Претражи Живе Речи Утехе

"Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота" Од ИН4С - 08/07/2022 о. Велибор Џомић Пише: Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић И лаику је јасно да Српској Православној Цркви будућим Темељним уговором неће бити признато ниједно право више од права која су раније уговорима призната Римокатоличкој цркви, Исламској и Јеврејској заједници у Црној Гори. Види се, а и зна се да идеолошки и партијски острашћеним ”критичарима” није споран Темељни уговор него им је спорна Српска Православна Црква чије би епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјернике, иначе грађане Црне Горе, најрадије на тракторима испратили преко границе. У медијској граји која је искључиво у функцији покушаја подизања тензија и распламсавања подјела у Црној Гори истицано је да ”уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве никако не може и не смије да се назове темељним уговором”, јер су, забога, темељни уговори – ”међународни уговори”. По ко зна који пут је демонстрирано катастрофално незнање појединих учесника у јавном говору. Формално посматрано, Српска Православна Црква није субјекат међународног права, али она, као што је познато, дјелује и на међународном плану. Реч је о вишевјековној Цркви која данас има своје епархије, парохије, манастире, црквене општине и друге црквене установе у скоро читавој Европи, Сјеверној, Средњој и Јужној Америци и Аустралији. А групица црквомрзаца неуспјешно покушава да је сведе на ”Цркву Србије” и четири епархије у Црној Гори!!! И осредњи правници знају да су међународни уговори, заправо, споразуми које закључују два или више субјеката међународног права, на основу важећих међународноправних норми, а могу бити садржани у једној или више међусобно повезаних исправа. Постоји више врста и подјела међународних уговора, као и више њихових назива као што су уговор, конвенција, протокол, пакт, акт, споразум, меморандум, повеља итд. Који год уџбеник, па чак и приручник међународног права да отворите у њему нећете наћи темељне уговоре као врсту уговора у међународном праву. Али, то јавно изјашњене црквомрсце и србомрсце у Црној Гори не обавезује! Темељни уговор не представља ексклузивно право које је резервисано само за Римокатоличку цркву, односно Државу ватиканског града, како су тврдили неки појединци. Римокатоличка црква, која брине о својим вјерницима и својим правима и интересима у бројним државама и закључује темељне уговоре, уговоре, споразуме или конкордате, није субјекат међународног права. Субјекат међународног права са ограниченим међународноправним субјективитетом је Држава ватиканског града која се у међународним односима појављује и под називом Света столица. Зашто је уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве темељни уговор? Из простог разлога што је то основни, темељни уговор између Цркве и државе на основу кога се, у складу са правним поретком државе, касније могу закључивати и други уговори из различитих области друштвеног живота. Сходно законским прописима, Црква може, у складу са правним поретком, да оснива просвјетне, културне, добротворне, социјалне, научне, здравствене, информативне, издавачке и друге установе. Црква и држава имају право да закључују нове уговоре о сарадњи у важним областима друштвеног живота. То право Цркве је на општи начин и начелно уређено законом, а са мањим степеном општости, односно конкретније и садржајније – Темељним уговором. На основу тих будућих појединачних уговора се могу успостављати различити видови сарадње између просвјетних, културних, добротворних, социјалних, здравствених, научних, информативних, издавачких и других установа којима је оснивач Црква са сличним установама којима је оснивач држава. И то све ради општег добра и унапређења друштва. Да не идем даље и детаљније, али је довољно да поменем црквене народне кухиње које имају своје мјесто и улогу у Црној Гори, као и у другим државама, али и њихов рад треба додатно поспјешити добром сарадњом са државним органима и установама надлежним за лица која су егзистенцијално угрожена и то првенствено неким будућим уговором о сарадњи. Даље, Црква и држава, уз поштовање уставне норме о одвојености цркава и вјерских заједница од државе, остварују сарадњу у областима друштвеног живота које су од заједничког интереса. Црква и држава су међусобно упућене једна на другу, поред осталог, и у погледу духовне бриге за лица која су на служби у оружаним снагама, затим за лица у притвору или на издржавању казне, малољетнике у заводима за малољетнике или установама за смјештај дјеце са поремећајима у понашању, као и за лица у здравственим установама или установама социјалне заштите. Сарадња Цркве и државе на том плану, имајући у виду конкретне и важне области друштвеног живота као што су напријед наведене, може бити нормирана новим уговорима између Цркве и државе којима ће се та сарадња прецизније уредити. А све то ради поштовања Уставом зајемченог људског права на слободу вјероисповијести у индивидуалном и колективном аспекту сваком грађанину Црне Горе (а не само држављанима). Правни основ за закључивање будућих уговора се налази у Уставу, законодавству Црне Горе и Темељном уговору. Истицано је и то да уговори које је Црна Гора 2012. године закључила са Исламском заједницом и Јеврејском заједницом нису насловљени као темељни уговори. Тачно је да нису, а узрок томе јесте незнање оних који су припремали текстове тих уговора. Међутим, и та два уговора су по свом значају и материји коју регулишу темељни уговори. Не треба се бојати неутемељених напада на Темељни уговор између Црне Горе и Српске Православне Цркве. Неутемељени напади на Темељни уговор не могу умањити његову вредност и значај. Повезане вести: View full Странице

6 септембра, 2021 Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе. Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то. Фото: Принтскрин/Митрополија Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО. Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите. Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце. И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине. Велибор Марковић Извор: Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]

Нова црногорска нација Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење. Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Пише: о. Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације почело послије објављивања текста Милована Ђиласа под насловом ”О црногорском националном питању”, који је објављен 1. маја 1945. године у ”Борби” као гласилу Комунистичке партије Југославије. У посљедње вријеме се у Црној Гори, такође кроз поједине медије или слично као и 1945. године, уочава идеолошко конципирање и препоручивање нове, друге по реду, црногорске нације која се већ назива ”црногорско-српска” или ”српско-црногорска” нација. Није у питању ништа друго него нова црногорска нација са два преварна заперка који немају никакве везе са српском нацијом и српском историјом. Циљ је да се, путем овог националног инжењеринга, на предстојећем попису на тај начин смањи број и проценат Срба у Црној Гори. У питању је класичан анти-историјски и анти-српски пројекат који се, да би превара била што успјешнија, назива и ”дуалним идентитетом” у Црној Гори! Уочљиво је и то да је медијско пропагирање ”дуалног идентитета” започето послије неуспјелог покушаја да се на предстојећем попису забрани национално, језичко и вјерско изјашњавање грађана. До пола Србин, од пола Црногорац – и обрнуто! Креатори ове нове преваре Срба у Црној Гори су се, посебно послије избора од 30. августа 2020. године, наслонили на резултате пописа становништва од 2011. године. Наиме, у Црној Гори је 2011. године, према званичним подацима Монстата, било 0,30% припадника ”црногорско-српске” и 0,34% припадника ”српско-црногорске” нације, а то је укупно 3936 становника Црне Горе. И сада се настоји да се број од скоро 4 хиљаде грађана повећа како би број и проценат Срба у Црној Гори на предстојећем попису био значајно умањен. С друге стране, 2011. године се 0,04% или 257 грађана изјаснило да припада новој ”муслиманско-црногорској” нацији, а 0,03% или 181 грађанин да припада новој ”бошњачко-муслиманској” нацији. Никоме није пало на памет да идеолошки уобличава ове двије нове нације као што то, на жалост, чине креатори нове црногорске ”дуалне” нације. Сваки грађанин има право да се национално, вјерски, језички и по свему изјашњава по свом осјећању и нахођењу и та се воља мора поштовати. Ипак, мора се имати у виду да се 0,64% грађана ”дуално” изјаснило на попису који је 2011. године извршен у условима дубоке политичке поларизације, државне ”црногоризације” становништва која је наметана са свих државних адреса и страха од голе егзистенције. Форсирање ”дуалног идентитета”, односно нове црногорске нације, прије свега представља чин легализације свега онога што је учињено против Срба и њихових људских права у Црној Гори током претходних деценија. Из различитих изјава и ставова, који су више пута јавно саопштени у Црној Гори, можемо да закључимо шта су креатори и заговорници ове националне преваре намјерили да уобличе као ”идентитетску основу” нове црногорске нације полазећи од нетачне тврдње о ”вјековном и слојевитом идентитету Црне Горе”, јер је он код православног становништва, све до појаве комуниста, био кристално српски јасан и непорецив. Историјски и данашњи појам Црногорца Појмовно одређење данашњег националног Црногорца ни по чему не одговара појмовном одређењу историјског Црногорца. Историјски и идентитетски посматрано на индивидуалном и колективном плану, Црногорци су до 1945. године били национални Срби исто као и Херцеговци, Шумадинци, Косовци и други и представљали су органски дио српског народа. Црногорска државност је по свему била српска државност и о томе постоји обиље доказа. Независна Књажевина и Краљевина Црна Гора је била српска држава. Посебно треба имати у виду да значајан број данашњих националних Црногораца заговара тзв. ЦПЦ, црногорски језик, латиницу, асимилацију Срба и овакву независну Црну Гору која је признала тзв. Републику Косово, гласала да та самопроглашена псевдо-државна окупациона творевина постане чланица УНЕСКО-а и која на територију Републике Србије већ годинама шаље одређени број војника и официра. И да не набрајам даље! Промјена националног идентитета и тобожња ”нужност смјене генерација”!?! Црногорска државност се већ годинама брутално намеће као основ црногорске националности. Неразумно је што се са појединих адреса, послије 30. авгусга 2020. године и прилике да се без егзистенцијалних страхова људима омогући да се врате свом историјском националном идентитету, исказује више него зачуђујуће разумијевање за изградњу новог националног идентитета ”искључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из (државних) пасоша (старих 15 година – прим. В.Џ.), стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од пре 100 и више година”, уз тобожње оправдање, јер се ”разумије појава и потреба да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака”. Промјена идентитета у Црној Гори се, умјесто критичког осврта, оцјењује и као ”нужност смјене генерација у којој сви учествујемо”!?! У питању је, како видимо, процес, а не појава! А да би се тај процес завршио по жељи креатора и заговорника ”дуалног” националног идентитета на посредан начин се, преко медија, предлажу и забране било каквог дјеловања ”политичких или медијских канцеларија у Црној Гори и Србији да се баве ”пожељним” националним идентитетом вјерника СПЦ, било да се ради о пројектовању њиховог српства или црногорства”. Наравно, нису поменуте политичке и медијске канцеларије из Албаније, Хрватске и Босне и Херцеговине које годинама, на разне начине, утичу не само на национални идентитет Албанаца, Хрвата и Бошњака у Црној Гори него и на одређене територијалне претензије (острашћени заговорници ”дуалног” идентитета никако не желе да узму у руке и прочитају, на примјер, књиге хрватског академика Јосипа Печарића ”Борба за Боку которску” (Хрватски информативни центар, Хрватска братовштина и Бокељска морнарица 809, Загреб, 1999.г.) и ”У Боки которској сваки камен говори хрватски” (ауторско издање, Загреб, 2004.г.) или магистарску тезу Расима Халилагића ”Босна и Херцеговина и Црна Гора 1790.-1918.” (”Ел-Калем, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Сарајево, 2001.г.). На чему почива нова црногорска нација? Црногорска нација је свој врхунац до сада достигла на попису 2011. године. Зато се управо пред нови попис становништва грчевито траже нови модалитети за смањивање броја и процента Срба, али и свега српског у Црној Гори. Инсистирање на тзв. грађанском идентитету савремене Црне Горе, који је, како се види, мртво слово на папиру представља прво слово ”дуалне” идентитетске преваре. Срби у Црној Гори морају да знају и запамте да је управо у ”грађанској” Црној Гори започет и добрано спроведен монтенегрински национални инжењеринг. Устав Црне Горе од 2007. године јесте темељни правни акт на коме се гради нова црногорска нација са два заперка, а сепаратизам од Српства се налази у сржи овог подухвата. Црногорска државност у њиховој перцепцији, противно историјским чињеницама, траје ”хиљаду година”, иако се Црна Гора као географски појам први пут помиње од половине 15. вијека, а као политички појам од почетка 16. вијека. Да ли изражено ”разумијевање за промјену идентитета” подразумијева и разумијевање и за промјену вјерског и црквеног идентитета, која ће, без икакве сумње, услиједити и поново бити оправдавана као ”нужност смјене генерација”? Јер, ако неко не само да данас разумије него подстиче, соколи и охрабрује људе на промјену историјског идентитета у националном смислу онда сјутра, по природи ствари, можемо очекивати исто или још веће ”разумијевање” и за промјену промјену вјерског идентитета или за промјену црквеног идентитета који, на исти начин, може бити проглашен за ”вјековни и слојевит”. Послије тога, наравно, слиједи и промјена културног и језичког идентитета. Карактеристике нове црногорске нације Из бројних изјава су јасно уочљиве одреднице нове црногорске нације која би се темељила на сљедећем: 1. безрезервно признавање независне Црне Горе коју ”нико не може, нити смије укинути или је утопити у неку другу (државу)”, јер она никада неће постати ”друга српска држава”; 2. безрезервно признавање црногорског језика као службеног, а српског језика као једног од службених језика у Црној Гори; 3. неспорно прихватање и признавање званичне државне заставе и грба при чему би једино била дозвољена”црногорска плаветна тробојка” за коју се само тражи да се не проглашава окупаторском (аналогно томе, српска или било која друга тробојка ће се сматрати окупаторском, туђинском и биће забрањена у Црној Гори); 4. безрезервно признавање званичне државне химне, чији је аутор усташа Секула Дрљевић, у инструменталном облику или касније у потпуности ако се којим случајем негде пронађе да њен аутор није Секула Дрљевић; 5. трајно одбацивање идеје о припадности српском народу и српском језичком, културном, државном и националном јединству; 6. залагање за одређене посебности епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори уз тежњу за промјену њеног назива који је оцијењен као ”непримјерен” и који треба замијенити новим називом ”који нас неће национално оптерећивати”. 7. Свети Сава се може прослављати у Црној Гори, али само због тога што је устројио Епископију Зетску и што је његов празник одштампан црвеним словима у календару Ђурђа Црнојевића од 1494. године, а не због тога што је, поред осталог, утврдио духовно и народно јединство Срба. Српска Црква и нова црногорска нација Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење. Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Подјеле које постоје у сваком друштву не могу представљати никакво оправдање за одрицање од сопственог националног идентитета. Нација без историје У Књажевини и Краљевини Црној Гори није постојао никакав ”дуални”, ”дупли”, ”српско-црногорски” или ”црногорско-српски” национални идентитет, чак ни када је Пећка Патријаршија два пута насилно укидана од Турака. Државност Књажевине и Краљевине Црне Горе, као ни њен Устав од 1905. године, нису представљали основу некаквог посебног, несрпског националног идентитета. И о томе постоји обиље необоривих историјских доказа. Жртве нове ”дуалне” преваре неће бити национално изјашњени Црногорци него искључиво национално изјашњени Срби из Црне Горе. То се, поред осталог, огледа и у чињеници да се нико од припадника и заговорника црногорске нације није критички осврнуо на пропагирање нове ”дуалне” нације у Црној Гори. Грађанима Црне Горе, послије политичке промјене од 30. августа 2020. године, треба омогућити да се слободно изјасне на предстојећем попису становништва и гарантовати им да, због националног или било ког другог изјашњавања, неће бити грађани другог реда, а не да им се нуди и намеће нова ”дуална” превара и превера која се наслања на анти-српске одлуке Комунистичке партије о дробљењу српског народа од Дрездена преко АВНОЈ-а до данас. Нова црногорска нација WWW.IN4S.NET Пише: др Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације...

Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! 20. маја 2020. Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија Острошког, једног од најцењенијих светитеља у Црној Гори, ухапшен епископ Јоаникије Будимљанско-никшићки. Заједно са владиком полиција је привела остале свештенике из града Никшића, град у чијој близини се налази светски познати „манастир у стени“, где се чувају мошти светог Василија. Повод за привођење(епископа и светеника) био је то што су учесници литије, која се тог дана одвијала у граду, нису поштовали прописе за борбу против коронавируса. Након истека времена притвора, владика Јоаникије и остали свештеници пуштени су на слободу. Ипак, док су свештенство Српске православне цркве власти држале у притвору 72 сата, још више грађана изашло је на улице црногорских градова, захтевајући правду. Дописница РЕГНУМ-а Татјана Стојановић разговарала је о најновијим догађајима око Српске православне цркве у Црној Гори са протојерејем ставорофором Велибором Џомићем, координатором Правног савета Митрополије црногорско-приморског СПЦ. Протојереј ставрофор Велибор Џомић Молимо Вас да прокоментаришете последња хапшења владике и свештеника у Црној Гори? Шта је власт хтела тиме да постигне? – Хапшење Владике Јоаникија и никшићких свештеника јесте само један у читавом низу неуспелих покушаја секуларног утицаја режима на Цркву репресивним методама. Морам да нагласим да овде нису у питању Јоаникије Мићовић и свештеници као грађани него Епископ и свештенство Српске Цркве у Црној Гори. Кренуло се у угоњење страха у народ после истинског духовног ослобођења у литијама током претходних неколико месеци. Циљ је био да се понизи Црква и упрља њено достојанство, а да се сваки или највећи број учесника литија запита шта ли тек чека њега када се овакве ствари догађају једном епископу и свештенству и то баш на празник Светог Василија Острошког у сред Никшића. Ипак, није добачено до режимског циља. Народ се истински, изнутра ослободио тако да је режим добио контраефекат и снажну поруку у лицима оних хиљада храбрих људи који су изашли пред судове и на улице јасно поручујући да не дају светиње, владику и свештенике. И још нешто! Режим је око главе Владике Јоаникије и свештеника ставио ореоле и трајно их уписао у незавршено, трајуће житије Светог Василија Острошког. Да ли имате вести о томе како се осећају владика Јоаникије и други свештеници који су били ухапшени са њим, а сада пуштени на слободу? – Имао сам прилику да се чујем са њима. Владика и највећи број свештеника су добро, али здравствено нису добро пројереј-ставрофор Слободан Јокић, Архијерејски намесник никшићки, и протојереј Жељко Ројевић, парох Никшићки. Отац Слободан је још увек у никшићкој болници. Не треба губити из вида да је у децембру прошле године имао врло озбиљну кардиолошку интервенцију, али то није занимало тужиоца када му је одредио тродневно задржавање у полицијском подруму. Може ли се њихово ослобађање из притвора сматрати крајем гоњења од стране режима? – Једино се тако може посматрати, јер је то истина. То се уклапа у претходно двоструко привођење Митрополита Амфилохија и нас свештеника у полицију и тужилаштво због службе Божје. Прогон Цркве Христове у Црној Гори кроз гоњење, шиканирање и прогањање свештенства и монаштва је константа током претходних десетак година. Мислили смо, почетком 90-их година ХХ века, да је завршено са гоњењем Цркве и њеног свештенства и монаштва. Митрополија је у Другом светском рату и после рата платила велику цену. Убијен је од комуниста 1945. године Митрополит Јоаникије са око 120 најбољих свештеника тако да им се до данас не зна гроба ни мрамора. После рата, свештеници су силом гоњени да напусте парохије и пређу у државну службу као матичари и наставници. Оскрнављено је и опогањено преко 600 храмова. Уништено је огромно духовно и културно благо. Довољно је да напоменем да су комунисти 1952. године на 700. годишњицу Манастира Мораче запалили скоро све рукописне средњовековне књиге. Ни то није било довољно, па је 1954. године Митрополит Арсеније (Брадваровић) осуђен на 11 година тешке робије. Заједно са њим су суђена и четворица цетињских свештеника. А у народу је убијан Бог и то посебно у омладини. И уместо да се наставило путем духовне, моралне и свеукупне обнове Црне Горе добили смо на крају прошлог и почетку овог века нове, софистициране видове гоњења свештенства и монаштва. За време социјализма је Црква гоњена у име дијалектичког материјализма и бескласног друштва, а данас у име стварања новог ”црногорског” идентитета”. Био бих срећан када бих могао да кажем да је случај гоњења Епископа Јоаникија и никшићких свештеника последњи, али се бојим да није. Од момента хапшења владије Јоаникија и других свештеника ситуација на улицама многих црногорских градова је више него забрињавајућа? Може ли се по вашем мишљењу на тај начин решити конфликт који је настао по доношењу спорног Закона о слободи вероисповести? – Народ је препознао велику неправду и у спорном закону и у спорној примени мера током епидемије вируса корона и на то је реаговао. То може да чуди само некога ко уопште не познаје Црну Гору. Овде постоји изрека: ”Није ми криво на мали део него ми је криво на криви део”. Тај криви део је овде увек резервисан за Митрополију и епархије Српске Цркве. Отуда толики дивни, честити, добри, упорни, истрајни и мирни народ на литијама као молитвеној борби против спорног закона. Били смо под медијском ватром режимских медија. Само је против мене за два месеца објављено преко 20 ауторских текстова на режимским порталима са најгрубљим могућим квалификацијама. И то само зато што сам демантовао лажну вест да се у Манастиру Дајбабе код Подгорице налазе заражени свештеници. О броју текстова против Митрополита да не говорим. Све је народ трпељиво истрпео, а онда су помислили да је то мало и да треба још, па су кренули да верницима бране да уђу у храм, да запале свећу, да се помоле, да се причесте, да прекаде славски колач и да их при том легитимишу до зуба наоружани полицајци испред црквених врата. Зато више нико није хтео да слуша никакве мере, јер се видело да се оне селективно и дискриминаторно примењују само према нама. Позната старлета се за две веће кривице казни тако што јој се нареди да уплати 500 евра у добротворне сврхе. А широј јавности непознати свештеник се казни са 4500 евра за једну кривицу. И тако редом. Нисам се зачудио што је у Никшићу народу, како се каже, пукло трпило на празник Светог Василија. Да није било селективне и дискриминаторне примене мера према нашој Цркви и да су правила једнако важила за све не би било проблема. Проблем са законом се мора решити. Ми смо позвали на дијалог и дијалог је почео, али је на молбу Владе заустављен у време епидемије и ми смо то прихватили. Митрополит Амфилохије је премијеру Душку Марковићу 11. маја упутио писмо у коме је тражио да се дијалог хитно настави. Видећемо одговор. Колико је велика вероватноћа избијања правог грађанског конфликта уколико власти и даље буду инсистирале на примени свог „закона“? – Ја не волим да користим тешке речи попут грађанског сукоба, конфликта или рата. Али знам да проблем, и то озбиљан и дубински, постоји због спорних одредби закона, а не због закона као таквог. Тај проблем протеком времена, а посебно једностраном применом спорних законских одредби никако не може бити мањи него само већи. Закон није унапредио верске односе него их је сурвао у амбис. Пољуљани су и темељи верске толеранције због нарушавања једнакости правног положаја цркава и верских заједница. Грубо је прекршена уставна одредба о једнакости њиховог правног положаја. Није проблем када се права признају верским мањинама, али је проблем када се грубо крше права верске већине. Црна Гора је и по томе специфична, јер се овде крше права и слободе верске већине, а то су православни хришћани и то све у име ”државности, суверености и евро-атланских интеграција”. И зато проблем са дискриминаторним Законом треба решити на начин на који и озбиљне међународне адресе јавно указују – дијалогом уз поштовање међународних стандарда о слободи вероисповести. Представници Митрополије Црногорско-приморске су се већ састајали са представницима владе. Било је договорено да експертске групе преговорима покушају да реше спор између цркве и државе. Колико су по вашем мишљењу намере владе тада биле озбиљне? – Ја са овом темом живим деценијама и могу да препознам доста тога, али о намерама и скривеним осећањима, било чијим, тешко могу да говорим. Једно је сигурно, а то је да је Влада водила разговор са нашим епископима на највишем нивоу. Камо среће да смо дијалог, али прави, а не симулирани, водили пре доношења закона. Ми смо то тражили, али није имао ко да чује. Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! На ком становишту стоји Црква, а на ком Влада и постоји ли шанса да се ова гледишта приближе? Каква варијанта Закона би била прихватљива за Митрополију Црногорско-приморску? – Сада смо сви на становишту дијалога о спорним одредбама Закона, а не о примени, како је истицано из Владе као ултиматум. Ми смо предложили решење које је правно утемељено и цивилизацијски прихватљиво. И лако применљиво. Прво, изменаодредбе о прекиду стеченог правног субјективитета Цркве и верских заједница. Друго, измена три члана којим се атакује на имовинска права Цркве на Светињама и то у управним поступцима пред Владиним органима. Не бојимо се ми аргумената и доказивања, али тражимо да то искључиво буде пред надлежним судовима, а не пред Владиним подређеним органима који су под непосредном политичком, идеолошком и кадровском контролом Владе. Ако се Црква не боји суда зашто би се бојала Влада? Регнум Извор: Свештеник Велибор Џомић за руски Регнум о актуелним догађајима у Црној Гори: Много су потценили Цркву и ту им је највећа грешка. Није лако с Богом ратовати! | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Сукоб између црногорских власти с једне стране и Српске православне цркве и њених верника с друге стране поново се погоршао након што је 12. маја, на дан светог Василија... View full Странице

Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве. Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности. На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1). У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године. ”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката. Историјат случаја Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе. Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана. Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи). Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог. Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је: 1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци; 2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”; 3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и 4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору. У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то: 1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД); 2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и 3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава). На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора. Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку? Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ. Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?! Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту. Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”). На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће: 1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве. 2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”. 3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место. 5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27). 15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28). 16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34). 17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. 18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године. Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године. Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава? Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим. С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу. О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”. И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт! Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”. Постуставна саопштења и објашњења Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава. Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава. Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив! Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године. Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци. Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању. Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године. Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”? Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ? У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?! Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив! Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога. Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. Како превазићи проблем? Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство. Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука. Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци. Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију. Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене). Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?) Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња. Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом). Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено. Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег. За Поуке.орг: Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице

Јежи Новосјелски, Апстракција, 1958. Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о унутар свијета животно-смештеној цркви насупрот црквеној странствујућој мисији у свијету, рекао бих да директно нисам близак животу Српске праволсавне цркве, а мисија цркве ме се, свакако, као мислећем бићу, тиче. Додао бих ипак да ме се и живот цркве, кроз комуникацију са пријатељима и познаницима који у њој живо учествуј, у неку руку и лично дотиче. Стога, ево узех себи за право да и ја прокометаришем расправу господе свештеника Тупањанина, Суботића и Лукића о академској теологији. На самом почетку бих истакао битну пресупозицију овога коментара. Он је изграђен на позадини мисије цркве унутар модерних, секуларних држава у којима СПЦ првенствено мисонари, тако да сваки вид нарушавања тога секуларног темаља видим као једну врсту вриједоносног цивилизацијског пада. Даље, мишљења сам да је мој коментар преписке по питању постанка свијета неутралан, тако да је моја особена метафизичка позиција (била она теолошка или пак у једној од различитих форми натуралистичка) мање битна. У складу са тим нећу је ни експонирати. За почетак бих се, прије него се окренем конкретније преписци, осврнуо на два, по мени, за мисију СПЦ врло битна става о. Суботића, а на која о. Тупањанин у свом првом тексту указује, али које експлицитно не коментарише. Наиме, о. Суботић се на црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ у тексту објављеном дана 17.09.2019 залаже за: 1) унутар школства неопходну критику учења Дарвинове теорије и 2) неопходно суочавање српске омладине са катастрофалним утицајем поменуте теорије (о. Суботић има у фокусу Херберт Спенсерову социјал-дарвинистичку теорију) на друштвена збивања у 20. вијеку – полазим да о. Суботић првенствено има у виду нацизам и комунизам, но индиректно указујући на Хирошиму и Нагасаки и на тадашњу политичку номенклатуру САД-а. Већ овдје се поставља питање, а на фолији сљедеће генералне замјерке о. Тупањанина („Православни имају веома оскудно знање по питању западне теологије, по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да дају (паушалне) оцјене о свеукупности те теологијеј… Уколико бисмо поставили питање које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана? Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући.“), шта, гдје, како код Дарвина? У том тексту о. Суботића о критици дарвинизма и „спенсеризма“ не нађох нигдје садржајно релевантне аргументе. О. Суботић назначује да их је негдје друго формулисао. Но, због и ради информисања читаоца, требало би у истом тексту навести пар битних аргумената контра Дарвинове теорије, како се текст не би претворио у пуку паушалну генерализацију. Да има прецизних критичких аргументе по питању домета теорије еволуције, има, и они иду у овоме правцу. О првом ставу о. Суботића треба истаћи да је Дарвинова теорија недовршена – такорећи, она је мање емпиријска а више метафизичко-емпиријски програм. Она до сада није одговорила, а могуће је да и никада неће, на сљедећа питања и проблеме: како из неживе материје настају живи физички системи (прецизније, тиме се бави експлицитно науке абиогенезе, али то спада и у генерални садржајни домен теорије еволуције), недовољно објашњава настанка нама познатих форми генетичких варијација на простом принципу случајности, недовољно објашњава настанка нових гена, нема прецизна објашњења настанка свијести, норми и вриједности. Ту је још и научнотеоретски проблеме тзв. циркуларности њених појединих постулираних принципа итд. Све је ово већ одавно познато, како натуралистичкој научној јавности, тако и рационалној, природњачкој теологији. С тиме у вези једно квалитетно школство само по себи би морало информисати ученике о овој очигледној недовршености теорије еволуције. Додатно суфлирање појединаца унутар СПЦ, по мени, више шкоди школству него што користи, те уводи додатни беспотребни немир и сукоб унутар српскога друштва. О другом ставу о. Суботића је сљедеће важно напоменути. Спенсеров социјал-дарвинизам је, као нека квази нормативна етика, штетан и о томе, вјерујем, нема велике потребе за дискусијом. Да је он идеолошки најодговорнији за настанак нацизма и комунизма историјски чињенично би било изузетно тешко поткријепити, отуда издвајања њега, од стране о. Суботића, као примарно одговорног за трагедију 20. вијека је, најблаже речено, зачуђујуће. Пошто овде нема простора за детаљнију аргументацију, истакао бих само да нацизам њемачкога друштва, прије свега, има своје аутохтоне коријене у вагнеровском окултизму и езотерици, Ничеовој и (донекле) Хегеловој филозофији и Шмитовој римокатоличко политичкој теорији. Што се пак односа марксизма/комунизма и дарвинизма тиче, он је двојак. На једној страни Маркс заговара Дарвинов матаријализам (насупрот Хегеловом идеализму) гледишта настанка људске свијести и духа. На другој страни је изузетно критичан по питању увођења дарвинистичких механизама унутар друштвено-историјских процеса и законитости. Не заборавимо, механизми теорије еволуције су слијепи и безциљни. Марксизам (онај тзв. „касни“, а не рани хуманистички) је, насупрот томе, једна карактеристично телеолошка конструција. Људско друштво има један циљ и коначницу, а то је диктатуру пролетаријата и остварење комунизма. И овдје бих дао за право о. Тупањанину, наиме, да унутар СПЦ-а постоји једна мислећа струја, чији интерес није размјена pro/kontra аргумента на релацији природне науке, филозофија versus православље, него пуко дифамирање научне и филозофске мисли, које не води могућем приближавању ставова. Но, вратимо се још неким моментима у овој расправи. Језгро супротних позиционирања и ставова (о. Тупањанин versus о. Суботић/Лукић) „академског“ и „исихастичког црквено-подвижничког“ теолога није искључивост само православне теолошке мисли. Сличне расправе имамо и у новохиндуизму, будизму, таоизму, суфистичком исламу и другим религијским традицијама. Расправе скоро увијек имају исти матрицу. На једној страни се позиционира једна група која оптужује другу да се изгубила у пуком текстуално-теоретичком формализму без стварне искуствене спознаје традиране идеје живога Бога и трансценденције. Насупрот томе, друга групација пребацује првој изгубљеност у наивном сентиментализму и баналитету емотивних доживљаја, који пак потребују неопходно утемељене у рационалном теолошком и метафизичком дискурсу. Становишта сам да се расправа сва три актера примарно одвијала на овој матрици. Овдје бих полемички искористио (дакле, никако злоупотријебио) став о. Ђого и тврдио да је очекивани резултат ове дискусије следећи: „неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник, члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему, игуман свих могућих манастира.“ Немам, заиста, у овој димензији сукоба мишљена, овдје ништа ново додати, осим да нагласим да се слажем са свим генералним ставовима о. Тупањанина. Дакле, могуће је да се унутар живе цркве нема друге алтернативе него обје стране једне медаље – искуствену спознају живећег Бога, те детаљно студирање традираних списа и објава – покушати некако уградити у један заједнички животни пројекат. Као што нагласих, нисам директно и непосредно смјештен у живој цркви, али оно што пак неугодно изненађује и зачуђује јесу покушаји о. Суботића и о. Лукића да другим хришћанским црквама и религијама ово право унутрашњег доживљаја живућег Бога оспоре. У тексту о. Суботића читамо да „међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.“ Покушати, рецимо, једном монаху доминиканског реда утканом у мистицизму Мајстора Екхартанегирати да он у себи живи живога Бога (што, изгледа, чине о. Суботић и о. Лукић) умногоме зачуђује, те се, по мени, коси са идејама изворне хришћанске мисли и поруке. Да се на једностраности и искључивостипозиције по питању једне, једине и праве истине може инсистирати није спорно. Пун нам је један, једини, заједнички свијет живота (Lebenswelt) таквих искључивости… Спомену бих само у овом контексту тренутно нам најјаче доноситеље једне и једине истине – муслимане салафисте. Даље, мишљења сам, такође, да позиција једне, условно речено, „православне искључивости“ о.Суботића и о. Лукића директно штети и мисијицркве, а и странствовању истеу модерном, секуларном уређењу заједничког нам свијета. Из мога угла посматрано, у коначници, немамо стварну алтернативу ономе што о. Тупањанин назива – „урбано хришћанство“, чији би примарни циљеви по њему (а ту му се и ја у потпуности придружујем) били садржајно сљедећи: „Волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност… борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом … као и много чега другог (су) такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац…“ Не заборавимо, како је то господин Јовановић поентирано нагласио, странствовање цркве није искључиво само њена судбина: „Наиме, многе философске школе, религије, па и субкултурни покрети странствују у свету.“ Једно апсолутно странствовање било које субкултуре и религиозне заједнице напросто нити је могуће, нити је пожељно. Модерна секуларна држава је давно уочила, нажалост, добрим дијелом кроз трагичне ратове, да је њен примарни задатак обезбједити толерантно и миротворно странствовање различитих субкултура и религиозних заједница једних поред других, тако да би оне могле унутар себе иманентно-смјештеноживјети свој „живи живот“, мање или више у складу са универзалним нормама и вриједностима. Поједини ставови о. Суботића и о. Лукића, мишљена сам, директно нарушавају ово тешко стечено демократско и цивилизацијско достигнуће. Полако приводећи крају овај коментар указао бих на још једну веома битну димензију дискусије, а која се тиче плуралитета хришћанског мишљења, како то, по мени, и о. Тупањанин исправно увиђа. Овдје бих тврдио да једној prima facie некоменсурабилности различитих религија и различитих праваца унутар једне те исте – такође и у том контексту читам текстове о. Суботића и о. Лукића насупрот о. Тупањанина – у основи лежи, како једна универзална рационална, природна теолошка мисао, тако и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности. Већ у самом тражењу одговора на примордијално онтолошко питање – „зашто пре постоји нешто, а не ништа?“ – изворна природњачко-рационална теологија уводи идеју монотеистичког бога, а све на фолији Парменидовог јединственог, нествореног, непролазног бића, као једног могућег (не и јединог) захвалног одговора на ово питање. Авраамовске религије објаве су, касније свака на свој начин, обликовале овај примордијални одговор, али и у великој мјери инсистирале на искључивости, посебности и јединоисправности „њиховог“ унутрашњег епистемолошког сазнања и сусрета са живимбогом – овдје смо већ на трагу тзв. модерне „секташке“ научнотеоретске позиције. Позиције по којој се мора правити разлика између оправдања и истине различитих, у овом случају, религиозних теорија. Научнотеоретски „секташки“ речено: за двије теорије можемо рећи да су једнако оправдане истим чулним свједочанством, но нема смисла рећи да су обје подједнако истините. С тиме у складу све три авраамовске религије тврде да не могу, у исто вријеме, све три бити истоснажно истините, већ то може бити само једна. Запитајмо се, ипак, да ли је то тако нужно и може ли се позитивно аргументовати (поред ове универзалне природњачко-рационалне теолошке позиције) и за постојање једног универзалног унутрашњег епистемолошког искуства бога и трансценденције, те и за плуралитет манифестација тог изворног искуства? Мишљења сам да може. Пођимо овдје од исихастичког искуства таворске свијетлости, те јаких унутрашњих емоција блаженства, испуњености, среће и спокоја који потом слиједе, и поставимо себи питање да ли су та унутрашња емотивна искуства и сензација свијетлости могућа искључиво у православљу? Одговорио бих – не, нису. Успоредимо овдје, као примјер за нашу сврху аргументације, то таворско искуство свијетла са искуством nimitta/kasina свијетлости. Искуства унутрашње свијетлости које се јавља у процесу јхане медитације теравада будистичке традиције (доста старије од хришћанства) и позабавимо ли се са сва четири јханичка теравадска медитативна искуства, запазићемо готово идентична, унутрашња стања духа која описују и исихасти Свети Серафим Саровски и Теофан Затворник– јака унутрашња, све прожимајућа свијетлост, топлота духа и тијела, блаженство, осјећај присуства трансценденталног духа, испуњеност, спокој итд. (Контроверза да ли је будизам религија или пак агностичка филозофија нас се овдје толико не тиче.) Интерсантно је да теравада то искуство нимитта свијетлости не прокламује само и искључиво за себе, него тражи њене историјске изворе и долази до риг-веде/гајатри химне (око 1300. година прије Христа) и ту проналази исто, универзално унутрашње искуство божанске и трансценденталне свијетлости – „Let us adore the supremacy of that divine sun, the god-head who illuminates all, who recreates all, from whom all proceed, to whom all must return.“ При чему, теравада ту „divine sun“ тумачи као искуство унутрашње свијетлости, које се појављује током концентрисаног рецитовања риг-ведских химни – слична унутрашња искуства живућег бога такође имамо и у хиндуистичкој бхакти традицији. И филозоф Ернст Тугендхат се у својој књизи „Egozentrizität und Mystik: Eine anthroplogische Studie“ детаљно и инспиративно бавио, овдје од мене постулираним, универзалним унутрашњим мистичним искуствима бога и трансценденције. Да закључимо. Овдје би се могло слободно тврдити да у темељу све три авраамовске религије онтолошки нужно лежи једна универзална рационална, природна теологија и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности. Но, не морамо нужно ићи тако далеко и у контексту наше расправе довољно је заступати једну слабију тези. Прво, да за сва та, у исто вријеме и индивидуално различита а и универзална мистична унутрашња искуства и метафизичко-онтолошко позиционирања по питању егзистенције бога и трансцендентности, важи да су она као таква, квајновским филозофским жаргоно речено, радикално субдетерминацијска. Субдетерминација тврди да је могуће да неколико различитих (емпиријских, религиозних или пак метафизичких) теорија буду једнако оправдане свим расположивим свједочанством, што значи да на основу свједочанства не можемо да одлучимо која је од тих теорија истинита. Друго, да је та радикална субдетерминација различитих религиозно-мистичних искуства чињеница из „ја“ перспективе феномен који јеи иманенто уграђен а и нужно конститутиван елемент модерне секуларне државе, и то гледишта једнакоправности свих могућих религиозних и метафизичких позиција и теорија – то би била суштина те слабије, тзв. „екуменистичке“ тезе, насупрот горе наведене јаке „секташко искључиве“ позиције о једној истини. Овом трвдњом, да је један од конститутивних елемената секуларне државе плуралитет унутрашњих доживљаја једног бога, те кратким указома на, из перспективе хришћанске религије а и секуларне државе, битан дијалог филозофа Јиргена Хабермаса и теолога Јозефа Рацингера (Папа Бенедикт XVI) из 2005. године („Dialektik der Säkularisierung: über Vernunft und Religion“), завршио бих овај коментар. Наиме, Хабермас рефлектирајући о, како он то назива, постсекуларном друштву поново уводи у дискусију тзв. „Böckenförde dilemma“ из 1964. године – укратко, Ернст Волфганг Бекенферд, судија њемачког Уставног суда, филозоф права и добар пријатељ Карла Шмита, тврдио је да је секуларна држава само празна, позитивна правна форма без икаквог вриједоносног и нормативног темеља. Хабермас реформулише ову дилему тезом да једна (пост)секуларна модерна њемачка држава, која се неминовно суочава са низом цивилизацијских изазова, попут манипулативне генетике, умјетне интелигенције, еколошке катастрофе, миграција, учешћа у војним сукоби итд, такорећи сама из себе не може одговорити на те изазове, те нужно потребује, као једног од најрелевантнијих фактора друштва, хришћанско нормативно утемељење да би одговорила на ове изазове, при томе он у виду има, не само протестантске и католичке заједнице, већ све релевантне хришћанске заједнице у Њемачкој. По мом суду, неупитно је да се за учешће било које од хришћанских заједница по питању наведених цивилизацијских изазова, потребује једна „рационална и ка свијету довољно отворена глава“, типа о. Тупањанина, да би се унутар делиберативних демократски процеса и процедура дошло до иоле квалитетних ријешења, која би у највећој мјери задовољиле нормативне и вриједоносне потребе свих унутар свијета живећих група и заједница. Осврт на недавну расправу о академској теологији TEOLOGIJA.NET Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о...