало да буде сачувана та светиња и тај квасац слободе који ће усквасати и довести до ослобођења. По његовим ријечима томе је требао да послужи не само Свети Петар већ сви прије и послије њега, да буду преводитељи свога народа, не само физички, не само материјално, већ прије свега да брину о спасењу нашег народа. “И данас у црквеним пјесмама посвећеним Светом Петру чујемо прије свега, да он се бори за спасење свога народа у Христу Господу, да његов народ спозна Господа Христа и то је онда остварење Царства небеског. Нема другог царства осим Христа Господа, Он је то Царство небеско које требамо да нађемо, да освојимо и будемо једно са Њиме и Он са нама, и ми у Њему и Он у нама. То је оно за шта се Свети Петар борио, да своју паству, свој народ охристови, да буде Христово царство Божије”, рекао је владика Хризостом. Објаснивши да се Свети Петар борио и за физичку слободу свог народа, али прије свега за духовну слободу, слободу мисли и срца, слободу бића свог народа, те да је све муке и патње свога народа носио, Високопреосвећени је нагласио да је духовна борба коју је светитељ носио много тежа од физичке коју је водио против непријатеља: “Требало је да смири, уједини, сједини у Христу Господу узнемирена и несложна племена, људе ових простора. Господ му је дао снаге и мудрости да то колико-толико постигне. Зато данас када стојимо пред његовим моштимам будимо срећни и задовољни да нам је Господ дао таквог архијереја преко којега можемо да препознамо Господа који се брине о спасењу свога народа увијек и у свако вријеме.” Поучио је сабране да Господ када је најтеже пошаље слугу свога кога је изабрао да послужи народу, Цркви, и да се то десило и Св. Петру и свима послије њега до данашњега Митрополита Јоаникија, коме је пожелио да као и Свети Петар Цетињски води свој народ и Цркву ка јединству са Христом Господом. Поручио је да ако смо са Христом Господом једно, онда смо и међусобно једно, ако смо далеко од Бога онда смо далеко једни од других, јер Бог је тај који нас сједињује и уједињује са собом и у себи. “Драги владико, нека буде срећно и благословено, нека Господ молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца благослови тебе, твоје сараднике, који ће заједно са тобом бити на истом дјелу Цркве Божије овдје у Црној Гори. Посебно желим да честитам нашим професорима и ученицима Цетињске богословије њихов дан, славу Светог Петра”, казао је Митропилит, истичући да мало ко у историји наше Цркве има ту привилегију као ученици Богословије Светог Петра Цетињског, да стоје сваки дан пред светитељем Божијим, цјеливају његове мошти и ту се уче страху Божијем. “Нека Господ благослови све професоре и ученике и утврди их да се увијек угледају на Светог Петра и онда када је најтеже нека знају да је он побиједио сва искушења и да се показао побједником свих невоља зато што је био слуга Божији. И ми учећи се од њега требамо да ојачамо своју вјеру, труд, рад, молитву и подвиг. Нека буде срећна крсна слава, како ове свете обитељ,и тако цијеле Митрополије и Црне Горе, али и наше Богословије. Да буде срећно и благословено, да се радујемо и веселимо данас сви, јер је заиста велики дан и за ову светињу и за нашу Богословију и нашу Цркву”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом. На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и пререзан славски колач. Честитајући славу братству Цетињског манастира и ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је казао да овај свети дан много значи и за ову свету обитељ и за наше богословско училиште, за овај град и за цијелу Црну Гору, али и за цијело православље. “Данас прослављамо спомен Светога оца нашега Петра Цетињског Чудотворца. Сабрали смо се око његовога ћивота, око његових светих моштију, да се заједно помолимо Богу, да душе своје испунимо духовног миомира од његових светих моштију, да излијечимо своје душевне и тјелесне немоћи”, казао је владика. Подсјетио је да је он био поштован и у вријеме свога земаљског живота док је ходио по Црној Гори као свети човјек, као апостол Христов, те да је својим упокојењем на дан Светог апостола Луке посвједочио да је вршио апостолску службу. Иако је био поштован од народа као свети човјек није му било са народом лако, па је морао често да заклиње, а понекад и проклиње како би обуздао самовољу народну. “Што су му се више противили, показивало се да је он заиста од Бога послат, јер они који су му се противили лоше су пролазили. Били су изобличени и посрамљени врло брзо од Господа Бога, који суди и живима и мртвима. Имао је живу ријеч Божију у себи и његова ријеч за оне који су га слушали била је закон и просветљавала њихове путеве, упућивала их на спасење. Он је свој народ, као Христов и Божији човјек, приводио Господу Исусу Христу, сједињавао са Христом причешћујићи народ Светим тајнама Христовим, учећи их богонадахнуто мудрости Божијој и свему ономе што је потребно души људској да се научи.” Говорећи о томе да је Свети Петар у вријеме свога земаљскога живота био ослонац цијелом народу, али и цијелом свештенству, посебно своме наследнику Светом Петру Другоме Ловћенском Тајновидцу, казао је да када читамо Његоша видимо да је то мудрост коју је наслиједио од Светога Петра те да не можемо замислити величину владике Рада без Светога Петра Цетињскога. По његовом мишљењу примјер Светога Петра је био ослонац свима онима који су размишљали и живјели по вјери. Говорећи о Богословији Светога Петра исказао је сагласност са ријечима Високопреосвећеног Митрополита Хризостома, да ђаци и професори Богословије имају ту повластицу да се моле пред ћивотом Светога Петра и клањају десници Светога Јована Крститеља и честици Часнога крста свакодневно те да се по томе ова Богословија помало одликује и разликује од других: “Показало се да су ученици ове Богословије, који су се прихватали свештеничкога чина, добри, вјерни и ревноси свештеници, и то је сигурно благослов Светога Петра Цетињскога. Хвала Богу из наше Богословије данас имамо велики број свештеника на свим меридијанима и свим просторима Српске православне цркве. Имамо епископа, а ево најмлађи епископ који је завршио ову Богословију, а касније се школовао на високим богословским школама, је отац и владика Сава марчански који је недавно постао архијереј. Имамо ту радост да дочекујемо архијереје који су потекли из ове Свете обитељи, као и архијереје који су свршили Цетињску богословију. Све је то благослов Светога Петра Цетињскога. Нека тај благослов буде на свима вама и онима који приступају са вјером и надом и љубављу његовом светоме ћивоту”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио свим архијерјима који дошли овим поводом, али и поводом годишњег помена нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Прослава Светог Петра Цетињског, славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског, почела је синоћ, у навечерје празника, празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, а биће настављена вечерас у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, у 19 часова, Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије. -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Црквена Општина у Љубљани је и ове године организовала Божићни циклус разговора о вјери. Због епидемиолошких мјера љубљански парохијани се на овогодишњем циклусу разговора не окупљају у просторијама Духовног центра при храму Светих Кирила и Методија, већ учествују путем интернет апликације Zoom. Модератор разговора је свештеник Раде Деспотовић. Први разговор је одржан у суботу, 5. децембра, а уводничар је био Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. У разговору у ком је учествовало стотињак љубљанских вјерника, Митрополит је говорио о Божићном посту. Нагласио је да смисао поста није нити у уздржању од хране, нити у уздржању од свих наших унутрашњих поробљености. Смисао поста није у ослобођењу из ропства. То није крајњи смисао. То су фазе кроз које морамо проћи, јер смо се погрузили у таму и телом и душом. Смисао поста је љубав, а то значи пуноћа врлинског живота. Важно је да се држимо поста и да се уздржавамо у храни, јер нас то на неки начин васпитава и чини нас саборним бићима. Митрополит је казао да нас пост учи да се полако одсецамо од своје воље и својих жеља, јер је корен сваког греха, у суштини, наша воља, која је супротна вољи Божијој. Наша воља је аутентична, здрава, и на путу динамике раста онда када је у складу са вољом Божијом, али не зато што је воља Божија страна нашој природи и што хоће да нас пороби, него зато што је воља Божија израз нашег здравог и природног стања, тј. нашег исправног стања. Послије уводног говора владика је одговарао на питања. На питање како да пости неко ко је веган, Митрополит је одговорио да веган у посту треба да настави да се храни као што се хранио, али и да иде корак даље, ако препозна да је постао зависник тог модела исхране и да се ослобађа те зависности. Нека се, уз молитву, ослобађа унутарње, духовне зависности и поробљености вредностима које немају везе са Христом. Митрополит је одговарао и на питања о томе како се борити против расејаности током молитве, и о искушењима у духовном животу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Слушам на интернету малочас емисију "Ментално разгибавање" коју воде двојица добрих водитеља - Дарко и Марко, где су повели питање вере у Бога. Много питања је покренуто, наравно, они то покрећу из позиције људи који говоре о нечему из своје перспективе. Оно што ми је запало за ухо јесте разговор о Православној Цркви у тотално пежоративном тону. Дакле, Црква је заостала, попови су никакви и масни, вера у живот вечни је глупост, Црква је безосећајна, не треба ти Црква чак и ако верујеш у Бога и тако даље... у суштини говоре у флоскулама, а сами се, како кажу, боре против њих - мислим флоскула... Дотакли су се и теме "бесосећајног" свештеника који "није хтео" да обави опело над упокојеним некрштеним дететом.. То је оно што би требало одмах да буде окидач напада на Цркву... а о овоме смо дуго разговарали на форуму и сматрам да јесте битна тема, шта и како и на који начин приступити људима којима се деси таква трагедија. Да не говорим много у уводу, послушајте, ако имате времена и сами. Негде око половине креће "кување"
  14. На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка
  15. Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник
  16. Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство. У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати. Извор: Радио Источник View full Странице
  17. На Теодорову суботу, дана 07. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у Борову. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски, јереј Миленко Гребић, парох у пензији, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакони Војислав Николић и Здравко Бошковић. На светој Литургији био је присутан господин Зоран Баћановић, начелник општине Борово. ”Свако искушење доноси једну другу димензију за духовни живот. Не можемо имати да искушења немамо, не можемо живети да греха немамо. Ако живимо у љубави у нади и вери превазићи ћемо свако искушење. Бог човеку шаље искушење испитујући срце, дубину духовног живота свакога од нас појединачно. Најбољи пример за то налази се у Старом Завету, пример праведнога Јова” - рекао је Владика Херувим. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  18. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  19. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак, тридесет и први по Духовима. Уједно, овај дан је означио и Оданије празника Христовога Оваплоћења. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: Илија Арсенијевић, Владан Степовић и Димитрије Јаковљевић. По прочитаном Јеванђељу по Марку и посланици Римљанима, апостола Павла, Његово Преосвештенство обратио се верном народу, који се окупио да чује реч Божију. Владика је истакао особености Оданија празника Божића, којим престаје певање тропара, канона празника. Разлог овоме јесте зато што славимо светог Василија Великога, сутрадан, и у сусрет нам иде празник Богојављења. Божић и Богојављење су слављени истога дана као један празник... “Шта хоће Црква да нам поручи овом службом Оданија? Да не заборавимо смисао и поруку Божића. Да нас подсети да човек треба стално да припрема своје срце да буде витлејемска пећина, да би се у том срцу рађао Христос, и да би се рађањем Христовим човек преображавао на добро. Овом службом Црква жели да нас подсети на ту Божију љубав коју је Бог са собом донео на земљу. Љубав је свела Бога на земљу, и Божија љубав је учинила то да Христос се Оваплоти и прими тело и да постане човек и остане Бог. Да би управо из тога као Бог и човек што више спознао човека, иако га је Он и створио, али да спозна и његове врлине и мане, а Богу су познате и врлине и мане наше. Заиста да нам покаже рођење и животом да и Његов живот на земљи није био миран. Био је изложен прогонима, понижавањима, мукама, да би нам опет Господ био пример да не очајавамо кад паднемо. Нећемо очајавати ако одржимо веру у Бога, ако веру претварамо у дела. Вером се све постиже. Све је могуће ономе који има вере. Слушали смо апостол који говори како се и блудница вером спасила.” Преосвећени се дотакао питања односа вере и греха. Ако верујемо нећемо падати тако лако, него ће нас вера подизати. Пад је лак али се не диже брзо. За подизање је потребна управо вера. Потребна нам је она вера јеванђелска да можемо горе премештати. Вера и оно што је немогуће чини могућим. За онога који не верује и могуће је немогућим јер нема покретачке силе у себи. Оданијем празника, Црква жели да нас подсети да је Бог због љубави према људима све претрпео... “ да би нас подсетио на љубав Његову, да се човек стално сећа да на љубав Божију узврати људском човечанском љубављу. Славећи Божић ми сазнајемо да од Божића и Божићом радост је бити човек, како каже један свети отац. Радост је рађати се на земљи и живети на земљи. Радости нема без Бога. Све наше друге радости које имамо, знају да буду краткотрајне. Само је радост Божија вечна, бити човек и осетити Бога у себи. И ако се ми не сећамо Бога ни Божића нећемо се сећати ниједног другог празника. Да није Божића не би било ниједног другог празника. Зашто је то радост од Божића бити човек? Зато што је Бог на Божић загрлио човека и човек Бога. Зaто што се на Божић ујединило и небо и земља. Ујединио се човек и Бог браћо и сестре... Ако се Бог не рађа свакога тренутка у нама то значи да се не обнављамо, остајемо стари човек, стари Адам. Стари Адам није могао да спасе род људски, само нови Адам Христос је Онај који спасава човека”. Преосвећени је направио разлику у слављењу Бога и слављењу човека: “Речи слава на висинама Богу и на земљи мир међу људима добра воља” треба да буду у срцу нашем, и ако је како каже наш народ: “и душом својом и срцем својим певали, она ће нас подсећати да одајемо славу Богу, јер Богу приличи само слава”. Људи желе славу себи, и гледају како да их други људи славе, али човека славити а да у том човеку није Бог онда од тог човека правимо идола. Није човек сишао са неба него Бог и постао човек. Да га обожи и уздигне. Уздизања нема без смирења. Ова песма треба да нас подсећа да одајемо славу Богу и на земљи стално ширимо мир а не немир. Ко шири мир? Онај ко има мир Божији у себи. Не од овога света, него мир за који је Бог рекао: “Мир свој дајем вам и мир свој остављам вам”. Он је свој мир оставио и ту је у Цркви. Немиран човек не може да даје мир од себе... Зато је речено да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Хоћеш ли да будеш благодатан? Смири се. Злу вољу шири онај човек у којем је зло. А све је зло што није са Богом. Моја мисао ако није са Богом она је зла мисао. Речи ако нису са Богом и у Богу нису речи Божије. Да се молимо Богомладенцу Христу да се Он рађа у нама, а рађаће се ако држимо отворено срце да уђе Христос. Да расте у нама како бисмо расли са Њим. Нека би нам Господ помогао како би се сећали Божића кроз молитву и да се припремамо и за ове друге празнике који су произашли из Божића. Бог вас благословио”. Верни народ је приступио Светој Чаши, и по завршетку литургије узео освећен хлеб из руку првопастира Цркве Божије у Шумадији. Извор: Епархија шумадијска
  20. Вера у Христа Господа живи у овоме свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је паганско, зло и грехољубиво у свету. Устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она смрт свакоме злу, зато свако зло устаје на њу. Она је смрт свакоме ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу. Она смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу. Страдање за Христа дар је од Христа. „Вама се дарова Христос – вели Свети Апостол – не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Вера у Христа дар је од Христа али уз тај дар увек иде и други дар страдање за Христа. То страдање бива двојако, унутрашње невидљиво и спољашње видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе. Човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, па то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. Осим те унутрашње, увек и спољашње борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге борбе и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот достојан Бога, а све што је у свету против тога устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништава, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али с’ Христом Богом смо непобедиви и светопобедиви. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја побеђујем свет“. А гром вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: „Вера је наша победа која победи свет. Сваки који је рођен од Бога побеђује свет“. Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса. За све хришћане свих времена важи она еванђељска реч апостолска: „Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“ а гоњенима, Христа ради припада Царство Небеско са свима Божанским савршенствима и блаженствима. Пример такве вере за Христа и таквог страдања за Христа јесте сам Апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није отстрадао и за коју није пострадао? Која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? Која то мука коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио и свим му се бићем предао? У овоме свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа и они то страдајући чине. „У свему имамо невоље – изјављује Свети Апостол Павле, али нам се не досађује. Збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не много, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов показује на смртноме телу нашем. Јер ми живимо једнако се предајући за смрт за Исуса, да се живот Исусов покаже на смртноме телу нашем“. И за страдања за Господа Исуса хришћани очекују Вечни Живот у Господу Исусу. То је оно због чега они са радошћу подносе сва страдања за Христа Исуса и због чега су им све садашње бриге лаке. „Наша лака садашња брига – вели Свети Апостол Павле – доноси нам вечну од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види него оно што се не види“[8], што је вечно. Еванђељска је истина: Страдања за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа и страдањем исповеда Христа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28). У име Оца и Сина и Светога Духа. У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом. Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају. Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ. Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин. [1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Светописамска читања: 2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1). Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему. Мт. 62 зач. (15:21-28). У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа. Беседа Светог Владике Николаја жичког у недељу седамнаесту по Педесетници Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти. Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност. Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића. Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много. Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62). Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење! Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога. Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ. Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива. Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене! А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови. И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа: А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми! А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве. Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом. Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама. О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање. Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене? Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом. Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...