Претражи Живе Речи Утехе

У време христоборних царева Диоклецијана[2] и зета његова Максимијана[3] живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати, али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем. Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију[4] к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже. После тога Максимијан посла Свету Недељу к управитељу Витиније[5] Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се Света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну. После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари Свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када Света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом“. Када управитељ Аполоније поново изведе Свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: „Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот – умрети за Христа“. Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. – Војници се после тога вратише славећи Бога. Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289. године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији. https://svetigora.com/sveta-velikomucenica-nedelja-kiriake/

Живела у времена апостолска на Балкану, у некоме граду Магедону где њен отац Ликиније беше малим царем. Неки мисле, да је била Словенкиња. Рођена као незнабошка од родитеља незнабожаца. Пенелопа – тако јој беше име незнабожачко – поучи се вери хришћанској од учитеља јој Апелијана. Свети Тимотеј, ученик апостола Павла, крсти њу и њене дворкиње, и доносе јој посланице апостола Павла на читање. Одрицањем да се уда, она разгневи свога оца, и отац је хтеде мучити, али чудесним начином она обрати свога оца у Хришћанство. Још од четири цара, осим њенога оца, стављена на разне муке, но Бог је преко својих ангела спасаваше. Цар Седекија закопа је до главе у јендек напуњен змијама и скорпијама. Но ангел Божји умртви отровне гадове и сачува свету девицу неповређену. Тада исти цар покуша да је преструже тестером, но тестера се одбијаше од тела њенога као од камена. Потом опет исти цар веза је за точак под воденицом и пусти воду, да је тако умори. Но вода не хтеде тећи него стајаше, и девица оста здрава и жива. Цар Савах, син Седекијин, поткова је ексерима, натовари на њу врећу песка, и заузда је, па нареди те је вођаху као скота далеко изван града. “Заиста сам као скот пред Тобом, Господе!” говораше света мученица трчећи зауздана за својим мучитељима. Но ангел Божји потресе земљу, и земља се отвори и прогута мучитеље њене. Преживевши све муке, кроз које обрати огроман број незнабожаца у хришћанство, Ирина пређе у град Калипољ, где проповедаше веру у Христа. Цар тамошњи Нумеријан хтеде је уморити на тај начин што је бацаше у три усијана метална вола једно за другим. Но девица би спасена и остаде жива. И многи видеше и вероваху. Епарх Ваводин одведе је у град Константину где је умисли убити на тај начин, што је стави на усијане решетке. Но то не нашкоди светој Ирини, а многе приведе правој вери. Најзад дође Ирина у град Месемврију, где је умртви цар Саворије, но Бог је оживе. А цар са многим народом видећи то, поверова у Христа и крсти се. И тако света Ирина својим страдањем и чудесима приведе у веру Христову преко сто хиљада незнабожаца. Најзад сама леже у гроб и нареди Апелијану да гроб затвори. После четири дана, кад гроб отворише, ње не беше у гробу. Тако прослави Бог занавек девицу и мученицу Ирину, која све жртвова и све претрпе, да се Бог што више прослави међу људима. Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Ирина, зове силним гласом: “Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.” Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://mitropolija.com/2023/05/17/sveta-velikomucenica-irina/

Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице. Тропар (глас 8): Варвару свјатују почтим; вражија бо сјети сокруши и јако птица избависја от њих, помошчију и оружијем креста, всечестнаја. https://svetigora.com/sveta-velikomucenica-varvara/

Света великомученица Екатерина Александријска (грч. ἡ Ἁγία Αἰκατερίνη ἡ Μεγαλομάρτυς; Александрија, 287- Александрија, 305) ранохришћанска мученица и светитељка. Екатерина Александријска је рођена у Александрији 287. године. Према предању, у једној својој визији Исус Христос јој је даровао прстен, што је она протумачила као знак да свој живот треба да посвети Богу. Била је врло образована, и веома је добро познавала грчку филозофију, медицину, реторику и логику. Према предању, цар Максенције је једном приликом позвао 50 мудраца и организовао расправу у којој би се расправљало о вери. У тој расправи Екатерина је однела победу, а цар Максенције је као казну наредио да се свих 50 мудраца спале. Пред смрт, на Екатеринину молбу, ови мудраци су примили хришћанство и исповедили се. Екатерина је била ухваћена, мучена и погубљена у својој 18. години, 24. новембра 305. године. По предању, при њеном погубљењу, из њеног тела потекло је тада млеко место крви. Њене мошти чувају се на Синају. Православна црква прославља свету Екатерину 24. новембра по јулијанском календару, тј. 7. децембра по грегоријанском календару. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Екатерина_Александријска

Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск антипат устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се 49 хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „и царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз 19 дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како све ласке прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. По том је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећ то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. По том Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. год. и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула. Тропар (глас 4):Овчица Твоја Исусе, Јефимија, зове силним гласом: “Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.” Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://mitropolija.com/2022/09/29/sveta-velikomucenica-jefimija/

Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак. Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше. Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље. Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице. Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа. Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске. https://www.pokrovska.rs/sveta-velikomucenica-paraskeva-rimljanka-trnova-petka/

МУЧЕНИЦА СЛАВНА, ДЕВИЦА ХРИСТИНА, НЕВЕСТА ИЗАБРАНА, БОЖИЈЕГА СИНА. Родом из града Тира, ћерка намесника царског Урбана, идолопоклоника. Не зна се из каквих разлога родитељи њени дадоше јој то име, Христина, но оно скриваше у себи тајну њеног будућег следовања Христу. До своје једанаесте године она не знаде ништа о Христу. А када јој би 11 година, отац њен, да би је скрио од света због њене изванредне лепоте до потпуног узраста, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи. Устроји јој све удобности за живот, даде јој робиње на службу, и постави у њене одаје идоле сребрне и златне, да им свакодневно приноси жртве. Но души младе Христине беше тескобно у тој идолопоклоничкој средини. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света а ноћу у чудесно јато сјајних звезда, она по своме природном разуму дође до чврсте вере у једнога живога Бога. Милостиви Бог, видећи њену чежњу за истином, посла јој ангела свога који је прекрсти крсним знамењем, назва је невестом Христовом и поучи је потпуно у богопознању. Тада Христина полупа све идоле у својим одајама, и тиме изазва дивљу јарост код свога оца. Отац је изведе на суд и предаде је мукама а по том баци у тамницу намеравајући, да је сутрадан посече мачем. Но те ноћи здрав читав Урбан изврже душу своју и оде у гроб пре кћери своје. За тим два намесника, Дион и Јулијан, продужише истјазавање ове свете девице. Христинина храброст у трпљењу и чудеса, која почини силом Божјом, обратише многе незнабошце тирске у Хришћанство. За време мучења Христине Дион наједанпут паде мртав усред народа. Његов наследник Јулијан одсече Христини груди и језик. Мученица узе свој језик руком и баци га у очи Јулијану. И овај на једном поста слеп. Најзад, муке њене за Христа свршише се смрћу под оштрим мачем, а њен живот продужи се у бесмртном царству ангелском. Чесно пострада света Христина у III столећу. Тропар (глас 4): Овчица Твоја Исусе, Христина, зове силним гласом: "Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе." Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-hristina-prep-polokarp-pecerski-sv-mucenici-prebilovacki-i-donjokarlovacki

МАРИНА СЕ СВЕТА ГОСПОДУ МОЉАШЕ, НА СВЕМУ ТИ ХВАЛА, ГОСПОДЕ И СПАСЕ. На овај дан слави се спомен на свету мученицу Марину, у народу познатију као Огњена Марија. Као и празници светитељки који за њом следе: Благе Марије (4. август) и Трнове Петке (8. август), ни Огњена Марија у црквеном календару нема "црвено слово". Ипак, сва три спадају у веома поштоване празнике у народу, посебно међу женама, тако да се ова три дана ништа се не ради у руке, нити у пољу. Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да мубуде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему". Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља." И Марина би исцељена силом Божјом одсвих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњуи у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира. Тропар (глас 4): Агница твоја, Исусе, Марина зовет велијим гласом: тебе, женише мој, љубљу, и тебе ишчушчи страдалчествују, и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему, и стражду тебе ради јако да царствују в тебје, и умирају за тја да и живу с тобоју: но јако жертву непорочнују прими мја с љубовију пожершујусја тебје: тоја молитвами, јако милостив спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-velikomucenica-marina,-ognjena-marija

Српска Православна Црква 24. јула по новом, 11. јула по старом календару молитвено прославља Свету великомученицу Ефимију. Тропар, глас 4. Зато што си заволела Женика твога Христа, и свећу твоју светлу припремила, засијавши врлинама, свехвална Јефимијо, постала си Његова невеста и венац страдања од Њега примила: Избави од беда све нас који поштујемо свету успомену твоју. Кондак, глас 6. Подвиге у страдању и подвиге у вери положила си топло за Христа Женика твога. Зато и сада под ноге Православних царева покори јереси и демонске подвале, молитвама пресвете Богородице, као што си од шесто тридесет богоносних очева као закон примила, и сачувала, свехвална Јефимијо. Ова светитељка празнује се 29./16 септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављеноза време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451 год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место.Изових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним. Извор: crkvaub.rs

Марина беше рођена крајем трећег века током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској. Беше једина кћи својих незнанобожачких родитеља. Када имаше 5 година мајка јој умре, а пошто отац Едесије беше незнанобожачки жрец, заузет да би о њој могао сам бринути, он је предаде под старатељство жени која тајно беше Хришћанка. Далеко од идола жреца Едесија и његове богохулне вере, ова племенита жена васпитаваше Марину у Хришћанској вери и духу. Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вера у живога Бога беше толико јака да она добровољно одабра тежак пут мучеништва. Једног дана признаде оцу да жели да се покрсти и да као девственица постане невеста Христова. Отац то не могаше прихватити, омрзну је силно због вере њезине и одрече је се као кћери. У то време Олимврије, нови царски намесник, беше дошао у Писидију. Од самог његовог доласка отпоче љути прогон Хришћана. Једном, видевши петнаестогодишњу Марину у пратњи своје помајке, Олимврије се толико занесе њеном лепотом да помисли да је узме себи за жену. Када је упита за име, веру и отаџбину она му смерно одговори: „Име ми је Марина, рођена сам у Писидији и верујем у Господа Исуса Христа.“ Сазнавши да је Хришћанка, Олимврије покуша да је придобије ласкањем, да је приволи идолима, а када му то неуспе, запрети јој љутим мучењем. „Ништа ме не може одвојити од Христа“ Марина тада искрено каза Олимврију: „Не гајите узалудне наде, намесниче, нити ме плашите мукама, јер ја се мука не бојим. Ништа ме не може одвојити од Христа! Не бојим се невоља, ни глади, ни ватре нити мача. Не мислите да ћете ме придобити похвалама, нити златом или каквим другим богатством. Све су то ствари кварљиве и пролазне, за мене безвредне .“ „Душа, по милости Божијој је бесмртна, и моја ка вечности тежи. Из тог разлога, намесниче Олимврије, ми Хришћани мудро одбијамо пролазне раскоши и овосветовна уживања. Ми смирено трпимо тугу и патње овоземаљске да бисмо се удостојили вечног радости по кончини нашој. Ако мислите да лажем, ево ме намесниче, пробајте, видите истину која се у делима потврђује. Бичујте ме, ватром сагоревајте тело моје, мучите ме каквим год желите мукама. Што ме више будете мучили, то ће ме Господ Мој више наградити у Царству Небеском.“ „Безброј пута у овом животу, Господ шаље утеху у муци. Подиже из непрегледних дубина, избавља нас од ватре, од муке и невоље, вама и вашим поганим боговима на срамоту и осуду. Дакле, ја не марим за овај пролазни живот. Зато спремно предајем тело своје на муке, за бесмртног Господа и Бога мог, јединог непорочног, који беше разапет из љубави према мени и свом роду људском.“ Ово Маринино одбијање разљути намесника. Предаде је џелатима својим, и они унаказише сву лепоту њезину. Није само народ, који муке гледаше, плакао већ и сам намесник – не могаше гледати сву страхоту њених мука, већ сакри лице у дланове. Али што су је џелати више мучили, то њена душа беше све светлија и лепша. „Велика је вера твоја“ Непоколебљива, она се са захвално мољаше Господу што је удостоји оваквих мука: „Теби Господе предајем душу своју. Верујем у тебе, не посрами ме и недај непријатељима мојим да тријумфују надамном. Не одврати лица Твога од мене,Господе. Нека се посраме они које чини неверје и безакоња. Господе, покажи ми пут Твој, научи ме истини Твојој, јер си Ти спасење моје.У Тебе се уздам. И зато ћу подносити све муке, да бих сведочила име Твоје Свето. Пошаљи Твоју милост на мене, Гоподе, и нека се кроз моје муке прослави Име Твоје.“ И док се она тако молила и славила Господа, џелати је сурово бичеваше гвозденим трозупцима, кидајући њено пречисто девојачко тело, са кога отпадаху комади меса. И док она трпеше највеће муке, Архангел Михаило појави се пред њом и рече јој: „Велика је вера твоја Марина. Твоја душа ће се удостојити вечне радости у Царству Небеском.“ Онда намесник нареди да Марина буде бачена у дубоку и мрачну тамницу. И док се у тамници молила, опет јој се јави Архангел Михаило да је утеши и да излечи тело њено од свих рана. Кад је угледа исцељену намесник се страшно зачуди. Рече јој: „Сада знам да се служиш магијом.“ Но она му одговори: „Ја не знам за магију, ја само знам за Господа Исуса Христа, који овим чудом осрамоти ваше лажне богове.“ На те речи намесник се разбесне. Нареди мучитељима да јој тело муче и месо секу гвозденим тестерама, а да кожу њену деру ножевима. Када Марина паде и када намесник помисли да је мртва, војници узеше њено тело и однесоше у тамницу да тамо оставе док не иструне. Но Архангел Михаило поново је посети, прекрсти је, излечи њено тело и нестаде. Чекић Свете Марине Зли демон, гледајући да његов слуга Олмврије, не може да савлада Марину нити да је натера да падне ничице пред лажне богове, поста очајан па хтеде да је и сам искуша. Узевши на себе обличје црног змаја, он се јави Марини у тамници како би је уплашио. Но, како беше неустрашива, Марина га ухвати за рогове, и чекићем који нађе тукла га је понизивши га потпуно. Велика светлост појави се са Небеса и осветли целу тамницу. Све Маринине ране наново беху исцељене и на њеном телу не оста ни један траг од мучења. (Због овог догађаја Св. Марина се често на иконама представља са чекићем у руци, како бије демона.) Крштење у води и крви Безуми намесник одлучи да је следећег дана мучи у огњу и води. Али Марина све муке претрпе као у туђем телу. Живо тело јој огњем сагореваху. Свезаних ногу и руку у кључалу воду бацише. Тада Марина погледа у небо и завапи Господу: „Господе Боже мој, молим ти се да развежеш ноге и руке моје, и нека ова воде буде вода мога крштења. Обуци ме у хаљину спасења, скини са мене старог и одени ме у новог човека. Овим крштењем учини ме достојном вечног живота, и учврсти ме у вери Твојој.“ Тада велики земљотрес затресе целу Писидију. Конопци којима беше свезана попуцаше и она се три пута погрузи у води у име Оца и Сина и Светога Духа. Изађе жива и здрава из воде, славећи Господа. Тада се зачу глас Господњи с Неба и сви који бејаху присутни чуше:“ Благословена јеси, Марина. Ти се крсти и поста достојна да носиш круну невинисти.“ Многи тада оставише своју веру незнанобожачку и постадоше Хришћани. Кад намесник то виде, нареди да сви до једног буду посечени. Тако и они задобише неувенљиве венце мучеништва. Процењује се да их је било на хиљаде. Видевши да не може победи Марину, опаки намесник нареди да јој се одруби глава. И одсекоше јој главу у доба цара Диоклицијана (284-305). Тако се Св. Марина уброји у војску мученика, који вечно живе у Царству Небеском. Патње Свете Марине описа сведок целог тог догађаја, слуга Божји Тимотије. Све до преузимања Цариграда од стране западних крсташа 1204. године, Мошти Св. Марине чуване су у Антиохији. Према другим изворима, њене Свете Мошти беху пребачене у Италију 908. године. Сада се налазе у Атини, у цркви посвећеној Пресветој Богородици. Њена часна Десна Рука пребачена је на Св. Гору, и налази се у манастиру Ватопеди. На врху планине Ланга у Албанији, више самог Охридског језера, налази се манастир посвећен Св. Марини, са деловима њених Светих Моштију. Безбројна чуда догодила су се и још увек се догађају у овом манастиру. Сведоци тих чуда нису само Хришћани већ и муслимани. Велико поштовање имали су и Турци према овом манастиру, да никада нису хтели дирнути нити у светињу, нити у имовину манастирску. Једно време Турчин беше тутор овог манастира. Светој Марини верни се обраћају молитвама за избављење од демонске поседнутости и тражећи помоћ у лечењу многих болети, најчешће рака. Света Марина – узор младим женама данашњице Какав узор за младе православне Хришћанке данас! Ова петнаестогодишња девојка беше рођена паганка, одрасла је без мајке. Отац је се одрече јер заволе Христа и изабра безбрачни живот. Одбцила је све да би живела само за Христа и да би му остала верна у тој љубави. Одбацила је сву славу, богатство и удобности овосветовног живота. У својој непоколебљивој одлуци да прати Господа беше сурово мучена, издржала је демонска искушења, и на крају пострадла мученички, ипак радосна, јер је желела да подражава Свете. Већина младих данашњице сматрала би Маринину судбину трагичном. Међутим, Она није мислила тако. Због своје превелике љубави према Христу, Марина је превазишла све несигурности, све страхове и смогла снаге да издржи сва мучења. Могла је да бира угодан овосветовни живот, али он је изабрала пут узвишене среће. Изабрала је ону срећу коју ни једна овосветовна радост не би могла надмашити. Сада Св. Марина живи у вечној слави и једна је од најмоћнијих и највољенијих Светитељки Православља. Она још увек одговара на молитве, лечи болесне јер храбро пострада за Христа. Постаде и победитељка демона. Знајући све ово, Св. Марина није била девојка у невољи, већ права јунакиња. Пре него што се Холивуд могао похвалити својим јунакињама, постојала је Св. Марина – победитељка демеона. И док су холивудске приче измисљене, њена животна прича је истинита. Њене чудотворне иконе и Свете Мошти ту истину сведоче, као и Њене бројне посете вернима који јој се у молитви обраћају. Њена надљудска снага огледала у превеликој вери и благодати Светог Духа. Не постоји бољег узора младим девојкама од Ње. И Она је сама себи нашла узор у Пресветој Богородици. Јасно је да девојке данас неће морати да подносе тако екстремно велика и страшна мучења за веру, али бити веран Хрисћанин у данашњем друштву ни данас није лако. Неминовно ће наше религијско опредељење изазвати подсмехе, притисак од стране вршњака, неразмевање, непријатности, увреде и друге врсте искушења. Чак и усред ових врсте „мучења“ Св. Марина може бити пример и узор како да се издрже и победе искусења. Њена вера и љубав према Богу требало би да буде инспирација младима, да не треба подлећи испразностима овога света и живота, већ се усредсредити на оне вредности које заиста значе. Акатист Светој Марини „Теби, храброј невести Христовој,која си изабрана да неизрециву славу Божију објавиш свим величанственим створењима, усрдну молитву узносимо и молимо те да погледаш и на нас недостојне, и да нам помогнеш да се очистимо од греха, да душе врлинама обложимо и да у Царство Небеско уђемо, како би могли да кличемо: Радуј се света Великомученице Марина, разгори наша срца огњем Божанске љубави!“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше. Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље. Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице. Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа. Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске. Извор: Епархија аустријско-швајцарска