Претражи Живе Речи Утехе

Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу . Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања. Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо. Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ). Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама. Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања. Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ). И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго? Сергеј Фудељ https://azbyka.ru

Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства. Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад. Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога. Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу. Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене. Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања. Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом. Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости. Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи. С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех. Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ. Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио. https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog