Претражи Живе Речи Утехе

Поводом имендана, владика Иларион је славски колач преломио са архимандритом Козмом, који је у поздравној беседи честитао имендан, пожелевши владики духовно и телесно здравље, у име свештенства и монаштва Епархије тимочке, као и да много година успешно води поверен му верни народ Епархије. Владика је захвалио на честиткама, рекавши да је велика духовна радост присутна у данашњем сабрању у овом Саборном храму богомчуване Епархије тимочке. Потом је поучио о празничном јеванђељу истичући важност стиха који указује на то да је пут до блаженстава увек тежак, напоран, болан и трновит, јер је и пут којим је ходио наш Господ Исус Христос ка Голготи и ка Васкрсењу био управо такав, а то је и нама пример како у овом животу треба да живимо. Такав је био и живот Преподобног Илариона и многих преподобних, као и његовог учитеља светог Антонија, који су нама пример како стићи до блаженстава. Њихови животи, подвизи и бројна искушења описана су у житијима светих, где имамо пример како и шта све чини живот сваког човека на путу ка Царству Божијем. Господ нам даје благодат своју, рекао је владика, ону прву када му прилазимо и које се увек сећамо и ону другу коју нам дарује ради борбе, ради стицања крепости, духовне снаге и највише ради самосагледавања и самопознања. – Без Бога и благодати његове не можемо ништа чинити, и зато се молимо – Господе ми смо као људи слаби, али си ти велики и моћан да нас подигнеш.- Зато се треба потрудити да задобијемо благодат Божију у смирењу и братољубљу, ,,чинећи чашћу једни друге већима од себе“, јер сваки који жели прво место у нечему далеко је од смирења. Без обзира да ли се определили за монашки или световни живот, људски подвизи и искушења су слични, јер се истом Господу молимо, и света литургија је иста и у манастирима и у храмовима широм земље, и свето причешће је исто и тежња за задобијањем благодати од Господа нашега који је благ и призива нас себи. Нека би молитвама преподобног Илариона и свих светих Господ утврдио нас у вери, смирењу и кротости, да у љубави Христовој корачамо даље кроз живот у цркви, како овде на земљи, тако и у Царству Божијем – поручио је владика. На позив Епископа Илариона верни народ је посетио епархијски двор који је тога дана био отворен за све који су дошли да честитају имендан Његовом Преосвештенству, а који им је, са друге стране, узвратио љубазним гостопримством. Извор: Епархија тимочка

Венце крај споменика стрељаним ђацима и професорима, положили су ученици Прве крагујевачке гимназије, председник Србије Александар Вучић, делегација Владе Србије коју је предводила премијерка Ана Брнабић, градоначелник Крагујевца Радомир Николић и председник Скупштине града Мирослав Петрашиновић, затим, амбасадор Немачке Аксел Дитман, Аустрије Јоханес Еигнер, Русије Александар Чепурин, Палестине Мохамед Набхан, представници градова побратима и други. На Великом школском часу изведен је драмски приказ “Игре бројева“ књижевника Мирка Демића из Крагујевца, у режији Марка Мисираче. “То је прича о људима који се претварају у бројеве и самим тим то добија на једном апсурду. Мирко је дозволио себи, на шта као аутор има право, да на крагујевачку трагедију наслони и трагедију Јасеновца. Ми смо саставили једну врло интересантну причу у којој учествује комплетан ансамбл из крагујевачког позоришта и гости из Београда“, истакао је режисер Мисирача. Комеморативна манифестација “Велики школски час“ у Спомен - парку Шумарице одржана је у знак сећања на 21. октобар 1941. године, када је немачка окупациона војска убила више хиљада Крагујевчана, међу којима су били и ђаци и њихови професори. Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће. Иначе, 21.октобар се од 2012. године обележава као државни празник - Дан сећања на све српске жртве у Другом светском рату.

Измалена заволевши Бога, преподобни Сисоје узе на себе јарам крста и са усрђем последова Христу, проходећи испосничке подвиге у египатским пустињама. У равноангелном живљењу свом он смирењем и молитвом побеђиваше огромне војске невидљивих непријатеља. Боравиште блаженог Сисоја налажаше се у пустињској гори, у којој се преподобни Антоније Велики подвизавао, и сам преподобни Сисоје бејаше подражавалац Антонијева живота. За своје смиреноумље блажени Сисоје доби од Бога толику благодат, да је и мртве васкрсавао, што се види из Патерика, где о њему пише ово. Једном приликом један мирјанин крену са својим сином, малим дечаком, ка ави Сисоју у Антонијеву гору ради благослова. Али путем дечко се разболе и умре. Међутим, отац се његов не узнемири због тога, него са вером однесе мртвог сина к старцу. Ушавши у келију к преподобноме, он му паде пред ноге, уједно ничице положивши мртвог сина крај старчевих ногу као да проси благослов и молитву. Пошто старац сатвори молитву и даде благослов, дечаков отац изиђе напоље оставивши мртвог сина крај старчевих ногу. А старац, не знајући да је дечко мртав и мислећи да он ничице лежи очекујући благослов и молитву, рече му: Устани, чедо, и изађи! - И тог тренутка мртви дечак устаде и изиђе за оцем својим. А отац, угледавши свога сина жива, поврати се са њим к старцу и, помоливши се, одаде му благодарност. Старац пак, дознавши да је васкрсао мртваца, веома се ожалости, јер није желео да чини чудеса да га људи не би славили, и запрети томе човеку да никоме не прича о томе све до смрти његове. Овог богонадахнутог оца упиташе једном братија: Ако брат падне у грех, је ли му доста једна година за покајање? - Сурова је та реч, одговори старац. На то братија рекоше: Значи, потребно му је шест месеци да се каје? - Старац одговори: Много је. Тада братија поново упиташе: Можда му треба четрдесет дана на покајање? - И то је много, одговори старац. Затим рече: Верујем у милосрђе Човекољупца, да, ако се човек покаје свом душом, Бог ће му примити покајање за три дана. Брат неки упита аву Сисоја: Шта да учиним, оче, јер падох у грех? - Устани, чедо, и спашћеш се, одговори старац. На то брат рече: Али ја, пошто устадох, поново падох. - Поново устани! узврати старац. Тада брат упита: Докле ћу онда падати и устајати? - Старац одговори: Док ти не дође крај, и затекне те или у добру или у злу; стога треба стално исправљати себе, да би те у томе и смрт затекла. Једном неко поклони мех вина братији на Антонијевој гори. Један монах нали од тог вина у један мали суд, и са чашом у руци оде код аве Сисоја; напуни чашу и даде је ави, и он је попи; затим нали и другу, ава попи и њу; али кад он нали трећу и понуди је светом ави, он одби, рекавши: Доста, брате! зар не знаш да је трећа од Сатане? Један монах би напуштен од свог друга саподвижника, и дође к ави Сисоју и рече му: Мене је напустио мој друг сажитељ, и ја желим да му се осветим. - Старац му на то рече: Хајде да се помолимо Богу! - И док се мољаху, свети старац рече у својој молитви и ово: Господе! одсада нам није потребно Твоје старање о нама, јер ћемо се ми сами светити за себе! - Када брат чу ове речи, паде пред ноге старцу и рече му: Одсада се нећу прети са тим братом. Опрости ми, оче! - И тако ава Сисоје излечи свога брата. К ави Сисоју дође један човек који је желео да постане монах. Старац га упита, да ли има какво имање у свету. Човек одговори: "Имам једнога сина". Старац, желећи да испита да ли он има способности за послушност, рече му: "Иди и баци сина у реку, па онда дођи да се замонашиш". Човек одмах оде да то изврши. А када он оде, старац посла једнога брата за њим да га спречи у томе у последњем тренутку. Дошавши кући, човек узе сина, и кад хтеде да га баци у реку, брат монах му рече: "Немој га бацати!" Човек му на то одговори: "Отац мој рече ми да га бацим". Монах му онда рече: "Мени отац наложи да га не смеш бацити". После тога овај човек дође к светоме старцу, и својом послушношћу постаде изврстан монах. Један брат упита аву Сисоја, говорећи: "Реци ми једну реч, по којој бих могао живети". Старац му на то одговори: "Зашто ме тераш, брате, да ти речем бескорисну реч? Што видиш да ја чиним, чини и ти". Неко од отаца упита аву Сисоја, говорећи: Када ја живим у пустињи и варвари изиђу против мене да ме убију, смем ли ја, ако располажем снагом, да убијем једнога од њих? - Старац му одговори: Не! Повери себе Богу, и препусти то Њему. Јер ма какво искушење снашло човека, он треба да рекне себи: оно ме је снашло због грехова мојих. А кад му се што добро догоди, он треба да говори себи: догодило ми се по промислу Божјем. Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге. У преподобног оца Сисоја беше ученик Аполос. Под утицајем вражје лукаве силе код Аполоса се, поред других жеља и искушења, појави и жеља за свештеничким чином. У сновиђењима њему се јављаху беси у облику светитеља који га хиротонисаше за епископа. Пробудивши се од сна, он стаде молити старца да му нареди да иде у град код архијереја да прими свештеничко рукоположење. Но старац му забрањиваше, и саветоваше му да не тражи чин кога није достојан. Огорчивши се на многе поуке и савете старчеве, Аполос кришом побеже од старца и упути се у Александрију к својим сродницима по телу, да би уз њихову помоћ што пре добио презвитерски чин. Када Аполос иђаше путем, срете га ђаво у облику веома високог човека, потпуно наг и црн, одвратна лица, са дебелим уснама и гвозденим ноктима; имајући изглед звери и женске груди, он беше и мушко и женско у исто време; страховито смрдљив, он пред очима Аполоса показиваше тако велику бестидност, да је срамно описивати је. Обиснувши се о врат Апостолу, ђаво га грљаше и често целиваше. Аполос ограђиваше себе крсним знаком и отимаше се из његових руку. Но ђаво му говораше: "Зашто бежиш од мене? Знај, ти си мој, и ја те волим, јер ти испуњујеш моје жеље. Ради тога ја и дођох теби да те пратим, док не испуним све твоје жеље". - Аполос пак, не могући трпети његов смрад и бестидност, подиже очи к небу и громко повика: "Боже, ради молитава оца мог Сисоја помози ми и избави ме од ове напасти!" И одмах ђаво, одступивши мало од њега, претвори се у дивну нагу жену, и рече му: Ходи и задовољи своју жељу, јер си ме много пута одморио у срцу твом помислима твојим. - Затим опет рече: Ја сам желео да те начиним попом и епископом, али ме молитве лакомог старца Сисоја одгоне од тебе. - Рекавши то, ђаво постаде невидљив. Обузет силним страхом, Аполос се врати к старцу, и припавши к ногама његовим исповеди му све шта се догодило, и мољаше за опроштај. Исто тако он и братији исприча шта све претрпе он заведен од ђавола, и како му помогоше молитве преподобног оца Сисоја. И заиста, молитва његова беше силна на прогнање бесова. Она и од другог ученика његовог, Авраама, одагна нечистог духа који га је мучио. И сви зли дуси бежаху од светог Сисоја, не смејући се приближити храбром и непобедивом војнику Христовом. Пошто проживе у пустињи шездесет година, преподобни Сисоје се приближи својој смрти. Када је имао да се престави, и крај њега беху монаси, лице његово засија као сунце, и он им рече: "Ево, дође ава Антоније". Мало затим он опет рече: "Ево, дође лик пророка. Лице му поново засија још јаче, и он рече: "Ево, дође лик апостола". И лице његово заблиста двоструко јаче, и он разговараше с невидљивим лицима. А братија га молише, говорећи: Оче, кажи нам, с ким разговараш? - И он им рече: Ево, анђели дошли да ме узму, а ја им се молим да ме оставе још мало овде, да бих се покајао. - Братија му рекоше: Теби, оче, није потребно покајање. - На то им старац одговори: Заиста не знам, да ли сам уопште и почео да се кајем. - Међутим сва братија знађаху да је он савршен. После тога он још силније засија, и лице његово постаде као сунце, и сви се уплашише. Тада им старац рече: Гледајте, гледајте! ево Господ долази, и говори: Донесите ми изабрани сасуд из пустиње! - Рекавши то, преподобни одмах предаде дух свој Господу. Утом блесну муња и келија се испуни миомира. Таквим блаженим завршетком завршивши свој временски живот, преподобни Сисоје се пресели у живот бесконачни. Сада он обитава са Христом и наслађује се гледањем лица Његова заједно са оним зборовима светих које виде при својој кончини. Молитвама преподобног оца нашег Сисоја нека се и ми удостојимо те насладе благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин. Вера http://www.spc.rs/sr/prepodobni_sisoje_veliki |

На свети и Велики Петак; вршимо сећање на света и спасоносна и страшна страдања, Господа и Бога и Спа­са нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт. Све се ово у Петак десило. Јер када за тридесет сребреника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо док би пљуван, шамаран по образу; руган и исмеван, слушаше: Прореци нам, Христе, ко те удари? А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху, да је рекао: Разорите овај храм, и за три дана ћу га подигнути; и да је на­зивао себе Сином Божијим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине. А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се не би оскврнили, но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник, или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у Петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима. А Пилат изишавши, питаше их: Зашто га окривљујете? И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: Узмите га ви и распните, и по закону вашем судите. А они (старешине Јеврејске) опет рекоше: ми не смемо никога убити, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: јер Царство моје није од овога свијета, говораше. А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им на сваки празник пусти по једнога сужња, којега затраже. А њима изгледа беше Варава милији од Христа. Пилат пак, дарујући Јудејцима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученог у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: Здраво царе Јудејски. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: никакве смртне кривице не налазим на њему. А Јудејци говорећи рекоше: он мора да умре, јер назива себе Сином Божијим. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: распни га, распни. Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: Зар цара вашега да разапнем? Они пак рекоше: ми немамо другога цара осим Ћесара. Будући да док говораху хулу, ништа не успеше, позивају се на Ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: сваки који себе царем гради, противи се Ћесару. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: крв његова на нас и на децу нашу. Ако овога ослободиш, ниси пријатељ Ћесару. Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на распеће на крсту, пустивши Вараву. А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребренике (старешинама), и отиде те се обеси на дрво неко, и надувши се веома, пуче по средини. А војници пошто Исуса тукоше трском по глави, натоварише му крст. Такође Симона из Кирине натераше да му понесе крст. И у час трећи, стигавши на место Лубање, распеше га тамо. А с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише хаљине његове војницима, а за нешивену хаљину његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на крсту ругаху му се, говорећи: Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дана подижеш, спаси сам себе. И опет: другима је помагао, а себи не може ли помоћи? И опет: Ако је цар израиљев, нека сиђе сад са крста, и вероваћемо у њега. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити: јер он беше не само цар израиљев, но и целога света. А зашто је требало да помрча сунце у трећи час, усред дана дакле? Да би свима било објављено страдање. Такође тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудејаца. И многа тела васкрснуше, на уверење општег васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари. У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: А од шестог часа до деветог би тама, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: Ваистину овај Син Божији беше. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божијега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ће са њим бити у Рају. Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе његове говорећи: Исус Назарећанин, цар Јудејски. Иако му Јудеји забрањиваху да пише тако, него као да је Он сам то рекао. Пилат им пак одговори: што писах, писах. Затим, када Спас рече: жедан сам, дадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: сврши се, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви отишли, Мати Његова стајала је под Крстом, и сестра њена Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени његов ученик. Неразумним, пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пасхе по Петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици дакле разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као од више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског причешћа, а вода – ради крштења. Јер овај сугуби извор ваистину садржи тајну за нас. Ово и Јован видевши сведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово дешавало, у сасуд неки прихваћена је пречиста крв из животних и божанских ребара. А кад се све ово тако натприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусово. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело с крста побожно га положи. А кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смесу смирне и алоје, насталу временом, и обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудејци чине, близу га положише, у усеченом у камену гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Еванђелист је поменуо, да када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљају како је он украден. Јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово толико преславно десило се у оно време Петка, и нама богоносни оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем и умилењем. А треба знати и ово да се у шести дан седмице,[1] дакле у Петак разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час дана био је на крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам је пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер доликоваше да у онај час у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. А у врту, као и Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан) принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу. Пљување, и срамотно вођење, враћање нашег достојанства, а трнови венац – скидање проклетства са нас. Скерлетна хаљина – за кожне хаљине, и за наше царско достојанство. Клинци, умртвљење и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају. Прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље – одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је крштења. Крв и трска, којима нам је као цар црвеним словима, даровао и подписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос глава свих; да је дакле крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А назива се место лобање (=голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са свом својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон то јест камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по предању, да је ту сам Адам од анђела био погребен. Где је дакле труп (= леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама који је дрветом пао. Надприродним, и неизмерним твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас, амин. Извор: Радио Светигора

Стихови на чудесну молитву: Молиш се Христе, и на лицу страхота: зној као капље крви, молитвом хваташ непријатеља да смрт заиста уништиш. Стихови на издајство: Зашто вам требаху ножеви, зашто коље, варалице народа, против Онога који је хтео да умре ради спасења света? На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство. Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. А кад би увече, каже се, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: Онај комеја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: Који умочи са мном руку у здјелу… и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: Узмите, једи те; исто тако узе и чашу и рече: Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом! А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: Петре, љубиш ли ме, три пута исказано исповедање. После овога речима: Жалосна је душа моја до смрти ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И још: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: Зар не могасте један час пробдети са мном? тј. ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: Кога тражите? Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: Пријатељу, на то ли си дошао? тј. оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите! А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу. Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхомчинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела. Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин. Извор: Радио Светигора

Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму. Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божје; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа. Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај. За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири). У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље. Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана. У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости. Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – Светог Андреја Критског. У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику. У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници. Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору. У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука. О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“ Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове НедељаПравославља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846). Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је историјски. Чин Православља се углавном састоји од молебанског појања и служи се у саборним црквама после читања часова уочи литургије или после литургије, на средини храма, испред икона Спаситеља и Мајке Божије. Друга седмица и недеља Великог поста назива се Недељом светог поста: Црква моли Господа за благодатно озарење оних који посте и који се кају. На богослужењима ове седмице и у недељни дан заједно са скрушеношћу због човековог греховног стања хвали се пост као пут ка унутрашњем благодатном озарењу. Православно учење о посту се посебно јако открива у сећању, у току друге седмице, на Светог Григорија Паламу, Солунског архиепископа (XIV в.). Свети Григорије је био велики атонски подвижник, познат као заштитник Православља и разобличитељ јеретичког учења Варлама, калабријског монаха, који је одбацивао православно учење о благодатној светлости, која просвећује унутрашњег човека и понекад се открива видљиво, на пример, као што је то било на Тавору и Синају. Варлам је сматрао да је немогуће достићи ово озарење молитвом, постом и другим духовним подвизима самоодрицања. На Сабору који је овим поводом био сазван у Константинопољу 1341. године свети Григорије Палама, који је био назван сином Божанске светлости, разобличио је јеретике и одбранио учење о Божанској светлости, нествореној, увек постојећој, којом је Господ заблистао на Тавору и којом се обасјавају подвижници који достигну такво просветљење уз помоћ молитве и поста. Црквену службу у част светог Григорија Паламе и његово житије написао је Филотеј, Константинопољски патријарх (XIV в.), а канон – Генадије Схолар (XV в.). Трећа недеља Великог поста назива се Крстопоклона, јер у ову недељу Црква слави Свети Крст и духовне плодове Крсне смрти Спаситеља. Значај Христовог Крста за оне који се подвизавају у посту Црква је објаснила у богослужбеним песмама, у различитим сликама и алегоријама. Попут дрвета које има мноштво лишћа и баца густу сенку, па пружа хладовину и одмор уморном путнику, Христов Крст на средини подвига поста верујућима пружа хладовини и бодри их да заврше труд. Христов Крст као знамење победе над смрћу припрема нас за радосно прослављање Победника пакла и смрти. Христов Крст се пореди с дрветом које је засладило горке воде Мере, с дрветом живота, које је засађено посред раја. Радосна вест о Крсту и поклоњење њему с утехом нас подсећају на све ближи празник Христовог Васкрсења. Осим прослављања Светог Крста на којем се Господ смирио до смрти, у богослужењима четврте недеље Великог поста се разобличава фарисејска гордост, коју је Бог осудио, и хвали се смирење цариника. Почевши од среде Крстопоклоне недеље на литургијама Пређеосвећених Дарова се до Велике среде изговарају посебне јектеније за оне који се спремају за просвећење (крштење). У богослужењима четврте недеље Црква нуди узвишени пример испосничког живота који представља подвижник из VI века, Преподобни Јован Лествичник, који се од 17. до 80. године подвизавао на Синајској гори и који је у свом делу „Лествица раја“ описао пут постепеног усхођења човека ка духовном савршенству лествицом душе, која га узводи од земље ка вечној слави. У „Лествици“ је наведено 30 оваквих степеника, по броју година земаљског живота Спаситеља до Његовог ступања на друштвено служење људском роду. У четвртак пете недеље на јутрењу се чита цео Велики канон Светог Андреја Критског и житије Преподобне Марије Египатске (V-VI в.), које се из бездана порока путем покајања уздигла на толику висину савршенства и светости да је постала слична бестелесним анђелима. Ово богослужење се зато другачије назива Маријино (или ређе: Андрејево) стајање. У пракси се оно служи у среду увече. Житије се приликом читања дели на два дела: један део се чита после катизми, а други после треће песме канона. Житије преподобне Марије је написао свети Софроније, Јерусалимски патријарх (638-644), а свети Андреј Критски, којег је Јерусалимски патријарх Теодор послао на Трулски, VI Васељенски Сабор (680-681), донео је Житије свете Марије заједно са својим каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске у четвртак пете седмице на јутрењу, утврђено је на овом Сабору. У среду пете седмице на вечерњи која се односи на четвртак, уместо уобичајених стихира на «Господи возвах» се певају 24 покајничке стихире Великог канона – дела Светог Андреја Критског. Све стихире се завршавају са: «Господи! Прежде даже до конца не погибну, спаси мја.» («Господе! Пре него што пропаднем до краја, спаси ме.») У четвртак се ради читања Великог канона служи Литургија пређеосвећених Дарова и звоњава звона је потпуна, односно није великопосна. Субота пете недеље се назива Суботом акатиста, а сама служба је добила назив «Похвала Пресветој Богородици». Овог дана се на јутрењу чита Акатист што на грчком значи појање уз које се не седи посвећено Божијој Мајци у сећање на Њено заступништво и избављење Константинопоља у данима поста од најезде туђинаца у VII в. Овај први акатист написан је у VII в. на основу још старијих кондака у којима се опевају догађаји Рођења Господа и Благовести Пречистој Богородици. У пету недељу Великог поста Црква се сећа Свете Марије Египатске и прославља је. У песмама канона за ову недељу, као и у богослужењима седмичних дана идуће недеље – цветне, открива се јеванђељска прича о богаташу и Лазару како би се верници подстакли на истинско покајање којим се достиже Царство Божије. Црква убеђује вернике да избегавају немилосрдност и нечовечност богаташа и да ревнују за трпљење и великодушност Лазара, јер Царство Божије није храна и пиће, ваћ праведност и уздржање са светошћу и милосрђем. У суботу шесте недеље – цветне, Црква се сећа чуда кад је Господ Исус Христос васкрсао Лазара, зато се она назива Лазарева субота. Васкрсавањем Лазара Исус Христос је показао Своју Божанску силу и славу и уверио је Своје ученике и све у Своје предстојеће васкрсење и свеопште васкрсење мртвих на дан Суда Божијег. Цвети су посвећене сећању на свечани Улазак Господњи у Јерусалим, у који је ишао на страдања и Крсну смрт. Овај догађај су описали сви јеванђелисти: Мт. 21, 1-11; Мк. 11, 1-11; Лк. 19, 29-44; Јн. 12, 12-19. Овај празник се назива Цвети, Цветна недеља, а у разговорном језику код Руса и недеља Врбице, због обичаја да се тог дана освећују гранчице палме, које се код нас замењују врбом. Празник води порекло од давнина. Прво указивање на празник – у III веку, припада светом Методију, Патарском епископу (+312), који је оставио поуку за овај дан. У IV веку се празник, како сведочи свети Епифаније Кипарски, прослављао врло свечано. Многи од светих отаца из IV века оставили су своје поуке за овај празник. У VII-IX свети Андреј Критски, Козма Мајумски, Јован Дамаскин, Теодор и Јосиф Студит, као и византијски цар Лав Философ, Теофан и Никифор Ксантопул, празник су прославили песмама које Православна Црква и данас поје. Празник Уласка Господњег у Јерусалим спада у највећих дванаест Господњих и Богородичних празника, али нема ни претпразнество ни попразнество, јер је окружен данима поста Четрдесетнице и Страсне седмице. Међутим, иако нема дане претпразнества као други празници из реда дванаест највећих, богослужења целе претходне седмице, почевши од понедељка, у многим стихирама и тропарима су посвећена догађају уласка Господњег у Јерусалим. У петак цветне недеље завршава се пост Свете Четрдесетнице. Овог дана се у једној од стихира на „Господи возвах“ пева: „Душеполезнују совершивше Четиредесјатницу, и свјатују седмицу Страсти Твојеја просим видјети, Человјекољупче. “ („Завршивши душекорисну Четрдесетницу, молимо да видимо и свету седмицу Страдања Твојих, Човекољупче.“) Лазарева субота и Цвети служе као прелаз из Четрдесетнице у Страсну седмицу. Извор: Православие.ру, са руског: Марина Тодић

Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3]; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога. више

Свети и Велики Сабор Једне, Свете, Саборне (Католичанске, свеобухватне) и Апостолске Цркве представља аутентично сведочење вере у Богочовека Христа, Јединородног Сина и Логоса Божјег, Који је Очовечењем, целокупним делом на Земљи, крсном жртвом и Васкрсењем Својим открио Тројичнога Бога као бесконачну Љубав. Стога једним устима и једним срцем упућујемо реч о нашој Нади (ср. IПетр. 3, 15) не само духовној деци најсветије Цркве наше него и сваком човеку, ономе који је далеко и ономе који је близу (ср. Еф. 2, 17). Нада наша (IТим. 1, 1), Спаситељ света, открио је Себе као Бога с нама (Мат. 1, 23) и као Бога за нас(Римљ. 8, 32) „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (IТим. 2, 4). Проповедајући милост Божју и не скривајући доброчинство Његово, свесни речи Господњих „небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи” (Мат. 24, 35), ми са потпуном радошћу (ср. IЈов. 1, 4) благовестимо реч вере, наде и љубави, загледани у „дан без вечери, без временског наследника и без краја” (св. Василије Велики, Коментар на Шестоднев, 2: PG 29, 52). Чињеница да је „наше живљење на небесима” (Филипљ. 3, 20) не укида него оснажује наше сведочење у свету. У овоме следимо Предање светих Апостола и светих Отаца наших који су благовестили Христа, а преко Њега и спасоносно искуство вере Цркве, богословствујући на „рибарски”, односно апостолски начин док су се обраћали људима сваке епохе како би им пренели Јеванђеље слободе „којом нас Христос ослободи” (Гал. 5, 1). Црква не живи за себе. Она приноси себе читавом човечанству да би узвисила и обновила свет и да би од њега начинила „нова небеса и нову земљу” (IIПетр. 3, 13) Стога и пружа јеванђелско сведочанство и раздаје васељени дарове Божје – Његову љубав, мир, правду, помирење, силу Васкрсења и очекивање вечности. I Црква: Тело Христово, слика Свете Тројице 1. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте богочовечанска заједница по слици Свете Тројице, предокушање и доживљај Есхатона (коначне реалности будућега века) у божанственој Евхаристији и откривање будуће славе. Као трајна Педесетница она је неућутни пророчки глас у свету, присуство и сведочење Царства Божјега које је дошло у сили (ср. Марк. 9, 1). Црква као Тело Христовосабира (ср. Мат. 23, 37) око Њега, преображава свет и напаја га водом „која тече у живот вечни” (Јов. 4, 14). 2. Апостолско и светоотачко Предање, следујући речима установљења свете Тајне Евхаристије које је изрекао Господ и Оснивач Цркве на Тајној Вечери са ученицима Својим, истицало је ознаку Цркве као Тела Христова (Мат. 26, 26; Марк. 14, 22; Лук. 22, 19; IКор.10, 16 – 17 и 11, 23 – 29) и увек ју је повезивало са тајном Очовечења Сина и Логоса Божјег од Духа Светог и Марије Дјеве. У том духу свагда је наглашаван нераскидиви однос како целокупне Тајне божанског Домостроја у Христу са Тајном Цркве тако и Тајне Цркве са Тајном свете Евхаристије, која се стално потврђује у светотајинском животу Цркве дејством Светога Духа. Православна Црква, верна овом једногласном апостолском Предању и светотајинском искуству, представља аутентични продужетак Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве како је исповедамо у Символу вере и како је потврђује учење Отаца Цркве. Тако она још више осећа своју одговорност не само за аутентично доживљавање овог искуства од стране црквеног Тела него и за веродостојно сведочење истине пред свим људима. 3. Православна Црква јесте, у свом јединству и у својој саборности (католичности, универзалности, свеобухватности), Црква Саборâ, од Апостолског сабора у Јерусалиму (Дела ап. 15, 5 – 29) до данас. Црква сама по себи јесте Сабор који је Христос установио, а Дух Свети њиме руководи, сагласно апостолском начелу: „Угодно би Светоме Духу и нама” (Дела ап. 15, 28). Преко васељенских и помесних сабора Црква је благовестила и благовести Тајну Свете Тројице, откривену Очовечењем Сина и Логоса Божјег. Саборско дело се у историји наставља преко познијих сабора од свеопштег ауторитета, као што су, рецимо, Велики Сабор у време светог Фотија Великог, патријарха цариградског (одржан 879/880. године), Велики Сабори сазвани у време светога Григорија Паламе (1341, 1351. и 1368.), на којима је потврђена иста истина вере, особито пак истина о исхођењу Светога Духа и о човековом општењу са Богом преко нестворених божанских енергија, затим Свети и Велики Сабори одржани у Цариграду: Сабор из 1484. године, одржан ради поништавања одлукâ унионистичког Флорентинског сабора (1438 – 1439), па Сабори из година 1638, 1642, 1672. и 1691, сазвани у циљу побијања протестантских веровања, као и Сабор одржан године 1872. ради осуде етнофилетизма као еклисиолошке јереси. 4. Човекова светост је незамислива ван Тела Христова које је Црква (види Еф. 1, 22 – 23). Светост извире из Личности Јединога Светога. Она је човеково учешће у светости Божјој унутар „заједнице светих”, као што се објављује када свештеник на божанственој Литургији узглашава: „Светиње светима!” и када верни на то одговарају речима: „Један је Свети, један Господ, Исус Христос, на славу Бога Оца! Амин.” У том духу свети Кирил Александријски наглашава да се Христос, „Који као Бог јесте по природи Свети, (...) нас ради освећује у Светоме Духу (...). Христос је исходиште светости за нас, а не за Себе, да би тако од Њега и у Њему, Првом Примаоцу првине освећења, благодат освећења прелазила на сав род наш” (Коментар на Јеванђеље по Јовану, 11: РG 74, 548). Следствено, по светом Кирилу, Христос је наша „заједничка личност” будући да се у Његовој људској природи овозглављује (рекапитулира) васцели људски род: ,,Јер, сви бејасмо у Христу и заједничко лице човечанства поново оживљава у Њему” (Коментар на Јеванђеље по Јовану, 11: РG 73, 157 – 161). Стога Он и јесте једини извор човековог освећења у Духу Светоме. У овом смислу схваћена, светост је човековог освећења у Духу Светоме. У овом смислу схваћена, светост је човеково учешће како у Тајни Цркве тако и у њеним светим Тајнама, са центром у божанственој Евхаристији, која представља ,,жртву живу, свету, угодну Богу” (Римљ. 11, 1). „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради Тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога Који нас је заволео” (Римљ. 8, 35 – 37). Свети оваплоћују есхатолошки идентитет Цркве као вечно славословље пред земаљским и небеским престолом Цара славе (Пс. 23, 7) и изображавају (иконизују) Царство Божје. 5. Православна Католичанска Црква се састоји од четрнаест помесних, свеправославно признатих, аутокефалних Цркава. Начело аутокефалности не може, међутим, да функционише на уштрб начела саборности (католичности) и јединства Цркве. Сматрамо, дакле, да стварање епископских сабрања у православној дијаспори – у чији састав, у свакој од одређених области, улазе сви епископи признати као канонски, припадајући и даље оним канонским јурисдикцијама којима до данас припадају – представља позитиван корак у правцу њиховог канонског организовања, док доследно функционисање тих сабрања представља јемство за поштовање еклисиолошког начела саборског (синодалног) устројства Цркве. II Мисија Цркве у свету 6. Апостолско делање и проповедање Јеванђеља, познато као мисионарство, спада у сâмо језгро идентитета Цркве. То је држање и чување заповести Господње: „Идите, дакле, и научите све народе...” (Мат. 28, 19). То је дах живота који Црква удахњује у људско друштво и њиме оцрквењује свет оснивајући свуда нове помесне Цркве. У овом смислу православни верници јесу и морају да буду апостоли Христови у свету. Ово послање не треба испуњавати на агресиван начин већ у атмосфери слободе, са љубављу и уз уважавање цивилизацијско-културног идентитета појединаца и народâ. У овом подухвату дужне су да учествују све Православне Цркве, уз дужно поштовање канонског поретка. Учешће у божанственој Евхаристији извор је апостолске ревности за евангелизацију света. Суделујући у светој Евхаристији и молећи се за васељену на свештеном литургијском сабрању, осећамо се позванима да наставимо „Литургију после Литургије” и да сведочимо истину наше вере пред лицем Бога и људи, делећи дарове Божје са читавим човечанством, у послушности према недвосмисленој заповести Господњој, датој пред Вазнесење Његово: „И бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље” (Дела ап. 1, 8). Речи које литург изговара пред свето Причешће – „Ломи се и раздробљава Јагње Божје, Које се ломи, а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје но освећује оне који се причешћују” – показују да се Христос као Јагње Божје (Јов. 1, 29) и каоХлеб Живота (Јов. 6, 48) даје нама као вечна Љубав, сједињујући нас са Богом и међусобно. Тако нас Он учи да раздељујемо дарове Божје и да сами себе дарујемо свима на христолики начин. Живот хришћана јесте истинито сведочење о обновљењу свих и свега у Христу: ,,... Ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође; гле, све ново постаде” (IIКор. 5, 17). Он је уједно позив свим људима на лично, у слободи остваривано учешће у вечном животу, у благодати Господа нашега Исуса Христа и у љубави Бога и Оца, како би у Цркви доживљавали заједницу Светога Духа. „Тајна спасења јесте искуство оних који хоће, а не оних који су робови тираније” (св. Маским Исповедник, Коментар на молитву „Оче наш”: РG 90, 880). Поновна евангелизација Народа Божјег у савременим секуларизованим друштвима, као и евангелизација оних који још нису упознали Христа, представља непрекидну обавезу Цркве. III Породица – слика љубави Христове према Цркви 7. Православна Црква сматра нераскидиво јединство мушкарца и жене у узајамној љубави ,,Тајном великом” која нас упућује на однос Христа и Цркве (Еф. 5, 32), а породицу, која произилази из брака и представља једино јемство за рађање и васпитавање деце, сматра ,,малом Црквом” (св. Јован Златоуст, Коментар на Посланицу Ефесцима, 20: РG 62, 143) и пружа јој одговарајућу пастирску подршку. Савремена криза брака и породице последица је кризе слободе схваћене као одговорност, њеног свођења на евдемонистичко самоостваривање и њеног поистовећивања са индивидуалном самодопадљивошћу, самодовољношћу и аутономношћу, губитка светотајинскога карактера сједињења мужа и жене и заборављања жртвеног етоса љубави. Савремено секуларизовано друштво гледа на брак на основу чисто социолошких и прагматичних критеријума и сматра га једноставним обликом односа међу свим другим односима који имају једнако право на институционалну афирмацију. Брак је радионица живота у љубави, у Цркви утемељена, и ненадмашни дар благодати Божје. ,,Узвишена рука” Бога, ,,Сјединитеља” брачникâ, ,,невидљиво је присутна и спаја их” са Христом и међусобно. Венци који се женику и невести стављају на главу при вршењу свете Тајне брака упућују на димензију жртве и њиховог потпуног предавања Богу, при чему се предају и једно другом. Ти венци се односе и на живот у Царству Божјем откривајући есхатолошко назначење Тајне љубави. 8. Свети и Велики Сабор се са посебном љубављу и топлином обраћа деци и свима младима. У великом шаренилу дефиницијâ идентитета дечјег узраста наша најсветија Црква даје предност речима Господњим: ,,... Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско” (Мат. 18, 3), а затим: ,,... Ко не прими Царство Божје као дете, неће ући у њега” (Лук. 18, 17). Исту важност Црква придаје и изјавама Спаситеља нашег о онима који спречавају децу да се приближе Њему (види Лук. 18, 16) и о онима који децу саблажњавају (види Мат. 18, 6). Црква младима не нуди просто ,,помоћ” него им нуди истину новог, богочовечанског живота у Христу. Млади православни хришћани и хришћанке морају бити свесни тога да су носиоци вековног и благословеног Предања Православне Цркве, а истовремено и његови настављачи који ће смело чувати и на динамичан начин неговати вечне вредности Православља како би пружали људима животодавно хришћанско сведочанство. Из њихове средине понићи ће будући служитељи Цркве Христове. Млади нису, дакле, само ,,будућност” Цркве него су и делатни израз њеног богољубивог и човекољубивог живота у садашњости. IV Васпитање и образовање у Христу и за Христа 9. У наше доба се на пољу васпитања и образовања примећују нове тенденције у односу на садржај и циљеве образовања, као и по питању погледа на дечји узраст и на улогу како учитеља и ученика тако и савремене школе. Уколико се образовање односи не просто на оно што човек јесте него и на оно што он треба да буде, сâмо по себи се разуме да наша слика о човеку и о смислу његовог постојања одређује и наш поглед на његово образовање. Секуларизовани индивидуоцентрични образовни систем, данас доминантан, ствара велике тешкоће младом нараштају, а проблем је и за Православну Цркву. У средишту пастирскога старања Цркве налази се образовање које није усмерено само на развијање ума већ и на изградњу и развој целога човека као психосоматског и духовног бића, у складу са тројединим начелом Бог, човек, свет. У свом катихетском говору Православна Црква са љубављу и топлином позива Народ Божји, а посебно младе, да свесно и активно учествују у животу Цркве и негује у њима „најбољу чежњу” – чежњу за животом у Христу. На тај начин христоименита пуноћа Народа Божјег налази у богочовечанској заједници Цркве егзистенцијално упориште и доживљава у њој васкрсну перспективу обожења по благодати. V Црква пред савременим изазовима 10. Црква Христова је данас суочена са екстремним – па и провокативним – изразима идеологије секуларизма, смештеним у политичке, цивилизацијске и друштвене правце развитка. Основни елеменат идеологије секуларизма свагда је била – и до данас је остала – потпуна аутономизација човека у односу на Христа и на духовни утицај Цркве, и то путем произвољног поистовећивања Цркве са конзервативизмом, као и путем историјски неоснованог давања Цркви атрибута тобожње препреке сваком прогресу и развитку. У секуларизованим савременим друштвима човек, одсечен од Бога, поистовећује своју слободу и смисао свога живота с апсолутном самосталношћу и са еманципацијом од вечног назначења свога бића и живота, што за резултат има низ погрешних схватања и намерно погрешних тумачења хришћанске традиције. Тако се, рецимо, сматра да учење о давању слободе у Христу ,,одозго”, од Бога, и о човековом напредовању ка духовном савршенству, ,,у меру раста пуноће Христове” (Еф. 4, 13), стоји у супротности са његовим стремљењем да сâм себе спасава. Саможртвена љубав се вреднује као нешто што се не може усагласити са индивидуализмом схваћеним као поставка о централном значају индивидуе, појединца, док се аскетски карактер хришћанског етоса оцењује као неподношљиви изазов за индивидуални евдемонизам, за уживање наместо живљења. Поистовећивање Цркве са конзервативношћу, неускладивом са напретком културе и цивилизације, произвољно је и злонамерно. Јер, свест хришћанских народа о сопственом идентитету има неизгладиви печат дуготрајног доприноса Цркве не само њиховој културној баштини већ и здравом развитку профане цивилизације уопште, будући да је Бог човека поставио за управитеља Своје творевине и Свог сарадника у свету. За разлику од савремене вере у ,,човекобога”, Православна Црква промовише Богочовека као коначно мерило свега: ,,Ми не знамо за обоготвореног човека него за очовеченог Бога” (св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере 3, 2: РG 94, 988). Спасоносну истину о Богочовеку и о Телу Његовом, Цркви, Православље доживљава као истину о месту и начину живота у слободи, као ,,истиновање у љубави” (ср. Еф. 4, 15) и учешће, већ овде на земљи, у животу Васкрслога Христа. Богочовечански карактер Цркве – који ,,није од овога света” (Јов. 18, 36), али храни и усмерава њено присуство и сведочење ,,у свету” – неспојив је са ма којим обликом саображавања Цркве свету (ср. Римљ. 12, 2). 11. Услед савременог развитка наукâ и технологије наш живот се из корена мења. Али оно што доводи до промене човековог начина живота захтева расуђивање с његове стране пошто се, поред значајних добрих страна, као што су, рецимо, лакши свакодневни живот, успешно лечење тешких болести и истраживање свемира, сучељавамо и са негативним последицама научног прогреса. Постоји, наиме, опасност од манипулисања људском слободом, од употребе човека као обичног средства, од постепеног губљења драгоцених традиција, од претње очувању природне околине или, штавише, од њеног уништавања. Наука, по самој својој природи, не располаже, нажалост, средствима потребним за профилаксу и терапију многих бољки које изазива, непосредно или посредно.Научно знање не мобилише моралну вољу човека, који, мада су му опасности познате, наставља да поступа као да за њих не зна. Одговор на човекове озбиљне егзистенцијалне и етичке проблеме и на питање о вечном смислу његовог живота и живота света не може се дати без духовног сагледавања. 12. У наше време широко је распрострањено одушевљење за импресивни развитак на пољу биологије, генетике и неурофизиологије мозга. Ради се о научним достигнућима чија широка примена може да изазове веома озбиљне антрополошке и етичке дилеме. Неконтролисана примена биотехнологије на почетку, у току и на крају живота доводи у опасност његову аутентичну пуноћу. Човек све интезивније, на екстреман и опасан начин, експериментише са властитом природом. Зато је у опасности да се претвори у некакву биолошку машину, у безличну друштвену јединку или у механизам контролисане мисли. Православна Црква не може да остане на маргини дискусије о тако важним антрополошким, етичким и егзистенцијалним питањима. Она се ослања на критеријуме које је научила од Бога да би показала актуелност православне антропологије наспрам савременог рушења свих вредности. Наша Црква може и мора да пред светом изрази своју пророчку свест и савест у Исусу Христу, Који је при Очовечењу Свом узео на Себе – или у Себе – читавог човека и Који је апсолутни узор обнове људскога рода. Он истиче светињу живота и карактер човека као личности од самог зачећа. Право на рођење прво је међу људским правима. Црква као богочовечанска заједница – у којој сваки човек представља јединствено биће, унапред одређено за личну заједницу са Богом – опире се сваком покушају свођења човека на објекат и његовог претварања у мерљиву величину. Ниједно научно достигнуће не сме да вређа достојанство човека и његово божанско назначење. Човека не дефинишу само његови гени. На овом основу је утемељена биоетика са православног гледишта. У епохи у којој се слике о човеку међусобно сударају православна биоетика, насупрот профаним аутономистичким антрополошким виђењима која сужавају човека, заступа став да је човек створен по слици и прилици Божјој и да има вечно назначење. Она тако, помоћу библијске антропологије и духовног искуства Православља, обогаћује философску и научну расправу на биоетичке теме. 13. У глобалном друштву, оријентисаном према поседовању и индивидуоцентризму, Православна Католичанска Црква ставља у први план истину о животу у Христу и по Христу, животу који се оваплоћује у свакодневном животу сваког човека кроз његова дела ,,до вечери” (Пс. 103, 23). Њима он постаје сарадник вечног Оца (IКор. 3, 9: ,,Ми смо Божји сарадници”) и Сина Његова (Јов. 5, 17: ,,Отац Мој до сада дела и ја делам”). Благодат Божја освећује Духом Светим дела руку човека који сарађује са Богом и показује их као афирмацију живота и људског заједништва. У овај оквир ваља сместити и хришћанско подвижништво, радикално различито од сваког дуалистичког аскетизма који човека одсеца од живота и од другог човека. Хришћанска аскеза и уздржање повезују човека са светотајинским животом Цркве и не тичу се само монашког начина живота него су обележје црквеног живота у свим његовим појавним облицима и опипљиво сведочанство присуства есхатолошког духа у благословеном животу верникâ. 14. Корени еколошке кризе су духовне и етичке природе, а крију се у срцу свакога човека. Та криза је у последњим вековима све тежа услед сваковрсних раздора, изазваних људским страстима – као што су похлепа, грамзивост, себичност и отимачко расположење – и њиховим последицама по планету, као што је промена климе, која већ увелико угрожава природну околину, тај наш заједнички дом. Раскид односа између човека и природе није ништа друго до одступање од аутентичне употребе творевине Божје. Решавање еколошког проблема на основу начелâ хришћанске традиције изискује не само покајање за грех бездушног искоришћавања природних ресурса планете – а покајање значи корениту промену начина мишљења и понашања – него и аскезу као лек за потрошачки менталитет, за обоготворење људских потреба и за поседнички став према природним добрима. Жеља да се превазиђе еколошка криза претпоставља и нашу највећу одговорност према природи, што ће рећи нашу обавезу да долазећим нараштајима предамо природну средину у којој се може живети и да им оставимо у аманет да је користе онако како Бог хоће и благосиља. У светим Тајнама Цркве однос према Божјој творевини јестекатафатички (афирмативни, позитивни) однос. Оне укрепљују човека како би фунцкицонисао – или литургијски служио – као њен управитељ, чувар и ,,свештеник” који је доксологијски приноси Творцу – ,,Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све...” – и тако негује евхаристијски однос са творевином. Овим православним јеванђелским и светоотачким приступом Црква нам такође скреће пажњу на друштвене димензије и на трагичне последице уништавања нашега природног окружења. VI Црква пред глобализмом, екстремним појавама насиља и миграцијама 15. Савремена идеологија глобализма – која се тихо намеће и муњевито шири – већ је почела да изазива тешке поремећаје у економији и друштву у светским размерама. Њено наметање је створило нове облике систематске експлоатације и социјалне неправде. У њено име је испланирана постепена неутрализација препрекâ које могу да приреде националне, верске, идеолошке, па и разне друге традиције које јој се супротстављају. Она је већ довела до слабљења или, штавише, до коначног разграђивања социјалних тековина, и то под изговором да је, наводно, потребно извршити ревитализацију светске привреде и економије. Тиме она заправо шири јаз између богатих и сиромашних, подмеће динамит под темеље друштвене компактности и изазива нове пожаре затегнутих односа у свету. Насупрот булдожеру безличне хомогенизације, стављеном у погон кроз процес глобализације, али и крајностима етнофилетизма, Православна Црква предлаже заштиту идентитета свих народа и јачање њихове самосвојности. Као алтернативни образац за јединство човечанства она нуди структуру и организацију саме Цркве, засновану на равноправности помесних Цркава. Црква се противи изазивачкој претњи упућеној савременом човеку, као и културама и традицијама народâ, иза које стоје глобализам и начело ,,самосталности економије” или ,,економизма”, односно одвајање економије од човекових животних потреба и њено претварање у сврху саме себе. Она, напротив, предлаже животно оријентисану и одрживу економију, утемељену на начелима Јеванђеља. На тај начин она, користећи као компас реч Господњу по којој ,,не живи човек само о хлебу” (Лук. 4, 4), не повезује напредак људског рода само за подизањем животног стандарда или са економским развојем на уштрб духовних вредности. 16. Црква се не меша у политику у уском значењу тога термина, али њено сведочење, као брига за човека и његову духовну слободу, ипак има у суштини политички карактер. Реч Цркве увек је била препознатљива и трајно ће остатидужно залагање за човека. Помесне Православне Цркве су данас позване да изграде нови конструктивни однос узајамности и сарадње са секуларном правном државом у новим оквирима међународних односа, у складу са библијском поруком: ,,Подајте ћесарево ћесару и Божје Богу” (Мат. 22, 21). Овај однос узајамности треба да чува засебност идентитета Цркве и државе и да обезбеђује њихову искрену сарадњу на корист човека, у функцији заштите његове јединствене вредности и његових права која одатле проистичу, као и ради остваривања социјалне правде.