Претражи Живе Речи Утехе

Од свих љубави вероватно је најзагонетнија она међу кумовима. Кум је централна фигура на свим фамилијарним догађајима. За кума је увек резервисано место у „горњем крају”. Кум је светиња. Таква љубав вековима влада међу Грцима и Србима. Осећајући не само духовне, већ и материјалне потребе, незбринутог народа у Београду грчки ланац трговина „Супер Веро” и Верско добротворно старатељство су покренули велику акцију прикупљања прехрамбених намирница у свим објектима Супер Вера у Београду. Наиме, на свих шест локација трговина Супер Вера: Нови Београд - Милутина Миланковића 86а, Вождовац - Војводе Степе 253, Коњарник - Мис Ирбијеве бб, Жарково - Аце Јоксимовића 2б, Палилула (Тржни центар ЗИРА) - Никодима Милаша 2 и Вождовац - Браће Јерковић 114, постављене су кутије у којима је могуће оставити намирнице које су намењене Црквеној кухињи. Списак до сада прикупљених намирница је веома разноврстан. Узајамним старањем цењених потрошача и запослених у ланцу трговина Супер Веро настављена је сарадња са Црквеном кухињом Верског добротворног старатељства. Позивамо потрошаче да се придруже овој хуманитарној акцији и дају свој допринос прилажући намирнице у постављене кутије. Рука која даје увек је изнад руке која прима. Нека Господ благослови свакога ко узме учешћа у овој акцији. Извор: ВДС Архиепископија београдско-карловачка View full Странице

Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже дубоко жели да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да чувамо. У том духу је и интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија читаоцима сајта “Всемирното православие”. Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који сваке године на Велику суботу силази православнима? Први пут сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању неки чудних блицеви фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре. Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази само православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и спаситељна нама људима. На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу да би призвали Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна. Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео флашу те воде од њих. Затим су дошли православни и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са водом али је на сваку написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и на неко време заборавио на њих и тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних остала чиста и прозирна. Мислим да се јасно види како и где дејствује благодат.

Догађаји из историје не треба да буду тачка раздвајања међу религијама на Балкану, јер ако се народи на простору бивше Југославије "замрзну" у прошлости, неће изградити међуљудске односе, оценили су представници верских заједница на панел дискусији "Религија на Балкану - тачка спајања или раздора?". Митрополит загребачко-љубљански Порфирије оценио је да су мањинске заједнице на нашим просторима обично биле жртве трагичних тренутака и да нису имале подршку већинске заједнице. "Данас закони у државама, у којима сам ја епископ, гарантују религјиски плурализам, а то значи да има више религија и да су оне једнаке пред законом, што је претпоствака за реализовање верске слободе и црквеног живота", рекао је митрополит и додао да је осим закона, често потребна и добра воља. Муфтија србијански Абдулах Нуман рекао је да народи на простору бивше Југославије, не уче из своје историје и да понављају исте грешке. "Волео бих да убрзамо помирење и повезивање свих религија на овим просторима, треба да будемо отворени једни према другима, без међусобног надметања", указао је муфтија. Он је додао да немамо право да гурамо једни другима "легитимитет на нос" јер нас, како каже, то нигде неће довести. "Треба да практично живимо нашу религију, а не да се кријемо иза ње, када се нешто деси. Када бисмо тако радили, не би било сукоба и не би се дешавали злочини међу људима", сматра Нуман. Према његовим речима, политичке партије и политичари долазе и одлазе, а константан фактор историје је постојање вере. На дан примирја у Првом светском рату, муфтија се запитао да ли ћемо бити злопамтила или ћемо радити на заједничком зближавњу. "У нашим верама постоји "љуби ближењег свог", то се мора поштовати и живети у складу са тим, а не ставити у витрине, да стоји као лепа ваза", закључио је муфтија. Београдски надбискуп Станислав Хочевар сматра да су цркве много учиниле за повезаност међу народима бивше Југославије. "Нико други у Европи, као народи у Југославији није искусио како је живети са различитим религијским заједницама. Морамо да учинимо све да по томе будемо први, а не последњи у Европи", рекао је Хочевар. Поручио је да не треба да се враћамо у прошлост да би потенцирали ране и виктимизам, већ да будемо отворени у религијском дијалогу и да такви, како је навео, идемо у будућност. View full Странице

Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице

Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. Уметност као облик духовног стваралаштва развила се из култа и стога је својеврстан продужетак религијског доживљаја света, који се развио у раном периоду људске цивилизације. О томе нам говоре цртежи – фигурације, на пример риба или јелена из доба Лепенског вира, оно што је тадашњи човек симболички уписивао у своје постојање. Религијска подлога у уметничком стваралаштву постоји и у хеленско доба, што је уочљиво у делима грчких трагичара. Питање вере узбуђивало је ствараоце, јер управо у њему тражена је могућност надрастања сопствене егзистенције. То у уметности оставља печат. Српска култура настала је на сусрету двеју различитих традиција – хеленске и јудеохришћанске, а обликована Хришћанством, истакао је проф. др Мило Ломпар. У 14. веку, имамо фреске са најсуптилнијим тоновима једног продуховљеног доживљаја у манастирима Грачаница, Дечани... Након Маричке битке, којом је запечаћена судбина Балканског полуострва, наш свет се суочава са постојањем у другачијим условима, узрокованим падом у турско ропство. У исто време, Европа је закорачила у доба „модерне“, чији почетак многи историчари везују за откриће Америке. - Било је оних који су је везивали за ренесансу, када теоцентризам средњевековља – схватање да је Бог у центру, бива постепено замењен антропоцентризмом, схватањем према ком је човек у средишту. Али, прави импулс „модерне“ долази са просветитељством, са 18. веком, када долази до изражаја дубока сумња најпре у институцију Цркве, а потом и у постојање Бога. Модерна, дакле, означава сумњу која траје два и по века. Та сумња припада човековом природно – научном расту, али и једном снажном и драматичном облику борбе против Цркве и против Бога – рекао је др Мило Ломпар. У српској култури у 18. веку „модерна“ се везује са открићем барока у пределима северно од Саве. Имамо трагове црквеног просветитељства код Јована Рајића, односно грађанског просветитељства код Захарија Орфелина, да би се „модерна“ у пуном смислу код нас појавила у делима веома сложене личности Доситеја Обрадовића. Просветитељи нису били атеисти, објашњава др Ломпар, већ су тврдили да верују на посебан начин, а неки од њих били су пантеисти. Модеран човек сумња, осцилира... Најдраматичније песничко искуство у категорији вере које обележава драму модерног човека налазимо код Његоша, посебно у спеву „Луча микрокозма“. Епоха модерне завршава се открићем нихилизма и атеизма. Ми данас, констатује др Мило Ломпар, живимо у доба секуларизма, илити доба „постмодерне“, које почиње од друге половине 20. века. За „модерну“ је карактеристична сумња, док „постмодерну“ одликује равнодушност или могућност веровања у све. Проблематика вере у њој постала је неприсутна, не само код нас, већ и у светској књижевности. Да ли је човек више повезан са моћи, уколико је лишен осећања вере, питање је пред којим постмодеран човек склања поглед и осећа се нелагодно, указује др Мило Ломпар. Питању сумње, закључује предавач, морамо се вратити. Али не питању сумње у постојање Бога, већ нам ваља почети да сумњамо у овај свет. Ј. Ј. Питање вере једно је од најсложенијих питања пред којим се може наћи савремен човек и свако од нас му прилази из перспективе свог непосредног искуства. Будући професионалним животом везан за књижевност (проф. Филолошког факултета, историчар књижевности председник Задужбине Милоша Црњанског...), др Мило Ломпар одговоре на ово питање пружио је управо кроз призму ове врсте уметности на трибини „Вера у постмодерном добу“, коју је у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву приредила Светосавска омладинска заједница. View full Странице

Дакле, ево је. Навалите

Разговор са проф. др Максимом (Васиљевићем), епископом западноамеричким Ви сте, преосвећени владико, истовремено епископ и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, дакле неко ко у свом животу стваралачки и активно спаја веру и науку. У духу наслова интервјуа ”Када кажем наука и вера, мислим на... ” који је Ваш одговор? Владика западно-амерички Г. Максим (Васиљевић) Одговор: Помислим одмах на Св. Григорија Богослова из IV века, који је био теолог, научник и епископ, и који је човека назвао „животиња у процесу обожења“ (изворно: ζῷον θεούμενον). Као биће које се драматично креће у две равни постојања, човек је заиста „обожујућа се животиња“, са свим импликацијама које та синтагма повлачи. Ако је Св. Григорије тако назвао човека, зашто би један хришћанин XXI века имао проблем с тиме? Док биолошка наука приступа питању човека изучавајући његов психо-физички састав, дотле теологија о човеку дискутује као о „неодредивом бићу“ које се у потпуности може схватити само ако се постави у светло његове способности да се односи према изван-људским стварностима. Спаситељ је управо и дошао да нас избави „од проклетства закона“, од закона „себичних гена“ и моћи греха и смрти (уп. Гал. 3, 13; Јев. 2, 14–18) и да нам васпостави достојанство, дарујући нам живот истинити. Уверење да духовни живот, као и свака друга људска манифестација, има биохемијску основу условно је тачно. Ствари тако изгледају под призмом неуробиологије и других пратећих дисциплина, а првенствено теорије еволуције. Међутим, то не важи безусловно. Ствари стоје друкчије под призмом вере и теологије хришћанске Цркве. Теорија еволуције, као и свака друга научна теорија, целокупни феномен биолошког живота објашњава у складу са начелима природних законитости. Када је она у питању, то су законитости случаја, мутације и одабира, те она као таква не претпоставља (нити је дужна да претпостави) неки трансцендентни узрок, тј. Божје стваралачко деловање. Она се бави биолошким доменом стварности који, по природи ствари, не садржи холистичку слику. Пре десетак година, тачније 2008, када се планетарно обележавао двоструки Дарвинов јубилеј – двестогодишњица рођења и стопедесетогодишњица публиковања његовог чувеног дела „Порекло врста“ – покушао сам да одговорим на питање постоји ли биохемија слободе, те да ли закони еволуције искључују трансцендентни узрок, то јест Личнога Бога и Његову најтешњу везу са светом и историјом. После тога сам на докторским студијама до данас предавао предмет ”Теологија и медицина у дијалогу”, у оквиру кога смо разматрали мноштво актуелних питања и чињеница релеватних за однос теологије и науке. Можете ли нам навести неке примере те интеракције? Одговор: Моји докторанди пишу радове на такве теме као што су ентропија, биогеронтологија (senescence, старење), биолошки потпомогнута оплодња, хомеопатија, неуротеологија, мождана смрт и томе слично. Принцип ентропије, првенствено коришћен у физици (термодинамика), постао је користан за објашњење понашања биолошких система, посебно хомеостатских система човека. Може ли се овај принцип изразити теолошким терминима? Овај принцип нам казује да се у универзуму увећава „беспоредак“. Како га ја схватам, он потврђује теолошку чињеницу да у целокупном кретању творевине – биолошком и физичком – не може бити истине. Зашто? Зато што он указује управо на чињеницу да је историја универзума одређена, такорећи, процесом смрти и пропадања. Senescence (старење) је такође процес уведен еволуцијом у генетски састав једног организма тако да он може живети најздравије до свог репродуктивног доба, да би потом умирао полагано и поступно. Свака соматска ћелија поседује у себи самоуништавајући програм, „ген смрти“ који се у одређеном тренутку активира те ћелије заустављају деобу и врше „самоубиство“. Дакле, биолошка индивидуалност је условљена и поробљена чињеницом да се налази у процесу старења и умирања. Нелагода коју људска личност због овога доживљава расветљена је како у медицинској науци, тако и у аскетском искуству Цркве. Мој предмет је само један скромни допринос овој проблематици. Не заборавимо: пред теолозима се готово увек јавља тешко остварив циљ. Наиме, како предочити једну тако реалну а објективно неухватљиву чињеницу црквеног живота, живота „нове твари“, и преточити је у истинит исказ о њој, а да он буде релевантан за оне који је нису искусили? Постоји ли, дакле, биохемија слободе? Одговор: Одговор на ово питање ће зависити од тога је ли антропологија о којој говоримо „отворена“ или „затворена“. Иако је човек условљен својим хормонално-молекуларним особеностима, његова другачијост остаје трансцендентна. Просто, човек није исто што и хемијски процеси који се у његовом телу одвијају. „Нико не зна шта је у човеку до дух његов“ (1Кор. 2,11), те стога сама природа односа са Богом није познатљива никоме. Двиг људске слободе се не може експериментално испитати, премда су слични покушаји постојали. Једноставно, постоје границе природног сазнања и свака биохемија слободе јесте условна. Повод за овај интервју је недавна поднета петиција о ревизији изучавања Дарвинове теорије еволуције која је покренула различита тумачења стручне и шире јавности. Ова расправа покренула и старо питање односа вере и науке, иако сама петиција није као алтернативу понудила став верујућих и учења светих књига. Где видите узроке ове подељености, понекад искључивости и честог става да вера и наука не могу заједно да сарађују? Одговор: Прво, ако се пажљиво прочита петиција, а не само оно што је о њој извештавано у медијима, види се да у њој јесте предложено да се уз теорију еволуције изучавају алтернативне теорије. Као једини пример такве алтернативне теорије наведена је „библијска теорија стварања“. Дакле, ствар је у петицији јасна: теорија еволуције је само једна хипотеза, „библијска теорија стварања“ је друга, и обе треба, као једнако научно засноване, изучавати у школама и факултетима. Друго, овај повод нас упућује на још дубљи проблем. Од доба Просветитељства историја односа теологије и науке није била повољна ни по једну ни по другу и стога се налазимо пред великим изазовом. Као резултат ове дихотомије имамо публикације из области природних наука ни најмање не узимају у обзир оне теолошке. С друге стране, теолошки радови, које претендују на истину живота у његовој свеукупности, дозвољавају себи озбиљан јаз између опсервиране (evidence-based) стварности и богословске реторике. Пример тога је игнорисање чињеница науке. Рецимо, открића палеонтологије, геологије, молекуларне и еволуционе биологије, палеоантропологије, зоологије и екологије и сл. од стране теологије. Православни свештеник из Њујорка, о. Џон Мајендорф, у прошлом веку је писао да „постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примећује. Тај савезник је – наука“. Он је признао да је историја односа између Цркве и науке трагична, али, такође, рекао да је за тај судар, у великој мери, крива Црква. Каже Мајендорф: „Док је Западна Црква настојала да науци наметне присилну контролу, која је довела до развоја антирелигиозне „научности“ и до позитивизма, православни Исток је био настројен прилично контемплативно, монофизитски“. О. Џон нас је све позвао да се упитамо зашто да не признамо своју грешку? И онда је констатовао да пошто Исток није имао времена да се удуби у тај проблем (рекао је: „савремена наука се формирала на европском Западу, а не на византијском или словенском Истоку”), сугерисао је да је сада време да понуди решење. Човек чији је мождани и нервни систем обликован еволуцијом, ограничен и ослобођен генима, запечаћен раним искуством, модулиран хормонима ... и под најразноликијим другим утицајима, кадар је да произведе широк спектар понашања, од којих су нека у најмању руку необична. Наше је питање: Да ли то што нам наука, па и еволуциона биологија, говори о човеку, детерминише теолошку чињеницу богооткривења? Да ли је могуће научним истраживањем продрети у интиму човековог сусрета са Богом и, евентуално, објаснити је биохемијским терминима? На ова питања теологија даје негативан одговор и, у том смислу, не удвара се научним теоријама. Поједини тврде да је апелом групе професора Вашег факултета (нехотице) подржана једна теорија која је утицала на појаву фашизма и комунизма. Да ли се слажете са тим ставом? Одговор: Не слажем се. Теорија еволуције, нажалост, заиста јесте злоупотребљавана у политичке сврхе. Међутим, то што је једна научна теорија злоупотребљена како би се оправдали застрашујући политички или социјални пројекти каквих је, нажалост, било у 20. веку (и то не мало), не говори ништа о тој теорији. У нашем Ставу, осуђена је и свака злоупотреба научне теорије у сврху одбацивања или деградирања истина вере. Теорија еволуције се поштује искључиво као тренутно важећа научна теорија и то само зато што јој такво поштовање указује научна заједница. Какве ће ко политичке, етичке или метафизичке судове на њој да заснује, нема везе с њом као научном теоријом. Позивајући на поштовање признатих научних теорија, ми одбацујемо сваку материјалистичку или редукционистичку философију која би могла или хтела да их искористи у своје сврхе, било да се ради о комунизму као тоталитарном режиму или неком другом агресивном атеизму. Сматрам да значајан број професора теологије врло озбиљно и одговорно, годинама прате расправе о теорији еволуције, читају релевантне књиге и студије, учествују у научним дискусијама са присталицама еволуционе теорије. Њима се не може приговорити да им недостаје подлога за изношење промишљених ставова на ову тему. Подсећам да је у свету огроман број хришћана научника који заступају теорију еволуције али им то не представља препреку да верују у све основне истине хришћанске вере: Свету Тројицу, Христа, Цркву, светитеље, благодат Духа Светога, Свете тајне и тако даље. Помиривши у себи веру и науку, они не сматрају да врше анти-евхаристијско дело у својој професији. Познајем грчког академика физичара који не помишља да подржи „алтернативна” и „паралелна” тумачења постанка живота и универзума. Као што су Оци Цркве у своје доба водили дијалог са важећим научним теоријама, тако и ми можемо - то је принцип кога се придржавају поменути православни научници и професори теологије – водити дијалог са савременом науком. Потписници ове петиције су академици, професори друштвених и природних наука, новинари али и неки свештеници, њих укупно 166 на броју. Ова расправа је указала и на недовољну стручност и упућеност многих јавних учесника и новинара на ову тему. Често смо чули чак и од високо образованих људи: ”То је само теорија, у смислу то нема никакву трајну снагу, оборива је, то није доказано”. Међутим, у научним круговима теорија има друго значење и подразумева ”систем објашњења који најбоље одговара свим чињеницама”. Какав је Ваш утисак? Одговор: Сматрам да апел професора Православног богословског факултета не фаворизује ниједну теорију. Тамо је јасно речено да „без обзира на приговоре који јој се могу упутити и потешкоће које има приликом објашњавања појединих феномена у историји развоја живота, тренутно не постоји ниједна плаузибилна алтернативна научна теорија која би могла да је замени“. Од момента када се појави научна теорија кадра да замени теорију еволуције, као њена једнако плаузибилна алтернатива, ми ћемо бити ту да је подржимо. Онтолошки натурализам који би са позиције материјалистичког атеизма апсолутно искључивао било какву трансценденталну интерпретацију еволуције јесте у ствари епистемолошки неконзистентан, јер априори ствара један метафизички став о коначном смислу и значењу настанка и развоја света и живота. Међутим, то није карактеристика оног научног метода и става који негују професори теологије. Теистички или атеистички прозелитизам су нам подједнако страни. Гледано библијско-патристички, нашу конкретну биолошку датост у ствари обликују, с једне стране, „пало“ стање природе (схваћене антрополошки и космолошки) која услед неминовног закона ентропије тежи хаосу, а сад друге, трансцендентни порив ка истинитом постојању које не (жели да) зна за смрт и пропадљивост. Стога чињенице искуства, као и најновије чињенице науке (биологије и психологије) не одобравају могућност да истину људског субјекта осамосталимо (фиксирамо или објективишемо) на неки конкретни „моменaт“ или на „средњи термин“ дуговечне еволуције неких стабилних коефицијената који устројавају биолошку и психолошку индивидуалност. Истиче се да не постоји неутрална научна теорија… Одговор: Нисам сигуран шта се под том „неутралношћу“ подразумева, али мислим да не смемо да се плашимо изазова које нека научна теорија поставља пред наше (теолошко) мишљење. Да ли због бојазни од тих изазова треба да одбацимо не само теорију еволуције него и сваку другу научну теорију? Зашто се онда не покрене и оспоравање нових теорија у савременој физици (теорије релативитета, квантне теорије, итд)? Или, замислите кад би неко сугерисао једну алтернативну историјску науку која би у сваком историјском догађају доказивала ”прст Божији” и тврдила да зна где је он тачно био присутан! То, и то само донекле, може само да буде ствар теолошке интерпретације црквене историје.И управо се о томе и ради. Теологија није ту да нуди алтернативне научне теорије, већ да покуша да на одговоран начин протумачи њихово значење, егзистенцијалне и философско-теолошке импликације. Ако таквих уопште има. Генерално гледано, бојим се да смо спремни да врло конформистички прихватамо и ”конзумирамо” благодети науке а да их негде у дубини душе одбацујемо. Али то је већ проблематично стање духа. Какво решење видите за тренутну збуњеност у јавности? Одговор:Православни теолози, учећи из своје историје, треба да заобиђу Сцилу научног материјализма (човек схваћен само као комплесна комбинација молекула, или неко биохемијско „складиште“) и Харибду теолошког спиритуализма (свођење човека само на душевне функције и морално понашање). Ових дана читам за нашу дебату врло поучну књигу нобеловца неуролога Ерика Кендела (професора биохемије и биофизике) о редукционизму у уметности и можданој науци (Reductionism in Art and Brain Science: Bridging the Two Cultures), чија је основна теза да те две области нису одвојене непремостивом провалијом. Мислим да настојања попут Кенделовог могу да буду одличан путоказ свим странама. Човек је обострано биће, не само овострано нити само онострано. Знак упозорења пред теолозима увек стоји: непознавање биолошких, биохемијских и неуробиолошких својстава и функција човека може бити крајње ризично за пастирску психотерапију. Важи и супротно, иако се темељна разлика између личности и природе (непроменљиви закони) никада не сме угрозити, парадоксално је да модерна научна истраживања могу довести до виртуелног укидањa ове разлике. Познато је да се савременим генетским инжењерингом човекова личностна другост може свести на „хемијску другост“, засновану на хемијским низовима генетске информације која гради програмирање живих бића. Један православни приступ медицини искључује претензију да се, научно-технолошким складиштењем и хемијским програмирањем, проузрокују индивидуе које је сачинио сам човек, аутономно од Бога. Поврх свега, или понајпре, сматрам да се апелом једног броја професора теологије шаље јасна порука да између наставе биологије и верске наставе не постоји нужан конфликт, како се то у свим расправама о месту веронауке у школи, нажалост, имплицира. И сматрам изузетно важним што је ову поруку јавност врло добро прихватила. Па чак и онај њен део који се овим аргументом врло често служио. И да завршим једном шалом. Пре неки дан у манастиру Тврдошу прича наш Владика Атанасије како му је на његово питање: ”ко је цар животиња”, једна дјевојчица одговорила: ”Ти си”. Он се томе смеје, а ја му на то шаљиво добацим: Ето, потврђујете теорију еволуције! Разговор водио ”Сербика Американа тим” View full Странице

Упознао сам особу која је изузетно, до у детаље, упозната са верским обичајима и процедурама. Користи сваку прилику да обележи црвено слово у верском календару, примерено. Али, поред тог сегмента духовности, иста особа има црту која ме доводи до различитих размишљања: користи дете које, по њеним наводима, живи у оскудици (ради се о девојчици старој осам година у време док ово пишем) не би ли од самилосних душа искамчила неку добит, углавном, материјалну (новац). Даље, не либи се ни да украде ствари из домаћинства и препрода их. То понашање иде од отуђења светих, породичних успомена: иконе, кандила, медаља, плакета, знамења, до славског свећњака. Напада стручну литературу и белетристику (сабрана дела, монографије...). Не устеже се од продаје елемената супругове електронске опреме, за никакав новац, дакле, јефтино и, подвлачим, у потаји. Према последњим информацијама отуђила је и два лежаја са душецима и постељином, гардеробне елементе... За све време су солидно издржаване и она и кћи. Будући незапослена, стално апострофира тешку материјалну ситуацију и користи је као покриће за разнолике новчане позајмице, при чему враћање позајмице обећава, али никада не изврши. Бар у току две године, у периоду у ком пратим ова догађања. Такво понашање ме асоцира на наркоманске кризе, када такве особе све што могу продају, обећавају брда и долине, а уствари - лажу. Служе се преваром. Сад долазимо до моје дилеме, будући се особа декларише као верник и православни хришћанин: да ли су спојиви форма богоугодности кроз манире посвећене Створитељу, Цркви... и тотално другачије, свакодневно понашање? Занима ме много мишљења по овој теми, јер једно понашање искључује друго, те ја сматрам да комбинација наведених супротности није примерена ни обичном човеку, а камоли вернику. Па каква је то, онда, особа, по вашем мишљењу? Очекујем коментаре.

ЗАУВЕК У САМОМ СРЦУ БЕСЛАНА Разговор с мајком хероја Русије Дмитрија Разумовског, Валентином Александровном Разумовском Херој Руске Федерације потпуковник Дмитриј Разумовски, начелник одељења специјалних јединица «Вимпел». Погинуо је приликом ослобађања талаца у Беслану «Заувек сте у самом срцу Беслана – момци, који сте срцем заклонили децу,» - гласи натпис на споменику припадницима специјалних јединица у Беслану. Терористи су се крили иза «живог штита» - деце и жена. Чланови јуришне групе морали су да жртвују свој живот како би спасили таоце. У операцији је погинуло десет специјалаца. Ово је интервју с Валентином Александровном Разумовском – мамом хероја Русије Дмитрија Александровича Разумовског – начелника одељења Управе «В». Дмитриј је погинуо за време операције ослобађања талаца 3. септембра 2004. године. О детињству, књигама и младићким сновима – Ваш син је од детињства желео да постане војник. Шта мислите, одакле код њега таква љубав према војсци? И таква жеља да се нађе тамо где се пуца, где је заиста тешко? – Мислим да је то призвање. То је било оно што је желео. Као прво, књиге о рату. Читали смо их од дечјег узраста. Док још није знао да говори његова омиљена песма је била «Од чега почиње домовина». Одрасли су се добро сећали рата, ишли су да полажу цвеће на споменик 9. маја. Наш деда је погинуо на фронту. То је било заједничко патриотско васпитање. – Какве књиге је читао ваш син? – Његова омиљена књига је била «Живи и мртви». «Василија Тјоркина» је знао напамет. Од корица до корица. «У августу четрдесет четврте». Тамо се у једној од сцена љуља клатно. И Дима је смислио своју технику избегавања метака. И примењивао ју је у пракси, кад је радио с потчињенима. Човека би с мале удаљености гађали тениским лоптицама и требало је да их избегне. То је био један од тренинга. Потпуковник Дмитриј Разумовски у Беслану. Један од последњих Дмитријевих снимака из филмске хронике – После школовања у Московској граничрској школи Дмитриј је отпутовао у најнемирнији регион Совјетског Савеза – Таџикистан. – У то време је још увек владао мир. Имао је право да бира и рекао је: док сам млад идем на границу. Осим тога, сањао је да ступи у «Алфу». То је његов младићки сан. А да би постао њен члан требало је да прво служи негде. О рату, «баштама у цвату» и мајчиној молитви – Да ли се живот ваше породице променио кад сте сазнали да ће син служити «на првој борбеној линији»? – Муж и ја смо то нормално прихватили. Тада тамо још увек није било ратних дејстава. Заправо, дуго нисмо знали шта се тамо дешава. Дима је био врло пажљив и увек нас је умиривао. Говорио је: «Код нас овде су баште у цвату, дивно је. Не верујте ономе што пишу новине. Ја сам на службеном путу.» А шта значи «на службеном путу» - нисмо знали. Просто смо мислили да је заиста на службеном путу, као што и ми, цивили, идемо на службени пут. У нашој породици уопште нема војних лица. И случајно смо сазнали. Видели смо га на телевизији. Дванаеста граничарска караула Саригори после неравноправне борбе с терористима – Видели сте свог сина на Централној телевизији? – Отац и ја смо се бавили својим послом. Телевизор је радио, али га нисмо гледали. Подигла сам поглед и на екрану угледала свог сина: зараслог у браду, у маскирној униформи. И прича како су управо у планини пробили обруч и освојили трофеј. И да нису изгубили ниједног човека. Тада смо схватили о каквом службеном путу се ради. Отац и ја смо седели и плакали... – По сећањима, за време службе у Таџикистану група вашег сина је практично сваки дан учествовала у борбама и њен апсолутни «рекорд» је био шест борби у једном дану. И још један врло важан детаљ: за све време колико је ваш син служио у Таџикистану, није изгубио ниједног потчињеног. Постоји пословица: мајчина молитва ће и са дна мора извадити дете. –Чим сам сазнала истину, све време сам се молила за њега. Иако нисам умела чак ни да се прекрстим како треба, зато што сам раније била комсомолка. А кад сам сазнала да ратује тамо, у мени се појавила потреба да идем у цркву. Станем у ћошак и стојим мало. Мало отплачем, помолим се како умем. Моја мама је веровала у Бога, увек ми је преписивала псалам «Живиј в помошчи». И ја сам му, сећајући се маме, такође преписивала псалам «Живиј в помошчи». И он га је носио... Није хтео да ме увреди, узимао је. Руком преписану молитву. Да, молила сам се. Мислим да га је Господ чувао. Потпуковник Дмитриј Разумовски – Тако сте почели да стичете веру. – Да. О јунаштву и усмерености ка циљу – Ваш син је једном рекао: «Јунаштво и смеоност уопште нису иста ствар. Да би човек погинуо не треба му много памети. Јунаштво треба да буде осмишњено.» Од студента граничарске школе ваш син је постао официр који је, по сећању колега, увек радио, устајао је у пет ујутру, писао је уџбеник за борбу прса у прса... Како, по вашем мишљењу, настају такве делије, које су спремне да дају живот за друге људе? – Знате, мислим да га је формирала средина. Ишао је у школу «В.И.Лењин» у граду Уљановску. Тада су у ову школу долазили људи из целог света. Она је била јединствена у Совјетском Савезу и код нас. У њој се много полагало на патриотско васпитање. Педагози су били изванредни! Једноставно, Богом дати педагози. Књижевност је предавала Људмила Анатолијевна Толстих. Историју – Валентина Михајловна Пучкова. Имали су веоме доброг војног руководиоца. Учили су их да воле своју домовину. Разумете? Тада је била част служити у војсци. И сви су тежили томе. И девојке су хтеле да служе, с великом жељом и ентузијазмом. Школа је била веома добра и педагози су били веома добри. А какви су били филмови! «Државна граница». Дима је прво хтео да служи у десантној јединици. Али је повредио леђа и рекли су му да неће моћи да служи у десантним јединицама. И почео је да тренира бокс. За годину дана је постао кандидат за мајстора спорта у боксу. А после је рекао: «Идем да се упишем у граничарску школу.» Дмитриј Разумовски у планини – У Москви? – У Москви. Прве године се није уписао. Недостајао му је један поен. Увек је мислио да су све приче о томе да неко некоме помаже на испитима и да постоји неправда – измишљотина. Али овде је наишао на очигледну неправду. Педагог га је питао како тако добро зна историју. Дима је одговорио: «Волим историју и професорка је била веома добра.» И дали су му четворку – ето, тај поен му је недостајао. Дима је упитао: «Зашто четири ако сами кажете да добро знам историју?» Педагог је одговорио: «Да, знаш историју, али ниси одговорио за пет.» И кад је дошао кући недељу дана ни са ким није разговарао. Толико га је то погодило. А онда је рекао: «Полагаћу идуће године.» – Опет, у школи за граничаре? – Да, опет тамо. – И уписао се... – И уписао се. О пожртвованости, породици и војсци Беслан – За све мајке је време кад синови служе по уговору или кад иду на «прву борбену линију» - време велике секирације. Да ли сте се бринули? Како сте се борили с тим? – Наравно да сам се бринула. Зато сам и ишла у храм. И молила сам се. Тада много тога нисмо знали, зато што се о томе није причало, да је био рат, да су била ратна дејства. Млађи син и ја смо га чак посетили. Кад је Дима био у Пјанџу. А годину дана касније овај Пјанџ је сравњен са земљом, све је уништено у бомбардовању. Међутим, новине нису писале о томе. – Валентина Александровна, да вам поставим најтеже питање. Не долазе сви у храм као ви и не наилазе на такву утеху. Поделите с нама своје искуство превладавања губитка. – Знате, мислим да је то искључиво помоћ Господа! Зато што сам стекавши веру схватила да је син могао да погине и да о њему ништа не знам: и у саобраћајној несрећи, и на планину је ишао сам – могло се десити да се одатле просто не врати. Али Господ је тако уредио да га је узео у најповољнијем тренутку за њега. Кад је дао живот за своје другове. И то ми даје снагу. Дмитријева удовица Ерика Разумовска, његова мама Валентина Александровна и млађи син Алексеј. – Дмитриј је био ожењен. Какву улогу је породица играла у његовом животу? – Веома је волео своју породицу. Ерика је била с њим у Таџикистану. Кад су тамо почела ратна дејства спавала је с пиштољем и гранатом под јастуком. Јер, он је био командир десантно-јуришне групе, бранили су целу границу. Морао је да одлази од куће. Никад му није постављала сувишна питања. Кад дође – дошао је: ако је Дима нешто рекао, то значи да зна шта ради. Имао је добро залеђе. – Шта бисте могли да кажете момцима који тек треба да иду у војску? – Димин старији син Михаил се ове године вратио из војске. Годину дана је био у војсци. Момцима који тек стасавају обично кажем: није важно шта ћете бити: војници или не. Сваки човек треба да буде патриота. Где год да ради. Раније нисмо размишљали о томе: требало је и деца су ишла у војску. Без војске не може да постоји јака држава. Људи треба да служе војску. О рођеном брату, Максиму Разумовском Овог рањеног официра западни новинари ће касније назвти «Руски тенк». Иако је био рањен, неколико пута се враћао у школу по децу. Беслан, 2004. година. У руци борца је видеокамера. Мало је оних који знају да је баш он – рођени брат Дмитрија Разумовског. Максим Разумовски – Ваш син је 3. септембра 2004. године командровао јуришном групом. На самом прилазу школи успео је да убије двојицу терориста која су пуцала у леђа таоцима који су бежали. У овој борби је поред њега био његов рођени брат – ваш млађи син. – Максим је служио у Диминој јединици. О дечјем хероизму Беслан. Портрети погинуле деце – Прошло је већ 11 година од ове трагедије у нашој земљи. – То није трагедија само наше земље – већ је, по мом мишљењу, светска трагедија. Први пут је толико деце било међу таоцима. Одржавам везу са свима онима који су изгубили ближње. Сваког 1. септембра идемо у Беслан и сви заједно тамо проводимо ове дане. Палимо свеће. «Град анђела» у Беслану Не желим да дајем политичку оцену овог догађаја. Али је то за човечанство изузетно велика трагедија. Једноставно се не може заборавити. Кад човек дође на гробље у «Град анђела» у Беслану... Толико га дивних очију гледа са споменика. Кожа му се најежи. Разумете? Убити толико људи... Приморати децу да страдају. Деца су чинила чуда од јунаштва. Понекад су се понашала достојанственије од одраслих. У таквој ситуацији! Такво искушење... То се не сме заборавити и треба уложити све напоре да се такве ствари више не понове. – Да ли су вам познати примери понашања деце у овој ситуацији? – Да. Знате шта су деца радила кад су им забранили да пију? Дозвољавали су им да оду на извор. Вода је текла кроз цев славине. Наквасили би своје кошуљице и крили их испод пазуха, ко је како могао. Доносили су у салу и цедили људима којима је вода била неопходна... Једна мала девојчица је заборавивши да јој је брат унутра већ искочила кроз прозор, али га се сетила и вратила се у овај пакао. И нашла је свог брацу. Остали су живи. Хвала Богу! Разумете, то није само сећање на оне који су погинули већ и данак храбрости људи који су се тамо налазили. Управо талаца. Зато што су наши момци тамо испуњавали своју дужност. А зашто су патила ова сирота деца? И показивала су чудесну храброст!... – Како да не дозволимо да се такав кошмар поново деси? – Треба да будемо будни. И опет, наша земља треба да буде јака. Наша православна вера треба да буде јака. Само уз Божију помоћ можемо то да победимо. Дмитријева супруга Ерика код спомен-плоче на месту где је погинуо њен муж. Беслан, територија школе бр. 1 С Валентином Александровном Разумовском разговарао је Никита Филатов Са руског Марина Тодић 04 / 09 / 2015 http://www.pravoslavie.ru/srpska/81851.htm

IMPERIAL - Dječak iz Nebraske, koji je umalo preminuo od puknuća slijepog crijeva, zaprepastio je svoje roditelje kad im je ispričao da je sjedio u Isusovom krilu te da je sreo svoju sestru, za čije postojanje nije niti znao. http://www.cafe.ba/slika.php?op=vijest&slika=vijesti_slike/v39503.jpg&width=420 Danas jedanaestogodišnji Kolton Burpo bio je kao četvorogodišnjak podvrgnut nizu operacija, nakon što mu je puknuće slijepog crijeva ugrozilo život. Dok je bio u operacionoj sali, njegovi su se roditelji molili u čekaonici, uvjereni kako njihov sin neće dočekati jutro. Nakon što se probudio, Kolton im je prepričao što su sve radili u čekaonici. Svom je ocu rekao kako su mu anđeli pjevali, dok se molio za sinov oporavak. Ispričao je i kako je 'na nebu' naišao na svoju sestru, koju je njegova majka spontano pobacila prije njegovog rođenja. "Izgledala mi je poznato. Odmah me počela grliti, govoreći kako joj je drago da ovdje gore ima nekoga iz vlastite porodice". Kolton je susreo i svog pradjeda Popa, koji je preminuo prije više od 30 godina, no nije ga kasnije prepoznao na fotografiji mladog Popa, koju su mu pokazali roditelji. Što je vrijeme više odmicalo, vizije su postajale sve stvarnije, ispričao je dječak. "Sjećam se Isusa, zlatnih ulica i mnogo boja. Sjeo sam Isusu u krilo i osjećao sam se sigurnim. Bog je glavni i najveći na nebu. Može držati svijet u dlanovima," prepričavao je svoje dogodovštine za vrijeme operacije. Čak je ustvrdio kako je vidio djelić nečega, što bi trebao biti smak svijeta. Njegovi roditelji napisali su knjigu o sinovim čudesnim vizijama. "Ne znam zbog čega, ali Bog je odabrao nas. Učinio je nezamislivo čudo," kazao je Koltonov otac. http://www.cafe.ba/fun/39503_Djecak-na-nebu-sreo-sestru-za-koju-nije-ni-znao-da-postoji.html

Исповедање вере светог Никифора Цариградског [1] Какво је исповедање нас Хришћана, и које је, време је да, колико је могуће, укратко кажемо. Ми, дакле, по ономе што нам предадоше од почетка очевидци и служитељи Логоса (=Апостоли), и они који су после њих наследили њихова предања, богојављени и божански наши учитељи (=Свети Оци), Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, свега видљивога и невидљивога Творца и Господа, Беспочетнога, Невидљивога, Несхватљивога. Непроменљивога, Бесконачнога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, беспочетно и безвремено и пре свих векова Засијавшег из Очеве суштине. И у једнога Духа Светога, Који од Бога и Оца произилази, и са Оцем и Сином заједно се богословствује (= поштује као Бог) и заједно слави, као Саприродан и Савечан. Тројицу прослављамо по Ипостасима, то јест по Лицима, и свакоме од речених (Лица) очувавамо непомешана и несливена одређујућа својства, као никако не прелазећа (на друге) или покретана. Оцу придајемо нерођеност и да је Узрок ових (Двојице) од Њега, Сину рођење, а Духу исхођење, и да су (Они) од Узрока Оца, схватајући (тако) да су засијали Овај (Син) — Рађан и Онај (Дух) – Исходећ, и да је сваки произашао као Светлост од Светлости, (тако да је) Једна Надсветска Трисветла и Тросунчана Светлост. Клањамо се Јединици по суштини и природи, Која се сходи у једну надсуштинску и натприродну Божанства Висину, Која има исту недељиву и нераздвојну и славу и моћ, и познавана је у једном истом хтењу и вољи и у једној сили и енергији, и, као над свима Царујућа и свиме Господарећа, од све видљиве и невидљиве твари је поштована и обожавана као Равночасна и Сапрестолна. Јер Једно је у Тројици сагледавано Божанство, Јединствујуће истошћу суштине, а Три су Ипостаси у Једноме Божанству, нераздељиво раздељививане различитошћу својстава које око сваке (Ипостаси) унутар постоје. Нити Сина због рођења отуђујемо од суштине нерођенога Оца, нити Духа (Светога) од Оца и Сина због исхођења; нити познајемо сливање због јединства и недељиве саприродности, него у заједници природе сједињујемо разлику посебности. „Јер се (Света Тројица) раздељује нераздељиво и саједињује раздељено; јер је Једно у Тројици Божанство, и Тројица су Једно, Они у којима је Божанство, или, тачније речено, Они који су Божанство“, како нас је тајноводио (= тајински научи) највећи међу теолозима (Св. Григорије Богослов, Беседа 20, 6). Оца, дакле, поштујемо као Бога, од Којега је све из небића приведено у биће (=постојање); Сина као Бога прослављамо, кроз Којега је све постало и очувава се у суштинском пребивању; Духу Светоме као Богу поклањамо се. Тиме Троје поштујући, не раздвајамо Једно Божанство у три Бога, да бисмо избегли трибоштво (= тритеизам), боље рећи многобоштво, што је најбезбожније. И савршенога Свакога од Њих познајемо, јер не (као да) од три несавршена неко једно савршено исповедамо, него од Троје савршених Једно Надсавршено и Пресавршено, као што нас учи теологија богопосвећених Отаца. Нити, дакле, покушавамо да Ипостаси, као отуђене и различите природе, неједнакошћу и неравношћу расецамо, него (Их) раздељујемо разлогом (=принципом) (личних) својстава, спајајући (Их) у Једност суштине, одбацујући у томе (=међу Њима) превасходност или мањкавост. Јер веће или мање односно суштине није могуће сагледати, нити у Тројици по суштини или Божанству, (тако) да Аријанско беснило угасимо, из којег је и са којом је нама сада борба; нити пак (све) у једну Ипостас сливамо или спајамо, него раздвојено постојећим Лицима и Стварностима и Именима, а сједињено по суштини, потврђујемо, (тако) да Савелијеву лудост укинемо — та два зла (међусобно) супротна, а (подједнако) безбожности садоприносећа. И, (све)обухватно речено: спајамо раздељујући побожно, и раздељујемо спајајући богодолично. Тако: оно што је раздељено Ипостасима, то сједињујемо заједницом природе; а оно што је сједињено суштином и Божанством, то разликом Ипостаси познајемо, (те) обострано о Великој и Божанственој и Највишој Тајни наше богомудрости благочестиво (=православно) и здраво верујемо. И тако, будући поклоници у Духу и Истини (Јн 3, 36) Свесвете и Надсуштаствене Тројице, служимо Њој у преподобности и праведности вере, у чистој и непорочној слави, све дане живота нашег. Тако, дакле, засновани и утемељени у овом кратком и једноставном Богословљу (Тројичном), следствено даље исповедамо: И Једнога од Једносуштне и Надбожанске Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег и Бога нашег, Сјајност славе Очеве, Светлост од Светлости, Неизменљиву Слику Оца, Карактер (=Обличје) Бића Његовог (Јев 1, 3), да је у телу дошао на земљу, и поставши човек, Домострој (спасења) за нас извршио. Јер Он, ради срдачне милости и милосрђа (Свога), покренут неизрецивим човекољубљем, није трпео да гледа до краја природу нашу поробљену горком тиранину, него је благовољењем Оца и садејством Пресветога и Живоначалнога Духа, не лишивши се нимало Очеве славе, нити умањен у нечему од Сопствених и Богодоличних достојанстава, спустио Себе у добровољни кеносис (=унижење, Фил 2, 7). И оваплотивши се од Духа Светога и од Пресвете, Славне и заиста Богородице Приснодјеве Марије, и душом и телом предочишћене Духом, јавио се Човек по свему, без греха, обукавши ову смртну и пропадљиву, опипљиву и описиву природу, и произашао је Један и Исти од обојега, од Божанства и човечанства; савршен по свему и неизменљив остао Божанством, и савршен такође и непроменљив човечанством, у којем је са нама заједно живео, и преступ од Адама (настао) Својом безгрешношћу је исцелио, а пропадљивост (насталу) од греха добровољним страдањем тела и животворном смрћу и богодоличним васкрсењем је укинуо, и подарио нама непропадљивост (=6есмртност). Јер је оживео тридневан поробивши смрт, и постао Прворођени из мртвих (Кол 1, 18), и људској природи отворивши пут у непропадљивост, свргнуо је невидљивога непријатеља од владавине над нама. Све је учинио и претрпео што се у свештеним Јеванђељима проповеда и што ми верујемо, чиме је старог Адама пресаздао (=препородио) и нашу природу обновио и у првобитно благостање повратио; и узневши се на небо учинио је првину наше природе саседећом на Престолу Очевом. Јер тако, да укратко кажемо, Велику и Часну Тајну Божанског Домостроја, исповедајући да се тако догодила, верујемо. А ако треба и мало опширније о томе излагати, због новониклих (јеретика), који неке новотарије измишљају против спасоносног оваплоћења Бога Логоса, и опет ћемо рећи: Да је, будући природом Бог, Јединородни Син и Логос Божији, Који је пре векова од Њега неизрециво и ванвремено рођен, не одбацивши да је (и даље) оно што беше — по природи Бог, у последњим временима века узео на Себе природу људску, и најприсније с нама у телу и крви заједничарио (=узео удела, Јев 2, 14), (те) Логос постаде тело и усели се у нас (Јн 1, 14), не просто тело узевши на Себе, него (тело) одушевљено душом разумном и умном. Он Исти је Један Син и после оваплоћења, једносуштан Богу и Оцу по Божанству, и једносуштан нама по човечанству, чувајући и одржавајући у свакој од природа које су се стекле у једној и истој Ипостаси (=Личности) и у сједињењу непроменљиве и неизменљиве и несливене суште у њима природне разлике у каквоћи. Јер то је ново и парадоксално мешање униженог Божанства и примљенога човечанства, од којих се збило оно познато сједињење по Ипостаси. Јер се рађа Бог са примљеним (човечанством), што је најпарадоксалније. Јер Логос, сав будући Бог, сјединио се са свецелим Човеком, сашавши се по истости у Једну сложену Ипостас. Зато и Ону Која (Га) је родила ми исповедамо да је изворно и истински Богородица. Јер Онај Који је од Оца ванвремено без мајке први пут рођен, од Ње произађе без оца други пут; не као да је Божанство Његово одатле добило почетак бића, него оставши оно што је био, узевши оно што не беше усвојио је. И постаде Посредник Бога и људи (Јев 12, 24), заједничарећи у свакој од различитоприродних суштина, велим Божанства и човечанства, сједињујући (их) јединственошћу Личности. Јер природе које су се стекле у једно, сачиниле су Једнога Христа и Сина и Господа. Јер се Један схвата Христос, произашао од обоје (=од обадве природе), и по замишљаноме и по јављеноме (=виђеноме). Као што је савршен и неизменљив остао Божанством, тако је и савршен и непроменљив био по човечанству; нестрадалан Он Исти по Божанству, јер је и бестелесан, којим је (Божанством) натприродно чудотворио чуда, и такође непропадљив и неописив и бесмртан; а страдалан по човечанству, јер се отеловио, по којем (телу) је природно подносио страдања, и смртан је Он Исти, и изобразив је и описив, пошто је постао човек од семена Давидовог. Логос пак усваја страдања сопственога храма (=тела): крст и смрт и остало што је благоизволео да домостроително за нас претрпи. Јер Његовом часном крвљу бисмо искупљени ми продани греху, којом је (крвљу) разрушио зид преграде, (то јест) непријатељство телом својим (укинуо, Еф 2, 14-15), измиривши небеско са земаљским, и устројивши једну Цркву и Сабор анђела и људи на небу и на земљи. Један је, дакле, обоје заједно; мада ништа не страдајући у сопственој (=Божанској) природи, каже се да је Он Исти пострадао за нас, не Божанством него земљаном природом, јер Му је својствено тело које је страдало. Кроза све је потврђивао достојанство Божанске природе и смерност људског сиромаштва, да не би Домострој (оваплоћења) био схваћен као маштарија. И остао је, како Бог у човечанству, тако је ништа мање и Човек у достојанству Божанства. Дакле обострано је био Један, заједно Бог и човек, Емануил. Пошто, дакле, тако у границама благочешћа (=Православља) стојимо, тако о томе мислимо: проповедамо двострукост у Њему саставших се суштина (=природа), са својствима (њиховим), јер је свака од њих савршена и неумањена; такође објављујемо суштински настало од њих стицање ипостасним сједињењем у јединство Личности. Не расецамо, не раздвајамо у двојицу синова Једнога Господа Исуса Христа, у Човека посебно и у Бога посебно и подвојено, те (тако) сујетно раздељељење умом помраченог и човекопоклоника Несторија укидамо; јер нити сливамо нити измењујемо доводећи у истост једне природе јединственост једне Личности него несливено и непомешано очувавамо разлике присутне у свакој природи, те (тако) уједно рушимо празноумног Евтиха сливање, заједно са онима око Севера (Антиохијског), који су с правом названи Акефали (=6езглави), јер и ови злобно сливају, и онај безбожно раздваја, тако да о Домостроју (оваплоћења) једно исто претрпе Евтих у односу на Несторија, што и о Теологији (Св. Тројице) Савелије у односу на Арија. Исповедајући, дакле, две савршене у Христу природе бићем и по њиховим природним каквоћама (=својствима), треба следствено са тим исповедати и унутар постојеће у свакој (од њих) природне воље и енергије (=дејства); јер је нужно када се верује да су двоструке суштине, заједно проповедати и ове (=воље и енергије) двоструке, јер се иначе неће очувати целовито савршенство у њима (=у природама); пошто ове (=воље и енергије) карактеришу природе, и није могуће наћи природу безвољну и бездејствену (=неенергичну). Као што, дакле, (Христос) као Бог и хоћаше и дејствоваше, тако и као Човек и хоћаше и дејствоваше — и у божанским чудима и у другим стварима Домостроја; и није их имао међусобно супротне, јер су ове (=воља и енергија) примљенога (=човечанства) служиле и потчињавале се онима Примаоца (=Божанства). Као што се, дакле, код Њега ништа не сагледаваше супротно и противно из сједињених природа, мада су оне супротне (=природом различите), и то је доказано, — јер оних чије су суштине различите, и принцип начина постојања је различит, што се баш код различитоприродних показује, — нужно је да и суштинске по вољи и енергији каквоће (=својства) буду различите, јер кроз њих стичемо и познање природа; пошто и оних чија су дејства једна иста, и природе су равночасне (=исте части). Јер тако ће бити лако схватљив Христов начин богочовечанског дејствовања, којим је међу нама живео, који се већ описно схвата одговарајућим називом двострукости природа, објашњавајући двострукост дејстава. Јер начин сједињења има у себи очуваван принцип разлике (природа). Јер тако ће се допустити и да дејствује свака природа са заједничарењем друге. Зато не проповедамо једну вољу и енергију (=дејство) у Божанском Домостроју (оваплоћења), лишавајући суштине (=природе) обојега што свака од њих има природно, ако нећемо да и саму природу потпуно разрушимо, како не бисмо боловали од заблуде безумног и манитог Аполинарија, а са њим заједно свргнућемо и (ново)јављену заверу око Сергија и Пира која (говори) о правом Логосу као бездејственом и безвољном. Овако ми мислимо (=прослављамо) Тајну Часног и Спасоносног Домостроја (оваплоћења), која, по речима Богоносца, и поимана остаје неизрецива, и изговарана (остаје) непозната. Исповедамо, зато, да смо, њиме (=Домостројем=Христом Оваплоћеним) посећени и спасени; и, заједно са свим што је код нас свештено поштовано, поштујемо и целивамо и његове свете и уважене символе и обележја (=свете иконе), кроз које нам се, слично јеванђелској историји, он изображава и означава, да нас подстиче на спомињање учињеног за нас Спаситељевог снисхођења, као што смо, одувек и од почетка наслеђујући деца од отаца, благочестиво примили. Ове (символе и обележја) држећи, одајемо (им) почасно поштовање, а не приносимо поклоњење по обожавању — небило тога! — које приличи над свима Владајућем Богу. Јер сви који су научени Богом у Духу, знају разлику у поштовању, и какво треба и Христу и Богу нашем поклоњење одавати, и свештеним иконама одговарајуће давати поштовање, и кроз њих част на прволик узносити. Уз то поштујемо (и) чесне иконе Пресвете, Пречисте Владичице наше и истинске Заштитнице Приснодјеве Марије, Која је бесемено и неизрециво родила по телу Господа нашег Исуса Христа Бога; такође и (иконе) Светих Анђела и свих других Светих који су од века (Богу) угодили, чије спомене православно прослављамо и (чије) молитве тражимо, јер они живе у Богу и Њиме дејствују, и онима који (им) притичу и моле се, могу помоћ и подршку давати, силом и благодаћу коју од Бога у себи имају. Од овога, дакле, исповедања вере шта је узвишеније и поштованије? Јер нема, нити ће бити, друге осим ове вере, коју управо и једину назива вером Апостолска реч, јер о њој каже: „А пре доласка вере, бисмо под Законом чувани, затворени за веру која се имала открити. Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали; а када дође вера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви синови Божији вером Исуса Христа; коју имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завесе, где претеча за нас уђе Христос“ (Гал 3, 23-26. Јев 6, 19-20). [1] Свети Никифор (758-828) рођен у Цариграду од мајке Ирине и оца Теодора, који је у време цара Копронима прогоњен због поштовања светих икона. За патријарха изабран је 806. године. Енергично је устао против јереси иконоборства коју је настојао да насилно уведе цар Лав V Јерменин, па је од њега прогнан и као прогнаник преминуо је 2.јуна.

Светога Митрополита Ефескога Марка Евгеника Исповедање праве вере које је изложио у Флоренцији на сабору са Латинима [1] Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој н Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно (αμα τους προοδους) и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он. А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови (= новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (συμπαρομαρτειν = као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: „Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа" (Св. Ареопагит); а други: „Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац" (Св. Атанасије), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: „Све што има Отац има и Син, осим узрока" (тј. својства бити узрочник — Св. Григорије Богослов); а четврти каже да и Римљани „не чине Сина узроком Духа" (Св. Максим); а пети опет да „Једини узрочник је Отац" (св. Дамаскин), и на другом месту: „Сина не називамо узрочником, ни Оцем", и опет на другом месту: „Оно што је својствено извору, узроку, родитељу — то припада једино Оцу". И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући „кроз" (δια) у односу Сина, не би искључивао оно „од (εκ = из), кад говори у 8. глави свог Богословља: „Не говоримо даје Дух од (εκ) Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз (δια) Сина јавља и даје нама"; и у 13. глави он исти говори: „(Назива се) Дух Сина не као да је од (εκ = из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник". При крају пак своје Посланице Јордану он каже: „Дух воипостасни (ενυποστατον = који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца (εκπορευμα και προβλημα του Πατρος), кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)". У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: „Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће". Очевидно да предлог „кроз" (δια), тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом „од" (ек = из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: "Добисмо човека кроз Бога" (1 Мојс. 4, 1), то јест „од Бога"; или: "муж кроз жену" (Гал. 4, 4), то јест: „од жене". Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог „од" (ек = из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. „Јер Он (=Дух), вели Василије Велики (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће". Тиме, дакле, он хоће да каже да „кроз Сина" значи „са Сином" се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (εξ = из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу — да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: „све кроз Сина постаде" (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог „кроз" стоји уместо предлога „од (из)". Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори „од Оца кроз Сина". Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз „од Сина" нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (απαγορευται = забрањен је). 2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам — јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора — нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они (= западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно (ανακολυθα= недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ (προβολεα) Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (= схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (πρσωπικον = персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици). 3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја „Верујем..." (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере). [2] 4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење (μαθημα) вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским, [3] који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала — санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. „Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( = дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице". То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем фотију. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама (= зборницима). 5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан (ως εξεδοθη), и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. „Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен" (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема" (Гал. 1, 9), говори: „Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, — анатема да буде". И исти (Светитељ) говори: „Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон" (Οικονομητεον εωθα μη παρανομητεον). И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: „Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје глас мој слушају", и пре тога вели: „а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега" (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише (Св. Василије): „Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (= са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати." И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: „Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца". И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (τους ετροφονας = јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада. Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (= Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда - Православље (την ευσεβειαν)! (Patrologia Orientalis, t. 17, str. 435 - 442) Превео: Еп. Атанасије Објављено у Владичиној књизи ЖИВО ПРЕДАЊЕ У ЦРКВИ, 1998, стр. 318 - 324. _______________________ Напомене: [1] Превод је по грчком тексту, јер нам се чини ла Л. Погодин, ради јасноће иначе врло тешког текста, преводи донекле опширније. (Иначе, Погодин, све текстове Св. марка користи по издању Mgr. L. Petit, Patrologia Orientalis, t. 171923. [2] Наравно, без додатка „и од Сина" у 8. члану тог Символа вере. Међутим, у једном од рукописа (преписа) тог марковог Исповедања Никејско-цариградске Праве вере у Светога Духа, неки је Латин или латиномислећи дрско додао „и од Сина", тј. Филиокве! — из чега се види колико су дрски били ти фалсификатори! [3] Реч је о великом Фотијевом Сабору одржаном 880. године у Св. Софији, који осуђује Филиокве н забрањује сваки додатак Символу вере. Српски канониста епископ Никодим милаш такође сматра овај Сабор Осмим Васељенски (види његов чланак у „Хриш. животу" — 1925. г.)