Претражи Живе Речи Утехе

У то време догоди се те у Александрију допутова ради трговине неки благочестиви трговац из Исаврије. Чувши за многа чудеса и исцељења која бивају у цркви светога Мине он рече у себи: Идем и ја да се поклоним чесним моштима светог мученика и дам неки прилог цркви његовој, да ми Бог буде милостив молитвама страдалца Свога. - Помисливши тако он пође у цркву поневши са собом торбицу пуну златника. Дошавши до језера он нађе превоз, и превезе се до места које се звало Локсонета. Изишавши на обалу трговац искаше где би преноћио, пошто се већ беше смркло. И уђе у једну кућу, и рече домаћину: Пријатељу, имај доброту, те ме прими у своју кућу на преноћиште, јер је сунце зашло и бојим се да продужим пут сам, без сапутника. - Домаћин му одговори: Уђи, брате, и преноћи овде док не сване. - Гост уђе у кућу, леже да се одмори и заспа. Међутим домаћин, видевши да путник има торбицу злата, саблазни се, и нахушкан од злог духа реши да убије свога госта и његово злато узме себи. Стога он устаде у поноћи, својим рукама удави трговца, исече му тело на комаде, стрпа их у котарицу, па сакри у унутрашњој одаји. После пак убиства њега спопаде страховита узнемиреност, и он тумараше тамо-амо тражећи привремено место да погребе убијенога. И док се он пашташе око тога, њему се јави свети мученик Мина јездећи на коњу, као војник који долази од цара. И ушавши на капију у двориште убичине куће, свети мученик упита убицу за убијеног госта. А убица, изговарајући се, говораше светом мученику: He знам шта говориш, господине, код мене није био нико. - Међутим светитељ сиђе с коња, уђе у унутрашњу одају, узе котарицу, изнесе је напоље и упита убицу: Шта је ово? - Убица се страховито препаде, и баци се ничице пред ноге светитељу. Светитељ пак, саставивши комаде искасапљеног тела и помоливши се, васкрсе мртваца, и рече му: Одај хвалу Богу! - A он, уставши као од сна и разумевши да је пострадао од домаћина куће, прослави Бога и с благодарношћу се клањаше јавившем се војнику. А светитељ, узевши злато од убице, даде га васкрсломе човеку, говорећи: Продужи својим путем с миром. - Затим окренувши се убици, светитељ га дохвати и силно изби. Убица се покаја и мољаше опроштај. Свети мученик му дарова опроштај греха, па помоливши се за њега седе на коња и постаде невидљив. У Александрији живљаше један човек по имену Евтропије. Он обећа дати цркви светога Мине сребрни тањир. И позвавши кујунџију он нареди овоме да му изради два сребрна тањира, и на једном да напише: тањир светог великомученика Мине, а на другом: тањир Евтропија, грађанина Александрије. Кујунџија стаде по наруџбини правити оба тањира; и кад их направи, тањир светога Мине изиђе лепши и блиставији од оног другог. Написавши на једноме тањиру име светог Мине а на другоме Евтропијево, кујунџија их предаде Евтропију. А Евтропије потом, путујући лађом по мору, употреби за обедом оба тањира; при томе му паде у очи да је тањир, намењен светоме Мини, много лепши од његовог, и он одлучи да га не подари светитељу, и нареди своме слузи да му на том тањиру прислужује јела, а тањир са својим именом намисли послати на дар цркви светога Мине. После обеда слуга узе тањир са именом мученика, оде на крај лађе и стаде га прати у мору. Но одједанпут њега спопаде ужас, и он угледа неког човека који изађе из мора, оте му тањир из његових руку и постаде невидљив. Дошавши к себи, слуга се страховито препаде, па скочи за тањиром у море. Видевши то, господар се његов такође уплаши, и плачући горко говораше: Тешко мени бедноме, што пожелех да узмем себи тањир светога Мине: тако и тањир изгубих и слугу свог погубих. Али Ти, Господе Боже мој, немој се до краја гњевити на мене и покажи милост Своју слузи моме. Ево, ја дајем обећање: ако нађем слуге мога, онда ћу начинити такав исти тањир и дати га на дар светом угоднику Твом Мини, или ћу цркви његовој дати онолико новаца колико такав тањир вреди. Када лађа пристаде уз обалу, Евтропије сиђе с лађе и стаде загледати ивице обале, надајући се да угледа тело слуге свог избачено морем, да би га сахранио. Док он пажљиво разгледаше обалу, угледа он слугу свога где излази из мора са тањиром у рукама. Запрепашћен и обрадован, он громким гласом кликну: Слава Богу! ваистину је велик свети мученик Мина! - Чувши тај клик, сви са лађе изиђоше на обалу, и видећи слугу где држи тањир, удивише се и слављаху Бога. А кад они стадоше распитивати слугу на који начин остаде жив у мору и како изиђе из воде читав и здрав, он им одговори: Чим се бацих у море, муж дивнолик са другом двојицом узеше ме и ходише са мном јуче и данас и доведоше овде. - Евтропије онда узе слугу свога и тањир, оде у цркву светога Мине, и пошто се поклонише, оставише на дар тањир, обећан светитељу, па отидоше благодарећи Бога и славећи светог угодника Његовог Мину. Жена нека по имену Софија иђаше из покрајине Фекозелитске цркви светога Мине да му се поклони. На путу пак срете је неки војник, и видећи је саму реши се да је обешчасти. Но она му се силно противљаше и призиваше у помоћ светог мученика Мину. И светитељ јој не ускрати своју помоћ, него и напасника казни и жену неповређеном сачува. Јер када тај војник, реши да учини насиље, привеза коња за десну ногу своју и покуша да своју намеру приведе у дело, коњ се разбесни и јурну вукући по земљи господара свог, и не заустави се, нити се смири док га не довуче до цркве светога Мине. Страховито ржући и беснећи, коњ привуче многе људе на тај призор: јер беше празник, и у цркви се налажаше врло много народа. А војник, угледавши толики народ, и видећи коња где једнако бесни, и да му нико не могаше помоћи, уплаши се да далеко страшније не пострада од коња. Зато он одбаци од себе стид, и пред свим народом исповеди своју гнусну намеру, и коњ се одмах смири и постаде кротак. И војник уђе у цркву, и припавши к моштима светитељевим мољаше се просећи опроштај за свој грех. Код цркве светог мученика Мине са многима другим налажаху се ради исцељења један богаљ и једна нема жена. У поноћи пак када сви спаваху, свети Мина се јави богаљу и рече му: Приђи ћутке к немој жени и ухвати је за ногу. - А богаљ одговори мученику: Свече Божји, еда ли сам блудник, те ми то наређујеш? - Но светац му трипут понови своје речи: и додаде: Ако то не учиниш, нећеш добити исцељење. - Извршујући свечево наређење, богаљ допузи и ухвати нему за ногу. Она се пробуди и стаде викати, грдећи богаља. А богаљ, уплашивши се, скочи на обе ноге и побеже. На тај начин они се обоје осведочише о своје исцељење: нема жена проговори, а богаљ скочи и побеже као јелен. Исцељени, они обоје узнеше благодарност Богу и светом мученику Мини. Један Јеврејин имађаше пријатеља хришћанина. Једном, одлазећи у далеку земљу он му даде на чување сандучић свој са хиљаду златника. И задржа се Јеврејин дуго у тој земљи. Хришћанин пак намисли у срцу свом да не да натраг злато Јеврејину када се буде вратио, него да га задржи себи. И стварно, он тако и уради. Вративши се, Јеврејин оде хришћанину и моли га да му врати злато које му је дао на чување. Но хришћанин одрече, говорећи: He знам шта говориш; ти ми ништа давао ниси, и ја ништа од тебе узео нисам. - Чувши такав одговор свога пријатеља. Јеврејин се ожалости, и сматрајући да му је злато пропало, он рече хришћанину: Брате, нико не зна за то осим једнога Бога. И ако ти поричеш да сам ти дао злато на чување, тврдећи да га ниси узео од мене, онда потврди то заклетвом. Стога хајдемо у цркву светога Мине и тамо се закуни мени да ниси узео од мене сандучић са хиљаду златника. Хришћанин пристаде, и они обојица заједно одоше у цркву светога Мине, и хришћанин се закле Јеврејину пред Богом да није узимао од њега злато на чување. По извршеној заклетви они изађоше заједно из цркве, и тек што уседоше на своје коње., коњ под хришћанином стаде беснети тако да просто беше немогуће удржати га; он чак и узде покида, и јурећи збаци на земљу господара свог. А кад хришћанин паде с коња, њему спаде прстен с руке, и испаде му кључ из цепа. Затим уставши он ухвати коња, умири га, па узјахавши на њега крену заједно са Јеврејином. После извесног времена рече хришћанин Јеврејину: Пријатељу, ево згодног места, сиђимо с коња, да се прихватимо хлеба. Сишавши с коња, они их пустише да пасу, а и сами стадоше јести. Но након мало времена хришћанин, подигавши очи, угледа слугу свог где стоји пред њим и држи у једној руци Јеврејиново сандуче а у другој спали прстен и изгубљени кључ. Угледавши то, њега спопаде ужас, и он упита слугу: Шта је то? - Слуга му одговори: Неки страшни војник на коњу дође к мојој господарици и давши јој кључ са прстеном рече: "Пошљи што брже можеш Јеврејиново сандуче, да се твоме мужу не би догодила велика несрећа". И мени би уручено ово да ти донесем као што си наредио. Видевши то, Јеврејин се удиви чуду, и сав радостан врати се заједно са својим пријатељем хришћанином цркви светога Мине. И поклонивши се у цркви до земље, Јеврејин замоли да буде крштен, пошто поверова у Господа Христа због чуда, које својим очима виде. А хришћанин мољаше светога Мину, да му подари опроштај, пошто закон Божји наруши. И они обојица добише што молише: један свето крштење, а други - проштење. И пођоше сваки своме дому, радујући се и славећи Бога и величајући светог угодника Његовог Мину.

Уиме Оца и Сина и Светога Духа. Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере. Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом. Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане. Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен. Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање. Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21). Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике. У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу. Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство. Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен. Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег. Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац? Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима. И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи. Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге. Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим. Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу. Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског. Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/

Пред ковчегом, који је у Преображењски саборни храм Одесе донет из Светогорског манастира Светог Павла, савршавана су богослужења, редовно су узношене молитве за мир у Украјини. Неколико пута ову светињу су уносили у болнице где су се болесници могли поклонити овом Божјем угодику и помолити се за исцељење од болести и добити иконицу освећену на његовим часним моштима. Пре поласка у Грчку делегација светогорских монаха која је пратила ову светињу, донела је мошти Светог великомученика Пантелејмона у 411. Централну војну болницу која је у саставу Министарства одбране Украјине. Овде је ковчежић проношен кроз болничке собе где су лежали рањени војници. Одслужен је и молебан. По завршетку свог боравка у Одеси грчки монаси су изразили дивљење вери житеља града Одесе и све Украјине који су свакодневно на десетине хиљада боравили у овој саборној цркви да би се помолили моштима Светог Пантелејмона. Светогорци су истакли да ће се по повратку у Свету Гору још усрдније умолити за богољубиви украјински народ и за мир многострадалне украјинске земље. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава