Претражи Живе Речи Утехе

Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу. - Преп. Антоније Велики Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува. Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека. Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе. Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих. У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», – а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању. То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен. Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, – каже авва Евагрије, – јер само један Срцевидац зна ум људски … Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу». И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу. Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу. Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити. Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом … https://srpska.pravoslavie.ru/

Након молебна у саборном храму Светог Јована Владимира, улицама града под Румијом синоћ је прошао крсни вход у коме су учествовале хиљаде вјерника. Архијерејски протопрезвитер барски отац Слободан Зековић је у име барског свештенства, поводом почетка Великог поста, затражио опроштај од вјерног народа сабраног на вечерашњој литији. „Вечерас и онима који ружно говоре против нас и ових наших литија, онима којима је дато у овом тренутку да врше власт у Црној Гори, и који су изазвали сву ову смутњу, поручујемо да им је, што се нас тиче, пружена рука братске љубави и помирења. Али исто тако, још једеном поручујемо, као и свих минулих дана да нећемо дозволити да се наше светињем скрнаве, а наша света Црква понижава“, рекао је он. Отац Слободан Лукић, парох црмнички, који је предводио вечерашњу литију рекао је да се учесници литија не горде и не траже ништа индивидуално. „Сви смо ми овдје дошли дав своје личне циљеве подредимо општем. Ми смо овдје ради Цркве и ради одбране наших светиња.“, казао је он. Додао је да је и раније било литија на овим нашим горама. „Ви знате да је румијска литија спустила светотројични храм на врх Румије“, рекао је отац Слободан. Ове литије су, по његовим ријечима залог једног великог будућега храма. „Храма љубави, пријатељства и јединства и слоге. И тај храм ће бити као наша задужбина коју ћемо да оставимо нашим потомцима, ако Бог да“, поручио је отац Слободан Лукић. Извор: Митрополија црногрско-приморска

Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања. Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула. Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици. У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот. "И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8) Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Након смрти јерменског Патријарха Константинопоља Месроба II Мутафијана јерменска заједница у Турској се спрема за избор новог духовног вође Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха Јерменски Патријарх Болиса (Константинопоља) Месроб II Мутафијан преминуо je 8. марта 2019. у шездесет и другој години. Покојни патријарх, због озбиљне деменције као последице Алцхајмерове болести, није обављао своју дужности последњих десет година Патријарх Месроб II био је омиљени верски поглавар међу својим сународницима. Широко образован, врло активан у ангажовању млађих образованих људи позитивно је утицао на њихово приступање Цркви и на пораст самопоуздања доброг дела јерменске заједница и њено уједињавање. Због своје активности брзо је етикетиран као „јерменски националиста“, „милитантни активиста“ и „онај ко подржава терористе“. Он се ипак често налазио у унакрсној ватри између јерменске дијаспоре и одређених кругова у Истанбулу због изнуђене критике Француске резолуције о геноциду над Јерменима, који Турска не признаје, а подметнута је и бомба у близини његовог седишта. Месроб II је ипак успео да започне конструктиван дијалог са турском јавношћу као и са неким званичницима, како унутар јерменске заједнице, тако и ван ње, али је и дошао у сукоб са веома поштованим, 2007. убијеним, новинаром Хрантом Динком због одступања од обећања о вођењу заједнице која је дао пре него што је изабран за патријарха. Управо се Динково убиство сматра кључним за слабљење његовог менталног и физичког здравља. Утицај државе Након четрдесетодневне жалости малобројне Јермене (процењује се да их у Турској има око 60 000) очекује низ изазова које треба превазићи за избор новог, осамдесет и петог јерменског Патријарха Истанбула и све Турске (титула коју признају турске власти). Непостојање прецизних прописа за избор поглавара мањинских верских заједница у Турској ствара простор за државну интервенцију и уплитање у њихове унутрашње послове приликом сваког избора. Ово мешање манифестује се у виду одлагања процеса избора, лобирања за одређене кандидате, али и управљање црквама и задужбинама, док непризнавање статуса правног лица за верског поглавара у много чему отежава функционисање верске заједнице. Уз све ово власти и не покушавају да прикрију те активности упркос прокламованим ставовима о независном избору верских вођа. Турске власти желе да имају контролу над процесом јер нису сигурне у политичке ставове могућих кандидата и имају потребу да сарађују са неким од поверења. Уз то Јермене у Турској у екстремним круговима доживљавају као издајнике и непријатеље државе, што се осликава и у коментарима на видео снимке са сахране упокојеног патријарха. Мешање турске државе по питању избора патријарха јерменске заједнице може бити од важности и за њено понашање када буде упражњен трон Васељенске Патријаршије, што ће се свакако одразити и на прилике у православном свету. Стари проблеми и нови изазови Избори за јерменског Патријарха Константинопоља 1950, 1961, 1990. и 1998. године извршени су према директивама које су доносиле тадашње власти, а пратило их је мешање државе по питању датума избора, процедуралне тешкоће и мучан процес признања. Компликације око избора наследника Патријарха Месроба II датирају од 2010. због несугласица међу самим Јерменима око тога како да се реши питање првог човека Јерменске Цркве у Турској. Основу проблема чини то што унутар заједнице преовлађује мишљење да према традицији Јерменске Апостолске Цркве избор за новог патријарха може бити организован тек након што претходни умре или одступи са свог положаја. Ово не стоји, јер је од претходних осамдесет и три, само дванаест остало на том положају до смрти, док је преосталих седамдесет и један из различитих разлога замењен новим. Разлике постоје и у томе да ли је потребна претходна сагласност државе за одржавање избора или је треба само обавестити о томе. Међутим, постоји бојазан да би држава због нетражења сагласности могла де не призна новоизабраног патријарха или чак ускрати право да носи верску одећу у јавности. Због несугласица међу Јерменима око тога да ли су за избор новог патријарха или његовог заменика, ко-патријарха, власти нису дале сагласност за избор новог и Министарство унутрашњих послова је наметнуло своје решење у виду патријарховог генералног викара, што је била новина. Према мишљењу дела Јермена ова одлука је искључиво донета како би се спречио избор новог верског вође. Половином 2010. без учешћа световних лица Духовни савет, патријархово саветодавно веће, је на тај положај изабрало Архиепископа Арама Атешијана. Због овог поступка многи су дали оставке у Одбору за финансије Патријаршије. Ово привремено решење до избора новог поглавара претворило се у временски неомеђени статус кво, што је довело је до нових подела међу Јерменима и изазвала свеопшту кризу унутар заједнице. Услед нових притисака и протеста припадника јерменске заједнице који су захтевали организовање избора за новог верског вођу, у октобру 2016. Патријарх Месроб II је званично „пензионисан“. Међутим, Архиепископ Арам који је требало да спроведе изборни процес наставио је са отезањем, што је довело до нових напетости међу јерархијом, али и међу лаицима у фебруару 2017. године. У знак протеста Епископ Сахак Машалијан, председник Духовног савета дао је оставку објављујући оштро писмо у којем је оптужио Архиепископа Арама и поједине световне представнике за продубљивање кризе у Патријаршији, али и заједници уопште. Изгледало је да је криза превазиђена посредовањем врховног поглавара Јерменске Апостолске Цркве, Католикоса свих Јермена Гарегина II, који је окупио тројицу епископа, Арама Атешијана, Карекина Бекчијана и Сахака Машалијана у седишту у Ечмиадзину како би заједнички пронашли решење. Међутим, након договореног гласања (15. март 2017. г.), о избору привременог вршиоца дужности патријарха (Locum Tenens или јерменски deghabah), када је најстарији епископ Патријаршије и први човек Јерменске Цркве у Немачкој, Карекин Бекчијан добио двотрећинску већину гласова, Архиепископ Арам није одступио са положаја патријарховог генералног викара. Напротив, он је након свега неколико минута предочио присутнима писмо (за које се сумња да је раније припремљено) из канцеларије гувернера Истанбула у коме је написано да избор није законски могућ и да Архиепископ Арам остаје на свом положају. Овакав развој догађај је само потврдио бојазан да је он фаворит турских власти приликом предстојећег избора, док је он сам инсистирао да је избор неважећи док год га не потврде турске власти. Овај поступак турских власти практично је парализовао Патријаршију. Због непоштовања исхода гласања у јуну исте године Духовно веће га је сменило са већином гласова са његовог положаја. После неколико месеци ћутања министар унутрашњи послова Турске је, на састанку са световним вођама јерменске заједнице, инсистирао да се „поступа по закону“, што је подразумевало да се призна улога патријарховог генералног викара. Под државним притиском, дан након овог сусрета, Духовно веће је поклекло и вратило на дужност Архиепископа Арама. На овом састанку није присуствовао Архиепископ Карекин Бекчијан који је у својој оставци на место привременог вршиоца дужности патријарха објављеној 13. фебруара 2018. написао да, иако је изгледало да је опструкција државе имала за циљ да он не буде изабран на место вршиоца дужности, да је заправо прави циљ био „саботажа избора 85-ог патријарха и да је то производ дуге и планиране кампање“. Ове поступке Архиепископа Арама пратио је и протест у виду лепљења погрдних налепница са његовим ликом. У једном делу јерменске заједнице њега сматрају особом раздора, те да његова блискост са председником Турске Ердоганом често омета напредовање заједнице, што му у знатној мери умањује шансе да буде изабран за Месробовог наследника. Уколико се ускоро не разреши криза унутар јерменске заједница може се десити да, сав труд блаженоупокојеног Патријарха Месроба II у одбрани права бирања верског поглавара на основу слободне воље верних, као и рад на уједињењу заједнице и напорима да се она заштити и очува, буде узалудан. С обзиром на то да је понашање Архиепископа Арама довело до дубљих раскола унутар јерменске заједнице, не би било изненађење да га турске власти подрже у настојању да постане нови патријарх или да га бар директно назначе као јединог пожељног (што не би било први пут), јер властима очигледно одговара разједињеност Јермена. Са друге стране, избор „одговарајуће“ личности за патријарха може бити искоришћен и као адут релаксирању спољнополитичких односа са Јерменијом. Турске власти ће свакако чинити оно што процене да је њима у интересу. Ипак Јермени су ти који ће гласати и од њих самих највише зависи коме ће поклонити поверење и да ли ће изабрати поглавара способног да их води кроз нове изазове и зацели ране настале поделама. Могући кандидати Након одлуке Духовног већа да се одрже избори за патријарха, као могући кандидати помињани су, уз Архиепископа Арама и Архиепископ Карекин Бекчијан (духовни вођа Јермена у Немачкој), Епископ Сахак Машалијан и Епископ Себух Чулџијан (Епархија Гугарска, Јерменија). Кандидати за новог патријарха могу да буду они који су рођени у Турској или чији су очеви рођени у Турској. Имена веома старих кандидата као и оних у које турске власти немају поверење ће вероватно унапред бити избрисана. Уз поменуте, на листи се могу наћи кандидати из САД, Јерусалима, Аустралије и Бразила. С обзиром на то да у одлучивању ко је погодан кандидат турске власти узимају у обзир и спољнополитичке односе тешко је за очекивати да ће Себух Белчијан из Јерменије или Кхажаг Барсамијан из САД имати подршку. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“ број 1250, од 15.04.2019. године. Илустрације:1) Званични грб Јерменског патријарха Константинопоља 2) Вера 2 - рад Анамарије Вартабедијан 3) Севан - црква - Анамарија Вартабедијан

Извор: Српска Православна Црква

Литургијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење протојереја Зорана Јовића, архијерејског намесника неготинског, јереја Марка Пајчина, јереја Марка Јокановића надлежног пароха, пензионисаног протојереја – ставрофора Ранка Јовића и јерођакона Илије. Владика је честитао празник и славу свим верницима, са жељом да се ускоро започну радови на изградњи храма. Домаћин славе био је г. Дарко Прстић са породицом. Извор: Епархија тимочка

Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме - да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије. Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем. Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“ Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије. Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије. Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој. Извор: Српска Православна Црква