Претражи Живе Речи Утехе

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије, зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква

Празник Светог оца нашег Василија Острошког свечано је и молитвено прослављен данас у острошкој светињи. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/05/Besjeda-Vladike-Jovana.mp3 http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/05/Besjede-mitropolitaa-Amfilohija-i-Sergija.mp3 -ФОТОГАЛЕРИЈА- У Горњем манастиру Острог који чува мошти Острошког Чудотворца Свету архијрејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење Његовог високопреосвештенства Митрополита тернопољског и кременецког г. Сергија из Украјинске православне цркве Московског патријархата и Преосвећене господе епископа: јуријевског и викара Новгородске митрополије РПЦ Арсеније, источноамеричког Иринеја, будимљанско-никшићког Јоаникија, пакрачко-славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија и молитвено учешће огромног броја вјерника који су се сабрали из свих крајева свијета да се поклоне Острошком Чудотворцу управо на његов празник. У лутургијском сабрању су молитвено учествовали и архимандрит Теодосије из Румуније, као и из Управе за сарадњу са Црквама и вјерским заједницама Србије. Одговарали су чланови Београдског мушког хора, а током Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао слугу Божијег Николу. У литургиојској проповједи владика славонски Јован је казао да се сви сабрани око Светога Василија Острошкога питају како је могуће људскоме бићу да постане Свети Василије: „Како је могуће рођеноме од жене да постане свети око кога се данас окупљају десетине хиљада људи? Како је могуће да један човјек остави траг за собом који мијења небо и земљу, који мијења душе људске, не једну не десетину, него десетине хиљада. Толико да душе хрле за њим као за оним чији је празан гроб у Јерусалиму темељ цијелога свијета Цркве Божије и живота сваког од нас.“ Истичући да ми овдје притичемо к моштима, ономе кога можемо и опипати, а да је у Јерусалиму празан гроб и нема ни трага од онога који је из гроба Васкрсао и притичемо свецу кога миришемо и додирујемо и знамо куд је и одкуда је ишао, а тамо не знам одакле је и куда изашао Онај што је у гробу био. „Свето јеванђеље каже да је власник тога гроба Јосиф из Ариматеје: Дође Јосиф угледан савјетник који и сам Царство Божије чекаше. И то је велика тајна свега. Он у срцу своме Царство Божије чекаше. И он је своје срце дао Богу и Бог му је дао да из његовог гроба, који је био њему намијењен, у њега леже и из њега васкрсне Христос Бог, да из његовог гроба благодат преобрази све.“ Даље је објаснио владика је је он сљедбеник онога по коме се сви називамо и чија смо сви дјеца, јер бјеше у земљи Уру Халдејскоме човјек по имену Аврам, који је имао и породицу и род, имање и био је из угледног рода: „И дође му ријеч Господња која му рече Изађи из дома свога иди, а он беше као овај што чекаше Царство небеско. И изађе Аврам из дома свога, из земље своје, из породице своје и остави све за собом и крете за том једном ријечју. А та ријеч му бјеше другу довела: И биће сјеме твоје као пијеска на обали морској. И ево га овдје прострло се пред нама то сјеме Аврамово.“ Владика је казао да због Аврамовог избора и говоримо за Цркву Божију да смо дјеца Аврамова које је Христос васкрсао крстом Својим. „А Свети Василије је онај који је сваки пут у животу, чекајући Царство небеско, послушао ријеч Господњу, не као Адам и Ева који не послушаше ријеч, па смо данас сви због тога осуђени да прођемо кроз смрт пре него што васкрснемо, него као Аврам. И наш свети отац Василије је послушао глас Господњи и чинио што је Господње и води нас у Царство небеско, Царство Оца и Сина и Светога Духа „, закључио је владика Јован. Након Литургије и резања славског колача у славу и част Светог Василија Острошког сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије који је казао да је давно Свети пророк рекао да је неродна пустиња роднија од оне која рађа. „Ево живога свједочанства. Свети Василије Острошки није имамо своје тјелесне дјеце али видите како ова пустиња његова и он као пустињак рађа оволику дјецу, која су данас сабрана из свих крајева не само наше земље и нашег народа већ из цијелог свијета. Нико није родио и не рађа и данас више дјеце него Свети Василије Острошки.“ Говорећи о актуелним приликама у Украјини и широм свијета, Митрополит је подсјетио да је у Паризу изгорела црква Нотр Дам са које су звонила звона 1389. године у част побједе српске војске над турском војском: „Међутим на ту цркву данашњи Французи поставили су заставу, не заставу они потомака који су се борили на Косову за вјеру праву, за крст часни и слободу златну, него лажно заставу. Потомци оних који су градили и звонили на Нотр Даму послије битке на Косову су овдје заједно са несрећницима, разбојницима, Шиптарима на Косову порушили 150 храмова, међу којима је и црква Богородице Љевишке у Призрену која је исто тако стара и чудесна, лијепа као Нотр Дам.“ Помоливши се да се обнови и Нотр Дам и црква у Њујорку и све цркве у свијету, владика се помолио да Бог уразуми и савремене Европљане да се врате изворној Европи, Европи Светих апостола Петра и Павла, Светих римских епископа и великих људи Дантеа, Шекспира, Европи Фрање Асишкога, и да не убијају и не уништавају хришћанску вјеру преко НАТО пакта који је наставак нацифашизма. На крају свог обраћања Митрополит је казао да је Православна црква присутна на свим континентима: „У свим земаљским народима се проповиједа православно Јеванђеље којега је свједок свети отац наш Василије и ви који сте дошли да се код њега огријете духовно и да од њега примите благослов за здравље и спасење, и тјелесно и духовно и за просвећење истинском правом вјером Христовом.“ Његово високопреосвештенство Митрополит Сергије је пренио благослове и поздраве Блажењејшег Митрополита кијевског и све украјинског Онуфрија уз велику благодарност Митрополиту Амфилохију за прилику да учествује у заједничкој молитви за чистоту вјере коју он овдје заједно са својом пастом чува: „И ми чувамо чистоту вјере православне, између осталог и захваљујући вама и вашој подршци и молитвама, трудимо се да опстајемо на тим просторима. Чак и онда када је натеже, када нам расколници одузимају неку цркву или храм ми се молимо у домовима, кућама, под шаторима и разним другим мјестима, али чувамо своју вјеру. У томе је радост живота са Христом“ Митрополит Сергије је истакао да смо преко благослова Митрополита Амфилохија јединствени у вјери: „И због тога преносим благодарност Блажењејшег Митрополита Онуфрија, владици Амфилохију и архијерејима ваше Цркве и народу Божијем. И кроз своја страдања ми боље разумијемо ваше патња и страдање кроз која сте прошли и пролазите. Али управо те патње и страдање јесу оно што нас још више зближава и обједињује. И осјећамо да је са нама милост Божија, као и радост због тог трпљења као симбола да нас Господ не оставља.“ По благослову Митрополита кијевског г. Онуфрија, владика је Митрополиту Амфилохију уручио икону, поклон Његовог блаженства, са жељом да увијек буде непобједив војник Христов. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се захвалио на дару и позвао на јединство душе и срца народу у Украјини, Православној цркви у читавом свијету, а исто тако јединство Цркве Божје и на овим нашим просторима. Прослава Светог Василија Острошког наставиће се данас у 18 часова традиционалном Световасилијевском литијом, коју ће у молитвеном ходу кроз Никшић предводити више архијереја. Литијом се завршава вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине Никшић. Извор: Манастир Острог

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије тачно у поноћ, 12. маја 2019. љета Господњег, на празник Светог Василија Острошког, читао је Акатист поред моштију Светитеља у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, који је слушало више хиљада вјерника сабраних у острошкој светињи. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/05/Mitropolitova-besjeda-nakon-Akatista-Svetom-Vasiliju.mp3 Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је честитајући сабранима празник Светог Василија казао да славећи Светог Василија славимо Бога љубави који га је прославио. -Прослависмо Пресвету Тројицу помињући све свете Божије људе од времена пророка, апостола, до наших времена, све оне који су постали обиталиште славе Божије који су Га проповједали и свједочили Га кроз вјекове, у којима се Бог прославио и који су Бога прославили. Прослависмо дакле њега који је заиста ковчег најљепших дарова божаснких, који је извор у коме се умивамо и ми сузама свога покајања и узајамним праштањем – казао је Митрополит Амфилохије и рекао да прослављамо Светитеља који је загријао острошке стијене својим постом, трудом и који сија и зрачи из Божије острошке пустиње и обасјава све сабране око његовог ћивота и све људе отворене душе и чистог срца. Митрополит Амфилохије је казао да Господ посебно воли и благосиља дјецу која су се у великом броју окупила око ћивота Светог Василија, јер је и сам Господ рекао „пустите дјецу да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“, призивајући и нас да будемо дјеца по незлобивости, по доброти, љубави и по милости. -Призива нас да будемо као они који су за Њим ходили, као што је Свети отац наш Василије, велики Чудотворац Острошки, из чијег нас ћивота грли божанска љубав и освећује нас милост Божија и просвећује нас свјетлост Истине. Овај свети ћивот је обиталиште Божије љубави и кроз њега Божија љубав зрачи чинећи нас све једним човјеком Исусом Христом, све који приступамо овом светом ћивоту – казао је Митрополит Амфилохије. Обраћајући се Светитељу, Митрополит је казао да је велики Божији дар и предивно видјети народ Светог Василија који се и ове свете ноћи окупио око његовог ћивота и преко његових моштију цјелива Онога који је управо Светог Василија цјеливао и прославио. Потом је у цркви Часног Крста служена прва Света Литургија, којом је началствовао протојереј Велимир Јововић, никшићки парох, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва. Свету Архијерејску Литургију у раним јутарњим сатима у цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија служио је Преосвећени епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Г. Кирило са свештенством. Непрекидна колона поклоника током цијеле ноћи притицала је кивоту Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог

Празник Светог Василија Острошког манастир Пустиња, древна светиња Епархије ваљевске, прославила је великом молитвеном свечаношћу, јер управо славном чудотворцу посвећена је њена капела. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, уз саслуживање свог духовног оца Преосвећеног Епископа ваљевског г. Милутина и свештенослужитеља из Ваљева. После свете Литургије, преломљен је славски колач, а гостољубиво сестринство, предвођено игуманијом мати Нином, приредило је трпезу љубави за учеснике сабрања. Лепоту фрескописа пронела је име манастира Пустиња широм света. Благодат која се у овој светињи излива учинила ју је местом на ком су многи духовни узрастали и спасавали се. Управо овде духовно се родио и епископ Силуан, примивши монашки постриг лета Господњег 2010. године. Пастирски пут одвео га је у родни Сиднеј, где данас столује Митрополијом аустралијско-новозеландском. Сваке године, када долази у Србију ради учешћа у заседању Светог Архијерејског Сабора, са посебном љубављу крај свог духовног оца владике Милутина и браће свештеника служи свету Литургију, делећи васкршњу радост у манастиру Пустиња са верним народом. -Мати игуманија Нина и њене сестре пример су хришћанског живота и зато смо благодарни Богу што их имамо, као и све монахе и све светосавце који се труде да иду путем Христовим, део је празничног слова епископа Силуана. -Ове недеље наша Света Црква празнује и Свете жене мироносице, кроз које нам Господ Христос показује да није потребан некакав чин овоземаљски да би човек био у заједници са Богом и утврђен у Његовој благодати. Како каже химнографија Цркве, жене мироносице постале су „апостоли апостолима“, благовеснице највећег догађаја у роду људском, највећег освежења и отрежњења у роду људском. Јер, Васкрсење Христово јесте оно што чини хришћанство благовешћу. Зато се радујемо у Господу што чусмо ту дивну благовест од усана жена мироносица, које су биле код Крста Господњег, које су бделе и молиле се, састрадавале са Господом Христом. Кроз све те невоље, остале су умом и срцем везане за Господа и удостојиле су се да прве приме благовест над благовестима – да је Христос Господ устао, да је Његов гроб празан, а тиме ће се и наши гробови након свеопштег васкрсења испразнити па ћемо телом и душом својом стати пред Господа Христа. Како каже Свети Отац Јустин, једни ће ући у васкрсење живота, а други у васкрсење суда. Зато је веома важно да се трудимо да будемо достојни да се зовемо хришћанима. Да се чврсто држимо Христа, јер Он је исти заувек, а ми људи смо колебљиви. Само Он нам може помоћи да постанемо иконе Божје у овом свету. Ми Срби, без обзира на то да ли се налазимо у матици или на Петом континенту, исповедамо исту веру и опстајемо на исти начин – ако су нам корени повезани са небом, истакао је епископ Силуан. -Оног тренутка када пресечемо те корене и изгубимо конаткт са Богом живим, Његовом истином и благодаћу, онда човек почиње да вене и склон је разним падовима. Зато је веома важно да се угледамо на наше свете и богоугодне оце. Међу њима је и Свети Василије Острошки, који је управо испуњење речи Господа Христа Који је рекао да ће кроз следбенике Своје чинити чудеса кроз све векове. Као што се некад народ сабирао око Господа Христа само да би Га дотакао и примио исцељење, данас видимо да многи одлазе у Острог само да се дотакну моштију Светог Василија да би примили исцељење, утеху коју потребују у свом животу, рекао је епископ Силуан. -Велика је благодат што смо се данас сабрали и сјединили са Господом Христом у овом светом храму. И то би требало да чинимо сваки пут кад има могућности, а сада ће их у Ваљеву бити сваког дана, јер ће се свете Литургије служити свакодневно наизменично по ваљевским храмовима, рекао је за трпезом љубави Епископ ваљевски г. Милутин. -Благодаримо Господу што нам је дао живот и здравље, вид очију да видимо сву лепоту Пустиње, чија игуманија и сестре као кринови цветају. Молимо се Господу да буде још више цветова, да Пустиња напредује. Јер, монаштва је све мање у православном свету, а то није добро. Јер, како је говорио владика Николај, народ који има много монаштва је чврст, стабилан и сигуран, јер има оне који се за њега Господу непрестано моле. Слава Господу што је преко наших светих предака одредио ово место да буде светионик роду српскоме, рекао је ваљевски архијереј. који је упутио речи благодарја и свом духовном сину епископу Силуану, који реч Божју проповеда српском народу на Петом континенту, на простору на коме свега материјалног има у изобиљу, али је наш добри народ суочен са разним искушењима. Епископ Силуан понео је епископски крст и уз помоћ Божју духовно предводи нашу браћу и сестре у Аустралији и Новом Зеланду. Учесник молитвеног сабрања био је и монах Доментијан, родом Ваљевац, сабрат манастира Хиландар. Епископ Милутин изразио је захвалност и њему и свим свештенослужитељима. У завршници обраћања, владика Милутин пренео је поздраве Владике Јована (Пурића), који је био спречен да дође и служи. Заслугом владике Јована подигнута је капела Светог Василија Острошког у манастиру Пустиња. -Када је био игуман манастира Острог, у својој завичајној светињи подигао је овај храм, да и ми имамо „свој Острог“, и на томе смо му сви од срца благодарни, рекао је епископ Милутин. На крају сабрања, Владика је благословио све присутне и честитао празник, уз молитву да нас Господ све чува заступништвом Светог Василија Острошког и свих светих. Извор: Српска Православна Црква

У другу недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја, када прослављамо Светог Василија Острошког, Светом литургијом, литијом и благосиљањем славског колача црква у селу Наљежићи у Грбљу, која је посвећена овом великом Божијем угоднику, прославила је храмовску славу. На Литургији је пјевао Хор Светог Јевстатија Превлачког из Будве под диригентском палицом Драгане Николић. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ У литургијској проповједи протојереј–ставрофор Гојко Перовић казао је да нас наша Православна вјера и Црква уче да је Бог када је створио човјека рекао да је добро што је створио човјека и да није добро да човјек буде сам. Он је подсјетио да је и данас, послије хиљада година, оно што је сигурно и једино право, то је да човјек не може и не смије да буде сам. „Зато је овај грбаљски сабор величанствени јер се окупљамо једни с другима, што је лијепо кад једни друге срећемо. Ми смо, хвала Богу, људи који дијелимо овај простор и ово вријеме с другим људима. Живимо у Боки которској гдје има и католика и муслимана, ђе има људи који кажу да не вјерују у Бога, све су то наши пријатељи, комшије, колега. Али, ми знамо коме припадамо и да није ништа него овај дан и да није нико други него овај Свети Василије Острошки, слава му и милост, и да нико други није постојао никад, да немамо ни о коме ништа написано, него само њему, па бисмо добро знали ко смо.“ Подсјетио је да се чудесно дијете, Свети Василије родио неколико година пошто су Турци спалили мошти Светог Саве на Врачару. „Давно су рекли и остала је и данас истина, да се мошти не могу спалити, него се онај пламен развио на све стране, гдје год живе људи који поштују име Светога Саве. И и кад се учинило да смо остали без иједних моштију, Бог посла друге мошти за које се чудом Божијим зна више него за Светога Саву. Нема тога који није чуо за Светог Василија Острошког Чудотворца, а ко је он? Он је владика Светога Саве који је отишао у Пећ код Патријарха Пајсија Јањевца да га хиротонише за владику херцеговачког.“ Свети Василије је обновио пирг Светог Саве у Хиландару и кад се вратио да буде владика херцеговачки одвајао и слао у Хиландар да случајно се што не обурда од тога што је поправљено: „Довољно знамо и гдје је светиња, гдје је пошао Свети Василије да га хиротонишу, и ђе је још већа светиња, ђе је обновио пирг на Хиландару, и ево трећа светиња манастир Острог. И ђе год се помиње ово име и ова слава, ту је исто толика светиња из које сте се ви јутрос, Богу хвала, и причестили.“ Објаснио је да је и прије и послије Светог Василија било светаца, Божијих људи и наших предака до дан-данас. Истакао је да је тако и са нашим предањем и да ове године славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Упозорио је на разне вијести које нам се пласирају путем медија, да је мит и легенда да је Растко Немањић био у Црној Гори: „Мит и легенда пет манастира за које исклесано стоји да су руком Немањића подигнуте, 15 цркава посвећене Светом Сави,а да не помињем цркве и манастири ђе нема папира, али рекао ми је ђед, прађед да је то од Светога Саве, а какав сам ја човјек ако ђеду не вјерујем кад ми каже како му се звао отац и окле смо дошли.“ Такође, и владика Данило је ишао у Мађарску и тражио српског Патријарха Арсенија да га он хиротонише за митрополита, истакао је отац Гојко и додао: „У манастиру Превлака, чији је игуман Бенедикт овдје међу нама, формирала се Светосавска епархија, ту је она уздигнута на ранг митрополије. А зашто је митрополија, зашто је наша епископија митрополија? Зато што је наша архиепископија постала патријаршија. И немојте ко да вам каже да је ово конзул Србије! Ово је наш брат, какви конзули, какве границе. Ми смо једна иста отаџбина! Може бити држава, и нека буде држава, а људи који воде државу нека нам не држе лекције из историје, јер је нијесу ни читали!“ На крају свог обраћања вјерном народу, протојереј–ставрофор Гојко Перовић је честитао славу и пожелио да се догодине окупимо још боље и још више, ако може боље и више од овога данас. У овом молитвеном сабрању учествовао је и Зоран Дојчиновић конзул Републике Србије у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, који је храмовна слава Саборног храма у Никшићу, молитвено и свечано је прослављен у недељу, 12. маја 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије (Остојић) уз саслужење бројног свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и више епархија. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и певница храма. Верни народ је, у великом броју, пристизао никшићком Саборном храму да молитвено учествује у прослављању Светог оца нашег Василија Острошког, великог епископа, народног пастира, учитеља и исцелитеља, који дејствује и после свог блаженог упокојења преко чудотворних светих моштију. Сабранима се, после читања светог јеванђеља, речима архипастирске беседе обратио владика Методије. Осврнувши се на прочитано зачало светог Јеванђеља Владика је говорио о Светом Јосифу из Ариматеје, који је био угледни саветник тог времена и поштовалац јеврејског закона, али је, ипак, у Христу познао истинитог Бога. Није се бојао да ће изгубити свој положај и високе привилегије у тадашњем друштву, него се усудио да тражи од Пилата тело Христово. -Срамота је било тада, као што је и данас, да остане нечије тијело непогребено, а да није Јосиф наумио да узме Христово тијело остало би непогребено. Пилат, чудећи се да је Он, већ, тако брзо, издахнуо, и питајући војнике, дозволи му да узме тијело Христово и он га, кажу, смјести у свој гроб у стијени, у камену. Претходно га обавивши плаштаницом и мирисима помазавши, навали велики камен на врата од гроба, беседио је епископ Методије. -И ми, данас, на светој служби Божјој, као Јосиф из Ариматеје свим својим умом усредређени, молимо се Господу, љубимо Га и бивамо присутни у храму, а не лутамо мислима својим о земаљским бригама. Љубимо Господа, као што Га је љубио Јосиф из Ариматеје и, такође, ћемо на овој служби Божјој узети тијело Христово, као што је узео Јосиф из Ариматеје и смјестићемо га у гроб, који је усјечен у камен, у стијени, смјестићемо Га у своје тијело, у своју душу, а наша душе јесте изрезана од камена који је Христос, од стијене и камена крајеугаоног на коме је утемељена цијела васиона, обмотаћемо Га у чисту плаштаницу, која је наше тијело, јер не треба човјек само чистом душом, него и чистим тијелом да прима Христа Господа у себе, поучавао је Владика диоклијски и додао: -Треба да се ослободимо, да будемо сиромашни духом, да, заправо, наш дух не буде оптерећен лажним осјећајем о томе ко смо, створеним на основу нашег мишљења о нама, него да пронађемо оно дубље ја, ослободивши се од лажног ја. То дубље ја, које стоји у најдубљим дубинама нашег бића у којим стоји Христос. Они који су открили то истинско ја у себи, открили су уствари Христа у себи и видјели су да је Христос у центру нашег бића и срца, открили су да је Он у нама и да смо ми у Њему. Управо је то открио Свети Василије Острошки, кога данас прослављамо и у чији спомен смо се овдје окупили на ову свету службу, у чијем храму, њему посвећеном се данас налазимо и примамо Христа у себе, као што је примио и Свети Василије Христа у себе, па Свети Василије, поред тога што исцјељује, као и његов љубљени Господ Христос Коме је цијелог живота од младости своје служио, исцјељује, не само тијела и тјелесне немоћи, него исцјељује душе и дух наш и нашег народа. И свих народа Божијих, који му притичу као најчистијем и најјаснијем огледалу у коме се огледа Сунце, Васкрсли Христос Бог наш, Који сија из његовог кивота, исцјељује, дочекује и грли св који прилазе његовом светом кивоту, беседио је Преосвећени Епископ г. Методије. Затим је преломљен славски колач, чиме је прослављена слава никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког Чудотворца. Благосиљани су славски колачи данашњих свечара. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки је заблагодарио владици Методију што је дошао да возглави литургијско сабрање у Никшићу и поручио да треба, увек да се сећамо Светог Василија и призивамо га у помоћ као највећег молитвеника нашег пред Господом. Извор: Српска Православна Црква

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети. Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту. Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39) Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети. Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила. Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим фарисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој. Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако! Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди. На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34) У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6) Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити. На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20) Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45) И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32) По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13) И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

После Васкрсења ученици се „сетише речи Његових“ (Лк. 24, 8). Тајна спасења само се из даљине чисто види. Само Пророци виде догађаје пре но што се они догоде. После Васкрсења и Педесетнице Црква живи са Господом и истински познаје да је Он пуноћа вечнога живота. Сада схватамо да је требало да Господ дође, да се оваплоти. Та посета Његова била је богојављење: „Посети нас Спас наш са висине.“[1] Требало је да пострада, да буде распет, да би победио смрт: „Није ли требало да Христос то претрпи, и да уђе у славу своју?“ (Лк. 24, 26) Требало је да оде, да бисмо га познали. Да није отишао, не би Дух Свети дошао. Да Свесвети Дух није дошао, Господ би остао непознат за нас, и изгубили бисмо га. Требало је да се вазнесе, да оде Оцу, да би се истински открио у Духу: „јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види (и показује)“.[2] Када је дошао, испунио нас је радошћу и просветио. Када је отишао, схватили смо да је Он тада дошао, да се тада открио. Он борави са нама, налази нас, води нас са собом, шири нас и разраста, да бисмо постали по мери Његовој: „Обећао си да ћеш са нама нелажно бити, до скончања века, Христе.“[3] Оваплоћење је било богојављење и пројава љубави Његове. Одлазак Његов, тј. Вазнесење, када је постао невидљив, јесте истинско богојављење и боравак са нама: „После Васкрсења, Исуса никаква реч, ни место, ни време, ни количина, ни каквоћа, не могу обухватити.“ Он, као несхватљиви и неописиви Бог, откривајући се, неизбежно се скрива, и скривајући се, открива се. Ма које јављање Његово, по нашој мери, умањење (=кеносис) је и неки вид скривања. Ми не можемо да појмимо и изразимо тајну божанског јављања. Зато божанствени Дионисије исповеда: „Скривен је, пак, и после откривања, или, да се боље изразим, и у откривању; и оно (=откривање) Исуса скрива, и никаквом речју, нити умом не завршава се тајна о Њему, већ и исказивана остаје неисказива, и познавана – непознатљива.“[4] На путу за Емаус, чим су „га препознали… Њега нестаде“ (Лк. 24, 31). Постао је невидљив, да би заувек остао са њима. Да је остао, пошто су га препознали, изгубили би га, јер би га временски и просторно ограничили. Говорили би: „Он је сада овде“. Постао је невидљив, пошто су га познали, што значи да се Он истински јавио, и остаје заједно са њима свуда и увек. На невидљив начин бива виђен, и познат на непознатљив начин, Он који битује изнад свакога знања. Он је толико велики, те не само да треба да се удаљи, да би се показала Његова права величина, него треба да постане сасвим невидљив, да би се открило ко је Он. Откривајући се онаквим какав јесте, Он нас васкрсава за живот и чини да пронађемо себе саме; да човек проналази душу своју, губећи је, ради Христа и Еванђеља Његовог (уп. Мк. 8, 35). Човек тако васкрсава. Вазноси се на небо. Задобија друге размере, сопствену величину и древну красоту. Долази „у несливено јединство“[5] са вечним животом. Сада разумемо зашто је Господ казао Томи: „Зато што си ме видео, поверовао си“ (и то је добро, то је почетак). Истински су блажени, међутим, „они који не видеше, а вероваше“ (Јн. 20, 29). Они ће ме видети без препрека увек (и када ме губе, и када ме налазе). Видеће ме у Духу. Према томе, нити им недостајем када ме не виде, нити долазе са мном у додир када ме виде (пошто тада дејствују створена и ефемерна чула њихова). Читаво биће њихово је једно чуло, једно око, и виде само мене, невремену светлост. Они васцели живе „у мени, и ја у њима“ (види: Јн. 6, 56). Човек постаје Христос по благодати. Он свог Господа и Бога види, не у једном тренутку својим телесним очима, да би га потом изгубио из вида. Он опипава, не једним делом свога бића (прстом или руком), један део Господа (руке или ребра), него је читаво биће верујућег, душом и телом, сједињено са целим Богочовеком, са божанством и човештвом Његовим. Цели човек расте и храни се мистичним, истинским и бездимензионалним сједињењем са Исусом: „Целог си ме развио у несливеном јединству.“[6] У једном тренутку видиш Господа, и више га никада не губиш из вида. Једанпут истински опипаваш и по свему се присаједињујеш (ἀνακιρνᾶσαι = мешаш се) Богочовеку, новом животу, који је победио и укинуо смрт. Апостоли су се дотакли Господа, сјединили се са телом и духом Његовим, и обрели се изнад смрти.[7] Господ је дошао да би нас учинио причасницима вечнога живота. Дошао је, да би нас посветио у „непознатљиво знање“,[8] у познање на непознатљив начин, у виђење на невидљив начин, и слушање тишине Његове, да бисмо задобили живот кроз смрт; да бисмо душу своју пронашли кроз губљење; да оно што се сматра добрим (здравље, радост, привремени живот) учини истински добрим, приступним преображењу, освећењу, онетрулежењу; да би обратио зла (болест, бол, смрт) у силни благослов, радост и живот вечни. Истински верујући, тј. σвети, не ишту живот, нити избегавају смрт, када дође час њен. Они ишту Богочовека, који даје смисао животу и смрти, небеским и земаљским стварима. Он је сишао у Ад, и „вратнице смрти развалио“.[9] Узлази на небо, узноси се слободно, и врата небеска се отварају: „Подигните (=отворите) врата, кнезови ваши“ (Пс. 23, 9). Даје му се „свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28, 18). Он влада небеским и земаљским тварима.[10] Отвара се „пут нов и жив кроз завесу, тј. тело Његово“ (Јевр. 10, 20). Небо постаје проходно за човека, а земља постаје рај. Обожење се показује као остварење човека: „Кад тамо стигнем – (после мучеништва и смрти) бићу човек“,[11] исповеда Игњатије Богоносац. Бављење ефемерним и материјалним стварима, јавља се као живот у Духу: „и оно што по телу чините, и то је духовно: у Исусу Христу све чините“.[12] Усавршићу се, достићи ћу у „савршенство по Богу“,[13] онда када будем нестао. Докле се налазим овде, у пролазу, макар и страдао (пошто нисам умро, нисам уништен, нисам сасвим нестао) ја нисам савршен, још увек се нисам родио, не постојим истински. „Тек ми предстоји рађање“,[14] то је смрт моја. Не само да за човека постоји простор за живот, онде где пре Васкрсења није било никакве наде, него једино уколико се ту налази, он достиже у пуноћу. Усавршава се, достиже до „савршенства по Богу“. „О, чуда, ваистину натприродног! О ствари пуних изненађења! О, од давнина погубна и мрска смрт, сада бива хваљена и блаженом називана. О, од искони виновник плача и жалости, сада се показа виновником радости и славља.“[15] Смрт се не сматра слободом, нити овај кратки и привремени живот тамницом. Живот и слобода су Христос, као Бог и као човек, на земљи и на небу, за живе и за упокојене. Земља не спречава верујућег да живи на небу од данас, нити га небо лишава телесне благодати, небо на коме се налази Господ са својим божанским и пречистим телом, које је првина коначног телесног васкрсења свих нас. Вазносећи се Господ остаје бездимензионалан (испуњавајући све) и „кличе онима који га љубе: не растајем се од вас. Ја сам с вама, и нико не сме против вас.“[16] Ко, заиста, може да буде против нас, када је Он са нама? Који метеж може да угуши реч која се саопштава ћутањем? Која завеса може од погледа да сакрије Њега који се открива тиме што постаје невидљив? Ко ће нас одвојити од Њега, који остаје са нама, тиме што се вазноси и одлази? Ко може да ограничи и утамничи Њега, који се налази „свуда и нигде?“[17] Које страдање може да угрози живот онога ко спасава душу своју, тиме што је губи Господа ради? (види: Мк. 8, 35) Он је дошао и донео нови живот. Сада „природа наша, која је некада пала… надумно постаје трон божански“.[18] Ни материјализам, ни идеализам, већ Богочовек Нечастиви је после Оваплоћења Бога Логоса покушао да, уз сваку жртву, спречи остварење дела Господњег. После Васкрсења и Педесетнице он, са истом упорношћу, покушава да изопачи и прикрије, страстима и јересима, једну спасавајућу истину, у Духу познавану, која је Богочовек Господ. Црква, која је Тело Христово и сам Богочовек продужен кроз историју, са божанском упорношћу и непоколебивом стабилношћу, живи и исповеда истину Богочовека, изражену Халкидонским догматом. Они који Господу приступају човечански, будући да га не познају, осуђују га: или на понижавајуће дрво Крста, или га кривотворе јересима, покушавајући да га познају по телу. „Ако и познасмо Христа по телу, но сада Га више не познајемо“ (2Кор. 5, 16). Сада све познајемо другачије, по Духу. Све доживљавамо у Васкрслом Христу. Сада имамо Цркву, Нову Твар. Другачију реалност, богочовечност. Не материјализам, не идеализам, већ Богочовек. То је другачије поштовање материје и идеје, створеног и нествореног. „Све се измеша.“[19] „Оно што је горе (=на небу) слави заједно са оним што је доле (=на земљи), а оно што је доле, сабеседи са оним што је горе.“[20] Сва борба, напорна и мирна, дешава се да би се сачувало Православље и богочовечанска уравнотеженост. Да не паднемо ни у једну, ни у другу провалију: нити нечовекољубиво поистовећујући творевину са Творцем, сагоревајући природу њену; нити уништавајући божанство, губећи га у идололатрији пантеизма. Окусите и видите да је добар Господ! Не преостаје нам ништа друго него да живимо у Цркви, која је сам Богочовек; у Цркви Духа Светога, у којој се васцела творевина обнавља и обожује. Извор: Теологија.нет

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије Гондикакис Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Разабирајући време за житејске ствари и одређујући време свему што се дешава, мудри Соломон је рекао: Свему има време и свакој ствари има време. Има време кад се рађа и време кад се умире (Проп 3, 12). Оглашавајући вам спасоносну проповед, ја бих донекле изменио изреку мудрога и рекао: „Има време кад се умире и време кад се рађа“. Који је узрок овакве измене? Расуђујући о ономе што је подложно рађању и пропадљивости и пратећи поредак вештаствене природе, Соломон је рођење поставио пре смрти. И заиста, смрт не може да окуси онај ко није најпре окусио рођење. Намеравајући да поведем реч о духовном препороду, ја постављам смрт пре живота. Јер, ми се само умирући телесно рађамо духом, као што говори и Господ: Ја умртвљујем и оживотворавам (Пон. 32,39). Умримо, дакле, да бисмо живели. Умртвимо телесно мудровање, које се не покорава закону Божијем, да би се у нама родило крепко духовно мудровање, које по природи одржава живот и мир (уп. Рим. 8,67). Погребимо се са Христом који је због нас умро, да бисмо и устали са Виновником васкрсења. Сваки подухват, дакле, има своје време. Постоји време за сан и време за бдење. Постоји време за рат и време за мир. Међутим, време за крштење јесте читав човеков живот. Тело не може да живи без дисања, док душа не може да постоји уколико не зна Творца. Јер, непознавање Бога јесте смрт душе. Међутим, онај ко није крштен није ни просвећен. Очи без светлости не могу да виде, а ни душа [без просвећења] не може да сагледава Бога. Према томе, за спасење посредством крштења погодно је свако време: и ноћ, и дан, и час, и тренутак или још краћи део времена. Извор: Српска Православна Црква

Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона. Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богословг Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић [1]Архиепископ Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007. ИЗВОР: Српска Православна Црква

За три године изидан је величанствени храм чија је изградња почела крајем 2015. године а темељи су освећени 6. марта 2016. године. Тада је први камен темељац, донесен из Челинца (Република Српска), положио Његово Преосвештенство Епсикоп сремски г. Василије, а за њим и председник Општине Сурчин г. Стеван Шуша. У темеље нове светиње су симболично, кроз спуштање камена донесеног из Хиландара и из Крке (Далмација), себе, али и све присутне, уградили г. Младен Петковић, председник Грађевинског одбора, и протођакон Слободан Вујасиновић. Верни народ је дочекао свог архијереја са свештенством Епархије сремске нешто после 9 часова. Са букетом у руци Софија Чавка је упутила најлепше речи добродошлице Преосвећеном Владици г. Василију. По уласку у храм који је био мали да прими сав народ, приступило се свечаном чину освећења који је извршио Епископ сремски г. Василије а потом је у наставку служена прва света архијерејска Литургија. Епископу Василију саслуживали су протосинђел Георгије, игуман манастира Лелића, протојереји-ставрофори Слободан Радојчић, архијерејски намесник земунски, и Милан Алексић из Епархије ваљевске, јереји Александар Чавка, парох угриновачки, Јулијан Тодоровић парох добановачки, и Слободан Чавка, парох сурчински; протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Станко Лакетић, професор Карловачке богословије. Хор Покрова Пресвете Богородице из храма Свете Петке у Сурчину предвођен диригентом Ђорђем Гавриловићем увеличао је торжествено сабрање у новоосвећеном храму Светог апостола Матеја. После свете Литургије вернима и свештенству обратио се Епископ сремски: -Нека је на здравље освећење и умивање ове прекрасне светиње на овом дивном месту где смо се сви данас окупили на молитву и благослов Божји, јер је ово дар Божји и дар неба који људи могу даривати у првом реду Богу на уздарје а затим својој деци у аманет и у наслеђе. Од када постоји свет, увек је народ Божји имао осећај за богомољу и светиње. Где се год насељавао српски народ, он је поред својих кућа и колиба, одмах зидао своју богомољу. Имао је народ осећај да после храњења тела и бриге о телу, треба да храни и душу. Наше цркве и манастири су зато духовне болнице где ми можемо најречитије да искажемо и да се Богу помолимо, да упутимо молитве Господу. То је разговор наше душе са Богом. Зато су наше светиње у којима се служи Литургија овога и онога света, где се приноси бескрвна жртва за живе и уснуле у Господу, место где је читава Васељена на окупу, где се доживљава радост и слобода у Духу Светоме. Подижући светиње, српски народ пали још једно светло и кандило пред Престолом Свевишњег. Овде смо упалили још једно светло и кандило пред Светим апостолом Матејем. У четвртак, 29. новембра 2018. се прославља овај Божји угодник, један од оних кога је Христос међу првима позвао на јеванђељску и апостолску службу и који је непрестано следио Господа и служао Његове речи, упијао их и носио их у своме срцу... И дан-данас Свети апостол Матеј проповеда ту благу вест коју је донео сам Господ међу људе, нудећи нама и читавом свету пут спасења, пут радости и утехе. Обнављајући вишевековне светиње, ево нам и нових богомоља да се радујемо и веселимо. Захваљујући великим донаторима, ктиторима, ова је светиња поникла овде, за утеху овог краја и овог места. Захваљујући г. Младену Петковићу и његовој породици никла је светиња коју он није зидао за себе или своју породицу, него за васцели српски народ. Дозволићете да нашем брату Младену изразим велику захвалност и одликујем га орденом Светог Саве првог реда. Молио сам Његову Светост и Свети Архијерејски Синод да то учинимо за велику љубав и све оно што је брат Младен, већ и многи други који су притекли у помоћ и учинили да ова светиња изгледа овако величанствено и достојанствено. Хвала свима који су одликовани, али ви сте сви одликовани данас и почаствовани овом светињом. У грамати која је том приликом прочитана наводи се да се високо одликовање орден Светог Саве првог реда додељује г. Младену Петковићу у знак признања за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито исказану куповином земљишта и изградњом храма Светог апостола Матеја у Сурчину. Српска Православна Црква Епархија сремска доделила је орден Светог Арсенија Сремца за делатну љубав према својој Светој Мајци Цркви господи Саши Илићу, Љубиши Михајловићу и Мирославу Малбаши. Архијерејске грамате признања добили су: Градска општина Сурчин и господа: Марко Плавшић, Борис Анђелић, Дејан Делић, Жељко Јовановић, Драгомир Милосављевић, Саво Доброта, Војислав Бјелић, Славко Бошковић, Жељко Николић, Бошко Гвозденовић, Стеван Доброта, Јосимир Јовановић, Драган Ровчанин, Живко Јовановић, Сава Спајић и Никола Ђурица; породица Стевић; и госпође: Ирена Младеновић, Гордана Макриновић и Маријана Радета. Владика сремски г. Василије одликова је јереја Слободана Чавку, привременог пароха сурчинског, звањем протонамесника, ценећи вишегодишњи несебични рад у служби Свете Православне Цркве, рад на подизању и уређењу храма Светог апостола Матеја у Сурчину, верско уздизање поверених верника. Сурчин је у своју историју уписао нови храм Светог апостола Матеје. Свечаном чину устоличења и Литургији присуствовали су сурчински пароси Страхиња Голијан и Душко Ђеорђић, протојереји-ставрофори Жељко Кретић (Шимановци) и Душан Чавка (Кукујевци); јереји Ненад Катић (Петровчић) и Немања Бошковић (Бечмен); прота Јеремија Старовлах и Мирослав Вујић; украјински мајстор Богдан заслужан за постављање Крста и куполе на храму; председник Општине Сурчин г. Стеван Шуша као и многобројни верни народ Сурчина и неколико епархија Српске Православне Цркве Цркве. За сав народ припремљено је послужење у порти коју додатно красе палионица за свеће и продавница са црквеним предметима. За ктиторе, приложнике и госте припремљена је трпеза љубави у ресторану Романија. Током трпезе љубави протонамесник Слободан Чавка је казао:-Данас смо досањали сан који смо почели да сањамо пре неколико године. Захваљујем владици Василију на указаном поверењу, очинској бризи и старању у свему код градње храма, за бескрајну подршку коју као духовни отац пружа свом духовном сину. Захваљујем и свим члановима грађевинског одбора и свима који су помогли градњу храма. Када се данас погледа храм, делује да је све било лако и једноставно, али само они који су у овоме били од почетка знају шта је све носило са собом подизање храма Светог апостола Матеја. Епископ Василије је, на крају, подсетио: -Све наше светиње су тапије и сведочанство о нама Србима, без обзира где да се налазе. То не смемо заборавити и томе морамо учити нашу децу. И ова светиња Светог апостола Матеја је још једно сведочанство о нашем трајању и постојању. Распоред богослужења: Среда, 28. новембар 2018. године у 17 часова - вечерње богослужење Четвртак, 29. новембар 2018. године, празник Светог апостола Матеје - света Литургија у 9 часова - прва слава цркве Извор: Српска Православна Црква

Ове године, награду Деспотица мати Ангелина за допринос лепоти и достојанству живота коју додељује Епархија сремска и Радио-телевизија Војводине, уз подршку Матице српске, добили су песник Ђорђо Сладоје и ансамбл „Вила“ из Новог Сада. -Желим, Владико, искрено да Вам захвалим за награду коју сам добио и надам се да је ничиме нећу окаљати, уз свесрдни труд да награду Деспотица мати Ангелина тек заслужим својим будућим животом и радом, изјавио је песник Ђорђо Сладоје док је примао повељу од Епископа сремског Василија. -Ова награда нас обавезује да истрајемо на неговању наше традиције и да не одустајемо од наших светиња, изјавио је уметнички руководилац ансамбла „Вила“ из Новог Сада. Још једна посебна част и радост за све присутне била је додела ордена Деспотице мати Ангелине диригенту хора Преподобна мати Ангелина гђи Ани Бојић из Никшића, за вишеродно материнство и делатну љубав према својој Мајци Цркви. Високо признање лично јој је уручио владика Василије. -Нема већег благослова од мајчинства ни веће обавезе од преношења породичних и хришћанских вредности својој деци, изјавила је гђа Ана Бојић, уз захвалност на додељеној јој награди. На крају свечаности, у знак захвалности, Епископ сремски Василије уручио је Епископу новограчаничко-средњозападноамеричком Лонгину епископску панагију да је носи с љубављу и да се моли за благочестиви народ у Срему. Да све прође у најбољем реду побринуо се настојатељ манастира Крушедол, високопреподобни архимандрит Сава. Извор: Српска Православна Црква

Пред завршетак свете Литургије старешина храма Светог оца Николаја протојереј Јован Милановић принео је колач Господу, у славу и част Светог пророка Илије, а затим га и преломио са Преосвећеним Епископом сремским г. Василијем. На крају, владика Василије се обратио присутном народу пожелевши срећан празник свима који славе, а затим поделио нафору и примио честитке од својих епархиота и присутних гостију. Извор: Срспка Православна Црква

Саслуживали су му протојереј Бранко Вујачић из Подгорице и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног острошког монаштва и вјерног народа. У острошкој светињи сабрао се велики број поклоника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Острошком Чудотворцу, а они који посте Петровдански пост, а који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Након причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао Владика Кирило који је казао да Свети Василије у острошкојсветињи точи изворе живе воде. – Он је ишао Христовим путем до посљедњег свога даха и тако је он сам постао Чудотворац извор живе воде која тече у живот вјечни – казао је Владика Кирило. Он је додао да долазећи у острошки светињу увијек се сјећа псалма ”казниће те праведник милошћу и уобличиће те, уље грешника да не намасти главу моју”. – Када нам Господ или светац Божији учине милост, када нам опрости гријехове, са том милошћу нас највише уобличава. То не значи да ако овдје приступамо и добијемо опроштај, да треба да се вратимо и наставимо са чињењем тога гријеха, него да доживимо ту бесконачну милост Божију према нама, који нам опрашта тај гријех, али нас и изобличава и упућује да уље грешника не намасти главу нашу – казао је Владика Кирило. Он је подсјећајући на ријечи Апостола Павла о светој тајни брака, казао да је данас све више младих који се не жене и не удају до касних година, неопредијељени су и не знају на коју ће страну, а све због човјековог мудровања које је препрека духовном животу. – Човјек није изоловани систем. Наш Бог је тројичан, обитава у три лица. Тако је и човјек биће заједнице. Не може човјек да се затвори у себи и да думапо себи. Мора да се отвори, али на правилан начин наравно – казао је, између осталог, Владика Кирило. Заједничарење острошке братије и вјерног народа са Владиком Кирилом настављено је у Доњем манастиру. Извор: Манастир Острог

Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска

Ријечи Акатиста, којим прослављамо, хвалимо и којим се молимо Острошком Чудотврцу, слушало је више хиљада вјерника сабраних под острошким гредама у част Светог Василија. Обраћајући се сабранима, Митрополит Амфилохије је између осталог рекао да је Световасилијевски сабор јединствен у свијету. -Ни на једном континенту нема оваквог сабрања као што је ово сабрање око Светог Василија Острошког. Помолисмо се за здравље, спасење, очишћење и покајање свих нас овдје сабраних, свих наших сродника по духу и тијелу, за здравље и спасење свих оних који ишту помоћ од Господа, а толико их данас има у овоме свијету – казао је Митрополит Амфилохије и рекао да су из свих крајева свијета дошле душе гладне и жедне Бога живога, Његове правде, доброте и љубави. Он је подсјетио да је Свети Василије био измиритељ који је помирио завађену браћу. -Помолисмо се да и сада измири све завађене, да збратими разбраћене, да овесели тужне, укроти самовољне и исцијели болне силом Духа Светог који се уселио у његове свете Мошти – казао је Митрополит Амфилохије и додао да су људи завађени од времена Каина и Авеља. Братоубиство се, нажалост, наставило кроз сву историју рода људскога, а и наша змља је затрована братоубиством. -Посебно у нашој Црној Гори, нашем народу, убијала су се браћа. Братска мржња и братске диобе се појачавају и данас. Али, Свети Василије Острошки је и за свога живота, а ради то и данас, мирио разбраћену браћу, враћао мир и призивао све његове савременике на братску љубав, а призива и нас који смо се ове свете ноћи сабрали на братску љубав, да опростимо једни другима. Призива Свети Василије Црну Гору и сав наш народ и сву Европу призива, да се брат врати брату, да опрости брату, на начин као што је он то чинио и као што непрекидно чини до данас – казао је Митрополит Амфилохије. Потом је у Цркви Часног крста у Горњем Острогу служена прва празнична Литургија, којом је началствовао архимандрит Данило, настојатељ Манастира Светог Саве под Орлином. У раним јутарим часовима у Цркви Ваведења Пресвете Богородице поред моштију Светог Василија, Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички г. Кирило са свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац и исцелитељ острошки и тврдошки, предивни је украс Цркве Христове, а његове нетљене и целебне мошти које небеским сјајем обасјавају душе наше и својом љубављу греју хладне острошке стене сведочанство су наше вере у Васкрсење. Свети отац наш Василије острошки рођен је 1610. године од побожних и благочестивих родитеља Петра и Анастасије Јовановић у селу Мркоњићу у области Поповопољској, добивши на крштењу име Стојан. Према предању и на основу чуда на гробу мајке светог Василија, Анастасија, и она је светитељка коју је Бог прославио, као што је прославио многе мајке светих угодникâ. Како и појемо у његовом тропару од младости је себе предао Господу отишавши у завалску обитељ у којој је игуман био његов стриц архимандрит Серафим. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било изображено као стајање пред самим Господом. Своју „школуˮ побожности научио је најпре у својој честитој и благочестивој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је у тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и Архијерејске службе. Битно је нагласити да је светитељ Архипастировао у најтеже време за наш народ, за време турског ропства. У свом Архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у такозване острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени, а међу њима нама знан преподобни Исаија из села Попа код Оногошта (Никшића). Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у коме данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. На месту упокојења Светог Василија из стене је чудом и благословом Божјим израсла једна винова лоза која и до данас постоји у острошкој обитељи. Након упокојења братија острошка је тело светитеља острошког положила у гроб, где је почивао до његовог прослављења. Његове нетљене, миомирисне и целебне мошти обрео је игуман жупске обитељи Рафаило коме се светитељ и јавио у сну рекавши да извади његово тело из гроба и положи у храм Ваведења Пресвете Богомајке. Предање о прослављењу Светог Василија записано је и у светитељевом житију: „Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива.ˮ Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа. Великим трудом и љубављу Његовог Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Амфилохија, острошка светиња је у последњих неколико година доживела једну велику обнову, а врхунац те обнове је обретење моштију ђакона Светог Василија Острошког чије име нам није познато. По предању светитељев ђакон је мученички пострадао (а то сведоче и зрна која су пронађена са његовим моштима) и сахрањен је од стране Светог Василија Острошког. У богослужењу наше помесне цркве Светитељ, чудотворац и целебник острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински Архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. Из молитвословља Светом Василију: Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. Богоносни архијереју Цркве српске, свети и чудотворни оче Василије похвалну пјесму ову приносимо ти од грешне и уплакане душе своје. И молимо Те у покајању буди и сада као и увијек милосрдан за дјецу земље ове и заштити нас од сваке напасти да Те величамо кроз вјекове. Радуј се Василије свети, похвало рода нашега! Видје Господ побожност Твоју од дјетињства часно одњеговану и љубав чисту за Цркву Његову. Зато Те украси љепотом непролазном и дарова ти дар чудотворства да лијечиш и спасаваш људе од сваке болести душе и тијела. И као свјећњак који се никад не гаси посвети Те у архијерејско служење у оне тешке дане српскога рода, да се бринеш и онда и сада за свакога који се каје и пати и с Тобом слави Бога. Алилуја. Свети оче Василије, помоћниче силни и заштитниче милосрдни, чуј и сада молитве наше, сузе и уздахе. Као добри пастир који тражи залутале овце и за њих страда, окупи нас око кивота Твојега и научи чудотворним поукама Твојим да бисмо Ти благодарили и славили Оца небеског. Наше се душе грче у пороцима, али и плачу у покајању као заблудјели син који је тражио оца да му опрости и као посрнула жена која је признавала гријехе. Сагрешисмо много, сагрешисмо у знању и незнању, гордим мислима и себичним срцем, ријечима, дјелима и пропуштањем те не учинисмо многа доброчинства. Зато погледај на нас рањене и изобличене у неваљалству. Погледај и ублажи болове и патње душе и тијела и даруј нам изгубљени мир, братску љубав и радост небеску. Молимо Те, позови све свете из рода нашега, све свете мученике, праведнике и преподобне и заједно с њима умоли Господа слављенога у Пресветој Тројици да нам подари опроштај гријехова и спаси нас од адске пропасти. Тако покајани и поучени да бисмо могли Тебе величати и с Тобом славити беспочетног Оца са јединородним Сином и животворним Духом, сада и свагда и у вјекове вјекова, Амин. катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква