Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васкрсење'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Није тајна да многи људи Христов крст доживљавају као украс, талисман или као признање традицији. А за хришћане је симбол нашег спасења. Ово је подсећање на страшну жртву Спаситеља за све људе. Али то је и симбол нашег личног крстног пута – заједничког ношења крста са Христом, како је Он Сам рекао: "И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк 8, 34). Данас су ове речи упућене сваком од нас буквално. Преподобни Никон Оптински, у једној од својих поука, присећа се разговора са својим духовником, преподобним Варсануфијом: "Једног дана, у недељу пету Великог поста, после Литургије, дошавши у своју келију, упита ме да ли сам обратио пажњу на то какво се Јеванђеље чита на Литургији, и, указујући на речи: “Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан... И предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапнуˮ, рече: „Ево степени успона до Небеског Јерусалима: морају проћи. На ком степену смо?" Овај разговор у односу на преподобног Никона показао се пророчким: морао је да прође кроз затварање свог светог манастира и протеривање из њега, хапшења и прогонства, у којима је и преминуо као исповедник. И сада, када хоће да протерају православне из наше свете Кијевско-печерске лавре, можемо се у многоме приближити осећањима која jе доживео и преподобни Никон Оптински и сви наши преци, који су се суочили са најтежим прогонима последњих година прошлог века. И тако, током Великог поста, сећајући се мука Господњих на Крсту, о томе како је био гоњен и понижаван, како су Га издавали и клеветали, каквим су страдањима подвргавали, свако, следећи монаха Никона, може да се запита: у којој су фази ми? Да ли делимо патњу нашег Спаситеља, или покушавамо да побегнемо од ње? И на исти начин морамо се запитати: с ким смо? Да ли са Христом на Његовом крстном путу, или, можда, са издајником Јудом, са фарисејима, са јерусалимском гомилом, која виче: „Распни га!”, са Његовим мучитељима и џелатима. Избор је за свакога, немогуће је одвојити се од њега и избећи га. Али колико год се Његови мучитељи ругали Христу, знамо да после крстног пута, после страдања и смрти, увек следи Васкрсење. митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/en/node/29817
  2. На дан прослављања Васкрсења Христовог, у недељу 24. априла 2022. године, под окриљем Антиохијске Патријаршије, а са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, архимандрит Прокопије Тајар служио је свету Литургију уз молитвено саучествовање многобројих верних Српске Православне Цркве у Дубаију. Овом приликом, отац Прокопије је указао на важност заједнице и међусобну повезаност у Христу свих православних хришћана, а надасве братољубље Антиохијске Цркве и Српске Цркве. Оно што је од суштинског значаја за све окупљене јесте приношење молитве на матерњем, српском језику уз појање и Евхаристијски славослов, по први пут у Уједињеним Арапским Емиратима. Патријарх Порфирије, за богослужбене потребе послао је књиге, а међу њима и свето Јеванђеље ради духовног узрастања и јачања у Речи Божјој. Након службе, одржан је састанак на којем су се разматрале теме организације, вршења богослужења и даљих активности у оквиру српске заједнице у емиратским земљама. http://www.spc.rs/sr/srpski_vernici_praznichno_proslavili_vaskrsenje_hristovo_u_dubaiju
  3. JESSY

    Наше Васкрсење

    У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас се сећамо чуда које је Господ Исус Христос учинио на путу ка Својим страдањима. Господ васкрсава Лазара, човека који је био друг Божији, Његов ученик, и рођени брат Марте и Марије које су служиле Христу (в.: Јн. 11) и које су биле међу Њему најближим људима. Лазар се разболео и умро је. Положен је у гроб, по тадашњим обичајима у пећину, која је после тога била затворена каменом. Прошло је већ прилично много времена и његово тело је почело да се распада. Кад је Христос дошао да га васкрсне његова сестра је у недоумици рекла: «Већ смрди.» У овим речима је било у сумње у то да је тако нешто могуће. Како је могуће васкрснути човека чије се тело већ видљиво распада? Односно, он није умро недавно или јуче, већ су очигледно видљиве последице његове телесне смрти. Господ васкрсава Лазара и он је касније још дуги низ година служио имену Господњем и управљао је Црквом на Кипру, где га се људи и данас сећају и поштују га. То је прича и о сваком од нас. Уоште, сви јеванђељски догађаји су овде с нама и све време прожимају цео наш живот. Сви јеванђељски догађаји су непосредно везани за наш лични живот, и што је главно, за спасење наше душе. Сваки човек који је примио свето крштење и чак сваки човек који је бар једном у животу начинио корак ка спознаји истинитог Бога већ је друг Божији, као што је то био Лазар. Али наши грехови и наш немаран живот нас често доводе до тога да наступа смрт свега доброг, лепог и Божанског у нашој души. Наши грехови разлажу наш живот, убијају га, и ми сами почињемо да смрдимо, а да то ни не примећујемо. Има грехова, страствених навика и болести који заиста изазивају непријатан мирис. Људима који се налазе у близини таквог човека бива непријатно. То је очигледно испољавање последица греха. Уопште, тешко је налазити се у истој просторији с грешником. Многи на основу сопственог искуства знају да се у том случају шири неки тежак задах. Исти такав тежак задах се осећа у близини покојника који се распада. Жив човек не може да издржи овај задах, који га трује. Овакве људе који већ смрде због својих грехова, који су већ скоро пропали и умрли Господ васкрсава, чисти, приближава Себи и сједињује са Собом у вечном васкрсењу и вечном животу. Лазарева прича је прича сваког од нас. Овај догађај нам говори и о томе како пажљиво и с каквом љубављу треба да се опходимо према нашем ближњем који смрди. Као што су сестре молиле Христа, плакале, причале о смрти свог брата, тако и ми треба да вапијемо ка Господу због смрти и распадања нашег ближњег, да Га молимо и да безгранично верујемо да је Он – Син Божији и да може да васкрсне грешника. Пролази Велики пост и многи од нас се ужасавају због свести о томе да је време прошло узалудно, да су остали исти ходајући лешеви који се распадају због својих грехова као што су и били. Али пред Страсну седмицу Господ нам даје радост Васкрења, подсећа нас на то да ће нас васкрснути и да има моћ да нас избави од сваког греха, распадања, смрти и трулежи. Свако од нас носи на себи знамење победе – крст Христов. И ми као деца Божија, као сведоци васкрсења Четвородневног Лазара, сад кад Господ креће на Своја крсна страдања, носимо овај Христов крст као «они који носе знамење победе» и кличемо: «Осана, благословен је Онај Који долази у име Господње!» Амин. https://srpska.pravoslavie.ru/92791.html
  4. Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), настојатеља манастира Велика Ремета, на тему “КРСТ И ВАСКРСЕЊЕ” одржано у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару 26.03.2022 године. https://mitropolija.com/2022/03/28/arhimandrit-stefan-vuckovic-krst-i-vaskrsenje-video/
  5. У 20. недељу по Духовима 7. новембра, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви посвећеној Светом Николају Мирликијском Чудотворцу у београдском насељу Вишњица. После прочитаног Светог Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о прочитаном Јеванђелском зачалу нагласивши да Христос смрт побеђује својим Васкрсењем. "Христово присуство побеђује смрт, како физичку тако и духовну, када човек духовно умре и када занемари свој духовни живот, једино Христовим присуством и једино благодаћу Христовом човек може да се врати на прави пут." Епископ Сава подсетио је на Васкршње Слово Светог Јована Златоустог у коме се наводи: „Смрти где ти је жалац, аде где је твоја победа? Васкрсе Христос и нема више смрти“. Преосвећени је у наставку додао да Васкрсење није нека теорија, јер нам је Христос показао да је то реалност, Христос доноси живот и Васкрсење. "После Христовог Васкрсења смрт није крај људскога живота, није нека тачка где се све завршава, и нема више постојања човека, него је смрт у ствари прелазак из привременог живота у онај живот који очекујемо, у живот вечни", нагласио је Епископ Сава. Извор: Телевизија Храм
  6. Празник Воздвиженија Часног Крста обележен је великом молитвеном свечаношћу у Покровској цркви. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и појање Хора свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића. Будући да Крстовдан као своју крсну славу прославља Православна народна хришћанска заједница при најстаријем градском храму, Владика Исихије преломио је славски колач и благословио мисионарски рад бртатства које духовно предводи протојереј – ставрофор Милинко Јовић. Празник Воздвиженија Часног Крста, у народу познат по имену „јесењи Крстовдан“ подсећа нас на историјски догађај који се збио 326. године, када је Света царица Јелена, приликом поклоњења светим местима у Палестини, пронашла Часни Крст на коме је био распет Господ Христос. Као Спаситељ људског рода, Он је пострадао на крсту, осуђен од ондашњих римских власти. Господ Христос Своју жртву приноси за све, за цело човечанство, за палог Адама чији смо сви потомци, као и Он Сам – нови Адам, Који не сагрешује, већ испуњава вољу Божју и у потпуности је уподобљен лику Божјем. На крсту, у страшним мукама, Господ Христос искупљује све нас који смо у греху од праоца Адама, казао је у крстовданској проповеди Епископ ваљевски Г. Исихије. Човек је створен да живи у заједници са Богом. Да созерцава Бога, да се наслађује Њиме. Ако то занемаримо, онда долази грех, а плата за грех јесте смрт. Сагрешивши, Адам и Ева су били изгнани из раја и постали су смртни, а са њима и читав род људски. Спаситељ долази много миленијума после тога да спасе човека од греха, смрти и ђавола- појаснио је Епископ Исихије тајну крсног страдања Господа Христа, које се збило ради уништења смрти и повратка људског рода Творцу. Апостолске проповеди нас уче да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Лудост је, истакао је Владика Исихије, оном ко не верује у Господа и ко се не удубљује благодаћу Божјом. Безбожник не може да схвати како Син Божји, Цар и Творац света бива кажњен од људи и прима страшну смрт на Себе као Своју славу и грех поданика, чиме их усиновљује Богу Оцу. И ми данас, попут непросвећених Јудеја и Јелина некад, по својој слабости не схватамо Крст Божји као силу и зато морамо да се удубљујемо у тајну распећа, која води у васкрсење, о чему нас учи наша Црква. Од Његове смрти сви који поверују у Њега постају такође бесмртни. Али, није свака бесмртност подједнака. Бесмртност свима припада од постања света. Али, васкрсење живота јесте за оне који поверују у силу Крста и који поверују у Господа Христа као Спаситеља. Нажалост, они који се саблажњавају и то сматрају глупошћу, сами се одричу те силе и сами улазе у вечне муке, одвојени од благодати Божје – закључио је Владика Исихије, благословивши учеснике сабрања и све људе да на прави начин схвате спасоносну силу Крста. Литургијско сабрање Владика Исихије са саслужитељима заокружио је благосиљањем славског колача, којег су принели чланови Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“. То је братство коме припадају сви они који хоће да принесу додатни подвиг Господу, рекао је Владика Исихије. Он је упутио похвале раду братства и духовнику проти Милинку Јовићу, узмоливши Господа да се братство и даље шири и да многи у њему препознају прави начин живота. Јер, нагласио је Владика Исихије, хришћанске заједнице дале су немерљив допринос обнови духовног живота у нашем народу и међу плодовима њихових мисија су бројни свештеници, монаси и епископи. Огроман значај придавао им је Свети Владика Николај. „Нека сви схвате да је хришћанска заједница органски део парохије и црквене општине и укључе се у њен рад“, поручио је Владика Исихије, изразивши спремност да и лично подржи активности братства. У обраћању за славском трпезом духовник ПНХЗ –а прота Милинко Јовић заблагодарио је Епископу Исихију и свима који су са њима поделили овај свечани тренутак. Подсетивши на историјску улогу хришћанске заједнице – „мале војске која је војевала за веру православну минулих девет деценија“, прота Јовић је рекао да је крсно знамење симбол несагледиве љубави Божје према човеку. Крсно знамење које данас славимо подсећа нас и на муке и страдања које су поднели апостоли и сви служитељи Цркве Христове, да би наука Христова дошла до свих људи и донела истинску просвећеност и културу. Управо та слава коју славимо нас обавезује да идемо стопама апостола, мученика, страдалника, испосника и исповедника. Да идемо стопама наших старих богомољаца, који су на челу са Владиком Николајем и другим часним оцима пронели име богомољачко, сведочили, проповедали и објавили целом свету Свето јеванђеље – рекао је протојереј – ставрофор Милинко Јовић, који духовно предводи братство при Покровском храму, препознатљиво у граду и целој епархији по бројним духовним и милосрдним активностима, а ван оквира Ваљевске епархије по чврстим братским везама са сродним удружењима. Владика Исихије, од чијег се устоличења у трон Епархије ваљевске управо на данашњи празник навршило три месеца, заблагодарио је домаћинима и свима који подстичу рад хришћанске заједнице, а уз њу и Светосавске омладинске заједнице и Кола српских сестара. Господ Христос каже:“Безбројни су станови у дому Оца мога“. Заиста, Црква је толико широка да може да прихвати и уобичајене и неуобичајене начине служења. Сви су призвани на трпезу Господњу да приносе оне дарове којима их је Господ даровао као уздарје Богу и прослављају га – рекао је Владика Исихије. Своје обраћање он је заокружио благосиљањем Града Ваљева, наше епархије и Цркве Божје, цитирајући речи Патријарха српског Г. Порфирија:“Црква увек одговара Христовим јеванђељем на догађаје у свету, никада се не укључујући у дневне политике и световна раслојавања на разне сталеже, партије, програме и идеологије, већ одговара као што нас Господ учи – крсном љубављу.“ Извор: Епархија ваљевска
  7. Приликом званичне посете медијских делатника Телевизије "Храм" Епархији тимочкој и њеном предстојатељу, у владичанском двору у Зајечару реализован је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Иларионом. Разговор је водио Слободан Стојковић, новинар Телевизије "Храм". У првом делу овог надахнутог разговора преосвећени владика је гледаоце упознао са историјатом и значајем поверене му Епархије тимочке, уз подсећање на значај свих епископа који су се налазили на овој древној катедри служећи Богу и своме роду. У плану је да се у нашој епархији отвори адекватан музеј у којем би се нашли свештени предмети, књиге и остале драгоцености које ће на свој начин приближити историјат и значај ове епархије, истакао је владика Иларион. У овом уводном делу разговора архипастир Епархије тимочке је говорио о живим и манастирима који се тренутно налазе у фази обнове, посебно истакавши манастир Буково који је духовни центар овога краја. Као дугогодишњи игуман буковске обитељи преосвећени владика је са гледаоцима поделио своја сећања на обнову ове светиње, као и на градњу новог конака, поучивши да када ми градимо светињу, светиња духовно изграђује нас. Црква на свим просторима улаже напор у мисији како би верни народ себе сагледао очима вечности. У иконографији постоји обрнута перспектива када ми у одсјају иконе видимо себе, тако и црквена проповед има перспективу да нас стави у светлу здравог односа са Богом, поучио је владика Иларион. Ове речи биле су увод сегмента који је био посвећен знаменитом Фестивалу хришћанске културе, који се већ пуних пет година одржава у Зајечару. Владика је најавио да ће се Фестивал ове године одржати од 13. до 21. септембра. Свака Литургија потреса и земљу и небо, она је централни догађај, зато је потребно да се наш народ литургијски просветли, те да мера живота буде литургијски начин постојања, поучио је архијереј Богом чуване Епархије тимочке. На крају разговора Епископ Иларион је упутио архипастирску поруку: Порука би била свагда јеванађелска, да народ верује у Васкрсење Христово, да народ верује у Бога и да се радује у радости Христовој. Порука је и да се попут наших славних предака трудимо да истрајемо на путу спасења, јер је Црква наш стожер и место једине истинске заједнице и радости у Господу. Приредио: катихета Бранислав Илић
  8. Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе). Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе Васкршње слово Светог Јована Златоуста Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу! Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама Свети Владика Николај: Христос Васкрсе! Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24) Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса Васкрсење је победа над победама! Молитвено правило о Васкрсу Васкрс у литургијској години Васкрсење – смисао живота Васкрсење – слобода од свих зависности Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос? Младић у празном гробу (Мк 16, 5) О Пасхалном јутрењу Васкршње појање Зашто се за Васкрс фарбају јаја? Деца певају Васкрсу Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег Недеље по Васкрсу Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља) Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка
  10. Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  11. На Михољданске задушнице, 10. октобра 2020. године, протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић служили су свету Литургију у цркви Светих 40 мученика на Старом зајечарском. За певницом су појали архиђакон Илија Јовановић и ђакон Урош Памучар. Сабраном народу беседио је отац Новак – Христово васкрсење представља коначну и необориву победу Његовог целокупног учења и Његове богочовечанске личности. Зато је оно темељ хришћанске религије и хришћанског живота. Након Литургије, Епископ Иларион служио је на Краљевици код Крста парастос невино пострадалим жртвама од комунистичког режима након Другог светског рата. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  12. Уласком немачких трупа у Загреб, 10. априла 1941. године проглашена је Независна Држава Хрватска под вођством Анте Павелића и усташког покрета. Већ током априла, власти НДХ доносе расне законе, којима се Срби, Јевреји и друге нехрватске заједнице стављају ван закона. Са проглашењем НДХ, долази и до успоставе усташке власти у Ливну и околини. Убиства су почела већ 6. јуна 1941. године, када је у јаму бачен губински свештеник Ристо Ћатић са 12 парохијана. Хапсе се и убијају најугледнији и најбогатији Срби у Ливну – лекари, судије, адвокати, свештеници и трговци – да би се народ обезглавио. Крајем јула почиње масовно убијање српског народа, а кулминација злочина се догодила у данима око Огњене Марије, 30. јула 1941. године. Ливањски Срби су бацани у јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, мушкараца побијених код села Пролог, побијене нејачи у челебићкој школи, на ливади Трновац, на подручју Купреса…., њих преко 1600, од тек рођених до у старости онемоћалих. Тих дана, око Огњене Марије, нестале су заувек целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема ни једног Србина. Година 1941, тешка и мучна, болна и тужна, крвава и црна, страдална и мученичка. За ливањске Србе, тешко да постоје било које друге асоцијације, које им се и данас јаве и од самог њеног помена. Почетком августа 1991. године, мошти ливањских мученика положене су у капелу која је посвећена Светој великомученици Марини. Том приликом, заупокојену Свету литургију служио је блаженопочивши Његова светост Патријарх српски г. Павле са епископима СПЦ. Парохија Ливањска и Удружење Огњена Марија Ливањска традиционално окупља прогнане Србе из ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају. Велико хвала аутору документарног филма “Страдање и васкрсење ливањских Срба” ђакону Радомиру Врућинићау, професору Богословије Светог Саве, и његовим сарадницима на овом важном сведочанству! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Животворно Васкрсење Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа биће свечано прослављено у црквама Грчке у поноћ у уторак, 26. маја, на дан Оданија Пасхе. Архиепископ атински Јероним биће присутан у 9 ч. увече у атинској Саборној цркви на бденију поводом Оданија Пасхе. Ову одлуку је донео Свештени Синод, јер су се због вируса корона службе током Свете недеље савршаване иза затворених врата, а верници су их пратили на телевизији или на интернет мрежи. У ноћи између 26. и 27. маја, последњег дана када се пева „Христос васкресе“, пре Христовог Вазнесења (четвртак), васкршња јутрења, која се иначе служи на Велику суботу у поноћ, служиће се у храмовима и, ако услови то дозволе, верници ће моћи да дођу у цркве и чују стихире Велике и Свете Пасхе. „Васкршња литургија ће се одслужити 26. маја, тако да сви можемо присуствовати служби“, навели су архијереји ове Цркве још пре Светле недеље. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, данас, у Недељу жена мироносица, 3. маја 2020. године, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Звучни запис беседе Патријарху Иринеју је саслуживао протојереј-ставрофор Милован Глоговац, духовник Световаведењског манастира. Свјатјејши је у својој беседи истакао да гроб није имао снагу да задржи животодавца и да је Христово Васкрсење и наше Васкрсење. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Деве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем. Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизичка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности. Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у овоземаљском животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује вечни живот у Христу. Када знате да привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини. Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо. Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу. Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим. Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују…. Архимандрит Сава (Јањић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс, 19. априла 2020. Извор: Православие.ру
  17. Постоји велика опасност од статичког разумевања догађаја Васкрсења. Уколико се оно посматра само као један од догађаја који су обележили историју везану за личност Господа Исуса Христа, оно постаје предмет сећања и успомена вредна поштовања. Наиме, често се дешава да се такав однос према празницима у стварности успоставља. Одређеног датума сабере се група људи да испоштује велики празник. Најчешће је и формално историјско знање о суштини одређеног празника веома оскудно, а шире разумевање важности празника за нас и наше спасење остаје у измаглици. Понека проповед ревносног свештеника, неки текст у штампаном или електронском формату учине да могућност разумевања буде већа. Ипак, разумевање и даље није довољно. Наше очи остају и даље неспособне да угледају светлост коју доноси тајна празника. Неопходно је учествовање. Учествовање (ή μετοχή) је веома важан богословски појам. Свети Григорије Богослов и Свети Максим Исповедник нам дарују важне увиде који тумаче место учествовања у животу Цркве. А, оно је свуда. Од крштења па све до упокојења. Зато су ушима и срцу потписника ових редова посебно одјекнуле речи једне учене православне хришћанке српског рода која је признала да је била одушевљена васкршњом Литургијом. На даље питање, где је то присуствовала богослужењу, одговорила је да је путем тв преноса пратила Литургију из свог стана уз топле напитке и грицкалице. Ово је пример неучествовања и позив на промишљање многих тема из живота Цркве и друштва. Заједница Свете Тројице носи изворну снагу која се кроз Цркву као Тело Христово даје нама на заједничење. Само у заједници човек добија своје назначење. Оно је биолошки поткрепљено, јер сами не долазимо до свог биолошког почетка. Добијамо га на дар и залог. Најтрагичнији проневере овај дар подижући руку на себе и одузимајући оно што нису себи дали. Живот је тада изневерен. Најбољи међу нама га проживе кроз тајну смирења и служења Богу и ближњима. По речима Борислава Бекића: они не гледају своју корист, већ да буду корисни другима. Они се уче од Онога Који је приклонио небеса и сишао на земљу, отворивши нам двери тајне потпуног смирења, јер „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт 20, 27–28). Од тада ми смо позвани на последовање овом начину живљења. По речима једног од мотивима и дубином израза најправославнијих српских песника модерног доба, великог и исказима у камен исклесаног Момчила Настасијевића: Благо ономе ко има коме да послужи. Суноврат савременог света се састоји у томе што људи нису несрећни јер немају коме да послуже, већ што не желе другима да послуже. То је обрнута логика од оне којом је Богочовек живео не земљи. Стога, није ни чудно што је поље безблагодатног живљења тако широко и тако безмиомирисно у савременом друштву. Загађеност ваздуха, настала коруптивним шкртостима оних најбогатијих који не улажу у филтере за пречишћавање у производњи, свима нам смета. И све више. Осећамо честице нечег прљавог, које нам сметају да дишемо. Ово је хипербола земље, а само бледа сенка и покушај метафоре небеске истине, по речима истанчаног и често мистичног певања код Бродског. Зар сви не бисмо могли да будемо мање штетни за околину и да састрадавамо са целом творевином која „ишчекивањем тугује да се јаве синови Божији“ (Рим 8, 19)? Духом Светим ми постајемо усиновљени Богу, а међу собом браћа и сестре. Тајна Свете Тројице почиње да живи у нама. Тачније, ми постајемо учесници (удеоничари) исте. Тада постајемо истински слободни. Ослобађамо се од гнева, од порива за владањем другима, од најразличитијих страсти. У светлости Васкрсења слобода бива јача од могућности избора. Она постаје истрајавање у добру, а одолевање злу. Не због тога што желимо да будемо горди морални чистунци, већ што не желимо да својим грехом ожалостимо Бога и ближње. Савремени човек слободу види у ропству. Поједини мислиоци, са предзнаком хуманости, човеку поручују да није ништа друго него роб – спуштајући га на ниво онога који се предаје уживањима која му најчешће одузимају физичко, психичко и духовно здравље. Само што му то не кажу у очи, него га уверљиво лажу да он поверује у исто. Болести зависности се могу разумети само ако имамо на уму мисао О. Вајнингера који поручује: Свака вид зависности је израз метафизичке жеђи човека. Недостатак смисла, или најпрецизније Бога у човековом животу, чини отвореном могућност зависности од нечега што је изван тмурне свакодневнице. Саглашавамо се са мислиоцем који је приметио да се у Светом Писму реч смисао не помиње, изузев као име за Сина Божијег – Логос. Такође, примећујемо да се недостатак смисла најчешче надокнађује неким видом зависности. Тако, када се алкохоличар или наркоман одвикну, популарно „скину“, са опијата, они скоро по правилу постају депресивни. То показује да су опијати били само средство којим су безуспешно покушавали да реше егзистенцијална питања. Патријарх Павле овакве проблеме тумачи у светлу драгоцености слободе којом нас је Бог даривао, као и свих заплета који уз ово иду. Поучава нас: „Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је: Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско.“ Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је извор патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо животом. Без повезивања, живот и смрт остају подједнако непротумачени. Зато је неопходно сведочење Цркве о јединству свих у Христу, као и о победи коју је Својим Васкрсењем донео целокупној твари. Ова победа се нуди као могућност у којој се слободно учествује. Стога, уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, уместо апокалиптичарске панике, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. По речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Апостол Павле нас поучава да Васкрсење Христово отвара пут у васкрсење наше (1 Кор 15, 15-17). Зато нас и храбри: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Та слобода нам не гарантује срећу, као уживање у повољним овоземаљским околностима. Истраживачи су приметили да се реч „срећа“ не користи у Светом Писму, а са гледишта психијатрије дуготрајно стање интензивне среће би могло да се тумачи као вид душевног обољења и да изазове оштећења мозга. Ваљда је наш народ зато и измислио изреку: Смеје се к’о луд на брашно. Радост је нешто друго. То је на првом месту благодарност Богу, али и поверење у Њега као Васкрслога и Васкрситеља. Васкрсење је као зора коју облаци наткриљују, али само да би једног тренутка сунце било још драже и још већим сјајом нас обасјало када поново изађе. Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  18. Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере. Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела Извор: Епархија жичка
  19. “Васкрсење Христово је темељ и основа свеукупног људског живота и призив свој васиони и свим створењима на преображај и васкрсење. Смисао васионе, смисао људскога рода, рађања и умирања, открива се и дарује кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење а свједок тога је управо Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у литургијској васкршњој бесједи у манастиру Острог. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на празник Васкрсења Христовог служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, којој због епидемије ковида-19 нису присуствовали вјерници. Васкршњу литургију поред ћивота Светог Василија Острошког директно је преносио Острог ТВ студио на Јутјуб каналу, као и Портал Митрополије. Сигнал су преузимале и директно преносиле телевизије А1 и Нови ТВ, док је и овог пута, и поред захтјева Митрополије, изостао пренос Литургије на Јавном сервису (РТЦГ). У току Свете службе Божије, Васкршњу поруку Митрополита Амфилохија је прочитао протосинђел Сергије (Рекић), намјесник острошке светиње. Након Светог причешћа, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је освештао васкршња јаја. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија изговорена поред ћивота Светог Василија Острошког на Васкрс 2020. љета Господњег: “Поклањамо се Христовом тродневном Васкрсењу, цјеливајући Тијело Његово и Крв Његову на овој Светој служби Божијој, Њиме се причешћујући и цјеливајући мошти овдје свеца Божијега и угодника Христовога са Њим сараспетог и са Њим васкрслога, Светога оца нашега Василија Острошкога, живога свједока Христа Васкрслога. Свеци Божији су се распели са Христом и са Њим вјечно живе и дарови које они имају су дарови које им је Бог подарио и свједок тога је Свети Василије Острошки. Није он људском силом, нити балсамовањем, нити људском мудрошћу, сачувао себе и своје свете мошти, него управо силом Христа васкрслог којим је живио, којим је дисао, коме се молио, коме је жртвовао свој живот овдје у овој острошкој пустињи, острошкој светињи. И зато је Господ благословио све нас и Собом а посебно Његовим живим свједоком Светим Василијем, чије мошти ми данас овдје цјеливамо. Диван и чудесан Божији дар ова острошка светиња и за нас који смо данас овдје а исто толико и за оне који нијесу могли због ове савремене несреће које је притисла род људски бити данас заједно са нама на овој Светој служби. Али Света служба који смо служили овдје код ћивота Светог Василија, она се приноси “за све и за сва”. Она се дарује свима, за сву васељену, за читав свијет, за једну Свету саборну и апостолску цркву широм васељене, за све оне који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога приносе се ови Свети дарови. А у исто вријеме приноси се нарочито за поклонике који су долазили и клањали се у овој светињи, овдје Богу себе приносили, служили, причешћивали се Тијела и Крви Христове, као и за оне који данас нијесу могли овдје бити због оправданих разлога. Благослов Божји, благослов ове светиње Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и моштију Светог Василија је са њима овдје гдје се налазе у молитви. Нека своје домове и своја срца претворе у олтаре Божије! На то смо сви призвани овом светињом острошком, прије свега и изнад свега јер васкрсење Христово није просто обичај некакав овоземаљски и људски, него је васкрсење Христово темељ и основа свеукупног људског живота, темељ и основа васионе, призив свој васиони, свим створењима на преображај, на васкрсење и на вјечни живот. Свједок тога је управо и наш Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога, вјерујући тиме у вјечни живот, вјечно људско достојанство. То је једина вјера која је разумна, спасоносна, која је темељ свега. Има и ова друга вјера која одриче Бога и која одриче светиње Божије, која одриче Тијело и Крв Господњу – Свето причешће одриче. То је друга вјера, то је лажна вјера, то је безбожна вјера, то је вјера којом се губи смисао и црва и мрава и Звијезде и Сунца и Мјесеца и васионе, и којом се губи смисао свеукупног људскога рода од почетка до данас, до краја свијета и вијека. Тај смисао васионе, тај смисао човјека, тај смисао Земље и Неба, смисао људскога рода, смисао рађања и смисао умирања, он се открива и дарује кроз ово умирање, кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење. Његовим васкрсењем свијет добија тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Ево живога сведока тога вјечнога и бесмртнога живота који нас позива на ту вјеру, ослобађајући нас од обмана и од лажи и од заблуда земаљских, приводећи нас кроз распеће и своје, али и кроз своје васкрсење Христу распетоме и васкрслом. И Свети Василије Острошки је разапет био и распеће Његово је овдје и прикивање у ову острошку стијену и кроз то распеће заједно са Христом, он је задобио и силу васкрсења, сачуване његове свете мошти којима се и ми данас исцјелујемо и радујемо и преко њих свједочећи живога Господа васкрслога из мртвих – Христа Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Христос Воскрсе! Ваистину Воскрсе!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на Богојављење, данас, у недјељу, 19. јануара, са свештенством Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима. Током Свете службе Божје Преосвећени Епископ је рукоположио у чин ђакона о. Михаила (Пајовића), сабрата Манастира. Празник Крштења Христовог, Богојављење, сабраном вјерном народу честитао је владика Јоаникије. Звучни запис беседе „Господ Исус Христос, примајући крштење на ријеци Јордану, устројавао је наше крштење , наше обновљење, препорођење, просвјетљење, очишћење. Све што бисмо говорили било би мало у односу на оно што је Господ учинио. Пјевамо у црквеним пјесмама, када се Христос крштавао у Јордану, и о Јовану Претечи који Га је први препознао и први казао ко је Он: Гле, јагње Божје које узима на себе гријехе свијета“. „Анђели Божји, који су пратили Христа, небеске силе, херувими, серафими и Свети Јован Крститељ заједно су славили Христа Који је својим доласком на ријеку Јордан и примањем крштења, примио, заправо, и наше понижење, наше гријехе на себе; својим погружењем у ријеку Јордан изобразио свој Крст, своју смрт, своју жртву и свој погреб, јер је вода символ живота, а пучина, често, и символ смрти“, бесједио је Његово преосвештенство. Излазећи из Јордана, Христос је назначио своје Васкрсење и побједу над смрћу. „То није обичан символ да се сјетимо, него се ријека Јордан устрашила од Његовог присуства јер је осјетила свог Творца, а Он је њу освећивао да би та вода била наше обновљење, наше очишћење и извор новог живота за све нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. По његовим ријечима Богојављење је велики празник, по значају раван Рођењу Христовом или другим Господњим празницима. „Зато имамо свенародна сабрања у нашим храмовима и на нашим ријекама. Обновили смо обичај, који је сигурно некада био на ријеци Лиму, на српском Јордану како су га назвали, и треба да се подсјетимо данас оне пјесме: Од извора до увира Лима седамдесет манастира има, па није чудо што је наш чувени научник А. Дероко, тридесетих година прошлог вијека, писао студију „На светим водама Лима“, а међу светињама и манастирима, посебно, је обрадио Ђурђеве Ступове“, подсјетио је владика. Он је истакао да је Лим света вода која нас напаја и која нас, нарочито, на овај дан очишћава. „Спремамо се да заједно идемо у литију на Лим, да освештамо нашу ријеку која нам живот даје и да се тако освешта наш живот и наше живљење, наша дјела, рад и мисли. Тамо ћемо имати дивни обичај погружење крста у Лим и наши младићи и дјевојке, као и на другим мјестима, ће да пливају за крст. Важно је учествовати у том дивном обичају. Није то обично такмичење, него свечаност за све који дођу на Лим, за оне који пливају и оне који су присутни“, оцијенио је Епископ. Указао је да се навршила 801 година од када се упокојио ктитор овог манастира жупан Првослав, Немањин синовац, чији се гроб налази у Ђурђевим Ступовима. „Ево, 800 година, непрестано, траје молитва код гроба нашег ктитора. Да ли има икакве јаче и увјерљивије легитимације, икаквог документа, папира коме припада ове светиња, у којој је установљена стара Будимљанска епископија?! Зна се, Свети Сава је овдје поставио првог будимљанског Епископа Јакова и ово је епископско сједиште од Светог Саве до дана данашњег које има своју историју, има своје записе, а најјачи запис је, управо, гроб и кости жупана Првослава, који је ову цркву намијенио, не било којој држави или власти, него Богу живоме и служби Божјој, подигао задужбину за своју душу“. „Безуман је свако ко би хтио да преправља његово завештање и да ову цркву, после 800 година, прекњижава. Видимо да тог безумља има, нажалост, а нарочито се показало приликом доношења оног нечасног акта, који је лицемјерно и лажно назван Закон о слободи вјере, а то је закон о прогону вјере православне. То види цио свијет, само не наше власти, али, видјеће и они, прије или касније“, оцијенио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Данас је своју славу прославила пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, којом руководи о. Милош Цицмил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...