Претражи Живе Речи Утехе

У свести већине данашњих људи реч вера има врло конкретан садржај: значи прихватање начела и вредности без испитивања, односно саглашавање са неком теоријом или учењем које остаје недоказиво. Верујем у нешто значи: прихватам то чак и ако не разумем. Приклањам главу и потчињавам се ауторитету који није увек религијски него може бити и идеолошки или политички. Често су испод заједничког плашта вере подједнако скривене и религиозна оданост, и идеолошка дисциплина, и политичка потчињеност. Установљена је и парола непознатог порекла коју многи сматрају за квинтесенцију метафизике, а она је, уствари, претпоставка сваке тоталитарности: „Веруј и не истражуј!“ Треба да кажемо недвосмислено да такво схватање вере нема никакве везе са смислом који тој речи придаје јудео-хришћанско Предање. У оквирима тога Предања, вера функционише много више садржајем који је та реч сачувала још и данас у трговини и на пијаци него смислом који јој придају идеолошки мобилисани људи. Заиста, кад у трговини говоримо о вери, још и данас подразумевамо поверење које у трговачким круговима улива неки трговац. Сви га познају, знају начин и карактер његове трговине, његову доследност у испуњавању обавеза. Ако некад буде принуђен да затражи новац, наћи ће одмах позајмљивача, вероватно и без признанице за новац који ће узети, јер његова личност и његова реч су довољне као залог. На исти начин трговине и пијаце функционише и вера у оквирима јудео-хришћанског Предања. Ни овде предмет вере нису апстрактне идеје које црпе своју важност из неког непогрешивог ауторитета. Предмет вере јесу конкретне личности у које треба да имаш поверења у оквирима непосредног искуственог односа. И још конкретније: ако верујеш у Бога, не чиниш то због тога што ти то диктирају некаква теоријска начела или ти некаква институција јемчи Његово постојање. Верујеш у Њега јер ти Његова Личност, Његово личносно постојање, улива поверење. Његова дела и историјско „дејствовање“ Његови захвати унутар историје чине да желиш лични однос са Њим. Наравно, однос који утемељује веру може да буде непосредан, али може да буде и посредан. То је као са неком људском личношћу: верујем у некога, имам у њега поверења, кад га сусретнем препознајем га, непосредно сам повезан са њим. Али верујем и у некога кога не познајем лично, ако сведочанства мени поверљивих људи јемче његову веродостојност, као што верујем и уметнику кога никада нисам упознао, када само његово дело рађа у мени поверење и дивљење за његову личност. Постоје, дакле, ступњеви у вери напредује се од мање ка већој вери. А тај напредак јесте, изгледа, бескрајна путања. Ма колико да вера делује као потпуна, увек постоје могућности њеног умножавања и сазревања. Она је динамично, увек „несавршиво савршенство“. Могли бисмо схематски рећи да она започиње са поверењем у добар глас о једној личности. Продужава се до упознавања са њеним делом и животом. Тада долази до непосредног уверавања јер постоји лични сусрет, општење, непосредан однос. Када се међу нама роди љубав и ерос, тада се вера од једноставног поверења преображава у апсолутно предавање, у беспоштедно самоприношење. А код истинске љубави, што више љубим, то више познајем другога, верујем у њега и предајем се његовој љубави. Та истинска љубавна вера и оданост никада немају краја него је то непрекидно изненађење „откривања“ другога, жедно изучавање јединствености његове личности. Тако бива и са вером у Бога. Она може да започне само из поверења у сведочанство људи који су Га упознали, који су са Њим општили и удостојили се виђења Његовог Лица, из поверења у сведочанство праотаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству. Може да напредује до изучавања љубави коју пројављују Његова дела, захвати Његових откровења унутар историје, и Његова реч, која нас руководи до истине. А вера се преображава у непосредну убеђеност и предавање нас самих Његовој љубави онда када се удостојимо да упознамо Његово Лице, нестворену лепоту светлости славе Његове. Тада „божанска љубав“ (божански ерос), која се рађа међу нама, постаје динамика преображаја вере „из славе у славу“ (II. Кор. 3, 18), непрекидно изненађење откривања, које уништава време. На било ком ступњу или стадијуму да се налази, вера је чињеница и искуство односа пут коренито различит од интелектуалне убеђености и „објективног“ знања. Ако хоћемо да упознамо Бога библијског Предања, Бога Цркве, потребно је да потражимо прави пут, пут вере. Логички „докази“ о Његовом постојању, објективни аргументи апологетике, историјска веродостојност извора хришћанског Предања, могу да буду корисна помагала да се у нама роди потреба вере. Али она до вере не доводе нити могу да је замене. Када нас Црква позива у своју истину, не предлаже нам некакве теоријске ставове које у начелу треба да прихватимо. Позива нас у лични однос, у начин живота који представља однос са Богом или поступно и опитно води у однос са Њим. Тај начин преображава целокупан живот: он индивидуално преживљавање претвара у чињеницу заједнице. Црква је тело заједнице чији чланови не живе свако за себе него у органском јединству љубави са осталим члановима и Христом као главом тела. Верујем у истину Цркве значи: прихватам да се уврстим у „везу љубави“ коју она представља, имам поверења у љубав светитеља и Бога, а они ме прихватају са вером са поверењем према мојој личности. Доспевамо до Бога кроз одређени начин живота, а не кроз одређени начин мишљења. Начин живота је свака органска функција раста и сазревања например, начин на који успостављамо однос са својом мајком и својим оцем. Од дојења и првих миловања, од љубави и нежног старања, до свесног општења и прихватања њихове љубави, у дечијој души се тихо и неприметно развија вера у оца и мајку. Тој вези нису потребни логички докази и теоретска аргументација осим у случају да она буде нарушена. Тек тада аргументи и теорије покушавају да надоместе стварност живота. Превео С. Јакшић (из књиге Азбучник вере, издавачка кућа Беседа, Нови Сад, 2000) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 28. јула 2019. године, када наша света Црква прославља св. Киријака и и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Кусатку, архијерејско намесништво јасеничко, у храму Светог Саве и светог Симеона Мироточивог, где као пароси службују протојереј Дејан Бркић, старешина храма, и протонамесник Далибор Новаковић. http://eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/kusadak28072019.mp3 Епископу су током свете Литургије саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј – ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Миле Миловановић, протојереј Дејан Бркић,ђакони Урош Костић и Владимир Степановић, као и многобројни верни народ села Кусатка и околине. Преосвећени Владика се у својој беседи осврнуо на прочитани одељак из Светог Јеванђеља и рекао да нас оно поучава у вери и да све бива по мери наше вере у Бога. Још је рекао да је вера живот у цркви и да је то својеврсно богослужење. Подсетио је Владика да се реч вера највише понавља у Светом Писму и да једино она може да нас приведе Богу. „У јеванђелским причама и на многим другим местима Господ је тражио веру да би учинио чудо. На овом месту то није учинио јер се овде радило о тешко болесном човеку који можда и није могао да говори, можда није ни знао за Бога, али Господ чини чудо вером оних људи који су га носили. Господ не лечи само тело, већ и душу и то на првом месту душу, па тело, јер је у здравом духу и тело здраво. Вера је и веза човека са Богом, јер из вере излази и молитва и уздржање“м истакао је Епископ Јован. Још је подсетио да молитва заједнице може у многоме помоћи невољнима. Подсетио је верни народ на значај помињања наших ближних на проскомидији. „У овој јеванђелској причи Господ је препознао и узрок болести, а то је грех. Сваком човеку је потребно духовно исцељење да не би и телесно патио“, нагласио је Владика рекавши на крају да треба да будемо богоугодни за свако добро које од Бога добијемо, да ли ми или ближњи наши, а то можемо само ако имамо вере. Извор: Епархија шумадијска

У недељу 14. јула на празник Светих бесребреника и врача Козме и Дамјана пред више стотина верника служена је Литургја у манастиру Тумане у Епархији браничевској. Туманској братији је саслуживао ђакон Славко Обрадовић, саслужитељ у ваљевској Покровској цркви, који је са благословом Епископа ваљевског Милутина повео на поклоничко путовање у манастире Тумане и Нимник 120 поклоника. Беседио је отац Димитрије, игуман манастира, који је говорио о значају вере. „Вера је увек на испиту. На испиту наше савести. На испиту према другим људима. На испиту према Богу“, рекао је отац Димитрије који се потом осврнуо на јеванђељску причу о исцељењу Капетановог слуге. „То исцељење не би имало никаквог смисла, да се оно не улива у вечност“, додао је отац Димитрије који је закључио да се у Цркви сабирамо молећи Господа да нас прими у Његов загрљај, те да су Свети врачи истински молитвеници и лекари људских душа и тела. Извор: Радио Источник

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је на празник светих Козме и Дамјана у храму Светог Луке у београдском насељу Кошутњак. Патријарху су саслуживали архијерејски намесник протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Драган Ђокић, старешина храма јереј Никола Гаврић, ђакони Ненад Јовановић и Никола Мићаковић, уз присуство многобројних парохијана. На крају Литургије Његова Светост се обратио присутнима беседом у којој је истако значај вере. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/14.7.2019. KosutnjakPatrijarh.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Храму Светих апостола Петра и Павла у Вртишту, на дан када молитвено славимо ове Светитеље - у петак, 12. јула 2019. године. Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јован Илић, Мирољуб Стојановић, јеромонах Атанасије (Марковић), протојереји Ненад Томић, Саво Крчо, Владица Савић, протонамесник Хранислав Јовановић, старешина храма у Вртишту и ђакон Ђорђе Филиповић. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190712-110903-185_27_128_46-255.mp3 Са певнице су одговарали нишки студенти и свештеници, а храм је био испуњен верним народом. Након заамвоне молитве уследио је троструки литијски опход око цркве, освећење славских дарова и резање колача. Преосвећени Владика присутном народу се обратио пригодном беседом, а започео је своје архипастирско слово речима Светог Јустина Ћелијског, који је говорио о Светим апостолима Петру и Павлу који су били: "...најбогатији сиромаси, који нису имали ни торбе ни штапа, али који су имали оно благо вечно и непролазно. Уместо пролазног и смртног живота понудили су вечни и бесмртни живот". Извор: Епархија нишка

Извор: Serbian Times

Замолили смо оца Драгана да управо и говори о значају дела Светога Саве, нашем данашњем односу не само према том бесцен наслеђу, већ и према лику овог великог сина нашег рода, чије немерљиво дело неки перфидно покушавају да унизе и сведу на ниво традиционалне прославе и фолкора. "Не можемо бити као Свети Сава, али треба увек да следимо његов пример" напомиње о. Драган који подвлачи да је светитељ у ствари "само спроводио Божије идеје". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/10.05.19 - Rec pastira - o. Dragan Radovanovic.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Имају ли ратови верску позадину? Да ли православни хришћанин треба да служи војску? Како Православна Црква гледа на рат и ратовање? Да ли је допуштено да се злу супротставља силом? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам" одговарао је протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе. Емисија је реализована 28. марта 2019. године. Звучни запис доносимо са званичне интернет странице Радија Беседе.

Протојереј-ставрофор Милан Радовановић, парох у пензији и некадашњи старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас о Великом Часном Посту који је ред нама. Питали смо проту за почетак како прићи посту, промилити о њему пре него што почне, не обесхрабрити се и не натоварити себи превелики подвиг? „Циљ поста је васкрсавање Божијег лика у нама самима“ истиче прота Милан и додаје да је „пост освежење и отрежњење, јер грех замрачује ум“. А зашто онда тако лако заборављамо на сусрет са благодаћу, а лако се сетимо чулних искустава? Некадашњи призренски богослов и ученик Патријха Павла доноси неколико животних примера из свог богатог свештеничког рада и указује на непрестану будност, односно трезвеност ума. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/08.03.19 - Rec pastira 64 Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду – Небојша Дугалић, одржао је предавање у понедељак, 18. фебруара 2019. године, у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: Вера и уметност. Предавање је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, организовала Црквена општина у Врбасу. На звучном запису предавања благодаримо Радију Беседи.

Свештеник Душан Михајловић, настојатељ је мисионарске парохије св. Николаја охридског и жичког СПЦ у Сантјаго де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Разговор смо почели на тему молитвеног спомена св. Трифуна и тренда "прославе" св. Валентина као тзв. "дана заљубљених", те сазнајемо више детаља о том питању. "Проблем је у ствари што ми не знамо довољно о нашим светитељима, нисмо свесни да су они наши пријатељи и наша браћа", каже наш гост. Чућемо како Чилеанци реагују на св. Николаја охридског и жичког, како је Освалдо постао Серафим и зашто напомињемо да је ова парохија мисионарска. "Постоји велика и значајна разлика у мисионарењу и катехизацији" каже о. Душан, који истиче да се без "чврсте вере у Христа - све распада". Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио je свету Литургију у храму Преображења Господњег у Смедеревској Паланци са почетком у 9 часова. Звучни запис беседе Извор: Епархија шумадијска

У суботу 19. јануара 2019. године, на празник Богојављења, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу. Преосвећеном владики су саслуживали: протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић, протојереји Миодраг Павловић, Борислав Стаменковић и Владица Савић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка, ђакони Владимир Стевановић и Ђорђе Филиповић, уз прелепо одговарање хора "Бранко". У току Литургије у чин презвитера рукоположен је ђакон Владимир Стевановић. Након заамовне молитве, испред храма, уследио је чин Великог освећења воде. Звучни запис беседе Извор: Епархија нишка

У уторак, 15/2. јануара 2019. године, када наша света Црква у периоду претпразништва Богојављења прославља и празнује преподобног Серафима Саровског и светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Сушици. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протојереј Славиша Илић, из Епархије врањске, ђакон Урош Костић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе У беседи након прочитаног Јеванђеља Владика Јован је објаснио шта ми задобијамо од вере у Бога и од љубави према Њему. “Вера нам открива оно што ми нашим умом не можемо да разумемо, а љубав, коју пружамо, нам се узвраћа од Бога јер се Бог рађа и страда и васкрсава да би нас спасао”, поучио је Епископ Јован који је даље тумачио јеванђељску причу о чокоту рекавши: “Христос нам за себе каже да је он прави чокот којег ништа не може да оштети и уништи, а док је чокот здрав и све што је на њему биће здраво. Са друге стране, као што лекари одстрањују нездрав орган из тела како би сачували остале органе, тако и виноградар одсеца ону лозу која је заразна да не би заразила друге. Виноградар нам је дао средства помоћу којих се можемо накалемити на чокот, односно Цркву. Та средства су свете тајне, Јеванђеље и врлине. Веома је важно да схватимо да ако нисмо накалемљени да онда венемо. Крштењем смо се обукли у белу хаљину коју смо позвани да чувамо од греха, а будући да смо по природи слаби и грешни потребно је да будемо свесни својих грехова и да се покајемо јер је покајање изнад сваког греха. А покајања нема без смирења. Човек без смирења не може да прими поруку Цркве јер он прихвата само своје мисли. Ако смо у Цркви, живећемо искрено и поштено, а не лукаво, дволично и лицемерно. Кад човек живи чисто и поштено онда он живи небом, а хода земљом. Док будемо плевили сами себе живећемо на чокоту и доносићемо плодове, а ако не плевимо подивљаћемо. Лукавство је опасна болест, оно обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. Зато слушајмо Цркву, а она се слуша животом и Јеванђељем. Црква је тај чокот, она нам даје најлепше сокове, самог Христа, односно Свето Причешће за које једино вреди живети”. Извор: Епархија шумадијска

Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. Свети мученик Агатоклија Била слушкиња у некога Николе и жене му Павлине, који најпре беху хришћани, па оставивши хришћанство, поново се поклонише идолима. Агатоклија света не хте следовати примеру своје господе, те за то би љуто мучена и од њих и од судија. Најзад је госпођа њена умртви сипајући јој огањ на врат. Но Бог прослави слушкињу Своју у царству Свом небеском. Светих 156 мученика Сви Мисирци. Страдали за Христа Господа 310. год, једни од мача, други од огња. Међу њима била су и два старца епископа: Пелеј и Нил, свештеник Зинон, и два славна мужа: Патермутије и Илија. С њима пострада и епископ Силуан, и знаменити слепи старац Јован, који је знао Св. Писмо на изуст, и на изуст га читао на скуповима хришћанским. Сви се увенчаше венцима мученичким и преселише у бесмртно царство Христово. Света мученица Теодотија Осам година подносила љуте муке за Христа од некога хегемона Симвликија, који најзад сиђе с ума. Посечена мачем око 230. год. у време цара Александра Севера.

Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је данас, на празник Светог Николаја – Никољдан, Свету архијерејску Литургију у Јагодњаку у цркви посвећеној овом Божјем угоднику и чудотворцу. Архијереју су саслуживали: протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, умировљени пароси, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој беседи Преосвештени Владика поучио је народ: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је на здравље и спасење Света Литургија и данашњи празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Данас смо прославили славу Јагодњачког храма и принели смо бескрвну жртву Богу од свих и за све. Псалмопојац Давид каже: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Заиста је Бог диван у светима својим, диван је свети Николај Мирликијски који је својим животом и жртвом за Цркву Божију дао Богу велики принос. Из живота овога светитеља можемо видети да је био велики борац за чистоту наше православне вере. Учествовао је на Првом васељенском сабору када су се доносили догмати од животног значаја за нашу Цркву. На Првом васељенском сабору формиран је Символ Вере на којем је свети Николај Мирликијски као владика био веома заслужан за борбу против аријанства, чувајући тако чисту веру наше свете Цркве. У тропару посвећеном светом Николају славимо га као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Заиста нас свети Николај учи уздржању и истинској, чврстој и непоколебивој вери. Данас као народ очекујемо чудеса од Бога не испитујући при томе дубину свога срца. У дубини нашег срца треба стајати вера, јер је она темељ свега у нашем животу. Ако немамо вере не можемо очекивати благослов и чудо Божје. На то нас упућује Свето Јеванђеље у којем нам Господ у причама говори како да задобијемо Царство Небеско. На разне начине нас Господ Исус Христос преко светих Јеванђелиста како можемо сачувати чврстину вере и задобити Царство Божије. Данас смо у Светом Јеванђељу по Луки могли чути какав је пут човека који жели да задобије Царство Божије. „Блажени кротки јер је њихово Царство Небеско“ - управо тако, уколико смо кротки и незлобиви, ако једни према другима имамо љубави и не изграђујемо мржњу која нас одваја од љубави и милости Божије, бићемо на путу спасења и Царства Божијег. Света Црква нас на то упућује и увек нас томе учи. Икона Царства Божијег је Света Литургија на којој смо се данас сабрали. Видимо како је све лепо, свештеници служе, приносимо Богу бескрвну жртву, народ се причешћује – то је заиста иконизација Царства Божијега. Данас смо били сведоци Васкрсења, Љубави и Милости Божије. Свака Литургија је сама по себи јединствена и непоновљива, то је велика жртва коју ми Богу можемо дати. Када год смо на службама Божијим требамо приступати Светој Чаши, Телу и Крви Христовој, јер је то печат нашега живота овде на земљи. Свако од нас треба да се труди у подвигу, али суштина је Света Чаша – Тело и Крв Христова. Требамо да приступамо Извору Живота – печату наше вере и нашега Васкрсења. На Литургији ми пролазимо кроз све догађаје које су обележили овоземаљски живот Господа нашега Исуса Христа. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ваша крсна слава, нека вас Господ Исус Христос сачува молитвама светога оца нашега Николаја и вашега другог заштитника светог Нектарија Егинског, од сада и кроз сву вечност. Амин. После амвоне молитве уследило је резање славског колача. Овогодишња кума била је госпођа Слађана Пандур из Јагодњака а своје кумство предала је госпођи Стани Чучковић из Јагодњака. Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому ЦО Јагодњак. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

“У чему је, дакле, јединственост, апсолутна посебност тог стања које називамо “вера“? У томе што је она одговор. А одговор не само подразумева, него и потврђује постојање онога коме се одговара. Можемо то рећи мало другачије: вера је покрет као одговор на позив. Покрет не само душе, него целог човека, целог његовог бића које је изненада препознало нешто, а затим се даје препознатом. Језиком хришћанства то се може изразити овако: вера полази од Бога, почиње његовим позивом. Вера је увек одговор Богу, човеково давање себе Ономе који је прво дао себе. О овоме дивно говори Паскал: “Не би ме тражио да ме ниси нашао“, каже нам Бог.“ Извор: Епархија жичка

За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота