Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Поводом најновијих дешавања у Црној Гори, а у вези са најављеним усвајањем предлога Закона о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве овим путем упућује подршку архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу епархијâ: црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, милешевске и захумско-херцеговачке, да, ободрени силом Духа Светога и молитвеним заступништвом светих из рода нашега, наставе одбрану својих верских права у Црној Гори. Као што је већ речено у званичном саопштењу Светог Архијерејског Сабора, то и сада понављамо да смо против предлога Закона којим представници власти у Црној Гори желе да од митрополије и епархија Српске Православне Цркве насилно одузму цркве и манастире и њихову имовину и чијим одредбама би се укинуло неотуђиво право сваког појединца на слободу вероисповести и савести. Имајући у виду какве све могу бити последице усвајања једног таквог Закона, апелујемо на посланике у Скупштини Црне Горе да послушају глас јерархије и верних наше Свете Цркве, који је недвосмислено и јасно изражен на два црквено-народна сабора, и не гласају за овај предлог. У исто време, подржавамо иницијативу коју је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије упутио Законодавном одбору и Скупштини Црне Горе да предложени Закон буде повучен из процедуре, чиме би се створили услови да се припреми нови, који би био у складу са стандардима савремених демократских држава и прихватљив за Српску Православну Цркву. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике У суботу, 16. фебруара 2019. године, у Парохијском дому храма Светих апостола Петра и Павла у Аранђеловцу одржана је духовна трибина под називом Биоетика у вези са крајем живота – еутаназија и трансплантација органа из угла теологије и хришћанске етике. Уважени гости и предавачи су били протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић и протонамесник Драган Поповић. Духовно вече је започето молитвом, а потом се присутнима обратио и госте поздравио протојереј-ставрофор Зоран Алексић који је окупљене увео у тему разговора и упознао их са уваженим гостима кроз изношење неких сегмената из њихових биографија и плодоносних делатности. Присутнима се најпре обратио протојереј-ставрофор Зоран Крстић који је говорио о еутаназији кроз историју и данас, али и кроз призму савремене теологије и антропологије. О овој теми је говорио кроз примере из старе Грчке, Спарте и нацистичког периода немачке државе. Говорио је о пасивној и активној еутаназији, али и о хришћанским погледима на смрт и сам крај човековог живота. Као закључак свог излагања изнео је мишљење да ни рођење, а посебно смрт, нису одлуке нас као појединаца, већ да их морамо сагледати у заједници са нашим ближњима, а посебно у заједници са Богом који нам је тај живот подарио. Посебно је нагласио да се број одлука за еутаназију драстично смањује онда када се људима пружи љубав и брига за којом они и жуде и који се у великом броју случајева баш из проблема са депресијом и одлучују за еутаназију. Излагање је наставио протонамесник Драган Поповић који је говорио о посебно актуелној теми трансплантације органа. Изнео је ставове и за и против трансплантације, као и добре и лоше стране те одлуке. Као највећи проблем донирања органа навео је “предпостављену сагласност” која је од прошле године посебно актуелна тема у Србији и неразумевање појма “мождана смрт”. Свако ко жели да донира органе, по његовим речима, пре свега треба да буде посебно добро упознат са свим аспектима ове теме, па тек након тога може да се одлучи да ли је за или против. Свако од нас је слободан и може и мора то сам да одлучи, али мора бити добро информисан о свему. Изнео је ставове и мишљена помесних Цркава и навео да свако дело које је учињено из хришћанских побуда је добро дело. аудио запис трибине у Аранђеловцу - 16. фебруар 2019. године Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице

Посланица поглавара Руске Православне Цркве патријарху Вартоломеју у вези с антиканонским поступцима Цариградске патријаршије у Украјини У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ http://www.pravoslavie.ru/srpska/118366.htm?fbclid=IwAR262R2F8npmENv2QzgJH5eKc19pF-7ad84ebK7ewYm6kBX5JhbmN97YzoE

Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59. View full Странице

Поштовани, Пронашао сам на YouTube-u доста тропара са насловом Поуке.орг. Свидјело ми се појање па ме интересује можете ли ми рећи ко је појао тропаре? (Наводим један од тропара који су ми се свидјели...) Срдачан поздрав!

Оптерећени свакодневним позивима и питањима, писањима разних медија о одлуци архимандрита Никодима да откаже послушност и објави прекид помирења и општења са надлежним Епископом, као и због његовог одласка у другу помесну Цркву, у Русију, без благослова надлежног Епископа, обавештавамо јавност о следећем: Сагласно Уставу Српске Православне Цркве, Правилима и поступцима за црквене судове и Уредбама за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Епископ ваљевски је као председник Црквеног суда Епархије ваљевске, одмах по сазнању о овом поступку, архимандрита Никодима (Богосављевића), сабрата манастира Рибница и клирика Епархије ваљевске, ставио под забрану свештенодејства и предао га у надлежност Црквеном суду Епархије ваљевске. Саопштење издајемо са циљем да умиримо верни народ који са клиром и јесте Црква, и кога боли сваки покушај рушења и цепања Ње, јединог и истинитог Тела Христовог, једине узданице и сигурног пристаништа кроз векове и до краја времена. Из канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљвеска СПЦ View full Странице

Будући да су се у неким медијима појавиле информације о наводном финансирању Епархије Рашко-призренске од стране косовских привремених институција желели бисмо да из одговорности према нашим верницима наведемо следеће чињенице: Једина цифра која је приближна цифри од 650.000 евра која се помиње у медијима јесте износ који институције у Приштини дугују Епархији Рашко–призренској за две узурпиране зграде у центру Приштине које користе косовска Агенција за борбу против корупције и косовско Министарство рада. Посредовањем међународне заједнице, косовске власти су 2012. године пристале да плаћају кирију за та два објекта, да би престали после неколико месеци, и од тада се тај дуг скупљао. Након дуге и исцрпљујуће борбе, Српска Православна Црква се крајем 2017. године изборила за део дуговане суме од 287.000 евра (од које је приликом плаћања одузет порез), док се за остатак дуга и даље боримо. Од тог новца, Епархија Рашко-призренска финансира опстанак свештенства и одржавање објеката тамо где Срба више нема али су цркве обновљене, као што је случај са храмом Св. Николе у Приштини. Дакле, не постоје никакве дотације Епархији Рашко-призренској од стране власти у Приштини, већ се ради о кирији за узурпирану имовину. СПЦ је више пута покушала да интервенише да узурпатори напусте њене просторије, али за сада без успеха. Важно је такође напоменути, због разних дезинформација које су се злонамерно појављивале у јавности, и питање обнове објеката СПЦ на Косову и Метохији које су финансирале међународне организације. Средства из ових извора некада не иду директно Српској Православној Цркви, већ се исплаћују извођачу на основу тендера. Некада због услова конкурса средства формално пролазе кроз косовски буџет па се тако уплаћују извођачима. Више цркава је на такав начин обновљено од средстава које обезбеђују међународни донатори. Уз учешће и знање институција Владе Србије, Савет Европе је од 2005 године организовао на овај начин обнову једног броја цркава и манастира који су били уништени или оштећени у Мартовском погрому 2004. године. Епархија Рашко-призренска ни сада, као ни раније, нити тражи, нити очекује било какво финансирање од стране институција у Приштини, али задржава право да се правно бори за оно што јој припада. Ово се посебно односи на случајеве имовине која је била узуприрана од краја рата 1999. године. Дато у канцеларији правне службе Епархије Рашко-призренске 26. јула 2018. године у Грачаници Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Укратко: Сексуалност: - неки монаси сексуални чин представљају као нешто недостојно и грешно, а да монаси имају предност у спасењу - такви монаси само траже оправдање себи што су монаси, па можда нису ни требали бити монаси - тиме несвесно клевећу и самог Бога, изједначавајући Божију творевину са грехом - такво учење је јерес, а ти људи арогантни, и лицемери, јер како мисле да имају предност у спасењу ако су арогантни? - око осуде секса праве идеологију књига откривења: - сумњива, и никада се не чита на богослужењима. Било је дилема да ли да се уопште уврсти у Библију. А највише због неких нехришћанских, гностичких стихова, као на пример: "они који се упрљаше женама". Уврштена је јер се веровало да јесте дело св. Јована Богослова, али да је неки гностик унео измене. - протестанти се хватају за стих да ,,нико не сме променити ни једне речи", а сами имају опречне преводе митарства: - гностичка митологија и култ - људи који га нападају јер оспорава митарства су злонамерни, увредљиви, пакосни и осветољубиви - али они заправо не верују у митарства, јер кад би веровали да ће на митарствима бити осуђени за своју злонамерност, увредљивост и пакост, не би тако чинили. Овако, они сами суштински не верују у митарства - митарства су бескорисно учење

Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.

Помаже Бог! Будући да ми је ово први пост, који ћу, уз Божију помоћ ,,испоштовати'', имам пар питања, која су за мене јако битна: 1) Пре пар дана сам грешком појео залогај пецива у чијем спремању су била коришћена и јаја. Нажалост, постао сам свестан тога тек након што сам појео тај залогај, али сам истог момента оставио и наставио пост. Да ли могу да се причестим, или да само испостим до краја без причешћивања? 2) Опет је незнање у питању. Нисам знао да током поста постоје одређени дани када се пости на води, а кад на уљу, те сам постио само на уљу. Исто питање као и изнад - да ли могу да се причестим? 3) Уколико сам достојан Светог причешћа, колико дана пре истог треба почети пост на води? Схватам ја да је поента у покајању, борби са страстима, али опет, муче ме ове ствари, јер сам, ето, направио две грешке из незнања и несмотрености.

Помаже Бог драги оци и драга браћо и сестре, Неофин сам и као такав наилазим на многе нејасноће које ми стварају помутњу а и страхове. Иначе сам јако анксиозан па ми то додатно прави проблем. Психологија ме је можда највише привела к вери обзиром да сам схватио да је обожење нешто много више од индивидуације и дијаметрално супротно. Читајући Јеванђеље наиђох на овај стих "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан" Да ли је то Господ дао као препоруку да томе тежимо, да нам буде циљ то да га љубимо највише од свега или је то пак грех ако не љубимо Бога који морамо да исповедимо и због кога евентуално нећемо стећи спасење?