Претражи Живе Речи Утехе

Празник Васкресења Христова у Православној Охридској Архиепископији, и поред судског прогона на верској основи који још увек траје, ове године прослављен је са посебном радошћу (фотогалерија). Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован на празник Васкрсења Господњег богослужио је у Ставропигијалном манастиру Светог Јована Златоуста у Битољу. Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким богослужио је у Куманову, Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко саслужувао је Патријарху јерусалимском г. Теофил у Светом граду Јерусалиму, док је Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид богослужио у Скопљу. Извор: poa-info.org View full Странице

Доносимо поучно и садржајно Пасхално слово Његовог Преосвештенства Епископа милешевског Атанасија (Раките). Прилог смо преузели са званичне интернет странице Епархије милешевске. View full Странице

Христово Васкрсење је темељ хришћанске вере. Ово древно веровање потребно је сагледати из различитих перспектива. Неке од њих делом су заборављене, а друге су се појавиле у сусрету са новим мисаоно-друштвеним околностима. Јован Лазаревић и Јован Благојевић View full Странице

Предавање др. Лазара Милина на тему “Васкрсење Христово“ које је блаженопочивши протопрезвитер-стварофор др. Лазар Милин одржао деведесетих година прошлог вијека у Шиду. Звучни запис предавања https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/04/09.04.2018_KATEDRA_dr-Lazar-Milin_-VASKRSENJE-HRISTOVO_1.m4a?download Извор: Радио Светигора View full Странице

Васкрсењем свога веома блиског пријатеља Лазара, Господ Христос је прије свега потврдио своје Божанско поријекло. Посвједочио је, да није само један у низу високо моралних учитеља, него заиста Син Божији који има власт над цјелокупном твари, па чак и над смрћу. Доказао је истинитост и реалну спасоносну вриједност своје Јеванђелске науке, јер никада нико други до Њега није имао моћ да подиже из мртвих. Због тога је васкрсење Лазарево велики праздник који нас води од туге ка радости, од трулежи ка непропадљивости, смрти ка животу, од привремености ка вјечности! Питање смрти – једно од вјечних и главних питања са којим се сусреће сваки човјел који живи на земљи. Све до доласка Господа Исуса Христа на земљу смрт је била питање без одговора. Пред догађајем смрти остајали су нијеми и најузвишенији умови људскога рода. Философи, учитељи, исцјелитељи говорили су о смрти са великим и страхом и трепетом. У њиховим представама смрт је била реалан и неизбјежан проблем са којим се сваки човјек мора сусрести и који је означавао трагични прекид овоземаљскога постојања. Цјелокупна антична философија није могла да пронађе квалитетан и задовољавајући одговор на питање о смрти. Смрт се повезивала са тамом и ужасом које одузимају од човјека све и уводе га у царство сна од кога се он више никада небуди. Људи су живјели са чврстим убјеђењем да се са моментом смрти прекида сваки физички и духовни контакт. Због тога је смрт заиста била највећа трагедија за цјелоупни људски род која није остављала никога равнодушним. Из светих књига Старога Завјета видимо да религиозни људи јудејске традиције имају много дубље и садржајније схватање о смрти. За њих је смрт завршетак овоземаљскога пута и уопште крај земаљскога постојања. Међутим сазнање да је човјек надприродним биће, које води дијалог са Богом, довело их је до схватања да је догђај смрти казна која постиже човјечанство као послједица за гријех. „Бог није створио смрт и нерадује се пропасти живих“ (Прем. 1.13). „Бог је створио човјека ради нетрулежности...али због ђавола у свијет је ушла смрт“ (Прем. 2. 23-24). Смрт указује на присутство гријеха у свијету. Због тога за грешнике смрт није њихово природно наслијеђе, него казна за гријех. Још јасније и садржајније схватање смрти налазимо код старозавјетних пророка, који надахнуто говоре о вјери у есхатолошко царство „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа свог укинуће са све земље“ (Ис. 25.8). ИЗ пророчких књига видимо да је побједа над смрћу у Староме Завјету била дуго наговјештавана. А та побједа везивала се за долазак Спаситеља свијета. Доласком Сина Божијега на земљу ситуација се суштински мјења. Тајна смрти не само да бива потпуно објашњена, него славно и торжествено побјеђена. Својом спасоносном науком Господ је прије свега објаснио смисао човјековога постојања на земљи. Суштина његове Јеванђелске проповједи изражена учењем о спасењу и непролазном царству Божијем које се нуди свакоме човјеку жељном Истине и вјечне егзистенције. На тај начин Хистос свједочи да је овоземаљски живот само припрема за оно што тек слиједи, а то што слиједи јесте вјечно и непропадљиво Царство небеско у које улазе сви који испуне његов јеванђелски закон. Тајна спасња остварена је побједом над смрћу Богочовјеком Христом. Својом крстном смрћу Он је искупио гријехе човјечанства и чудом свога Васкрсења уништио је смрт. На тај начин Христос је постао „првина из мртвих“(Откр. 1.5), а то је залог бесмртности и васкрсења свих људи који вјерују у Њега. Међутим прије свога славнога Васкрсења и побједе над смрћу, Христос васкрсава свога пријатеља Лазара. Чини то прије свега да би у присутству великога броја народа прославио свога Оца небескога и показао своју синовску љубав према Њему. Он долази на земљу да испуни вољу Очеву – учини домострој спасења и то потврђује ријечима: Оче Хвала ти што си ме услишио. Ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради, да вјерују да си ме Ти послао (Јн. 11. 41-42). А затим да би објаснио и открио људима сву радостну и спсоносну тајну Васкрсења: Ја сам васкрсење и живот,који вјерује у мене ако и умре живјеће (Јн. 11.25). Овим ријечима Господ открива суштину спасења – вјера у у Њега као Сина Божијег отвара вјечни живот, јер смрт више не постоји, побјеђена је Његовим Васкрсењем. Цјелокупна нша вјера јесте вјера у васкрслога Господа. Управо се на тајни Васкрсења темељи цјелокупно наше хришћанско исповједање. Васкрсење је печат и потврда истинитости читавога Јеванђелскога учења. Васкрсењем Лазара Христос је дао залог и гаранцију на Васкрсење свакоме коже жели да постане његов слједбеник и учестник његове свете Цркве. На тај начин Лазарево Васкрсење је слика новога живота, која јача нашу вјеру и наду да ће мо и ми попут Лазара постати учестници свеопштега Васкрсења. Васкрснувши Лазара, Христос је дао нови и једини исправни поглед на смрт. За њега смрт није ништа друго него само прелаз из једног обичног, трулежног, варљивог живота у живот вјечни и бесмртни. Смрт је моменат, тачније догађај који нас из временског и ограниченог уводи у вјечно и бесконачно. Управо захваљујући Господу хришћанска смрт има позитиван смисао. Ако са Христом умиремо, свједочи апостл Павле са Христом ћемо и живјети (2. Тим. 2,11). Главна новина хришћанске смрти је у томе што је хришћанин већ по крштењу „умро са Христом“, да би живио новим животом. Из тога слиједи да хришћанска смрт није трагедија и ужас, пошто прави живот у заједници са Богом, живот вјечне славе и радости, наступа тек послије смрти. Извор: Православије.ру View full Странице

У новој емисији Ристрета у 8:30 послушајте какве импликације на наш живот и савремено друштво имају јеванђељске приче о исцељењу бесомучног Гадаринца, исцељењу крвоточиве жене и васкрсење Јаирове кћерке. Благодарећи Радију Беседа, доносимо звучни запис. View full Странице

Разговор са Гораном Раденковићем, професором Богословије Светог Саве у Београду. Професоре, с обзиром на Ваш вишегодишњи предани рад у Богословији Светог Саве у Београду, кажите нам како Ви видите улогу Богословије као расадника Божје Речи и улогу васпитаника у њима на мисионарском пољу хришћанства у савременом свету? Данас савремени свет и човек у њему имају велику потребу за смислом. Улога верски образовних установа је велика. Она захтева одређену дисциплину урбанитета вере. Вера мора да буде учена вера, не у смислу интелектуализма или интелектуалне гимнастике људског ума, него у живом трагању за напатвореном вером у Бога живог и истинитог. Бога Авраама, Исаака и Јакова, не Бога философа и научника, како то рече Блез Паскал. Наравно да нисмо неки мрачни антисцијентисти јер и теологија је наука. У савременом друштву постоји велика потреба за проналажењем смисла; то се у свету осећа, тако се и живи. Човек ће увек желети да зна, барем приближно, који је смисао његовог живота, његовог рада, његове смрти. Сваки покушај да се планира будућност у светлу нових међународних односа, коју обележава све већа међузависност и сложеност, уз све мање реда и мира, показује се као тежак задатак. Живот и смрт људи су, рекло би се, поверени једино научном и технолошком прогресу, а овај је исувише брз да му људска способност постави циљ и увиди цену за коју би могла да га прати. Кад је почела несагледива индустријска и технолошка револуција, велики литвански песник Адам Мицкејевич је рекао: „Када се безбожник наукама бави, чувај се, јер то разбојник оружје набавља“. Међутим, многе појаве указују на то да све веће незадовољство у развијеним срединама руши илузију о томе да је могуће створити социјални мравињак евдемоније (среће). Ми православни хришћани морамо да, по проф. Јовану Мајендорфу, научимо живети у несавршеном свету. Међутим, свесни смо чињенице о тежњи људи за цивилизацијом свеопште правде и све јаснијом свешћу о неповредивости и универзалној природи људских права, све јачој жељи за праведнијим и хуманијим односима. Високообразовне, богословске институције су заиста расадници Речи Божје. Оне су, у односу на питање о циљу људске стазе на земљи, сведоци Христовог Јеванђеља. Васпитаници и професори сведоче Христа „Распетог и Васкрслог“ и самим тим сведоче достојанство људске личности, издвајајући је из промењујућих токова, тиме гарантујући човекову слободу као ниједним људским законом. Помоћи сваком људском бићу да у Богочовеку открије најдубљи смисао свога постојања наш је категорички императив. Црквене установе се руководе тиме да само Бог, коме служимо, може открити најдубљу чежњу људског срца и глад коју земаљски хлеб никад неће утолити. Није глад стомака једина глад људског бића. „Не живи човек само о хлебу, већ од сваке Речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4,4.). Предао сам се овом раду по благослову Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског Иринеја и блаженопочивших патријараха Павла и Германа, увек имајући њихов светао пример испред себе. Сходно Вашој широкој професорској делатности на катедри Философије, Старога Завета и других богословских предмета, како Ви видите питање доприноса Београдске богословије и њених професора активном и здравом хришћанском и међурелигијском дијалогу до данас? Бог ме је посебно обдарио овим предметима које сам годинама предавао, мада сам био на групи за синтетичку теологију. Трудимо се да васпитанике поставимо на темеље универзалног хришћанског предања. Изазови за нас заиста су снажни. Имали смо до сада личности попут Владике Николаја и др Лазара Милина, углавном велике људе, као што је то случај и са њиховим великим делима, богословским радовима. Трудимо се да ученике упознамо и са афричким религиозним феноменима. Осим др Лазара Милина нисмо говорили о новим „религијским покретима“, познатим под баш непримерним називом „секте“. Свет нових религијских покрета у себи је веома различит. На нивоу спонтаног предкритичког говора, видимо да се тај веома разнолики, динамичан и жив сегмент савременог религијског плурализма, сав ставља у исти кош и априори одбацује, мада нам је потребно да разликујемо покрет од покрета и добро проучимо доктрину неорелигијских група. Чиним колико могу да ставим нагласак на псевдорелигиозне покрете, као и оне који разарају психофизички интегритет појединца. Они својим фанатизмом, насилношћу, некомукативношћу и искључивошћу настоје да расточе вредносне и психолошке претпоставке, толерантног и хармоничног друштвеног живота. Такве појаве треба раскринкати и одбацити. Међутим, они којима је наука и пракса на нивоу прихватљивих духовних вредности, као што су: љубав, солидарност, дијалогичност, медитативност, аскеза... требало би да, ипак, приступају диjалошки. Свети Сава је први просветитељ и учитељ српски. Ова образовна установа наше Цркве, као најстарија школа у Београду, носи његово име. Када са Вама разговарамо, пред собом имамо личност угледне и светле васпитне и катихетске делатности у Цркви Светосавској. На основу толиког искуства и знања, можете ли нам рећи колико нам данас може да користи светли пример Савине делатности у међуљудским односима? Свети Сава нас је, као нико други, увео у орбиту духовне, медитеранске, православне културе. Оставио је најснажнији печат на српски народ створивши аутокефалну помесну Цркву која ће кроз историју очувати српски род у више империја. Још више од тога, створиће нам полет и златан период стваралаштва и духовности који живи до дана данашњег и струји кроз литургијкси континуитет Српске Православне Цркве. Образовање Светог Саве је било изванредно, фрапантно. Погледајте само Беседу о правој вери изговорену 1221. године у Жичи. Она је синтеза свих седам Васељенских Сабора, овога пута на нов и креативан начин, без оне миметичке поробљености којој често прибегавамо. О његовој креативној компилацији Номоканона најбоље је писао академик др Димитрије Богдановић, професор Богословије Светога Саве. Треба видети његово вешто избегавање византијских правних извора, у којима има цезаропапизма и папоцезаризма и окретање Јустинијановим правним основама. Наша Богословија је заиста једна од најстаријих школа Београда, коју је основао Доситеј Обрадовић пре пропасти Првог српског устанка. У њој можемо сагледати новију српску историју. У новије време је о њој најбоље писао отац Игњатије Марковић, наш учени историчар. Делатност Светога Саве је пример креативног, а не епигонског приступа друштву и изазовима времена. Он је оставио неизбрисив траг и његово завештање припада српском народу. Слике његове, које народ чува, сувише су бројне и разноврсне да би могле стати у ове кратке речи интервјуа. Он је свакако најомиљенији светитељ свог народа, који га дубоко поштује као свог сталног заштитника, у дому и ван њега. Он је познати лик са фреске или иконе у свакој цркви и школи у Србији, од највеће до најзабаченије. Ићи Савиним стопама ка Савином извору значи имати једну духовну виталност који је овај највећи Србин имао. Он је онај који је имао снагу да измири браћу, да коначно уједини српски народ и спречи сепаратну гентилу племства. Његов космополитизам је изузетан. Није га узалуд византолог Димитрије Оболенски сврстао у шест најзначајнијих византијских портрета. Његова отвореност и духовна еластичност је conditio sine qua non нашег односа са народима око нас и, наравно, наше унутарње, међуљудске комуникације. Не заборавимо, његово просветитељство није само светлост и просвећеност рација, него она дубља: „Истинита светлост која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет“ (Јн 1,9). Посебан нагласак на прошлогодишњем Сабору на Криту био је управо апел за мир, који никада пре није био овако пољуљан и угрожен. Данас постоји око седамдесет активних ратова у свету. Сусрет папе Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани дао је и посебан позив на прекид убијања хришћана на Блиском истоку. Такав приступ савремено хришћанство треба да има када је у питању однос са другим светским религијама. У чему се огледа миротворна улога хришћана? Живимо у једном антагонистичком свету и с правом је Велики сабор на Криту упутио апел за мир. Не бих много додавао, јер највише је рекао Епископ бачки др Иринеј Буловић у свом интервју емитованом на Васкрс ове године на Јавном сервису Србије и ТВ Храм. Унапређивање мира у свету је саставни део мисије којом Црква наставља Христово искупитељство дело на земљи. У том духу је и сусрет папа Фрање и патријарха руског Кирила у Хавани и њихов апел да се прекине убијање хришћана на Блиском истоку. Миротворна улога хришћана се огледа у унапређењу истинског мира, који је израз истинске вере у љубав Бога према сваком људском бићу. Из ослобађајуће вере у Божју љубав настаје једна нова визија света и нов начин приближавања другима, било да је тај други једна једина личност или читав народ. То је вера која мења и обнавља живот, инспирисана миром који је Господ Исус Христос оставио својим ученицима: „Мир свој остављам вам“ (Јн 14,21). Мир који надилази свет. Покренута таквом вером, Црква се труди да унапреди јединство хришћана и плодну сарадњу са верницима других религија. Верске разлике не могу и не треба да представљају узрок конфликта. Заједничко трагање верника за миром пре свега је снажан чинилац јединства међу народима. Религије су, хтели ми то или не, неизбрисив траг Божјег промишљања о свету и човеку, а људска историја и њена религијска култура и израз - братско путовање током којег пратимо једни друге на путу према трансцендентном циљу. То нам је Бог задао као моћ трансценденције. Поред есенције хришћанског сведочења, који налази свој најдубљи вид у литургијској заједници, као причешћивање и партиципације у Телу Хриством и нашег аганжмана у остварењу друштвеног развоја и друштвене правде, потребан је искрен и стрпљив дијалог са другим да би се упознало богатство које је Бог подели народима у својој раскоши Промисла. Дубоко смо уверени да у Православном мисионару и његовој мисији дијалог није мотивисан тактиком и партикуларним интересом, већ да има мотивацију и потребу као своје властито достојанство. Божидар ВАСИЉЕВИЋ, Православни мисионар, септембар-октобар 2017. View full Странице

Ево, и Ава да постави једно питање Дарку Дарко Ристов Ђого и Владимир Потерјахину, али јако прецизно. Дакле, ако не можете да одговорите, немојте. Јер хоћу поштене, тј. промишљене одговоре. Ис "васкрсава" Лазара. 1) Да ли је васкрсао клинички мртвог човека? - Изгледа да није, јер је овај заударао... 2) У том случају реанимација изгледа немогућа, јер су овоме иструлеле давно мождане ћелије. Испада да тако пресаздава из небића истог човека у смртном телу. Мени то делује бесмислено и ван памети. 3) Једна линија из хр предања говори да је Лазар после отишао на Кипар и тамо био владика (Епифаније), и да је умро наново (Августин). Скоро Грци ипак нису дозволили испитивање пронађених моштију, него само ковчега. То је у складу са тезом о реанимацији. 4) Реанимацију је вршио и Илија, као и Јелисеј/Јелисије. Ис онда ништа више није урадио, јер је поновио чуда пророка. 5) Ис је васкрсао Лазара као што су се устали из Матеја они мртваци и показали у Светом Граду. Јер рече сестри Лазаровој: Ја сам Васкрсење. 6) Тако теза о реанимацији постаје слаба, јер ако је овога васкрсао да би поново умро, ништа није урадуио. Само му је продужио живот. Ок., и то је нешто, али не оно у шта ми верујемо. 7) Ако је теза о реанимацији погрешна, онда заиста имамо реалан доказ о васкрсењу из мртвих. И тада можемо рећи да се Лазар узео из нас после тог васкрсења у неко доба, као и Ис после свог васкрсења. 8) По мојим промишљањима, нико није васкрсао пре Ис, иако су у историји била друга васкрсења, зато што је његово васкрсење атемпорално, тако да у себи обухвата сва васкрсења. 9) Дакле, васкрсење Лазара је било ово есхатолошко или само реанимација?

У Храму Вазнесења Господњег у Жаркову, већ неколико година један дан посвећен је молитвеном сећању на проту Милорада Павловића (првог пароха овог храма, по коме и улица у којој се налази овај храм носи назив) и свим упокојеним свештенослужитељима.У петак, 12. Маја 2017.г., после вечерње службе вршен је помен, након кога је уследио богат програм. Сваке године долазе различити беседници и издавачке куће, а догађај употпуњује и музички део вечери. Овај пут, гост беседник био је протојереј – ставрофор др Милош Весин, професор Богословског факултета у Либертвилу, САД. Своја издања представила је књижара и галерија „Ризница“, у чије име је говорила психолог г. Ковиљка Милићевић. Свечаност је отворио о. Оливер Суботић, парох храма, и здравичар Вукојица Сандић. Музички програм чинили су: хор „Сретење“ при нашем храму, гуслар Петар Манојловић, руски ансамбл „Роса“ и Ирина Бубања, ученица шестог разреда ОШ „Лаза Костић”. Током своје беседе отац Милош М. Весин говорио је о руској Матушки Марији, која живела за време СССР, која је лечила људе од депресије, а била непокретна (00:03:00), о томе шта је жива Црква (00:14:30), о томе колико дуго траје Васкрс (00:16:00), о савременим хришћанима и васкрсању (00:19:30), о разлици између васкрсавања и васкрсења (00:22:30), о томе како се понашао у стварном животу Христос (00:24:00) и отоме шта Бог очекује од нас.У беседи отац Весин причао је и у чему је снага Васкрсења (00:27:00), о Светом Тому и његовом мисионарском раду (00:28:00), о смрти и пореклу речи сахранити (00:29:30 и 00:35:00), о крштењу и значају Цркве (00:31:00), о Христовим чудима и о здрављу савременог човека (00:33:00), о Западу и Србији (00:39:30), о томе како се Христос јавио апостолима (00:43:00), о стресу (00:44:15), о екологији (00:45:30) и о стварању света и Старом завету (00:47:30).Отац Весин је беседио и о ругању вере, кремирању и балу душа (00:51:15 и 01:09:30), о православним ритуалима и стању вере код Срба (00:55:00), о италијанским и шпанским војницима на Космету као и српским монахињама на Космету (00:57:00), о исповедању вере (01:01:00), о вери и сујеверју (01:04:40), о виртуалном свету друштвених мрежа(01:07:00), о туђицама у српском језику (01:13:00), о апостолима и причешћивању (01:15:00), о паклу (01:17:00), о хришћанском животу (01:18:40), о мати Макарији са Косова (01:20:00), о Светој литургији (01:25:45), о црначкој баптистичкој цркви у САД која је за време НАТО бомбардовања свакодневно молила за мир у Србији (01:26:30) и о смислу Васкрсења (01:31:30).Беседу је снимила медијска кућа „Центар”(Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд), а сниматељи су били Предраг Златановић и Александар Митровић.Ако вам се свиђају наше емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – https://www.facebook.com/centar.medij...и претплатите се на Јутјуб канал: https://www.youtube.com/channel/UCP8K... а можете нас и контактирати на телефон – +38164 24 24 123 View full Странице

На теми 'модерно и ретро православље' био је циљ да освијестимо наше обрасце мишљења, исповиједања вјере ријечју, и међусобне комуникације, првенствено на форуму и уопште јавној интернетској ријечи и теолога и лаика. Кренуло се са форме у суштину, тј. у саме теолошке расправе тамо на теми, па би било добро да их наставимо овде. Молила бих све који имају питања да их овде поставе, а Јанка и друге теологе ко има воље и стрпљења да овде одговори и објасни. Овај дио 'без саблазни' алудира на вашу одговорност да то буде приступачно, обазриво, обзирно, педагошки, психолошки уобзиравајуће, а с наше стране (подучаваних) би претпоставило отвореност ума и срца, те да и једни и други 'једни друге чашћу већим чинимо', а не да се као што се углавном дешавало, продубимо јаз уз међусобне оптужбе, за искривљавање учења, јерес и саблазан с једне стране, или отврдлост срца, ускост ума, слабост вјере с друге стране. Значи, нема шансе да изучимо филозофију, теологију и квантну физику да бисмо разумјели о чему се ради. Дакле, објасните нам тако да разумијемо (ако желите). Ја имам питања о новим идејама о бесмртности душе, молим брата Јанка @Јанко, али и друге теологе ко је вољан да објасни разумљивим језиком, Ђуровићево, (или, или чије год већ било, сад ми измиче име, неки савремени амерички теолог, скоро се упокојио) учење о души након смрти (тј.моменталном васкрсењу, а не у неки х дан суда који се у простор времену још ниеј десио). Али молим појашњење и за друге верзије које сам чула од Ђоловића и Нешића: након смрти душа спава (није ли ово протестантска јерес); и нема душе, нема цјелокупне личности до васкрсења (звучи веома позитивистички-научно, материјалистички, АЛИ....). (@ @Лазар Нешић брату Лазару се извињавам што га прозивам за нешто речено прије много година, али то је форум, у сваком тренутку долази неко и чита, говорник у тренутку каже нешто, а оно остане вјечно, безвремено ) Дакле, научите нас, просветлите нас, помозите нам, немојте нас саблазнити (јер морају доћи саблазни итд.)... Посебно у свјетлу ових питања: Шта је са свеопштим васкрсењем, мијењањем и преображајем цијелог материјалног космоса у једном одр. тренутку, и човјека, тјелесно мртвих који васкрсавају и у том тренутку живих који се преображавају (прво Христос, друго Павле). За Бога је то ванвремено али је за материјални свијет то времено, крај историје, и нова реалност, преображена твар. Св.Василије и др. нетрулежни свеци - шта је ово што је на земљи, а шта је 'есхатолошко тијело'. Да ли он истовреммено постоји на два плана, у два облика, раздвојена душа-тијело у простор-вријеме универзуму, и поново спојена, у есхатолошкој реалности, која се десила некад одмах, и на који начин се она дешава након смрти за сваког појединца појединачно, а не одједном за све, како је сам Господ рекао... Шта је Христос на Велику суботу, ко је био у аду, да ли је то био Христос, да ли је то била његова душа, јер је тек у недељу васкрсао... или морамо да изврћемо и домишљамо не недогматске теологумене, него прве и велике догме, из Символа вјере, 'и васкрсао у трећи дан', 'и који ће поново доћи да суди живима и мртвима, и његовом царству неће бити краја' (у једном одр. моменту поново доћи у простор-вријеме, обавити суд са свима одједном,и увести вјечност-безвременост, за те сврхе преобразити материју 'јер гле, све ново творим') Зар није душа након смрти нека непотпуна верзија личности човјека која чека употпуњење након васкрсења, али ипак основа, неки софтвер одвојен од хардвера, меморија личности, јер није у тијелу које се распада, у складу са свом досадашњом теологијом, јеванђељем и предањем... Ако није, зар није одна васкрсење у ствари поновно стварање човјека, јел то Бог мора поновно да ствара једну те исту личност, ако личност не постоји у души након смрти... Ако је васкрсење након смрти одмах па личност постоји у есхатолошком тијелу, шта год то било, ту се враћамо у коло истих питања, (видјети остало) ако душа као засебан ентитет не постоји, или није битна, те не може постојати након смрти тијела независно, шта је са Христовим инсистирањем да је душа претежнија од тијела, боље ти је тјелесни живот изгубити, него души наудити... шта са Лазаром у Аврамовом наручју... итд. (ако су то педагошке приче, докле ће нас прича о причама одвести, и не би ли било поштеније да се суочимо са потребом за митом и метафизичким питањима искреније и храбрије, те да се одрекнемо колективне шизофреније) Задње, али не и најмање важно, је ли се то Црква бави лажима (свјесно) или шизофрено (несвјесно) кроз молитве и обреде да не спомињем предање тј. дјела писана касније, те свједочи о души па, више на тај платонистички начин, ја не умијем да разграничим појам боље...

Грчки археолози и експерти врше рестаурацију у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму све до самог камена на којем је лежало тело Исусово пре Васкрсења. http://www.foxnews.com/world/2016/10/27/experts-uncover-hidden-layers-jesus-tomb-site.html View full Странице