Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрслог'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У недељу праштања, после вечерње службе и опроштајног обреда, читајући молитве пред Велики пост, свештенство и верници моле једни друге за опроштај. Истовремено, хорски се певају великопосне песме, али се између њих убацују и васкршња дела. Зашто? Да подсетимо људе пре овог дугог и тешког периода поста на Свету Педесетницу за шта постимо. После тог погреба са Христом следи радост васкрсења са Њим. И то, како је писао Борис Пастернак: смрт се може победити силом Васкрсења! А пред Велики пост, на основу црквеног Предања и светоотачких списа, хтео бих да се мало утешим слаткoм, попут мајског меда, успоменом на Васкрс и на онога коме се Господ први јавио после Свога Васкрсења. Tо је, наравно, била Пресвета Богородица. Да је то заиста тако, забележено је у једној од васкршњих химни: Анђео је благодатно ускликнуо: Пречиста Дјево, радуј се! И опет кажем, радуј се! Син Твој васкрсе три дана из гроба и васкрсе мртве, људи, радујте се! Сијај, заблистај, Нови Јерусалиме, јер је на теби слава Господња. Радуј се сада и радуј се на Сиону, а Ти, Пречиста, радуј се, Богородице, васкрсавању Рождества Твога. То јест, после Васкрсења Христовог, свети Анђео се посебно јавио Пресветој Богородици и објавио Пречистој да је Њен божански Син васкрсао из мртвих. О чињеници да се Васкрсли Господ јавио пред Својом Мајком има много помињања како у Светом Предању, тако и у списима Светих Отаца. На пример, ово је врло јасно и веома експресивно речено у 18. беседи светог Григорија Паламе: „Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње).“ Што се тиче чињенице да је Богородица ухватила ноге Спаситеља, то се очигледно односи на последњу, 28. главу Јеванђеља по Матеју. Наиме, њени стихови: „А пошто мину субота, на освитку првог дана недјеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб.“ (Матеј 28:1). И већ јављање Васкрслог Христа: „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети“ (Матеј 28:9, 10). Овде постоји тако суптилна теолошка поента, на коју у свом есеју „Јављање Васкрслог Господа Богородици“ скреће пажњу чувени литургичар Кипријан (Керн): „Уопште, он (Св. Григорије Палама) жели да нађе излаз у својеврсном објашњењу које има свој рецепт и у литератури и у литургијском искуству васкрсења, наиме, да се Христос најпре јавио не Марији Магдалени, него Својој Пречистој Мајци. Односно, ово се односи на први стих 28. поглавља Јеванђеља по Матеју. Свети Григорије подразумева да је друга Марија Пресвета Богородица. А долазак на гроб обе Марије - Пресвете Богородице и Свете Марије Магдалине - десио се у различито време. Јеванђелист је њихове доласке сажео у својој светој приповести. Дјеву Марију, како пише свети Григорије, јеванђелист не персонификује „због неспремности да приведе Мајку у сведочанство, да не би дао повод за сумњу неверним (у Васкрсење Господње)“. И, наравно, логично је, како пише свети Григорије, „што приличи и што је поштено“, Васкрсли Божански Син се прво јавио Мајци Своје да би је утешио и истовремено истакао Њено најважније место међу људима у спасењу рода људског . Ово је и утеха и прослављање Пресвете Богородице. О јављању Васкрслог Христа Дјеви Марији пишу и други свети оци. На пример, свети Јефрем Сирин: „Као што се ни први знак (тј. чудо у Кани) није десио без Ње, тако ни првина гроба (тј. Христов излазак из гроба) није остала без Ње." О томе, благодаћу Духа Светога, спајајући старозаветну и новозаветну историју, говори свети Јован Златоуст: „... зато је хтео да обрадује жене, јер овај пол беше у тузи и прима ову прву радост. .” Кроз Еву је туговао и у грех пао род људски, а преко Пресвете Богородице и жена Мироносица, обрадова се и утеши вешћу о Васкрсењу Христовом род људски. Архимандрит Кипријан (Керн) даје у свом поменутом делу занимљиву анализу дела светог Георгија Никомидијског: „Ђорђе Никомедијски († 860.) заузима сасвим посебно место у низу патристичких тумачења последњих поглавља св. четири јеванђеља. Поседује два разговора - 8. „О Пресветој Марији која стоји пред крстом“ и 9. „О Пресветој Марији која стоји на гробу“. У овим беседама се враћа на мисао св. Јефрема Сирина да се Спаситељ прво јавио својој Мајци, а не Марији Магдалини. Она која је несвесно родила Христа и удостојила се анђелског поздрава, требало је да прва прими васељенску радост. Она сама је непомично присутна код ковчега и стрпљиво чека. За време земљотреса, силаска анђела, откотрљања камена, приликом падања стражара, њиховог буђења и бекства у град, Она је била присутна сама, стрпљиво будна, а кад су остале Мироносице виделе, камен се већ откотрљао и анђео је седео на њему, и оне нису знале како се све то догодило. Само је Богородица видела земљотрес, „који је од памтивека будио мртве и успавао будну стражу“. Оној, којој је поверена тајна икономије, указано је само чудо васкрсења. Не апостолима и не мироносицама, већ Њој, која је превазилазила анђелско и духовно. Она је била директно обасјана светлошћу васкрсења, а Мироносице кроз анђела“. Одавде долази занимљив закључак да је светоотачка литература из Светог предања сачувала предање да је Пресвета Богородица, након што је тело Христово положено у гроб, пећина запечаћена каменом, и постављен стражар, била неодвојиво ту. И зато је она видела оне прве догађаје који су пратили Васкрсење Христово: светлост, земљотрес, појаву анђела, откотрљање камена и бекство страже. Васкрсли Господ се јавио прво управо Њој – Оној Која је, више од свих људи, служила највећем узроку оваплоћења. Нека нас Свемилостиви Господ, молитвама Пресвете Богородице, проведе кроз Велики пост и омогући да у радости и чистоти дочекамо Светло Васкрсење Христово! Пресвета Богородице, спаси нас! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru
  2. 18. Беседа Изговорена у Недељу Мироносица; у њој се говори и о томе да је Богородица прва видела Господа васкрслог из мртвих 1. Васкрсење Господње представља обнову људске природе, оживљавање, пресаздање и враћање у бесмртни живот првог Адама, који је кроз грех био усмрћен, и смрћу враћен у земљу од које је био створен. У почетку, када је створен и призван у живот, он није видео никога од људи, јер у том часу осим њега није био створен нити призван у живот ниједан човек. Након што је преко даха Божијег примио дах живота, прво што је угледао била је жена, јер је Ева била прво људско биће после њега. Тако и други Адам, Који је Господ, уставши из мртвих није видео никога од људи, јер од Њему блиских нико није био присутан, а војници који су чували гроб обамрли су од страха; након што је устао, Он је од других људи прво угледао Жену, како смо чули када је данас Марко благовестио: А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Мтдалини (Мк. 16; 9). 2. На основу реченог чини се да Еванђелист јасно указује и на час у који је Господ васкрсао – тј. на рано јутро – и на то да се у сам час Васкрсења најпре јавио Марији Магдалини. Он то, међутим, не каже, како ће мало даље постати јасно онима који буду брижљивије расуђивали. Непосредно пре тога и он, сагласно са другим еванђелистима, каже да је та Марија долазила и раније са осталим Мироносицама на (Христов) гроб и будући да је видела да је пуст, отишла. Одатле је јасно да је Господ васкрсао знатно пре јутра, када је она видела Његов гроб. Одређујући то време (када су Мироносице дошле на гроб, он није рекао просто рано (тј. „изјутра“), као горе, него врло рано (Мк. 16; 2). Сходно томе, он овде не указује на излазак сунца, него на магловиту светлост која му претходи на хоризонту. Означавајући ово, и Јован каже да је Марија Магдалина дошла рано, још по мраку, и да је видела како је камен са гроба одваљен (Јн. 20; 1). 3. Она тада, како каже Јован, није сама ушла у гроб, него је отишла од гроба а да није видела Господа. Отрчала је и дошла код Петра и Јована, али их није обавестила о Васкрсењу Господњем, него о томе да је Он узет из гроба. Она, дакле, још увек није знала за Васкрсење. Господу једноставно није било угодно да се јави у први час, него по истеку првог часа дана (када се већ сасвим разданило). Постоји, међутим, нешто што су еванђелисти замагљено објавили, а што ћу ја сада да откријем вашој љубави. Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње). Сада се, међутим, по благодати Васкрслога, обраћамо вернима, и пошто нам празник налаже да за предмет расуђивања узмемо Мироносице, ми ћемо – држећи се речи Онога Који је казао да неће бити ничег тајног што неће постати јавно – показати и ово (тј. да је Богородица прва видела Васкрслог Христа). 4. Мироносице су, дакле, биле оне жене које су пратиле Господа заједно са Његовом Мајком. Оне су биле присутне и у време спасоносних Страдања Спаситељевих и побринуле се да миром помажу и припреме тело Господње за погреб. Када су Јосиф и Никодим од Пилата измолили и узели Владикино тело, када су Га скинули са крста и обавили плаштаницама натопљеним миомирисима, када су Га положили у камени гроб а на врата гроба ставили велики камен, ту су, према еванђелисти Марку, биле присутне и посматрале су све то Марија Магдалина и друга Марија, седећи преко пута гроба. Изразом: и друга Марија он је означио Богородицу. Она се такође назива и Мајком Јакова и Јосије, који су били синови Јосифа Заручника. Осим њих, како саопштава Лука, присутне су биле и друге жене које су посматрале погреб Господњи: А иђаху у пратњи и жене, које бејаху дошле са Исусом из Галилеје, и видеше гроб и како би положено тело Његово… А шо бејаху Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале с њима (Лк. 23; 55; 24; 10). 5. Па се вратише – вели – и припремише мирисе и миро (Лк. 23; 56); јер још нису могле јасно да разумеју да је Он истински миомирис живота за оне који Му са вером приступају, као и мирис смрти за оне који упорно остају у неверовању, и да мирис Његове одеће, тј. Његовог тела, превазилази све миомирисе, те да је име Његово – Миро Изливено, којим је целу васељену испунио божанским миомирисом. Оне су, међутим, миро и миомирисе припремиле како због указивања поштовања Погребеном, тако и због ублажавања задаха распадања тела, мислећи да ће га сачувати помазивањем. 6. Оне су, дакле, припремиле миро и миомирисе. Суботу су, према (старозаветној) заповести, провеле одмарајући се, јер још није дошла истинска Субота, и оне још нису познале ту преблагословену Суботу – превођење наше природе из адских бездана на светлу и божанствену небеску висину. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, и донесоше мирисе што приправише (Лк. 24; 1). Матеј пак каже: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, две жене дођоше на гроб (Мт. 28; 1). Јован пак каже да је, док још беше мрак, дошла сама Марија Магдалина. Марко каже да су врло рано у први дан недеље дошле три жене (Мк. 16; 2), док то да је Пасха била у први дан после суботе тврде сви еванђелисти. Што се времена тиче, они говоре о свитању првог дана недеље, врло рано, док још беше мрак, онда када се светлост још меша са тамом, тј. када се на хоризонту појављује зора која најављује дан. Ако би неко хтео тачније да одреди време, боја неба почиње да се мења око деветог часа ноћи, када до наступања дана остају цела три часа. 7. Види се, међутим, да код еванђелиста постоји неслагање не толико о времену доласка Жена Мироносица на гроб, колико о броју жена. Као што сам рекао, Мироносица је било много, оне на гроб нису долазиле све одједном, него у два, три наврата, у групама у којима нису била исте особе. Све су долазиле у сам освит зоре, али не све у исто време. Једино је Магдалина дошла поново и дуже остала (код гроба Христовог). Неки Еванђелисти, заобилазећи друге жене које су дошле, помињу само њу. Међутим, како ја закључујем, сабирајући из излагања свих Еванђелиста а што сам и раније рекао, пре свих је на гроб Сина и Бога дошла, заједно са Маријом Магдалином, Богородица. Овако нас учи нарочито еванђелиста Матеј: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер ангео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одело његово бело као снег и у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви (Мт. 28; 1-4). 8. Све остале жене дошле су, дакле, након што се земља затресла и стражари разбежали и нашле да је гроб отворен а камен одваљен. Међутим, Мати Дјева је дошла у часу када се збио земљотрес и када се камен одвалио, (у часу) када су се присутни стражари, пошто су се повратили од страха, дали у бекство. Богородица се, међутим, није уплашила, Она се обрадовала када је видела шта се догодило. Мислим да је прво ради Ње Животоносац отворио онај гроб. Све оно што је горе на небесима и доле на земљи најпре нам је преко Ње открио. Он је ради Ње послао ангела да заблиста као муња, како би Она, док је још био мрак, благодарећи обилној светлости ангела, видела не само празан гроб него и сложене плаштанице које су сведочиле о Васкрсењу Погребенога. 9. Исти онај ангео Гаврило био је (и сада) благовесник (Васкрсења). Онај који јој је у почетку рекао: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,30), и сада, видевши да је дошла на гроб, поново хита и спушта се да Приснодјеви објави исто, да јој благовести Васкрсење из мртвИх Онога Који се од Ње бесемено родио, да одвали камен и покаже пуст гроб и погребне покрове, те да тако сведочанство учини веродостојним. Анђео, каже, одговарајући рече женама: Не бојте се ви, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ (Мт. 28,5-6; Мк. 16,6). „Иако видите да су стражари престрашени – каже ангео – ви се не бојте, јер знам да тражите Исуса распетога. Он је устао, није овде. Врата, преворнице и печати ада, смрти и гроба нису могли да Га зауставе, будући да је Он Господ нас бесмртних и небеских ангела, и само Он је Господ свега. Погледајте место на коме је лежао Господ. „Пожурите“, каже, „ученицима Његовим, па им јавите да је васкрсао из мртвих“. 10. Изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим (Мт. 28; 8). Чини ми се такође да су Марија Магдалина и остале жене које су дошле у тај час још осећале страх, пошто нису схватиле значење ангелових речи, нити су биле у стању да у потпуности прихвате светлост како би јасно виделе и разумеле јасно, док је Богородица осетила велику радост, пошто је схватила оно што јој је ангео саопштио и сва је постала као светлост, будући сасвим очишћена и божански облагодаћена, у свему тврдо познавши истину и поверовавши архангелу, јер га је још од пре много година по делима његовим сматрала достојним највећег поверења. Како би могло да се догоди да богомудра Дјева, Која је присуствовала тим догађајима, не схвати шта се то догодило? Она је видела земљотрес и оног великог ангела како у виду муње силази са небеса, видела је обамрлост стражара, померање камена, празан гроб и велико чудо смирном и алојом слепљених и неподераних плаштаница у којима није било тела, и уз то и радостан изглед и благовест ангела. Изашавши после те благовести, Марија Магдалина као да није чула ангела, који можда и није говорио ради ње, те је опазила само то да је гроб пуст, док плаштанице уопште није приметила и потрчала је Симону Петру и другом ученику, како каже Јован. 11. Придруживши се осталим женама, Мајка Божија, Дјева, за то време поново полази на то место са кога је стигла, и тада – како вели Матеј – срете их Исус шворећи: Радујте се! (Мт. 28; 9). Видите ли да је Мати Божија пре Марије Магдалине видела Онога Који је ради нашег спасења телом страдао, био погребен и васкрсао? А оне, каже, приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се (Мт. 28; 9). Као што је само Богородица схватила значење онога што је објављено када је заједно са Маријом Магдалином чула ангелску благовест о Васкрсењу, тако је и сада, када је заједно са другим женама срела Сина и Бога, прва међу њима видела и препознала Васкрслога и, приступивши, ухватила се за ноге Његове, постајући тако апостол за апостоле. Од Јована сазнајемо да Марија Магдалина није била с Мајком Божијом у тренутку када ју је на повратку са гроба сусрео, јавио јој се и обратио Господ: Онда отрча (Марија Магдалина) и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус, и рече им: Узеше Господа из гроба, и не знамо где Га положише (Јн. 20; 2). Како би она могла рећи да су Господа „узели и негде положили, али не знамо где“, да Га је видела, дотакла рукама и чула (Његов глас)? Чак и након што су Петар и Јован дотрчали до гроба, угледали плаштанице и ушли, кажу да је Марија (Магдалина) плачући стајала напољу, покрај гроба. 12. Видите ли да она не само да није видела Господа, него да није чак ни чула (за Васкрсење)? И када јој се ангео јавио и упитао је: Жено, зашто плачеш?, она је опет одговорила тако, као да је Христос мртав. Па и када се окренула и угледала Христа, опет није схватила шта се догађа, него је на Његово питање: Зашто плачеш? одговорила као и претходно, све док је Он није позвао по имену и уверио је у то да је жив. Тада је и она приступила, тражећи да загрли Његове ноге, на шта јој је Он рекао: Не дотичи Ме се. Одатле можемо да разазнамо да је Он, онда када се прво јавио Мајци и женама које су биле са Њом, само Мајци допустио да загрли Његове ноге, иако Матеј то каже и за остале жене, не желећи, због разлога на који смо напред указали, да Мајку отворено истиче код таквих ствари. 13. Након што је Приснодјева Марија прва дошла на гроб и прва примила благовест о васкрсењу, за њом су дошли и многи други. Они су видели одваљен камен и чули ангеле, да би се на повратку, после ових речи и виђења, раздвојили. Једни, како каже Марко, побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху (Мк. 16; 8). Други су следили Мајку Господњу, видели Владику и чули Његове речи. Магдалина је пошла Петру и Јовану, и за њима је поново дошла на гроб – сама. Када су они отишли била је удостојена да сама види Господа, и поново је била послана Апостолима. Дошла је к њима, објављујући свима, како каже Јован, да је видела Господа и да јој ово рече (Јн. 20; 18). Марко говори о томе да је ово виђење било рано ујутро, тј. на самом почетку дана, пошто је наступила зора. Он, међутим, не тврди да се Васкрсење Господње збило тада, и да је то било прво Његово јављање. 14. Ми смо истражили дела Мироносица и имамо горе доказану сагласност четири Еванђеља о њима. Ученици, који су на сам дан Васкрсења чули од Мироносица и Петра, од Луке и Клеопе, да је Господ жив и да су Га видели, нису поверовали, због чега их је Он укорио када им се касније, кад су били сви на окупу, јавио. Пошто им се много пута јавио показујући да је жив, они не само да су поверовали, него су то посвуда и проповедали: По свој земљи изиђе глас њихов и до крајева васељене речи њихове (Пс. 18; 5); а они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знамењима која су се потом показивала (Мк. 16; 20), јер су знамења била неопходна све док реч није била објављена по целој земљи. Ако су знамења и чудеса потребна за показивање и утврђивање Истине која се проповеда, онда су, с друге стране, не чудеса него знамења потребна и онима који примају реч, да покажу јесу ли тврдо поверовали. Каква су то знамења? Она, која проистичу из дела, јер се каже: Покажи ми веру из дела твојих (Јак. 2; 18) и: Ко је међу вама мудар и разуман, нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 3; 13). Ко ће за побожног сматрати човека који има божанствен, велик и узвишен, да тако кажемо, небески ум, ако истрајава у порочним делима и прикован је за земљу и земаљске ствари? 15. Никакве користи нема од тога, браћо, ако неко каже да има божанску веру, а при томе нема дела која таквој вери одговарају. Какву су корист лудим девојкама донеле светиљке у којима није било уља, тј. дела љубави и састрадања? Шта је оном богаташу, који није имао самилости према Лазару па се зато мучио у неугасивом огњу, донело обраћање оцу Аврааму? Шта је ономе вредела спремност на повиновање позиву на свадбу, када није био одевен у рухо добрих дела које приличи божанском браку и брачној ложници? Био је позван и дошао је, имао је савршену веру, сео је онамо са тим светим гостима, али је био осуђен и постиђен, јер је био одевен у порочно понашање и дела, и, пошто су му немилосрдно свезали руке и ноге, био је бачен у огањ паклени, тамо где је плач и шкргут зуба, 16. који нека не искуси нико од оних које је Христос позвао, него, вером показавши у свему доличан живот, нека се удостојимо да уђемо у брачну ложницу чисте радости, вечно пребивајући са светима – тамо, где је обитавалиште свих који се радују. Амин.
  3. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Повезан садржај: Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део) По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа. У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима. У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу. Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља. Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота. У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године. Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају. Аутор емисије је катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  6. Храм на Новом насељу у Новом Саду прославио је у среду, 6/19. маја 2021. године, престони празник – Пренос моштију Светога Саве. Бденијем уочи празника началствовао је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, а саслуживали су свештеници и ђакони наше Епархије. У име присутних, прота Ђорђе је честитао храмовну славу, а протонамесник Бранислав Ђурагић, сабрат храма, захвалио је свима на указаној љубави и учешћу у прослави престоног празника Светосавског храма. На дан празника Преноса моштију Светога Саве свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештенства и ђаконства. Свечану беседу поводом славе Светосавског храма произнео је Преосвећени владика Исихије, који је навео да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, као и да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. „У ове дане када славимо Васкрсење Христово, и данас када славимо Пренос моштију Његовог возљубљеног светитеља и нашег учитеља и просветитеља, великог архиепископа Саву, обратимо се његовим светим молитвама и усрдно му подражавајмо, трудећи се да његов подвиг наставимо и усавршавамо да бисмо, заједно са светитељем Савом, прославили Име Господа нашег Исуса Христа”, навео је владика Исихије. Протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, благосиљао је славске дарове, колач и кољиво, а после отпуста, протопрезвитер Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма на Новом насељу, заблагодарио је свима који су дошли да увеличају празновање славе храма Преноса моштију Светога Саве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  8. У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3) У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима. Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. Приредио: Катихета Бранислав Илић Фото: Срећко Радовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христос заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђена и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе. Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове. Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част. Христос Воскресе! Ваистину воскресе! Свети Јустин Ћелијски, Беседа на Томину недељу 1965 .г Извор: Епархија жичка
  10. У среду 01. априла 2020. године отишао је ненаметљиво и тихо у загрљај Господу Епископ ваљевски Милутин, очинског срца и голубије душе, како је за њега рекао духовни син Владика аустралијско-новозеландски Силуан. Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића) Због ванредног стања проузрокованог пандемијом вируса корона у Србији и уз ригорозне мере предострожности, сахрана Епископа Милутина уприличена је уз минималан број архијереја и саслужитеља Цркве Христове. Многи су желели да га испрате у загрљај Божји, али су остали ускраћени за то. Посебну жал што није могао од свог „оца“ да се поздрави исказао је Епископ аустралијско-новозеландски Силуан који је написао погребно слово , а које је прочитао на опелу протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Литургију Пређеосвећених дарова је служио викар Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Епископ Стефан, који је, изјављујући саучешће свештенству и верном народу Епархије ваљевске у име српског Патријарха и Светог Архијерејског Синода СПЦ, рекао да живот Владике Милутина подсећа на живот првих Божјих угодника, те да је почивши Владика препородио Епархију ваљевску. „Епископ Милутин одлази Богу на истину где га чекају хорови Небеске Србије“, подвукао је Епископ Стефан. Монашко опело је након Литургије служио Епископ мохачки Исихије, викар Епископа бачког Иринеја. Опраштајући се од свог духовног оца, Владика Силуан је рекао да је Епископ Милутин „као семе које треба да се преда земљи да би се пројавило Васкрсење“, али и да многи након његовог уснућа постају свесни да су живели са човеком Божјим, тајном која сада јасније проговара. „Владика нам је био велики ослонац, Сунце које нас укрепљује. Живео је скромно, једноставно, умножавао је милосрђе. Прави српски домаћин који је волео целокупну Божју творевину“, делић је погребног слова Владике Силуана. Владика Милутин је дубоко замишљен над тајном смрти. Потресно је доживљавао искушења. Био је обдарен даром градитељства. Његове беседе су утеха за многе. „Имао је тежак и трновит пут и претрпео је више удараца и рана“, закључио је своје потресно слово Епископ Силуан који моли за опроштај што није у могућности да испрати свог вољеног Владику. Погребно слово чита протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина. „Били сте Епископ који је волео празнике и прославе, али нисте нам дали да славимо Вас, Ваше јубилеје, Вама важне датуме. Зато нам опростите Владико што сад говоримо о Вама“, део је погребног слова свештенства Епархије ваљевске које је прочитао ђакон Стеван Сировљевић, секретар Епархије ваљевске. Први Епископ обновљене Епархије ваљевске био је достојан наследник двојице духовних горостоса – Светог Николаја Српског и Аве Јустина. „Вредност учења Владике Милутина јесте у његовом живљењу у Цркви Христовој“, истакли су свештеници Епархије ваљевске. Вечан спомен драги и љубљени Владико Милутине! Извор: Епархија ваљевска
  11. Будући да ме удостојио Господ тога великог дара као ђака овог часног училишта да боравим поред моштију Светог оца нашег Арсенија желео бих вечерас да са вама поделим неколико својих скромних размишљања. Истакао бих данас можда више него икад до сада можемо се поучити од речи Светих отаца наших Симеона и Саве те свесрпске свештене двојице и од Арсенија Савиног непосредног наследника и свих врлина и добродетељи баштинака. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „Милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару; „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Стога не чуди што су савременици Светог Арсенија препознали у њему величину и дар Божији, и готово за живота његовог уврстили су га у ред светих божијих угодника. Њега је одабрао Свети Сава за свог наследника још за живота и познато је да је Свети Сава предао свој трон јер је он то оценио тако и наиме спремао се на пут за Свету Земљу за Палестину у обилазак Светих места и пре одласка рукоположио је у Жичи игумана Арсенија, а потом је са њим био у Жичи да га подучи и да види како ради још једну непуну годину а затим је отпутовао Свети Сава на путу за Свету Земљу и на том путу као што је познато умро је у повратку у манастиру Трнову. Читјући мудре речи, поуке из житија светога оца, које записаше најстарији наши биографи Доментијан и Теодосије, можемо и данас да ишчитамо божанствену мудрост којој своје стадо учи овај велики Божији угодник. Запитао бих се чему нас данас то учи Свети отац наш Арсеније? Учи нас јединству и једномислију у Господу. Учи нас благоукрашавању храмова Божијих, благољепију свете службе Божије и, милитвеном и литургијском јединству и једнообразју, кад каже: „Послушајте мене онда, о чеда честита јер кажем: И блажен је човек који путе моје чува: јер и силази моји и силази живота припремају милост од Господа…. Разумејте, дакле, незлобиви лукавство, а неучени приложите срца. Послушајте и мене, јоште поштена јер кажем: И отворићу уста праведна као што истинито учи грло моје; мрска су мени уста лажљива. Истините су речи уста мојих: Ништа у њима није криво а ни изврнуто. Сва је истина у онима који разумеју и чиста онима који налазе разум. Јер научићу вас истини да буде, о Господе, душа ваша. Свети Арсеније био је оцењен још од Светог Саве као одан Цркви, одан народу и одан њему лично. Био је оцењен и као знамен и образован човек оног доба тако да је он један од наших вредних и не само оданих Архиепископа него и богомоодабраних самим тим што га је одабрао и изабрао Свети Сава. Арсеније је саградио у свом времену Цркве. Прво је саградио у Пећи Храм Светих Аапостола и поред Жиче ту је он имао своје седиште од тада и почиње седиште касније у Пећкој Патријаршији а саградио је још и Сопоћане и Градац. Значи био је предузимљив градитељ. Остало је у записима да је Свети Арсеније био и врстан беседничар и по томе је он познат у нашој историографији, у историографији наше Цркве. Међутим пред крај свог живота он се разболео и оценио је да треба неко други да га наследи па је урадио исто што и Свети Сава. Он је одабрао епископа хумског Саву за наследника а то је био син Стефана Првовенчаног и устоличио га је 1263. године, а Арсеније умро 3 године касније 1266. године и као што је познато сахрањен је у Храму Светих Апостола у Пећи који је саградио за живота али због ондашњих политичких прилика а касније због турског освајања мошти Светог Арсенија су често премештане из манастира у манастир, прикриване не само у манастирима него и у пећинама и то је једна од задивљујућих врлина српског народа и Српске Православне Цркве, та врлина чувања моштију наших светитеља та врлина српског народа и наше Цркве показује нешто што је најлепши божији дар у човеку, чување светости, чување завета и чување за следеће генерације за потомство онога што је највредније било (најсветије) у прошлом времену. Тако су Срби и свештеници, српски народ и Српска Црква чували и носили и скривали мошти Светог Арсенија у манастиру Довољи у Морачи, па на Медуну, затим у Добрићеву, у Херцеговини,у Ждребаонику, у Косијереву опет у Херцеговини и тек од 1920. године његове мошти се налазе стално у манастиру Ждребаонику у Бјелопавлићима где су и сада и где их чува сестринство манастира Ждребаоника и чува успомену на Светог Арсенија јер и у овом времену као и раније мошти Светог Арсенија показују своју чудотворну Божију моћ тако да се зна да у новије време он је исцелио неколико тешких болесника у Ждребаонику. Први пут архиепископ Арсеније српски помиње се као Свети у Русији 1388. године а званично је канонизован за светитеља у Москви на сабору 1549. године, дакле, врло брзо после смрти. Тај процес проглашења за Светог је врло дуг који може да траје вековима. Он је међутим званично канонизован за светитеља неких свега 130 година после смрти. Но светац не би био светац када не би био чудотворан и када о њему не би имао народ дивна и најлепша предања и сећања. О Светом Арсенију има заиста много предања али не знам да ли има у било ком светитељу лепше, чудотворније, уверљивије предање као о Светом Арсенију. Док су његове свете мошти боравиле у манастиру Довољу на реци Тари, то се догађало негде у времену Карађорђевог Устанка 1805. године, пљеваљски турци су стално правили препаде на манастиру Довољи али та је опасност била све већа самим тим што је почео Карађорђев устанак. Једне вечери као сваке вечери светитељи су умивали ноге братство, калуђери и монаси у манастиру Довољи сваке вечери су умивали ноге разблаженим белим вином и обували му сваке вечери нове сукнене чарапе. Једног јутра игуман је запазио да су те нове чарапе на светитељу раздеране од табана и онда се задивио и питао се шта то може бити. Очигледно је било да је светитељ ходао или да је неко заменио чарапе е зато је стари игуман наредио да монаси и калуђери дежурају по целу ноћ код светитеља и једне ноћи монах који је дежурао види отвара се саркофаг светитељ се диже из саркофага, отварају се врата на манастиру, он излази иде уз камену стазу монах зањим идем на храст велики уствари храст који је био изнад манастира и попне се на њега. Монах јави братству и они сви изађу испод храста и моле светитеља да сиђе, међутим, он неће и та молитва је трајала дуго док се најзад светитељ умилостивио и сашао и вратио се сам опет у Цркву. Сад је њима било јасно зашто су чарапе биле раздеране. Дежурали су следеће ноћи и следеће ноћи исто се то поновило и онда је стари игуман питао шта то значи, какав је то Божији знак? Закључили су да прети манастиру и светитељу и њима нека велика опасност и да ће се она догодити ускоро и због тога одлуче да светитеља склоне у једну пећину поред реке и то су учинили тајно ноћу саградивши нови сарк и однели га тако да нико није знао где је. Већ следећи дан Турци су напали Довољу, запалили, разорили, књиге побацали у реку Тару, поубијали неке игумане и монахе из братства тако да се показало да је светитељ заиста предсказао највећу могућу опасност и за њих и за себе и за манастир. То је једно живо предање. На истинитост овог предања указује један запис из манастира Довоље, запис је непотпун, али ипак потврђује да је дотад пренесен из манастира у Пештеру у Пећи где каже: „Похара се од безбожније турковског 1809 љета кивот са моштима сакрисмо у пештерак Светог Арсенија јест светому нико не долази токмо пчеле; значи Светоме нико не долази осим пчела и шта се то десило; после 5 година када су дошли калуђери да понесу мошти свечано из пећине открили су поклопац и видели да су пчеле нанизале саће по даскама около али нигде на Светитеља, саће меда тако да су тих 5 година заједно живели Светитељ и пчеле, он Светитељ а пчеле за које се верује да су једина бића на земљи која су проживела првобитни рај. И заиста, зар нисмо сви сведоци и чуда и знакова Божије милости овог светитеља. Не треба их ни помињати, ни описивати. Јер, кад бисмо и хтели, немамо правих речи. Еда ли наш век још увек рађа Доментијане и Теодосије? Или Константине Философе, који би у летопис записали, у житије приповедали и у стих спевали преславна чуда Божија на једном малом православном народу, и још мањем његовом чувару светих архипастира Арсенија и Саве. Нека би дао Господ да молитвама Светог Оца нашег Арсенија одолимо свим невољама и свим недаћама и искушењима у овим бурним и тешким временима са којима се сусрећемо и са којима се будемо сусретали, те да бисмо му клицали свим срцем: „Свети Оче Арсеније моли Бога за нас“! Професор Никола Ерцег Извор: Епархија сремска
  12. На дан када молитвено славимо Светог Романа Ђунишког, у четвртак, 29. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Светог Романа у Ђунису. Преосвећеном Владики саслуживали су монаштво и свештенство нишке и крушевачке Епархије уз мноштво верног народа, који су током Евхаристијског Сабрања испунили манастирску порту. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве уследио је обход око храма и освећење славских дарова. Преосвећени Владика нишки Арсеније одржао је надахнуту беседу у којој је говорио о Преподобном оцу нашем Роману Ђунишком. За све поклонике и трудбенике ове Светиње припремљена је трпеза љубави, око које су се побринули игуман ове свете обитељи архимандрит Дамаскин (Грабеж) са својом у Христу братијом и свечарима који су се прошле године прихватили ове дивне обавезе. По традицији и ове године је у част празника уприличен богат културно- метнички програм. Извор: Епархија нишка
  13. Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Идеја да се Црква може описати као евхаристијски начин постојања није изум теолога XX века. Никола Кавасила, последњи од великих византијских теолога, писао је и у XIV веку да једини начин да се „опази” Црква јесте моменат када је она поистовећена са Евхаристијом. Он је пример патристичког коментатора који Евхаристију види као сабрање и радњу у широком ткању византијске литургије: текстови, химне, дело, покрети итд. Таква оријентација објашњава значај литургијског симболизма у Николиној мисли. Отац Гајо Гајић показује да повратак Оцима захтева пажљив поступак откривања смисла литургијског символизма, без којег нећемо схватити да lex credendi нема значаја без lex orandi. По о. Гајићу, није претерано рећи да је Литургија за Кавасилу свеобухватни Христос-догађај, до краја испуњен Његовим присуством и делом. Гајић показује зашто Кавасила не може бити оптужен за „евхаристијски монизам”. Овај византијски хуманиста је Евхаристију видео укотвљену како у историји тако и у есхатологији. Оваплоћење Логоса, установљење Евхаристије, распеће Христово и догађај Васкрсења јесу централна обележја историје. Штавише, дискутујући o значају тајне Крштења, Миропомазања и Евхаристије, Кавасила аргументује да човек пре Крштења као да на неки начин не постоји. Евхаристијска литургија, међутим, „реенактује“ историјске реалности догађаја из повести спасења, омогућавајући тако људским бићима да потпуно учествују у њиховим сотириолошким и космичким последицама. За Кавасилу, светотајинска благодат има велику моћ, а после Крштења-Помазања-Евхаристије човек само не треба да јој се опире и добиће спасење. Литургија за Кавасилу није одскочна даска ка мистичној екстази очишћене и просвећене елите, него сабрање (synaxis) целокупног Тела Христовог, грешника и праведника. Иначе, Кавасила је био зближен са формама и садржајем византијских литургијских типова. Примера ради, када наглашава сусрет са Христом, Кавасила се позива на литургичке изворе и објашњава их као реалне догађаје који кулминирају у спасeњу. Његова објашњења нису неопходно систематична, него више пастирска, што говори о његовој жељи да објасни конкретну тему показујући њен практични и теолошки смисао. Аутор ове књиге успешно показује да у свом постигнућу, Кавасила не може бити сведен просто на партнера исихаста, нити на компилатора претходних литургијских коментатора. Он је, радије, неко ко је васпоставио парадигматично мистагошко схватање спасоносног значаја светотајинског учествовања у Христу. У том смислу, несумњив је богословски допринос Кавасилине евхаристиологије у одгонетању савремених литургичких недоумица и укупној литургијској обнови, о чему нас аутор обавештава на крају књиге. Говорећи о вези између Евхаристије и Васкрсења, живим стилом и убедљивошћу доказа, Кавасила ће рећи, „због тога Евхаристија долази последња од свих Светих Тајни, јер није могуће даље отићи нити било шта придодати”. Овај исказ послужио је као надахнуће за назив књиге нашег аутора. Књига о. Гаја Гајића се појављује у време када црквени живот улази у критичну фазу. Црква је позвана да адресује болна питања, друштва, науке и – саме Цркве. Ова књига може да буде од велике користи код ових тешких питања. Кавасила је као даровити писац оставио дела која су покривала распон од политичких, економских, етичких и друштвених тема, преко теолошких, философских и научних. У том смислу, он даје назнаке савременој теологији да, уколико жели да избегне повлачење у пијетизам и да, насупрот томе, пројави холистичку визију преображаја друштва и света, oна мора пронаћи начине да се обрати укупности људског живота: фило- софији, науци, политици, економији, етици. На овом послу, Кавасила може представљати значајан извор учења и надахнућа. (Током XIV века била су раширена хуманистичка схватања са понекад суженим гледањем на човека. Кавасила је као одговор на то изнео христолошку перспективу човека, посебно у делу „Мој живот у Христу”.) Гајо Гајић не износи само детаљно темељне аспекте Кавасилиног богословља него показује и које су последице истог за живoт хришћана. Резултат Гајићевог истраживања проистиче из објективног праћења Кавасилине методологије, вредновања правила молитве и правила вере као међусобно повезаних, и показивања како сви верници постижу циљ духовног живота својим светотајинским учествовањем. Истина је да у Кавасилином богословљу нема типичног наглашавања монашке праксе (Исусова молитва, пост, бдења, напуштање света, виђење нестворене светлости и других тема из исихастичког богословља). Његов приступ је холистички. Штавише, речима нашег аутора, аскетска димензија Кавасилиног богословља је „жртвена, евхаристијска, крсто-васкрсна, односно стоји у служби Литургије”. Аутор ове књиге, београдски свештеник, а донедавно члан делегације Српске Православне Цркве за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве, одржаног на острву Криту 2016. године, нуди једну дубоку анализу евхаристијског приступа еклисиологији на основу дела Николе Кавасиле, и у дијалогу са њим. Аутор показује упечатљиву способност да критички, а ипак конструктивно, продре у мисао великог солунског теолога XIV века, и да га представи верно и тачно. Што је још важније, он то чини смештајући проблем у контекст укупног богословља, чиме омогућава да и савремена проблематика изађе на површину. О. Гају Гајићу смо сви дужни што нам је даровао такву вредну студију о евхаристијском богословљу, омогућивши тако да Кавасилин „византијски богословски и литургијски тестамент” буде доступан и нашем нараштају. Епископ западноамерички Максим Извор: Српска Православна Црква
  14. Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Повезана вест: Свештеник Гајо Гајић - нови доктор теологије Са радошћу и задовољством дочекујемо објављивање књиге протојереја-ставрофора Гаја Гајића - Евхаристија – последња Тајна Васкрслог Христа: Студија евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле. Идеја да се Црква може описати као евхаристијски начин постојања није изум теолога XX века. Никола Кавасила, последњи од великих византијских теолога, писао је и у XIV веку да једини начин да се „опази” Црква јесте моменат када је она поистовећена са Евхаристијом. Он је пример патристичког коментатора који Евхаристију види као сабрање и радњу у широком ткању византијске литургије: текстови, химне, дело, покрети итд. Таква оријентација објашњава значај литургијског симболизма у Николиној мисли. Отац Гајо Гајић показује да повратак Оцима захтева пажљив поступак откривања смисла литургијског символизма, без којег нећемо схватити да lex credendi нема значаја без lex orandi. По о. Гајићу, није претерано рећи да је Литургија за Кавасилу свеобухватни Христос-догађај, до краја испуњен Његовим присуством и делом. Гајић показује зашто Кавасила не може бити оптужен за „евхаристијски монизам”. Овај византијски хуманиста је Евхаристију видео укотвљену како у историји тако и у есхатологији. Оваплоћење Логоса, установљење Евхаристије, распеће Христово и догађај Васкрсења јесу централна обележја историје. Штавише, дискутујући o значају тајне Крштења, Миропомазања и Евхаристије, Кавасила аргументује да човек пре Крштења као да на неки начин не постоји. Евхаристијска литургија, међутим, „реенактује“ историјске реалности догађаја из повести спасења, омогућавајући тако људским бићима да потпуно учествују у њиховим сотириолошким и космичким последицама. За Кавасилу, светотајинска благодат има велику моћ, а после Крштења-Помазања-Евхаристије човек само не треба да јој се опире и добиће спасење. Литургија за Кавасилу није одскочна даска ка мистичној екстази очишћене и просвећене елите, него сабрање (synaxis) целокупног Тела Христовог, грешника и праведника. Иначе, Кавасила је био зближен са формама и садржајем византијских литургијских типова. Примера ради, када наглашава сусрет са Христом, Кавасила се позива на литургичке изворе и објашњава их као реалне догађаје који кулминирају у спасeњу. Његова објашњења нису неопходно систематична, него више пастирска, што говори о његовој жељи да објасни конкретну тему показујући њен практични и теолошки смисао. Аутор ове књиге успешно показује да у свом постигнућу, Кавасила не може бити сведен просто на партнера исихаста, нити на компилатора претходних литургијских коментатора. Он је, радије, неко ко је васпоставио парадигматично мистагошко схватање спасоносног значаја светотајинског учествовања у Христу. У том смислу, несумњив је богословски допринос Кавасилине евхаристиологије у одгонетању савремених литургичких недоумица и укупној литургијској обнови, о чему нас аутор обавештава на крају књиге. Говорећи о вези између Евхаристије и Васкрсења, живим стилом и убедљивошћу доказа, Кавасила ће рећи, „због тога Евхаристија долази последња од свих Светих Тајни, јер није могуће даље отићи нити било шта придодати”. Овај исказ послужио је као надахнуће за назив књиге нашег аутора. Књига о. Гаја Гајића се појављује у време када црквени живот улази у критичну фазу. Црква је позвана да адресује болна питања, друштва, науке и – саме Цркве. Ова књига може да буде од велике користи код ових тешких питања. Кавасила је као даровити писац оставио дела која су покривала распон од политичких, економских, етичких и друштвених тема, преко теолошких, философских и научних. У том смислу, он даје назнаке савременој теологији да, уколико жели да избегне повлачење у пијетизам и да, насупрот томе, пројави холистичку визију преображаја друштва и света, oна мора пронаћи начине да се обрати укупности људског живота: фило- софији, науци, политици, економији, етици. На овом послу, Кавасила може представљати значајан извор учења и надахнућа. (Током XIV века била су раширена хуманистичка схватања са понекад суженим гледањем на човека. Кавасила је као одговор на то изнео христолошку перспективу човека, посебно у делу „Мој живот у Христу”.) Гајо Гајић не износи само детаљно темељне аспекте Кавасилиног богословља него показује и које су последице истог за живoт хришћана. Резултат Гајићевог истраживања проистиче из објективног праћења Кавасилине методологије, вредновања правила молитве и правила вере као међусобно повезаних, и показивања како сви верници постижу циљ духовног живота својим светотајинским учествовањем. Истина је да у Кавасилином богословљу нема типичног наглашавања монашке праксе (Исусова молитва, пост, бдења, напуштање света, виђење нестворене светлости и других тема из исихастичког богословља). Његов приступ је холистички. Штавише, речима нашег аутора, аскетска димензија Кавасилиног богословља је „жртвена, евхаристијска, крсто-васкрсна, односно стоји у служби Литургије”. Аутор ове књиге, београдски свештеник, а донедавно члан делегације Српске Православне Цркве за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве, одржаног на острву Криту 2016. године, нуди једну дубоку анализу евхаристијског приступа еклисиологији на основу дела Николе Кавасиле, и у дијалогу са њим. Аутор показује упечатљиву способност да критички, а ипак конструктивно, продре у мисао великог солунског теолога XIV века, и да га представи верно и тачно. Што је још важније, он то чини смештајући проблем у контекст укупног богословља, чиме омогућава да и савремена проблематика изађе на површину. О. Гају Гајићу смо сви дужни што нам је даровао такву вредну студију о евхаристијском богословљу, омогућивши тако да Кавасилин „византијски богословски и литургијски тестамент” буде доступан и нашем нараштају. Епископ западноамерички Максим Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...