Претражи Живе Речи Утехе

ГРЕШКА БРОЈ 1: БРИГА О СПОЉАШЊЕМ УМЕСТО ЛИЧНОГ КОНТАКТА Многи мисле да бринути се о деци значи нахранити их и обући их, да деца имају квалитетне играчке, да им се организује квалитетно школовање итд. По правилу се на овом „итд.” и завршава све. Тиме ми заправо пропуштамо најважније. Не говорим да све ово није важно, важно је, међутим, то није оно што је главно. То није оно што нам омогућује да упознамо дете и да дете упозна нас. Важно је бити у контакту са дететом, делити са дететом нешто, важно је проводити време са дететом. Ово као да су очигледне ствари, међутим, човеку који је формиран од стране савремене егоистичне средине, ово је тешко. Много је лакше рећи „касније”, „то ћу урадити после”. И заиста, има јако много важних ствари. Међутим, не треба децу „одлагати” за касније. ГРЕШКА БРОЈ 2: ЛАГАЊЕ ДЕТЕТА Јако велики проблем је када дете нема поверење у родитеље. Оно често нема поверење јер се боји да га родитељи просто неће схватити. Не треба се смејати ономе што дете говори ако вам искрено говори нешто. По мом мишљењу, веома је важно никада не лагати своју децу. Ни за добро ни за лоше. Ако им обећате нешто добро, испуните то, а ако обећате да ћете их казнити, испуните то. Ако родитељи почну да лажу дете, онда не смеју да се надају да ће им дете веровати. Дечије поверење је нешто најважније о чему се треба бринути, најважније што треба неговати, то је једино што може да сачува и пронесе вашу међусобну љубав током целог вашег живота. ГРЕШКА БРОЈ 3: ФИКСИРАНОСТ НА ДОБАР УСПЕХ У ШКОЛИ Неки родитељи су веома упорни да дете обавезно има одличне оцене, да обавезно буде одличан ђак и понекад компликују живот детету оваквим захтевима. Једна је ствар ако је дете просто лењо да учи, наравно да је потребно натерати га. Друга ствар је ако дете просто не може да допре до нивоа одличног ђака, не треба га мучити тиме. У животу постоји место за све, и за оне који су врло добри (4) и за добре ђаке (3). Много изузетних људи, добрих људи је у школи учило за добар успех. Најважније је да се дете васпита морално, најважније је да се дете васпита као добар човек због кога вас неће бити стид. Ако васпитамо дете тако да му пружимо јако добро васпитање, а да је притом подлац, као родитељи смо претрпели пораз, јер ће оно своје образовање користити на зло. Чему то? Понављам, не говорим да школовање није потребно, оно је потребно, али хоћу да кажем да школовање није суштина наших обавеза према нашој деци. Не треба мучити дете ако објективно није у стању да „скочи” изнад својих могућности. Не треба терати децу да остваре оно што ми сами нисмо некада остварили. Не треба их приморавати да живе туђ живот. ГРЕШКА БРОЈ 4: КРАЈНОСТИ ПО ПИТАЊУ КАЖЊАВАЊА Често питају да ли треба или не треба казнити дете? Реч Божија (Свето Писмо) говори о томе да је потребно кажњавати децу. О томе се говори у књизи Прича Соломонових (13. глава, 24. стих). Говори се о томе и у другим књигама Светог Писма (Сирах 30, 1, 12). Разумно кажњавање је нешто што помаже детету да разуме овај свет, да разликује добро од лошег, да схвати последице својих поступака. Ако ми то не пружимо детету, значи да ће га касније живот кажњавати. Живот ће га кажњавати много суровије. Живот га неће штедети ако је одрастао у размаженог човека. Што се тиче самог кажњавања, нажалост, овде људи ретко поступају правилно. Неопходно је објаснити детету зашто је кажњено, зашто је његов поступак лош. И наравно, казна треба да буде сразмерна његовом пропусту. Ако дете није знало да је учинило нешто лоше, тај први пут не сме да се кажњава. Међутим, ако је дете знало и поновило то и други пут, у том случају наравно, потребно је да буде кажњено. А како казнити? Истући га, одузети му слаткише, лишити га још нечега, послати у ћошак итд. То родитељи одлучују сами, то зависи и од деце. Подразумева се да се не говори о неким батинама, мучењима, говори се о одређеној физичкој казни која сигнализира детету да то што је урадило представља озбиљну грешку. ГРЕШКА БРОЈ 5: ТОЛЕРИСАЊЕ ДРСКОСТИ И ЛЕЊОСТИ Оно што је у деци неопходно искорењивати, од чега им заиста треба помоћи да се избаве су две ствари: дрскост и лењост. Ако ове две ствари запустимо у нашој деци она неће одрасти у срећне људе који ће бити задовољни својим животом. Чак и ако је то природно јако талентовано дете, чак и ако поседује изузетне способности, ове две особине, дрскост и лењост, упропастиће му све његове способности и све плодове његових талената. ГРЕШКА БРОЈ 6: ТЕЛЕВИЗОР КАО ДАДИЉА По мом мишљењу, у кући где одраста дете не треба да постоји телевизор. Ја у принципу нисам против телевизије, ако се говори о већ одраслим људима, на пример, старијим или о људима који немају деце, ако нису зависници од телевизије, ако им не пропада по неколико сати на бесмислене емисије, ако имају власт над собом, ако могу сами да донесу одлуку које ће емисије да гледају, шта им је занимљиво, а шта не, шта им је корисно, а шта не. Међутим, у случају детета, ви не можете да контролишете све време шта оно гледа на телевизији. То значи да поверавате васпитање свог детета потпуно непознатим људима. Свакако нећете отићи на улицу и првом пролазнику рећи: „Слушај, иди и проведи време са мојом ћерком, испричај јој нешто о животу.” Међутим, када остављате укључен телевизор или га просто имате, а деца знају да се користе даљинским управљачем, ви учитељима своје деце чините људе које апсолутно не познајете. Уколико имате телевизор код куће, сада је то лако, са ДВД или другим апаратима, са УСБ картицом можете да изаберете дечије филмове за које знате да је у питању нешто што желите да покажете својој деци и покажите им, гледајте заједно. А то што ће дете гледати и пребацивати канале, гледати разноразне „ријалити” емисије, рекламе, неке филмове или на шта друго налети, од тога ће бити само штета и то озбиљна штета. ГРЕШКА БРОЈ 7: НЕ ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ, НЕ ИЗВИНИТИ СЕ Ако сте нешто скривили свом детету, замолите га за опроштај. Ако је дете видело да сте нешто скривили пред другим човеком, извините се том човеку у присуству вашег детета. Неки људи, имао сам прилике да наиђем на такве људе, су говорили: „Зашто од детета да тражим опроштај, то уопште није педагошки, да се понижавам пред њим. Нека мисли да је његов родитељ увек у праву.” Дете неће мислити да је његов родитељ увек у праву. Дете све види. Ако дете види само грех родитеља, али не види и његово покајање, оно расте са убеђењем да су родитељи лицемери. Најбоље је када дете не би видело ваше грехе, али пошто се у животу свашта дешава и ако сте згрешили пред дететом, ако се рецимо муж посвађао са женом пред дететом, немојте насамо, када дете заспи, разјашњавати своје односе и мирити се. Мирите се пред дететом. Нека види и нека се учи како да излази из таквих ситуација. Јер ако не буде видело на вашем примеру, неће се томе научити од вас. ГРЕШКА БРОЈ 8: ПОНИЖАВАЊЕ РОДИТЕЉА ПРЕД ДЕТЕТОМ Јако је важно да нико од родитеља себи не дозвољава да понижава другог родитеља пред дететом. То нипошто не сме да се дозволи. Врхунац неприличног односа је када један родитељ дозвољава себи, да пред дететом, вређа другог родитеља. За дете сте ви нешто најважније, најсветије. Ако ви једно друго понижавате пред дететом, онда разарате његову љубав према другом родитељу, разарате његово поверење у вас обоје. ГРЕШКА БРОЈ 9: РАЗЛИКА РОДИТЕЉА У МИШЉЕЊУ Не треба да постоји таква појава да један родитељ брани детету, а други му дозвољава. Један родитељ га кажњава, а други га жали. Као резултат тога, дете неће почети да вас воли више ако га ви жалите док га други кажњава, ако му дозвољавате када му други родитељ забрањује. Дете ће вас презирати обоје. Ви ћете разорити у односу на њега ваш заједнички ауторитет. Ако родитељи не наступају пред дететом као нешто што представља једну целину, онда је то – то, изгубили сте дете, дете је изгубило родитеље. ГРЕШКА БРОЈ 10: НЕПАЖЊА ПРЕМА УНУТРАШЊЕМ СВЕТУ ДЕТЕТА Јако је важно трудити се да се разуме шта се дешава у души детета. Јако је важно да се дете не боји да говори о својим проблемима. Јако је важно да цените ако вам дете говори о проблемима, не сме да се одмахује руком и говори: „Ма то је све ситница, бесмислица, немој да ме гњавиш.” Постоје деца код које је душа као на длану, све говоре, на њима се све види. Постоје и деца која су повучена у себе, којима је јако тешко да откривају себе чак и јако блиским људима које она јако воле. Понекад, да би нам се дете отворило потребно је да се прво ми отворимо детету. Ако говорите детету о неким тренуцима када вам је било тешко, када сте имали неке проблеме и поверавате му се, онда то подстиче и дете да и вама говори о ономе што га брине. Деца се, без обзира на мали узраст, често сусрећу са проблемима са којима се сусрећу и одрасли. И налазе се сама са тим проблемима. Она не знају како да их реше, покушавају да нешто ураде сама. Ако нам дете верује, ми знамо шта се са њим дешава. Дете се не боји да нам се отвори у оном што га брине и узнемирава чак и ако не можемо у свим случајевима да му помогнемо, јер нисмо свезнајући и свемогући. У сваком случају међу нама ће постојати љубав, дете ће знати да није само, да су родитељи уз њега. ГРЕШКА БРОЈ 11: ПОГЛЕД НА ДЕТЕ КРОЗ РОЗЕ НАОЧАРЕ Ако видимо неке недостатке код нашег детета, то може да буде јако болно, толико да никако не желимо то да признамо. Не треба игнорисати те недостатке. Често љубав заслепљује, такође и родитељска љубав. Ако видимо да наше дете има неки унутрашњи, морални проблем, ако чини неправилне поступке, ако поседује лоше црте карактера, не треба затварати очи на то. Треба радити на томе да му се помогне да се избави од тога. Ако будемо просто затварали очи и говорили: „Не, ми имамо најбоље дете, све је добро, одлично...”, тиме нећемо помоћи детету, већ само нанети огромну штету. ГРЕШКА БРОЈ 12: „СВЕ БИ ТРЕБАЛО ДА БУДЕ ЛАКО” Ако човек није спреман да се жртвује ради своје деце, онда он неће имати нормалне односе са својом децом, јер нема љубави према својој деци. Зато што љубав према деци није када нам се топе срца због осмеха и рупица на бради, или када се радујемо њиховим успесима, већ када смо спремни да жртвујемо себе ради њих. У оној мери у којој се жртвујемо за друге, у тој мери можемо да кажемо да их волимо. Неопходно је радити на себи да би се волела сопствена деца. То уопште није лако, јер треба непрестано савлађивати себе (свој егоизам). Као што је и уопште у љубави потребно да се човек савлађује. То је нормално и кроз то се пројављује наша љубав. Јако је важно да деца знају да их родитељи воле. Нека да Бог да сва наша деца буду свесна тога. https://www.facebook.com/StranicaPravoslavlje/?locale=pt_BR

„Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа”, поучава старац Порфирије Кавсокаливит. Књигу старца Порфирија под насловом Поуке о васпитавању деце, која је у издању издавачке установе Епархије бачке Беседа објављена 2015. године, у Јутарњем програму нашег Радија представио је ђакон Бранко Бандобрански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Васпитање деце данас је остављено самој деци. Породица и школа не помажу детету у томе: породица дете само храни и одева, школа само пуни знањем, породица пуни стомак детету а школа му пуни главу. Срце му не пуни нико осим сâмо дете и улица. Целокупно садашње васпитање омладине заснива се на мисли: човек живи једино од хлеба. Три отровне биљке успевају бујно на тој основи: себичност, прождрљивост и песимизам. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова него се губи васпитање и губе се прави људи. Човек школован а бескарактеран кудикамо је опаснији по себе и по друге неголи човек нешколован а бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Ништа није педагошки, него вољети и бити вољен.“ Св. Јован Златоусти. Почетак школске године води нас ка још једном суочавању са тешкоћама присутним у васпитању и образовању, или боље рећи са проблемима у постојећим васпитно-образовним системима који су присутни већ деценијама. За младе људе, који би у складу са жаром и отвореношћу ума ка новим сазнањима својственим својим годинама, требало да образовање доживљавају као простор свога ослобађања, , креативности и свеобухватног развоја, школа као мјесто гдје се они васпитавају и образују све чешће и све интензивније бива извор неспоразума, разлог личних фрустрација и узрок многобројних потешкоћа у свакодневним међуљудским односима. Мијењамо образовне системе, уводимо новине, реорганизујемо школство, а проблеми се притом не рјешавају већ се, напротив, често продубљују и интензивирају. И то је доказ да смо далеко од њихових правих узрока, које би очигледно требало потражити у самој дефиницији школе као васпитно-образовне установе, тј. у начину и мјери у којој она ово своје назначење испуњава. Ријеч васпитање (црквенослов. воспитаније) има свој коријен у старој словенској ријечи ‘питати’, што значи хранити. Па према томе, васпитање подразумијева храњење, одгајање, подизање цијелог човјека, његове личности и то не само у физичком, већ у једном свеобухватном психофизичком и духовном смислу. Образовање пак, на шта указује и сама етимологија ове ријечи, дубоко је повезано са изграђивањем образа Божијег у човјеку, јер знамо да је Бог човјека створио по Својој слици и прилици, тј. по образу и подобију Своме и то као доброг и савршеног, но не и завршеног. Дакле, образовање је процес који траје и одвија се уз сарадњу саме личности, и не завршава се са нашим изласком из школе, него траје цијели живот. Удаљивши се од суштине ових појмова којима би требало да је одређена, школа је – умјесто да помаже младом човјеку у преузимању одговорности пред историјом, пред ближњим, пред самим собом и пред сваким својим односом са другим – запала у дубоку егзистенцијалну кризу. И умјесто да га води ка остварењу пуне слободе личности и развијању свих њених креативних способности, окренула се тежњи да „производи“ стручњаке, одвајајући притом стручност од људскости и подвајајући човјека на људско биће и биће стручњака, углавном на штету овог првог. Човјек на свијет долази као дијете , као биће у које су заложени велики потенцијали. Међутим, човјек је биће кога је потребно водити и руководити, и ова одговорност је прије свих других на родитељима, који морају поставити добар темељ васпитања. Ово вођење и руковођење почива колико на ријечи толико и на дјелу, на примјеру који је за младо биће – које своје прве животне покрете и потезе остварује подражавањем – од незамјенљивог и неизбрисивог значења. Породица је, дакле, та која поставља основ, која ужиже љубав, усађује одговорност, формира у бићу дјетета једно језгро које постаје темељ његове стабилности; а школа и све друге друштвене институције требало би да су надградња, тј. усавршавање и рад на сазријевању засијаних плодова. Међутим, цјелокупно наше друштво је у једној кризи, која се дотиче свих његових институција: од оне најосновније, која је породица, до свих осталих које су само одрази и рефлексије стања у коме се савремена породица налази. А опет, криза савремене породице резултат је кризе личности, тј. кризе идентитета у којој се налази данашњи човјек. Удаљивши се од Бога, и помрачивши у себи образ и подобије Његово по коме смо створени, све мање смо бића заједнице, а све више и све немилосрдније јединке које коегзистирају, у најбољу руку, по принципу: не дирам те – не дирај ме. Људи, нарочито млади људи, суштински су гладни и жедни љубави, која је увијек језик заједнице. Нема ли заједнице – нема љубави. А живот без љубави је готово исто што и пакао. Прекидање једног животног периода поласком у школу свакако је тренутак кризе у развоју личности дјетета. Породичне односе који су проткани љубављу, разумијевањем, топлином, пожртвованошћу – дијете очекује и у новој заједници у коју улази. И ту неријетко долази до проблема, јер такви односи су страни савременом друштву, које са једне стране прокламује једнообразни, или боље без-образни систем, једнакост без јединства и утапање свих и свега у једну безличну масу која постаје циљ сама себи, а са друге настоји да техничким и технолошким прогресом надомјести тешку атрофију својих међуљудских односа. Полазак у школу и укључивање у једну општељудску породицу изван породичног дома, умјесто корака напријед ка животу у заједници, за дијете често бива корак уназад, а поједине осјетљиве младе људе може одвести у осјећај трагичне изолације, која разара саму суштину личности. Окружене мноштвом људи – на улици, на телевизији, у сопственој машти – ове недовршене личности бивају рањене неумољивом самоћом која у корак прати сукоб интереса и ривалство на коме почива савремени свијет. Те личности временом и саме постају самотњаци, који најбоље функционишу у виртуелним свјетовима компјутера или сопствене маште. Британски пјесник и теоретичар књижевности Томас Елиот у једној својој поеми изрекао је изванредну мисао о савременом свијету: „Знање је уништило мудрост, а информација ће уништити знање.“ Ова мисао има карактер опомене, јер указује на једну велику истину: информација, тај идол коме се клања савремено човјечанство, сама по себи нема никакву силу и вриједност ако није у служби знања, а знање, опет, које није у служби мудрости као круне, и само постаје слично смртоносном оружју у рукама незрелог човјека. Човјек јесте биће у чијој основи је стални динамизам, стално кретање напријед, и стицање знања само по себи није нешто што је лоше и непожељно. Међутим, потребно је свагда имати на уму да је знање само средство једног много узвишенијег циља. О томе да је образовање прије свега узрастање и усавршавање у духовној науци, тј. мудрости по Богу, свједоче многобројни примјери Светих који су благодаћу Божијом савладали природне, физичке тешкоће у стицању знања. Свети Сергије Радоњешки и Свети Јован Кронштатски, на примјер, имали су великих тешкоћа са читањем и учењем, но Дух Божији који је након усрдних молитава и великог смирења починуо на њима, учинио их је мудрацима који не само да су благодаћу Божијом савладали сопствене потешкоће, него су сами постали просвјетитељи и исцјелитељи туђих слабости и немоћи. Није добар ђак обавезно и добар човјек, нити је лош ђак самим тим лош човјек. Људски дух, дакле, напредује и усавршава се потпомаган Духом Божијим Који га „уводи у сваку истину.“ Једино знање и једина мудрост који дају праве људе – а није ли то циљ сваког васпитања – јесу оно знање и она мудрост који почињу, по ријечима великог пророка и цара Давида – страхом Божијим а завршавају се љубављу која сваки страх избацује напоље. Но, потребно је водити дијете и младог човјека, упућивати, усмјеравати на том путу сазријевања и обликовања. Зато је васпитање, тј. образовање, прије свега истрајно и одговорно руковођење, и то колико ријечју толико и примјером. Оно није индустријски ток који доноси готове производе, већ подвиг љубави која Духом Светим доноси плодове. А плодови Духа су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање …Запитајмо се доносе ли нам такве плодове савремени образовни системи? Будемо ли искрени, признаћемо да ти плодови успијевају једино тамо гдје се предаје и преноси она наука коју пружају учитељи, наставници и професори пуни љубави и добре воље. Једном ријечју, требамо учитеље који ће највише личити на добре родитеље. Извор: Владика Григорије.инфо

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Преподобне мајке Ангелине Српске, у понедјељак 12. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је свештенство никшићког намјесништва, а свету службу Божју појањем је пратио хор Преподобне мајке Ангелине, који је, на овај свети дан, посвећен Преподобној мајци Ангелини, прославио своју славу. Ријечима архипастирског бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је подсјетио да је Света мајка Ангелина, са својим мужем деспотом Јованом Слијепим Бранковићем и синовима Владиком Максимом и деспотом Стефаном, живјела у тешким временима када се гасио дио по дио старог српског царства. „Али је остала свијест шта су Немањићи завештали српском роду, завештали су да народ буде вјеран својој Цркви, вјеран Богу живом, да у славу Божју чува своје светиње, да подиже нове и украшава старе и нове светиње, да посвједочи своју вјеру у овом животу добрим дјелима“, навео је Владика. Једна од тих великих мајки је племенита и достојанствена деспотица српска Преподобна Ангелина. „Велика је по томе што је васпитала своје синове, обојица су светитељи. Велика је по томе што је са својим мужем и синовима подигла дивне задужбине. Велика је по томе што је, по примјеру Свете Ане, жене Светог Симеона Мироточивог, примила монашки чин пред крај свог живота да своје последње дане проведе у молитви, посту и да Богу угоди“. „Велика је по својој љубави, а љубав коју је имала према својој дјеци и породици развила је у љубав према Цркви, према свом роду. Она је, по свој прилици, била албанског поријекла, али је била православна, а тада није било много важно ком народу припадаш, важно је да ли си православан и она је постала српском мајком. Велика личност, украсила је дивне светиње, које и до данас поју у славу Божју и блистају у слави Божјој“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Он је честитао славу хору Свете мајке Ангелине, који под диригентском палицом проф. Ане Бојић, украшава света богослужења, у Саборном храму у Никшићу и многим другим крајевима и храмовима Епархије. „Гдје год дође, наш хор Свете мајке Ангелине доноси радост. Основан је као дјечји хор, али су дјеца брзо израсла, међутим, наша диригенткиња Ана се труди да на вријеме обезбиједи подмладак, па у овом хору има дјеце, која још нијесу кренула у школу, или тек што су кренула и уче црквено појање. Ми старији, знамо колика је предност у васпитању дјеце када се од малена укључују у свету службу Божју, да осјете светињу, да оплемене слух, слушају лијепе, умилне, молитвене тонове, а не ону агресивну музику која се данас више форсира и код дјеце и омладине појачава дивљаштво. Тамо гдје нема праве музике потребна су појачала да се бомбардује слух човјеков, а слух је толико племенита ствар“, указао је Његово Преосвештенство. Владика је захвалио диригенткињи овог благословеног хора и свим члановима уз жељу да их Бог благослови, да расту, развијају своје таленте, пјевају у славу Божју, радују се Богу, слави Божјој и животу на многа љета. Потом је освештан славски колач и жито, који је Преосвећени Епископ Јоаникије преломио са г.-ђом Аном Бојић, члановима хора и бројним сабраним вјерним народом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Важно је причати језиком осећања Празник Ваведења Пресвете Богородице увек је прилика да се нарочито прозбори о васпитању деце, будући да су нам Свети Јоаким и Ана, увођењм своје трогодишњ кћери Марије у јерусалимски храм и њеним предавањем на службу Богу, оставили пример како би требало у хришћанском духу васпитавати децу и од њих стварати добре људи. Ове године обележавање Ваведења Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог заокружила је трибином у циклусу „Православље и млади“, на којој је дечји психијатар, родом Ваљевка, др Биљана Пиргић одржала сјајно предавање под називом „Можемо ли разумети нашу децу, ако не разумемо себе?“ Упркос кишном времену, конференцијска сала Вишег јавног тужилаштва била је испуњена скоро до последњег места, што говори о значају ове теме у данашњем тренутку у коме су породични односи умногоме нарушени.