Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'васиљевић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Млада уметница Душица Васиљевић из Новог Сада била је гост на РТВ Бачка Паланка. У оквиру емисије "Паланачки мозаик" говорила је о љубави према уметничкој фотографији. Подсећамо да смо на нашој интернет страници представили одабране светлописе ове уметнице која сведочи о важности умножавања дарова. Видео: РТВ Бачка Паланка Ризница литургијског богословља и живота: Душица Васиљевић: Фотографија као израз душе кроз објектив BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  2. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар“ издала је другу по реду збирку песама протојереја-ставрофора Момира Васиљевића из Чајнича под називом „Сузе радоснице. Збирка представља теолошки карактер поезије у наслову и садржини, у контексту свештеног периода јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и Епархије дабарске (дабробосанске), у чијем се знаку и одштампа. Песник назначивши збирку овим насловом, као и претходном збирком „Сузе покајнице“, попут непознатог путника који пише стихове на Богородици Љевишкој, вапије Богородици Чајничкој и Тројеручици: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје.“ Танано сатканим стиховима илуструје сву патњу али и лепоту и радост живљења у Богу, са Богом и у Цркви Његовој. Неке од песама су: „Свитање“, „Богородичин врт“, „Хиландар“, „Милешева – Бели Анђео“, „Спаситељ“, „Сретење“, „Чајничка Красница“. Технички уредник овог првог издања је ђакон Божидар Васиљевић, док је рецензију радила проф. Бранка Малинић Чугаљ. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/ View full Странице
  4. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/
  5. Од најранијих времена питање егзистенције Старог Завјета у Цркви није довођено у питање. Први хришћани били су Јудеји. Из саме те чињенице, дâ се закључити, да прво што је инкорпорирано у основе хришћанског учења јесте „Писмо“. Управо структура Библије је формирана додавањем Новог Завјета Старом, а не обрнуто. Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг View full Странице
  6. Црква Христова је природни и икономични наследник Старог Израила. Као таква безусловно прихвата Писмо за своје, притом га надопуњујући новозаветним корпусом књига. Дакле, надопуњује га најсветијим нормативом који је стваран ауторитетима Цркве, што алудира на то какво мјесто у хришћанству ужива Стари Завјет. Тајна Христова, тајна Његове Личности, јесте нешто „ново под Сунцем“ али истодобно и испуњење цијелог припремног старозавјетног периода, који је Он сажео и дао му есхатолошку димензију. Због тога је за нас ова тема од изузетног значаја. Можда ће неко, из перспективе савремене научне перцепције, рећи да је у двадесет првом вијеку бесмислица враћати се и прихватати нешто „старо“. Међутим, оно што је недвосмислен став Цркве, јесте да је Стари Завјет њен инспиративни (богонадахнути) континуитет, Богом дан као увертира спасоносног домостроја. Већ сама релација у наслову „Стари Завет“ и „хришћанска теологија“, наводи нас на питање шта је заједничко и шта је епицентар и полазиште и једног и другог? Када би то била једна ријеч која треба да илуструје ове двије цјелине, то би онда била Ријеч – Богочовек (Τεαντρόπως). Бог који установљава Стари Савез и Син Човечији који конституише Нови Савез са људима, откривен је у једној Личности - Господа Исуса Христа. У најширем смислу, Он је и именовање и одговор на ову тему. Дакле, значај Старог Завета за хришћанску теологију, као и значај саме теме је вишеструк. Њихов заједнички циљ јесте сведочење да хришћанство није нова религија и човјечанска наука, већ живот откривен Богом и испуњен у Сину Божијем. Цео текст у Word формату Извор: Поуке.орг
  7. Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити. „Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона. Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију. По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот. Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези. Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија. За Поуке.орг Божидар Васиљевић
  8. „А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину; јер неће говорити од себе, него ће говорити оно што чује, и јавиће вам оно што долази.“ (Јн 16, 13) Ипостас хришћанске антропологије историјски можемо сместити у време синаксиса у Сионској горњици. Силаском Духа и почетком „Духовске ере“, настаје и еклисиолошка димензија икономије. Возлављење (рекапитулација) људске природе домостројем Духа, сотириолошки је значајна за човечанство, oд космогонијских догађаја, преко Педесетнице до данас. Холистички приступ човеку, као бићу заједнице и односа, могућ је кроз Павлово трихотомно „скенирање“, не само овостраног него и оностраног човека као таквог, што ћемо даље у тексту и образложити. „Дух дише гдје хоће...“ (Јн 3, 8) али конкретно у Цркви (Д/даровима), коју конституише и која Њиме партиципира у Божанском Животу. Будући Христом са десне стране Оца, Тело Христово (Црква), егзистенцијално самом човеку који је део Њега, даје бесмртност и битије. Тиме се човек као део Цркве (Црква) показује и као део и дело Христа и самог Бога Оца, у Тројици прослављеног. Дух, душа и тело симбиотички и несмесиво постојећи, чине да човек буде каквим је наречен – Биће за вечност, живот и непропадљивост, Св. Духом удеоничарећи Тројици као Њена икона. Кроз целу нитну хришћанске антрополошке мисли, од апостола Павла и Иринеја Лионског, до Симеона Новог, икономијска перцепција Духа може се сагледати у рефлексији Павлових речи: „Духа не гасите“ (1. Солуњанима 5, 19). Баш зато што не „дише“ насумично, него конкретно и делатно, слободно станиште Духа (Црквa) је у самој личности човека, телесног, душевног али надасве Д/духов(нос)ног човека. Par excellence парадигме тога су догађаји од Оваплоћења и Христовог Васкрсења, до догађаја Педесетнице на сабрању у горњици. Подражавајући догађаје у историји, човек у Литургији Д/духом оприсутњује Есхатон и већ отпочету Парусију. По мишљењу Св. Симеона Новог Теолога, не угасити се не заповеда негде где више не гори и не тиња. Тиме знамо да у човеку опипљиво, од момента иницијације, Дух печатом дара „недостатке допуњује“ и за нас моли: „Ава, Оче“ (Гал 4, 6). Део тог контекста је и реч: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд, него на свијећњак да свијетли свима који су у кући“ (Мт 5, 15). У том смислу је и сама етимологија речи икономија (οἰκονομία). Потенцијалност начина постојања човека Духом у Цркви, прогресиван је и задат. Дарови Духа су искључиво у заједници у којој „дише“ (Цркви), у Св. Евхаристији и човеку као личносном ентитету заједнице коју сачињава. Учење Св. Максима о логосима бића, рефлектујући примрак дубоке и неисказиве љубави Божије према човеку, придодаје аргументованост става да је уистину наречен за божански суживот. Трихотомна Антропологија апостола Павла потпомаже нам да сагледамо теантропично Икономију Духа. Татијанско мишљење о подвојености Духа, Његовој истовременој трансцедентности и „материјалности“, одвела је ово погрешно учење у правац онтолошке дијастиме саме Тројице. Отачка мисао о „икони и подобију“, коју је после пада човек запрљао, одговор је на питање самог смисла и актуелности Икономије Духа. У свом апофатичком богословљу Св. Теофило Антиохијски прелепо описује: „Небеса су Његово дело, земља Његова творевина, море Његово здање, човек је Његово створење и икона“ (άνθρωπος πλάσμα και εικων αύτου έστιν). Раздвајање човека од Бога, јесте истовремено раздвајање од Живоносног Духа и самог Живота – Оца. Слободно опредељење, као изазов за наивног човека, учинило га је окренутог земљи. Отац кроз Логоса испуњава наречење човека, са – учешћем Духа и Његовим послањем и мисијом, разјасњујући тиме икону и враћајући пакибитије човека. Духовни човек није моралиста и пијетиста, него онај који је причешћен (у најдубљем смислу речи), благодаћу и даровима Духа Светога испуњен - човек. Богочовечански динамизам креће се Његовом иницијативом слободно и релационо, али одговором човека на само један избор. У томе је тајна и парадокс али и прави смисао и циљ спасења душе – духа ( што су термини преплетени код Св. Иринеја Лионског, који пишући некад са малим „д“, а некада са великим, суштински прожима и осмишљава душу Светим Духом). Самовољно одсечен (ἀποκόπτω) од Избора и усмерен ка промашеним изборима, човек и његов дух по себи немају Живоносности Духоносне. Бесмртност у хришћанско – антрополошкој перспективи, не може бити самоизнедрена, самодовља, себи подобна, него воспримљена. Начин постојања Тројице огледало је за живот човека и његову егзистенцију (у свим временима) – однос у љубави, заједници личности и иконичној перихорези. Зато је Тријадологија, Христологија и Пневматологија животодавно решење кључа у Икономији и Богословљу, чија је ћерка Хришћанска Антропологија. За Поуке.орг Божидар Васиљевић View full Странице
  9. Посебност овог доба године рађа категорије животних симбола, које се у овом периоду као ензими или иглице појаве у ваздуху, већ од саме помисли на посебне, драге и Богом дане људе. Wassily Kandinsky — Ahtyrka. Red Church, 1908 Личност с којом се са првим снијегом необјашњиво сусретнем у мислима јесте посве мотивациона. Прије но што му споменем име и наведем неке експликације његовог персоналитија, морам да нагласим да није ријеч о сумњивом бихејвиоризму писца, нити когнитивним сликама које би биле препоручљиве за посматрање. Доживљаје и утиске које компаративна лингвистика у мени ажурира на помен те личности, покушаћу да укратко пренесем. Ријеч је о архиепископу Марку (Арндту) берлинскогерманском Руске Заграничне Цркве. Тог 17. маја 2007. деценијска рана Руске Цркве у Отаџбини и расијању је зацијељена. На добијању Томоса канонског јединства РПЦ-а и Руске Заграничне Цркве (која долази под свештени хитон Московске Патријаршије), највише после Бога је учинило посредништво архиепископа Марка, који је био главна спона. Као председник преговорне комисије у име Заграничне Цркве и први замјеник предсједника Синода, одиграва кључну улогу помирења. Двадесети вијек у периодима Првог свјетског рата (неправедно умањеног назива "Велики рат") и Другог свјетског рата, уздрмао је цивилизацијске токове, философске доктрине али и поимање граница мизантропије. Људски потенцијал је уистину рефлектован као дихотоман, да му се "Бог обрадује али и ђаво застиди". Историјски, геополитички и политичко - антрополошки контексти двадесетог вијека, одразиће се и на живот Цркве и њену мисију. Њемачка у двадесетом вијеку доживљава промјене које ће се одразити и на појединачним примјерима. Живот владике Марка би се у том погледу и кроз ту призму најбоље могла процијенити као позитивно значајна и актуелна за нас. Рођен је 29. Јануара (можда отуда сњежна конекција са писцем) 1941. чиме је генерацијска припадност довољно историјски и генетички ретро, да изобличи негативности учмалих времена, а опет довољно искуствено и реформски савремена, да заинтригира и одговори на зов младих душа. Све то опет уобличено аскетским сензибилитетом и припадношћу светогорској провинијенцији, што је донекле заједничка црта и наших Отаца овог калибра. Посебан моменат који се истиче у теологији архиепископа, коме очигледно није страна лингвистичка философија (с обзиром на вокацију), јесте есхатолошка антропологија. У контексту мартирологије и агиологије, архиепископ Марк акцентује “изградњу будућности Цркве на живом сјећању на наше Свете Мученике”. Таква перспектива “будућег испочетка”, цијелу нит свевремености Цркве обједињује и актуализује. “Блажени су они који чувају јединство Цркве”- овако би у најмању руку гласило прво блажено које би Господ изрекао са Горе блаженстава у ово наше вријеме. Видимо и то да би арх. Марк био међу њима као макариос. Очигледно је да данас "не ратујемо (само) против крви и меса, него против поглаварства, и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Еф 6, 12). Да би се схватио теолошки и антрополошки концепт личности архиепископа, морамо се осврнути на пикантерије животног пута. Занимљиво је одрастање. Мајка му је била солисткиња, а отац музичар. Будући да му је деда био пастор Евангелистичко - лутеранске цркве и теолошки се усмјерава рано. Док су живјели у планинама Источне Њемачке, бака га је често молила да јој у дугим зимским ноћима чита Библију јер је слабије видјела. Уз то би се нашла и понека књига из историје религија, библијске археологије и др. Обриси ове личне историографије подсјећају на Паскалову сентенцу, која се учи из историје и философије религија, а бака на главног њеног актера: "А да сам више изучавао природу, вјеровао бих као бретонска сељанка". Карактеристично је да се за свој богословски и пастирски рад као млад монах увијек окретао Атосу. То ће изграђивати и касније као архипастир. Своју православност архиепископ Марк дугује сусрету са руском емиграцијом у Њемачкој, али и негативној рецепцији нацизма и комунизма у породици. Нацисти и комунисти су прогањали његову породицу, а руски језик је као полиглота учио зарад лакше апологије. У парохији Св. Александра Невског у Мангејму је у двадесет другој години крштен. Усавршио је славистику на факултету у Франкфурту, гдје и докторира, и као предавач у Гејделбергу и Ерлангену. Касније је као мудар човјек препознао гдје ће се најбоље усавршити и утврдити православну теологију. С јесени 1973. уписује Теолошки факултет СПЦ-а гдје је 1979. год. дипломирао. Гејделбергски факултет на коме отпочиње каријеру, даје му препоруке професора њемачког и руског са искуством. Разлог његовог останка у Њемачкој је интригантан. Наиме, када му је Св. Синод РПЦЗ понудио катедру у САД-у и дужност у Синоду, он је одбио због блискости Њемачке Грчкој, тј. Светој Гори. Своју љубав према Светој Гори продужава и као архиепископ , чувајући истовјетни типик и правило у келији манастира Св. Јова у Минхену. Посјећујући старце на Атосу и Каруљи, напајао се на извору монашког искуства Православне Цркве. Ипак боравак у Србији га после Свете Горе највише одређује оним што је данас - једним од најугледнијих архијереја и духовника Православне Цркве. Припада уском кругу ученика Преподобног оца Јустина, који га је харизматски и етерично трасирао. Свједоци смо еклисијалних и секуларних криза. Тешко је одупријети се носталгичном утиску који се пројављује из неких ранијих времена, када су се такве прилике позитивно ријешавале. Једном приликом упитан о дешавањима у Украјини, арх. Марк је одговорио да чак и онај ко се уопште не разумије у црквену политику, може да изведе закључак: "да се води јавна борба за власт". Modus vivendi православних заједница старог континента, особито Њемачке и Британије, како га он види, треба да послужи за примјер. Питање православне дијаспоре које треба да се ријеши је став који арх. Марк дијели са нашом Помјесном Црквом; док свакодневна брига свих треба да буде свакодневно старање о хришћанском начину постојања, а не свођење православности на викенде и празнике. Светогорски светоназор синтетизован са српским богословљем, омогућио му је адекватну перцепцију дубоке интерне фокусираности на питања Православља, а исто тако и на апсорпцију оних изван. На основу тога, заиста се оправдава мисао да се душа јежи на помисао. Божидар Васиљевић Интернет издање: Поуке.орг
  10. Размишљајући о антрополошкој теми "праведности природе", прво што ми позитивно и асоцијативно узбурка сензибилитет, у том погледу, јесте мултипродуктивност снијега. Када је антропологија насилно покушала раскинути везе са Теантропологијом, једино се природа (не и природњаштво) одупрла програмској утопији и антропологији суноврата. Снажна и магична синтеза ватрености експресије, коју снијег собом побуђује, и импресије неумољиве ледености којом задивљује, подједнако су заступљене како у географским тако и у духовним димензијама. Посебност овог доба године рађа категорије животних симбола, које се у овом периоду као ензими или иглице појаве у ваздуху, већ од саме помисли на посебне, драге и Богом дане људе. Wassily Kandinsky — Ahtyrka. Red Church, 1908 Личност с којом се са првим снијегом необјашњиво сусретнем у мислима јесте посве мотивациона. Прије но што му споменем име и наведем неке експликације његовог персоналитија, морам да нагласим да није ријеч о сумњивом бихејвиоризму писца, нити когнитивним сликама које би биле препоручљиве за посматрање. Доживљаје и утиске које компаративна лингвистика у мени ажурира на помен те личности, покушаћу да укратко пренесем. Ријеч је о архиепископу Марку (Арндту) берлинскогерманском Руске Заграничне Цркве. Тог 17. маја 2007. деценијска рана Руске Цркве у Отаџбини и расијању је зацијељена. На добијању Томоса канонског јединства РПЦ-а и Руске Заграничне Цркве (која долази под свештени хитон Московске Патријаршије), највише после Бога је учинило посредништво архиепископа Марка, који је био главна спона. Као председник преговорне комисије у име Заграничне Цркве и први замјеник предсједника Синода, одиграва кључну улогу помирења. Двадесети вијек у периодима Првог свјетског рата (неправедно умањеног назива "Велики рат") и Другог свјетског рата, уздрмао је цивилизацијске токове, философске доктрине али и поимање граница мизантропије. Људски потенцијал је уистину рефлектован као дихотоман, да му се "Бог обрадује али и ђаво застиди". Историјски, геополитички и политичко - антрополошки контексти двадесетог вијека, одразиће се и на живот Цркве и њену мисију. Њемачка у двадесетом вијеку доживљава промјене које ће се одразити и на појединачним примјерима. Живот владике Марка би се у том погледу и кроз ту призму најбоље могла процијенити као позитивно значајна и актуелна за нас. Рођен је 29. Јануара (можда отуда сњежна конекција са писцем) 1941. чиме је генерацијска припадност довољно историјски и генетички ретро, да изобличи негативности учмалих времена, а опет довољно искуствено и реформски савремена, да заинтригира и одговори на зов младих душа. Све то опет уобличено аскетским сензибилитетом и припадношћу светогорској провинијенцији, што је донекле заједничка црта и наших Отаца овог калибра. Посебан моменат који се истиче у теологији архиепископа, коме очигледно није страна лингвистичка философија (с обзиром на вокацију), јесте есхатолошка антропологија. У контексту мартирологије и агиологије, архиепископ Марк акцентује “изградњу будућности Цркве на живом сјећању на наше Свете Мученике”. Таква перспектива “будућег испочетка”, цијелу нит свевремености Цркве обједињује и актуализује. “Блажени су они који чувају јединство Цркве”- овако би у најмању руку гласило прво блажено које би Господ изрекао са Горе блаженстава у ово наше вријеме. Видимо и то да би арх. Марк био међу њима као макариос. Очигледно је да данас "не ратујемо (само) против крви и меса, него против поглаварства, и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју" (Еф 6, 12). Да би се схватио теолошки и антрополошки концепт личности архиепископа, морамо се осврнути на пикантерије животног пута. Занимљиво је одрастање. Мајка му је била солисткиња, а отац музичар. Будући да му је деда био пастор Евангелистичко - лутеранске цркве и теолошки се усмјерава рано. Док су живјели у планинама Источне Њемачке, бака га је често молила да јој у дугим зимским ноћима чита Библију јер је слабије видјела. Уз то би се нашла и понека књига из историје религија, библијске археологије и др. Обриси ове личне историографије подсјећају на Паскалову сентенцу, која се учи из историје и философије религија, а бака на главног њеног актера: "А да сам више изучавао природу, вјеровао бих као бретонска сељанка". Карактеристично је да се за свој богословски и пастирски рад као млад монах увијек окретао Атосу. То ће изграђивати и касније као архипастир. Своју православност архиепископ Марк дугује сусрету са руском емиграцијом у Њемачкој, али и негативној рецепцији нацизма и комунизма у породици. Нацисти и комунисти су прогањали његову породицу, а руски језик је као полиглота учио зарад лакше апологије. У парохији Св. Александра Невског у Мангејму је у двадесет другој години крштен. Усавршио је славистику на факултету у Франкфурту, гдје и докторира, и као предавач у Гејделбергу и Ерлангену. Касније је као мудар човјек препознао гдје ће се најбоље усавршити и утврдити православну теологију. С јесени 1973. уписује Теолошки факултет СПЦ-а гдје је 1979. год. дипломирао. Гејделбергски факултет на коме отпочиње каријеру, даје му препоруке професора њемачког и руског са искуством. Разлог његовог останка у Њемачкој је интригантан. Наиме, када му је Св. Синод РПЦЗ понудио катедру у САД-у и дужност у Синоду, он је одбио због блискости Њемачке Грчкој, тј. Светој Гори. Своју љубав према Светој Гори продужава и као архиепископ , чувајући истовјетни типик и правило у келији манастира Св. Јова у Минхену. Посјећујући старце на Атосу и Каруљи, напајао се на извору монашког искуства Православне Цркве. Ипак боравак у Србији га после Свете Горе највише одређује оним што је данас - једним од најугледнијих архијереја и духовника Православне Цркве. Припада уском кругу ученика Преподобног оца Јустина, који га је харизматски и етерично трасирао. Свједоци смо еклисијалних и секуларних криза. Тешко је одупријети се носталгичном утиску који се пројављује из неких ранијих времена, када су се такве прилике позитивно ријешавале. Једном приликом упитан о дешавањима у Украјини, арх. Марк је одговорио да чак и онај ко се уопште не разумије у црквену политику, може да изведе закључак: "да се води јавна борба за власт". Modus vivendi православних заједница старог континента, особито Њемачке и Британије, како га он види, треба да послужи за примјер. Питање православне дијаспоре које треба да се ријеши је став који арх. Марк дијели са нашом Помјесном Црквом; док свакодневна брига свих треба да буде свакодневно старање о хришћанском начину постојања, а не свођење православности на викенде и празнике. Светогорски светоназор синтетизован са српским богословљем, омогућио му је адекватну перцепцију дубоке интерне фокусираности на питања Православља, а исто тако и на апсорпцију оних изван. На основу тога, заиста се оправдава мисао да се душа јежи на помисао. Божидар Васиљевић Интернет издање: Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Креирај ново...