Претражи Живе Речи Утехе

Једно од значења речи „пост” је дужност. И током Великог поста бићемо на посебној дужности – чуваћемо своју душу. Почећемо да строже посматрамо, пратимо кретање мисли, емоција и дајемо им искрену процену. Такође, пост је одлично време за тренирање воље – кроз уздржавање у храни и информацијама. Наше душе су рањене великим делом вести које конзумирамо. Одбијање њих није ништа мање важно од одбијања слане хране. Не заборавимо да смо ми ти којима су потребни сви тренинзи и вежбе; Бог од њих нема користи. Он је савршен и самодовољан. Важно је да се усредсредите на своје грехе, а не да завирујете у туђе, и да не испитујете речи и дела других људи под микроскопом. Одговараћемо пред Господом само за себе. Велики пост је плодно време за чишћење душе од зла. Да бисте то урадили, важно је не правити компромисе са злом. Трагање за компромисом са злом, такозвана толеранција, карактеристична је одлика нашег времена. И лако је пасти под опште расположење које влада у друштву. Нестаје директност исповедања вере, почиње оправдање за зло и свој пад, јача вештина одступања од истине, развија се толеранција према греху... Све су то лоши симптоми који доводе до тешког духовног стања, понекад неизлечивог. . Господ Бог је савршена доброта, безусловна чистота, безгранична мудрост. Као што видимо, Он је бескомпромисан и непроменљив, у Његовом Имену и Својствима нема нејасних ознака, постоји одређена и недвосмислена дефиниција. У питањима вере, ми, по угледу на Христа, морамо бити прецизни и недвосмислени. Дато нам је и време Великог поста да се припремимо за сусрет са Христом – Богом Живим, Распетим и Васкрслим. А службе Великог поста нам помажу да се правилно уклопимо и припремимо за овај догађај. Св. Јован Шангајски је писао: „Да бисте се духовно уздигли, пре свега треба да се ослободите бремена греха, који се уклања покајањем под неизоставним условом да сами из себе избацимо свако непријатељство и опростимо свима. Очишћени, срећемо Светло Васкрсење Христово.” Човек је призван да живи вечно, а Црква нас у ове посебне дане подсећа да поред земаљских, постоји и живот вечни. Цркву је Христос створио на земљи ради тога, да би водила људе са земље на Небо. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период. Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна. У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг. У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју. Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач. Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7). Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма „На ријекама Вавилонским“. У основи прве стихире – „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину. У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха. Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама. Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског. Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46). У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“. По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој. У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти. Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно. Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији. Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености. На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих. Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече). Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми. Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја. https://mitropolija.com/2024/02/28/pripremne-nedjelje-velikog-posta/?fbclid=IwAR03eWLe1RP6ILB81pvAVdhIdW4kxysUc1jdWzgNT5SOytcsJU1uBWJo428

Читање Великопосног Триода почиње Недељом митара и фарисеја . Ово је задивљујуће, јединствено време припреме за Велики пост, време које Црква назива пред-путем и предворјем, јасно указујући на његову двојност: с једне стране, још нисмо ушли у простор поста, али смо већ мало изашли из свакодневице, мало отргнути од ње . Време када још нисмо ушли на сама врата, али већ стојимо на прагу, још нисмо крочили на стазу, али смо јој се веома приближили. И ово време се може потрошити на различите начине, као што се и сам пост може схватити на разне начине. За неке је Велики пост мрачни облак који се неумољиво приближава и који ће својом мрачном сенком прекрити крајолик, упијајући уобичајене и преко потребне радости, слаткише и задовољства дугих седам недеља. У овом случају, припремне недеље ће се доживљавати као време када је по сваку цену потребно јести и обилно се забавити, као да идемо у пустињу, где ћемо морати да живимо од нагомиланих залиха. Али за друге, напротив, Велики пост је посебно време, време не болног преживљавања, већ изузетно интензивног живота, уздизања, надахнућа, време које нам је у крајњој линији дар од Бога, а не обрнуто. Подсетимо се да су кључни задаци Великог поста духовно очишћење, прање и освећење. И овде би било прикладно направити аналогију са пролећним генералним чишћењем куће. Било би неразумно преузети то, а да ништа не припремите, да се ничим не наоружате. Време је да пређемо на посао. И за почетак, можемо се утврдити у мисли која је свима одавно позната, али и даље непрестано настоји да избегне поље наше пажње, а то је: пост се не своди само на храну. „Престани да користиш стомак да се спасеш!“ – рекао је свештеник Валентин Амфитеатров. Једна од стихира Великопосног Триода је још категоричнија: „Пости од јела, душо моја, а не чистећи страсти, радуј се неједењу узалуд: јер ако ти пост не постане разлог да се исправиш, онда ћеш постати као зли демон који никада не једе." Ако размислите о овој стихири и узмете је као упутство за акцију, онда ће интересовање за садржај наших тањира током седам недеља поста благо опасти, али ће интересовање за духовни садржај поста нагло порасти. А о другом је боље да се побринете унапред, од ове недеље. Има пуно тога да се уради. Можете, на пример, да одредите време за духовно читање и да изаберете књиге унапред у складу са својим укусом, годинама и склоностима. Није случајно један епископ рекао да „телесни пост треба да буде сразмеран молитви и духовном читању“. Било би добро да унапред, пре Недеље праштања, прочитате бар једну књигу која вас уводи у простор поста. Постоји дивна брошура светог Теофана Затворника „Седам речи у седмицама припремама за Велики пост и за прву недељу Великог поста“. Десило се да је моја ћерка први пут прочитала када је имала 14 година. Била је толико импресионирана да је цео дан само понављала: „Ох, волела бих да могу ускоро поново да постим!“ Тако је била импресионирана колосалним духовним богатством Великог поста, које јој је раније измицало и које је ова књига истакла. Изванредне су веома мале књиге „Велики пост” протопрезвитера Александра Шмемана и „Духовно путовање. Размишљања пред Велики пост“ митрополита Антонија Блума. Како би било лепо изабрати и унапред размислити о молитвеном правилу и бити благословен њиме. Једни ће у своје молитве уносити фрагменте Псалтира, други – Исусову молитву. Једни ће се упознати са Великопосним Триодом, други ће се трудити да сваког дана током поста читају канон из Триода за текући дан. Можете разговарати и развијати неке породичне активности. У једној породици, на пример, током Великог поста, сваки дан су слушали аудио тумачење једног јеванђеља. Имајте на уму, каже протојереј Артемије Владимиров, да у молитви Јефрема Сирина нема набрајања тешких грехова. Зашто? Зар нису важни? Не, ствар је у томе да се, у теорији, на путу до поста треба трудити да се одсеку груби греси, како би се у њега ушло са приметно лакшим теретом. Дакле, како би било дивно преузети неку врсту духовног задатка током ових недеља, усмереног на искорењивање грубости, лењости, лажи, беса... Ово би било претходно чишћење нашег духовног животног простора. Не можете почети да чистите ако у средини собе леже камење или поломљене цигле. Прво све ово, грубо и гломазно, треба избацити, а онда ћемо почети да бришемо прашину. Ако почнемо рано, онда ћемо, уз Божију помоћ, приступити Великом посту, проживевши ове недеље као „првенце чистоте и светости“. „Са чистим мислима и топлим срцем, уђимо марљиво да примимо плодове и круне достојне нашег труда. „Отвори ми врата покајања...“ Великопосни Триод почиње врло тихо, лежерно. Његов први текст звучи скромно, ни по чему се не издваја од осталих стихира: „Немојмо се молити као фарисеји, браћо“. Чујете ове речи - и, авај, из године у годину, у првом минуту, душа одговара пажљиво прикривеним самозадовољством. Нисам ја нека врста фарисеја да бих био лудо поносан, не. „Али ја нисам цариник“, додаје срце шапатом. Никога не тлачим, никога не давим, никога не пљачкам. Али...погледајмо око себе, зар нам иза леђа не стоје они који су увређени, у првом реду они најближи па самим тим и најрањивији и најугроженији од нас у свакодневном рату, где, авај, нико није поштеђен ? А ако је тако, онда смо ми сродни древном царинику, и наше душе носе огромну тежину, савијајући нас до земље. И тада ће из срца тећи молитва: „Господе, помози. Помози ми да изађем из своје себичности, из своје неосетљивости, из свог слепила и тврдоглавости. Отвори ми та врата кроз која могу изаћи у Твој простор, у Твој живот!“ И тада ће се „Отвори ми двери покајања, Животворче“, која се први пут чује у Недељи о царинику и фарисеју, претворити у истинску молитву, молбу, апел: „Господе, отвори!" Недеља блудног сина. Све је болно познато – и одлазак и повратак. Добивши опроштај, потпуно помирење, изнова убеђени у љубав Очеву, поново одлазимо. И опет. И опет. Добро се сећамо да је, тражећи свој део наследства, расипни син заправо пожелео смрт свог оца. „Дај ми сада оно шта ћу употребити када умреш, када више не будеш на мом путу...“ „Не ради се о нама“, окрећемо се ужаснуто. „Колико год да смо грешни, нисмо у истој мери!“ У сваком греху постоји жеља, иако пролазна, чак и мала и несвесна, да се Бог уклони из постојања. То значи да са сваким грехом као да кажемо: „Сада нека буде као да уопште не постојиш.” Страшно? Али није ли мање страшно што ми, авај, стално заборављамо: „Има грехова који нам могу одмах убити душу; постоје греси који нису тако смртоносни; али сви су они на неки начин наше учешће у распећу Христовом”! Недеља Страшног Суда „Заиста вам кажем, као што учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40). Каква колосална утеха, надахнуће и налет снаге се могу извући из ових речи! На крају крајева, ако Господ приписује оно што се чини нашим ближњима на свој рачун, онда имамо пред собом најшире могућности да служимо Самом Христу свакодневно, сваки час. Колико можемо учинити за Њега?! Али... ово важи и за зло. „Јеси ли увредио свог комшију? Увредио си Христа“, рекао је авва Доротеј. И сећам се, један светитељ се молио овако: „Господе, учини са мном као што ја чиним са својим ближњима.” Ко се од нас усуђује да понови ову молитву? Али ако не можемо, онда је вредно размислити: шта нас уопште спречава да то кажемо? Који наши поступци, речи, обрасци понашања, навике и устаљена правила чине ове речи немогућим за нас? И ту ће се открити болна тачка наше душе, на чијем излечењу вреди посебно радити. А први корак може бити праштање, до којег ће нас довести Недеља праштања. *** Ова размишљања уочи Великог поста закључио бих речима митрополита Антонија. „Ако ове недеље живимо тако свесно, озбиљно и дубоко, онда је све у реду, онда можемо да уђемо у пролеће и са радошћу помислимо да Бог прелива свој живот у нас. Тада ћемо моћи да се радујемо ономе што нам Крст Господњи говори о мери љубави Божије. И моћи ћемо да започнемо страшне дане Страсне седмице.” Срећан пут. Владимир Шишкин https://pravoslavie.ru

Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com

Страдање Христово или страст Исусова, како их Црква назива, достигло је свој врхунац на дан Његовог распећа. Осуђен без кривице, бичеван, вређан и понижаван, Спаситељ је кренуо стрмим путем према Голготи, касније названим „Via Dolorosa“. Разапет и прикован на крст између два разбојника, Он је последњом снагом упутио молитву Свом Оцу да опрости Његовим мучитељима који нису знали шта раде... На последње сате овоземаљског живота Сина Божјег подсећају нас сваке године на празничним богослужењима у храмовима и у јеванђелским текстовима. За хришћане то је најтужнији дан, када се сећају догађаја који су претходили Христовом распећу. У знак туге и жалости на Велики петак не смеју звонити црквена звона, већ се на богослужења позива дрвеним клепеталима: „Велики петак је једини дан у години на који се не служи Света литургија и нема Еухаристије, тј. не слави се радосна тајна цркве, јер је то дан када се догодила највећа могућа трагедија у Васиони,“ каже Борис Борисов, отац храма Светог Преображења Господњег и настаља: „Творац Васионе, сам Бог који се оваплотио и постао човек, чинио је само добра дела, лечио је болесне. Он је три пута васкрсао мртве, бар је тако описано у Јеванђељу. А убијен је од човека, од круне Свог стварања – изведен је пред суд Синедриона и осуђен на смрт за богохуљење, зато што је тврдио да је Божји Син, Месија. Убити Бога за богохуљење – у томе је парадокс.“ И као што је описано у Јеванђељу, када је Исус умро на крсту, земља се потресла, сунце помрачило, а завеса у храму се поцепала на два дела. „Било је то сведочанство природе – живе и неживе, да је Син Божји пострадао,“ рекао је свештеник. Велики петак – дан за свођење рачуна и прихватање безусловне љубави На Блиском истоку, где се верује да је живео Исус, и данас православни верници сведоче како се сваке године на Велики петак сунце скрива иза облака, а небом се проламају громови, и то без обзира на прогнозу времена за тај дан. „Између осталог, постоје и нехришћански извори који сведоче да се заиста у годинама о којима је реч – 33 године после Христа, догодило помрачење Сунца, које се могло видети из различитих делова древног света,“ каже отац Борис и додаје: „И то што се завеса у храму поцепала такође се може тумачити двојако. Да, то је најтужнији дан за хришћане у години, али је уједно и симбол победе живота над смрћу, јер је Христос својом смрћу победио смрт и подарио мртвима вечни живот.“ У православљу постоји концепт обожења човека и његовог освећења као сврхе људског живота. Он се заснива на Светом писму у чијем првом поглављу читамо како је Бог створио небо и земљу и све што је на земљи, а човека је створио према Свом лику и обличју. Дакле, човек је посредством „лика“ призван од Творца да добије „обличје:“ И као што је говорио Свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек да би човек постао бог. Управо у томе је суштина Христове жртве за нас. Он је учинио тако да ми смртници будемо избављени од смрти и да постанемо део самог Бога.“ У православним храмовима је ова симболика приказана кроз куполу где је исписано Христос Сведржитељ. Он је сишао с неба на земљу захваљујући Божјој мајци која је приказана на олтарској апсиди. https://bnr.bg/sr/post/101808599/simboli-velikog-petka-i-put-ka-bogu

Током пете недеље Великог поста (Глувне) од 27. марта до 2. априла 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у неколико београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ПОНЕДЕЉАК 27. март Црква Свете Тројице у улици Господара Вучића, Врачар, после вечерњег богослужења - др Раде Кисић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – Покајање у учењу Светог Григорија Двојеслова НЕДЕЉА 2. април Црква Св. Атанасија Великог на Плавим Хоризонтима, после свете Литургије - ђакон Дарко Радовановић, вероучитељ – Циљ и смисао хришћанског подвига Црква Свете Тројице, Заклопача, после свете Литургије - вероучитељ Александар Јеремић - Пост као израз љубави према Богу Извор: Радио "Слово љубве"

Током четврте недеље Великог поста (Средопосне) од 20. до 26. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ЧЕТВРТАК 23.03. Црква Св. Петке – Ружица, Калемегдан, после вечерњег богослужења – др Драган Каран, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Велики пост – веза Царства Божијег са историјом" Црква Св. Марка, Ташмајдан, 18 часова - протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду - "Христос - испуњење месијанске наде" Црква Св. Апостола Вартоломеја и Варнаве, Раковица, после Вечерњег богослужења – вероучитељ Вук Јовановић - "Из ропства у слободу – структура и смисао поста" СУБОТА 25.3.2023 Црква Св. Апостола Петра и Павла, Топчидер, после Литургије – јереј др Александар Ђаковац, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – "Како је Бог Света Тројица а Један"? Црква Св. Јована Крститеља, Петлово Брдо, после Бденија – јереј Сава Милин, доцент Православног Богословског Факултета у Београду – "Тајна Богопознања - зашто ми се Бог не јави"? НЕДЕЉА 26.3.2023 Црква Св. Лазара, Земун Поље, у 16 часова – Његош Стикић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Тајна крста у човековом животу" Црква Свете Тројице, Ритопек, после Св. Литургије – јереј Драган Симикић, вероучитељ – "Узми крст свој и хајде за мном" Извор: Радио "Слово љубве"

Током треће недеље Великог поста (Крстопоклоне) од 13 - 19. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Београдска саборна црква посвећена Светом архангелу Михаилу, уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења - ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Црква Светог Лазара, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Немања Костић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Исповест и покајање: препород човека силом љубави Божије". Црква Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - презвитер др Србољуб Убипариповић, ванредни професор на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Тајном Крста ка Тајни Васкрсења". Црква Свете Тројице у Сремчици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Михајло Микић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Пост пред савременим изазовима". Црква Светог Николе у Вишњици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - јереј Александар Прашчевић одржаће предавање на тему "Пост као извор духовне хране". Црква Светог Луке у Крњачи, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - ђакон Дарко Николић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Образовни карактер Великог поста". Извор: Радио "Слово љубве"

Задужбина манастира Хиландара је на 19. годишњицу од великог пожара подсетила на размере ове стихије која је разорила више од половине манастирских здања, као и на ток реконструкције и планирани завршетак обнове изгорелог дела манастира, који се очекује до краја 2024. године. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком. Обновљен је и Бели конак који је изгорео готово до темеља. Преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. У Светом манастиру Хиландару 2004. године букнуо је пожар који је разорио више од половине манастирских здања. За једно вече, у ноћи између 3. и 4. марта, уништена је и оштећена читава северна половина манастирског комплекса. Пожар је избио из димњака конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине које су настале услед слегања темеља, захватио је кровну конструкцију. Преко тавана и повезаних објеката проширио се све док се није зауставио на празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, када Хиландар обележава 825 година од свог оснивања, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком, као и Белог конака, који је сажегао готово до темеља. На тај начин северозападно, северно и североисточно крило изгореле половине манастира су оживели. Потпуно опремљени намештајем и свим другим потребама и опремом, ови објекти су предати на располагање манастирском братству. Да би Свети манастир Хиландар заблистао својим некадашњим сјајем царске лавре преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. Конак Дохија ће у највећој мери бити усељен до краја ове године, а на конаку Игуменарија завршен је кров, радови на ојачању конструкција и већина грубих грађевинских радова, тако да се његов завршетак предвиђа за наредну годину. До краја ове године очекује се и реализација радова на консолидацији спољњег бедемског зида који повезује ова два објекта и манастирску трпезарију. Ојачавање темеља, заједно са мерама предузетим на учвршћивању објеката који су ослоњени на њега, трајно ће уклонити слабости западног и југозападног дела манастира – исте оне које су узрок разарању из 2004. али и које би могле бити кобне у случају јачег земљотреса. У складу са планом, завршетак обнове изгорелог дела манастира очекује се до краја 2024. године. Поред ових радова и завршетка хибридног енергетског система за производњу електричне енергије, у наредном периоду је у плану потпуна реконструкција ризнице са изградњом депоа, консолидација источног бедемског зида, као и реконструкција југоисточног конака, где се некада налазила прва српска болница и обнова објекта еклисијарнице. Обнова Хиландара, поред главног циља – реконструкције онога што је пожаром оштећено и уништено – све време подразумева и спроводи интегралну заштиту непокретног и покретног наслеђа манастира Хиландара. Отуда су у протеклом периоду реализовани и бројни други пројекти: Изградња основне инфраструктуре – усмерена на обезбеђење услова и потреба за функционисање обновљених објеката, али и других (довођење воде, струје, канализације, грејања и сл. и изградња одговарајућих разводних ормана, подстаница и слично) Реконструкција других објеката градитељског наслеђа – обнова историјских делова манастира који нису страдали у пожару, али су зубом времена и разним спољним утицајима оштећени, прокишњавају и сл, а због чега су означени као непосредно угрожено наслеђе (комплекс старих економских објеката – Сенара – који је уједно пренамењен у гостинске конаке; пирг Св. Ђорђа са црквом на његовом врху; Камбански пирг који је и манастирски звоник; кров цркве Св. Арханђела, санацију објеката манастирске арсане – пристаништа у коме је за сада смештена манастирска винарија, санацију остатака царске палате у Хрусији, санацију цркве Скита Свете Тројице и др.) Изградња нових инфраструктурних система – који су саставни део савремене интегралне заштите и обезбеђења заштићене целине манастира Хиландара. Поред тога што подржавају живот манастира, они штите и унапређују досадашња улагања у заштиту српског наслеђа у Хиландару (противпожарни резервоар са хидрантском мрежом; централна котларница са топловодом; канализациона мрежа са колектором и системом за пречишћавање отпадних вода; соларна електрана са енергетском мрежом – систем који манастиру и окружењу обезбеђује електричну енергију; као и локалне системе за соларно загревање топле воде; санација водотокова и заштита од бујичних вода око манастирског комплекса, путеви и др. Радови на унапређењу манастирске економије у области шумарства и пољопривреде, ради осигурања одрживости монашке заједнице. Извор: Задужбина Хиландара

Протојереј Виктор Потапов Суштину Великог поста, који траје шест недеља и који нас води у Страсну седмицу и на празник над празницима, Пасху (Васкрс), најбоље можемо окарактерисати као „слатку тугу“. У овом временском периоду, који је тужан и истовремено узвишен, пред њим се посебно јасно појављује слика човекове грешности, његовог отуђења од Бога, и оглашава се позив на покајање, позив на оно што превазилази ту баријеру коју је човек био подигнуо између себе и Бога. Руски израз покаиание је превод грчког концепта метаноје, што буквално значи „промена мишљења“. Велики пост не позива нас на бесплодну самоосуду, нешто што може довести до губитка вере у себе или до песимизма и малодушности. Она, пре, позива човека да се врати потребном путу, путу који га води назад у његов очински дом, у његову праву домовину. Библијско откривење нам сасвим јасно говори да човек има двоструку природу. Према руском песнику Державину, човек је „истовремено и цар и роб“, а те две државе су у бескрајном сукобу једна са другом. Достојевски износи сличну идеју: да се сатана бори са Богом, а да је поље борбе људска душа. Према Светом писму, човек је храм, али је пали храм, који треба да се очисти и обнови. Он носи лик Божији, али је тај лик постао замагљен и потребно му је обнављање путем поста и молитве. Позивајући на покајање и обнову срца, Црква Христова такође одлучно одбацује малодушност, нешто што уподобљава духовној смрти и клевети на човека. Велики пост не проповеда само позив на покајање. Истовремено, њена порука садржи ону Радосну вест без које сам чин покајања не би имао смисла. Она објављује Радосну вест да је човек дете Божије, чиме се Бог заувек сјединио са својом творевином. Велики пост сведочи о човековој првобитној природи, о његовој вечној блискости са Богом, блискости која је била нарушена и ослабљена грехом, али која се није могла уништити. У својој суштини, Велики пост је Радосна вест о приближавању Васкрса. Дакле, његова туга је само пут ка радости Васкрсења. У данима отварања Великог поста чита се Велики канон. Канон је саставио у осмом веку Андреј, епископ острва Крита. Ова одлична литургијска песма пореди стање људске душе са сликама из Старог завета и покушава да пробуди у човеку одговорност за свој живот, да му помогне да себе сагледа и процени у светлу вечности. Ова самоспознаја доводи верника не у очајање, већ на нови почетак — на обнову ума и срца. У томе је снага и лепота Великог поста. Нека свети дани Великог поста буду за све нас као дани проведени у месту духовног исцељења из којег бисмо могли изаћи бољи него што смо били. Нека нам Господ, Владар свих, помогне да успемо. https://mitropolija.com/2023/03/02/sustina-velikog-posta/

Током друге недеље Великог поста (Пачиста – Свети Григорије Палама) од 6-12. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи проф. др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Храм Светог Саве, недеља, 12. март, у наставку вечерњег богослужења, које почиње у 17 часова – Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион. Црква Светог Димитрија Нови Београд, уторак, 7. март, у 17 часова и 30 минута – протојереј Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник – „Пост у православном предању“. Црква Светог Константина и Јелене, субота, 11. март, после бденија – протођакон др Драган Радић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Читање Светог Писма у току Великог поста“. Црква Рођења Пресвете Богородице Земун, четвртак, 9. март, после вечерњег богослужења – јереј др Зоран Деврња, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Брачне сметње“. Црква Преображења Господњег Видиковац, субота, 11. март, после бденија – ђакон др Ивица Чаировић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Покајање у средњем веку на Западу Европе“. Црква Светог Луке Крњача, недеља, 12. март, после свете Литургије – ђакон Дарко Николић, вероучитељ – „Образовни карактер Великог поста“. Извор: Радио "Слово љубве"

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој. У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења, иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?! А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер. У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије. Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији. Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org/sr/content/u-koje-dane-velikog-posta-je-zabranjeno-pricheshtshivanje-i-zashto

Епархија милешевска је најавила предавање које, са благословом Владике Атанасија, организује парохија великожупска, у петак, 24. фебруара у 18 часова, када ће, у Храму Светог Прокопија, предавање на тему "Велики пост - духовно пролеће" одржати протојереј-ставрофор Марко Папић. Извор: Епархија милешевска

Изложба „Милунка Савић и хероине Великог рата“ аутора Димитрија Вујадиновића биће одржана вечерас, 1. децембра 2022. године, у галерији ИК „Прометеј“ у Новом Саду, са почетком у 18 часова. На свечаном отварању говориће Батрић Ћаловић, председник Удружења „Обилић 1912–1918“, Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј“ и уредник едиције „Србија 1914–1918“, др Видоје Голубовић аутор књиге „Милунка Савић - витез Карађорђеве звезде и Легије части“, др Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада и аутор изложбе Димитрије Вујадиновић. Изложба ће бити отворена до 7. децембра, а радно време галерије је од 7 до 15 часова радним данима. Реализацију изложбе подржала је Градска управа за културу и улаз за све посетиоце је бесплатан. Извор: Прометеј Нови Сад

Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: „Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ „Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke

Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто? Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“. Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“ Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан. https://teologija.net/post-i-politika-uvidi-o-aleksandra-smemana/?fbclid=IwAR0w1CHz_LtQq0ZXfPoGgqqyVYi-EgTeAzhfcIxpRMeysiLIr5bPOdiQ4fU

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org

Браћо! Овим речима се Свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости. Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно? Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус. Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге – кажу они – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: Не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25). О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8). Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити? Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин. Светитељ Мардарије (Ускоковић) https://mitropolija.com/2022/03/08/najpogodnije-vreme-pouka-u-prvoj-nedelji-velikog-posta/

У духу припремних недеља Великог поста - свете Четрдесетнице, доносимо ауторске текстове и емисије катихете Бранислава Илића о четири припремне недеље, којима се духовно и телесно припремамо за период свете и Велике Четрдесетница која је период свецелог духовног препорода. Ауторске емисије и разговори о припремним недељама: Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о Закхеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о љубави Очевој (о блудном сину) Емисија о богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду) Емисија о богослужбеним особеностима Недеље сиропусне (Недеље праштања) Ауторски текстови о припремним недељама: О припремним недељама свете Четрдесетнице Недеља о митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω) Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου) "Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У среду 19. јануaра на дан када свечано, молитвено и литургијски прослављамо празник Богојављење у цркви Светог Марка на Ташмајдану служена је света Литургија, на којој је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ марчански Г.Сава, викар Патријарха српског. Свету Литургију служио је протосинђел Нектарије са свештенством и ђаконством цркве Светог Марка, после прочитаног јеванђелског зачала пригодном празничном беседом верном народу обратио се протоснђел Нектарије. На крају светог евхаристијског сабрања Епископ марчански Г. Сава служио је чин Великог водоосвећења,а потом се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о празнику Богојављења рекавши: „На Јордан долази Господ наш Исус Христос да га крсти Јован. Долази да прими крштење онај који нема греха, онај који нема потребу да буде очишћен. Господ наш Исус Христос који се оваплотио, који се са небеса спустио и родио међу нама људима и у свему био једнак нама изузев у греху прима на себе крштење које је савршавао Јован и које по Новом Завету постаје знак јединства човека са Богом.“ Преосвећени Епископ Сава је додао: „Сваки онај који желе да се спасе почиње тако што се крштава, што постаје члан Цркве Христове, део и удео тела коме је глава Христос. Крштење је, дакле, почетак нашега спасења. Својим примером Господ наш Исус Христос нам показује којим путем сваки од нас треба да крене да би наследио Царство Небеско“. Извор: Телевизија Храм

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празник Преподобног и богоносног оца нашег Илариона Великог имендан је Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Епископ Иларион – неуморни проповедник еванђеља и љубави Божје Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

На Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је Велико бденије, током којег је прочитано дванаест одељака из светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса Христа. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прочитао је први јеванђелски одељак и дванаести, у којем је описан догађај запечаћења гроба, где је положено тело Христово. Јеванђелска зачала о спасоносним страдањима Господа Исуса Христа читали су и свештеници и ђакони Саборног храма у Новом Саду. Јутрење Великог петка нам произноси благовест о спасоносним страдањима и смрти Богочовека Исуса Христа, и све нас позива да заблагодаримо Господу нашем, не престајући са појањем светих речи које у потпуности изражавају суштину периода у којем се налазимо – Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа