Претражи Живе Речи Утехе

„Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа”, поучава старац Порфирије Кавсокаливит. Књигу старца Порфирија под насловом Поуке о васпитавању деце, која је у издању издавачке установе Епархије бачке Беседа објављена 2015. године, у Јутарњем програму нашег Радија представио је ђакон Бранко Бандобрански. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Недјељу 16. по Педесетници, 6. октобра, 2019. године, на празник када наша Света Црква прославља зачеће Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а којему су саслуживали протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан - мали васкрс и своју славу - зачеће Светог Јована Крститеља, надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на призив и позив Господњи да умножавамо повјерене нам дарове - таленте и да се кроз ту и такву жртву и труд учимо љубављу и заједништву. Почетни дио свог обраћања отац Бранко је посветио самој тајни стварања и саздања човјека, будући да нема два иста човјека, већ је свако од нас непоновљива личност и свако од нас има различите дарове: ,,Господ дијели свакоме од нас таланте, дарове. Неко је добио пет, неко је пак добио два, а неко један талант. Свједоци смо да смо сви ми непоновљива личности Божије и да сви имамо различите дарове и да је толико много неједнакости међу нама у овоме свијету. Па се често можемо запитати, како и откуд то, да неко има, а неко нема, да неко има више, да неко има мање не мислећи притом само на оно материјалне, већ првенствено на духовне дарове."-казао је он. Отац Бранко је додао да управо са тим различитостима и различитим даровима ми јесмо даровани једни другима у благословеној заједници са ближњима и Богом да се међусобно спашавамо служећи једни другима у трпљењу и љубави: "Можемо видјети да Господ све то премудро уређује, да свакоме даје различито, јер служећи једни другима, користећи те духовне дарове не само за своје спасење већ и за спасење наших ближњих значи да се ми сви заједно у заједници у којој једино има спасења, са тим даровима међусобно различитим спашавамо и да се том службом и служењем у жртвеној љубави уграђујемо за вјечни и непролазни живот." "Различити су дарови, али, један је Дух Свети, различити су дарови, али, један је Бог." - подсјетио је он. Отац Бранко се у свом даљем излагању дотакао и самог нуклеуса јеванђелске поуке која нам јасно показује два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа и који нам недвосмислено показују да смо позвани на умножавање дарова љубави и милосрђа, смирења, послушности, као и свих оних духовних дарова које нам Бог дарује, а које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима: "Но, што нам још казује данашња јеванђелска прича? Казује нам, открива нам да су се једни потрудили око умножавања дарова, а неки нису. Онај који је добио највише, како видимо из приче, он се највише и трудио, радио је и умножавао је дарове на спасење своје и на спасење ближњих, тако је радио и онај што је добио два таланта, и ако видно мање, он је то што је имао умножио својим трудом, и на примјеру ова два човјека видимо да су они чули од Господа оне благословене ријечи: ,,Добри и вјерни слуго, у маломе си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога." А ова прича из Јеванђеља се као и увијек тиче свакога човјека, свакога од нас. И дакле, шта нам Господ овдје поручује? Поручује нам да ове ријечи значе да је онај ко их чује на добро и корист и себе и ближњих умножио своје дарове и да је тим трудом животним и жртвом таква душа приправна за Царство Божије и Царство вјечно. Како Свети апостол Павле казује: ,,Оно што ухо наше не чу, што руке наше не опипаше, што очи наше не видјеше, а у срце наше не стаде, то је Бог уготовио онима који га љубе." А ова два примјера човјека који својим дјелима и својим животом истински воле Господа нам јасно показују да су умножавали дарове љубави и милосрђа, смирења, послушности и све оне духовне дарове које нам Бог дарује, које умножавамо у цркви служећи управо Богу, али, служећи и ближњима својима." - нагласио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања подвукао и примјер трћег човјека који није служио другима, Богу и ближњима већ само себи, бивајући закључан у своју клијет од самољубља и довољности: "Међутим, има и онај трећи човјек, поред ове двојице, који се такође помиње у овој јеванђелским причи, а то је онај који је добио један талант, а за кога Господ каже: ,,Зли и лијени слуго!" А ко је тај човјек? То је онај човјек који је закопао свој талант у земљу самољубља свога, не служећи другима, не служећи Господу. Зато, затворивши се у своју себичност и самодовољност, презирући тај Божији дар, тај човјек није могао ни да воли Бога, а самим тим ни ближње своје. Зато, што је још то што нам ова прича открива? Ова нам прича открива да није само довољно у животу ако имамо дар и није довољно само да се чувамо од гријеха не чинећи га, што свакако требамо чинити, али, талант и дар којим нас је Бог обдарио дужни смо да га умножимо, дужни смо да те дарове које нам је Господ даривао по доброти и љубави и ревности, умножавамо на радост нашу, наших ближњих и на радост Бога нашега!" - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након свете Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су претходно принијели свечари у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Јована Крститеља. Након што је свештенство Саборног храма обавило обред освештања, свештеник Мирчета Шљиванчанин је испред братства Саборног храма пожелио свима вјернима и свим свечарима срећан и благословен празник и срећну славу. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

У Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву у недељу 29. септембра служена је Света Литургија којом је началствовао гост из Лесковца, протонамесник Владан Ранђеловић, старешина Храма Свете Тројице. Отац Владан је током викенда боравио у Ваљеву са Дечјим црквеним хором „Бранко“ који је учествовао на Госпојинским сусретима. Поменути хор је уз Мешовити и Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ појао на Светој Литургији, на којој је беседио протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве. Тумачећи јеванђељску причу која говори о Христовом позиву упућеном људима да крену за њим, отац Бранко је рекао да се Свето Писмо не може тумачити тек тако и да је Црква једини носилац и исправан тумач Светог Писма. „Господ Исус Христос је претрпео највећа страдања ради нас, да би нама дао живот. Али, свако од нас има свој Крст“, рекао је отац Бранко, закључивши да не треба да кукамо како је тешко време. „Једино је ово време добро за наше спасење. Треба да будемо светлост свету, ако ми не будемо, ко ће?“ Извор: Радио Источник

Празник Успења Пресвете Богородице евхаристијски и свечано је прослављен у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима. Звучни запис беседе Уочи причешћа Светим Тајнама, многобројном народу сабраном у дољанској цркви, надлежни парох отац Бранко Тапушковић обратио се бесједом у којој је напоменуо спасоност ријечи Пресвете Богородице којима она исказује беспоговорно послушање вољи Господњој, а на коју су призвани и позвани сви Православни Хришћани. То послушање се одражава и у нашем свакодневном послушању ближњима, те, како отац Бранко наглашава, послушањем ближњима, ми вршимо послушање вољи Господњој у неком иконичном смислу. Извор: Радио Светигора

Отац Бранко: „Господ нас позива да Му вјерујемо и да чинимо дјела љубави. Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу!“ Звучни запис беседе На почетку емисије отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на Десету недјељу по празнику Педесетнице и говорио о Госпојинском посту који се завршава на празник Успенија Пресвете Богородице у сриједу 28. августа, подсјећајући и на значај овог празника за православне вјернике. Отац Бранко је говорио и о томе како се дешава да се послушношћу тј. одрицањем од своје воље, омогућава достизање највећег степена слободе и како се ово може применити за нас, људе који живимо у свијету? „Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу. Послушање је саставни дио човјековог живота у свим његовим сферама“- каже отац Бранко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговор ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

У Недјељу десету по Педесетници, 25. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након читања из Јеванђеља свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини прочитане јеванђелске приче, прибилижавајући њен смисао. Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на суштину оних Христових ријечи упућену ученицима, да се род пали, зли, истјерује постом и молитвом, будући да су то крила вјере - молитва и пост: ,,Каже Господ, овај род се изгони постом и молитвом. Ето зашто ми постимо и зашто више дана у години проводимо у посту него што мрсимо и најприје се молимо Богу сведржитељу. Зато прије свега што смо ми кварљива роба и што се исцјељујемо постом и молитвом. Да би били чврсти, да би били јаки, да би били стамени, да би били Христови, управо зато постимо и молимо се Христу. Пост је очишћење и радост душе. Два су крила вјере, молитва и пост. Пост за очишћење а молитва за силу и снагу коју Господ низводи." ,,То нам је поука данашњег Јеванђеља, да се лијечимо, да се род демонски изгони постом и молитвом и да се само Богом вишњим исцјељујемо и улазимо тако у истинску заједницу радујући се непролазном радошћу Царства Божијега. Управо да би могли да се сједињујемо са Њим у Светом Причешћу у Светој Литургији, да би живјели Христом - земљом ходећи, неба се држећи." - закључио је он. ,,Господе дометни нам вјере! А ако вјере немамо онда завапимо: Господе вјерујем, помози моме невјерју! Јер и вјера наша је дар Божији и зависи од Господа. Као што је доброта гост на земљи и припада Господу, тако и вјера јесте дар који нам се даје од Господа." - поручио је отац Бранко на крају свог пастирског обраћања. Након Свете Тајне Причешћа којој је народ приступио и присајединио се у великом броју, отац Бранко се обратио и позвао родитеље и њихову дјецу да уколико су у могућности, дарују школске уџбенике који им више не требају њиховим вршњацима, најпотребитијој дјеци која такву помоћ и више него требају. Уџбенике и свеске и школски прибор се може донирати у просторијама Народне кухиње Митрополије црногорско-приморске, као и Хуманитарном фонду Човјекољубље, при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Саборни Храм Васкрсења Христова у Подгорици

На празник Преображења Господњег, 19. августа, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереј Предраг Шћепановић. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић који је овом приликом говорио о самој суштини празника којег данас торжствено прослављамо. Звучни запис беседе Он се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на саму чињеницу да је овим догађајем, овим чудом, својим преображењем, Господ објавио своју славу, али да је објавио цијеломе свијету да је узео на Себе тијело људско и све наше слабости, али и да је преобразио нашу палу природу и уздигао је у Царство Небеско: ,, Господ је својим преображењем на гори Тавор објавио и живима и мртвима да је Он Син Божији, да је он свјетлост од свјетлости, извор свјетлости и да објави апостолима који ће објавити цијеломе свијету да је Господ узео на себе тијело људско пуно слабости, трулежности, гријеха, страсти, сваке немоћи и муке, да је узео наше тијело да га преобрази, да га васпостави и да га таквог трулежног и гријеховног, али преображеног уведе у царство Божије и да сједне са тим тијелом, нашом природом са десне стране Бога Оца." ,,Изводећи Господ апостоле, ученике своје на гору Тавор, а будући да су се са великим трудом морали попети на гору, показује и ученицима, али и нама на један симболичан начин да без труда нашега, без активног учешћа у нашем духовном животу, без дубљег очишћења, не можемо ући у палату чистоте у Царство Небеско и не можемо бити причасници свјетлости Христове." - нагласио је он. Отац Бранко је у даљем излагању протумачио зашто је са собом на гору Тавор повео баш одређена три апостола, будући да по његовим ријечима на један символичан начин они представљају својим животом и карактерима - наду, вјеру и љубав: ,,Узео је са собом три ученика - апостола. Петра који има тврду Божију вјеру, који Га први исповиједа као Сина Божијег, затим, повео је и Јакова у кога је нада и који је први од свих апостола положио живот за Христа управо ради наде Израиљеве и напослијетку Јована који је син љубљени, апостол љубави, који наслања главу на груди Христове и који остаје до краја, код Крста са Мајком Божијом. Управо ова тројица ученика Господа нашег су слика наде, вјере и љубави." ,,У чистоти нашега ума и душе наше и ми смо причасници свјетлости Христове и преображења Његовога." ,,Уздижући се мисаоно и молитвено на гору Тавор, чистећи благодаћу божијом срце и душу и нама је доступна свјетлост Христова у сили Његовој и сили Његовог Преображења. Господе преобрази и нас, очисти нас пале, грешне и слабе, да би се и ми као и свети апостоли наслађивали свјетлошћу Твојом, радошћу Твојом, миром Твојим, сваком добротом Твојом. Амин Боже дај!" - помолио се напослијетку свог обраћања протојереј Бранко. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици Ð�Ñ�оÑ�оÑ�еÑ�еÑ� Ð�Ñ�анко Ð�Ñ�Ñ�аÑ�иÑ�: Ð�Ñ�еобÑ�ажеÑ�е Ð�оÑ�подÑ�е - пÑ�азник незалазне Ñ�вÑ�еÑ�лоÑ�Ñ�и СабоÑ�ни Ñ�Ñ�ам Ð¥Ñ�иÑ�Ñ�овог Ð�аÑ�кÑ�Ñ�еÑ�а - Ð�одгоÑ�иÑ�а WWW.HRAMVASKRSENJA.ME Ð�а пÑ�азник Ð�Ñ�еобÑ�ажеÑ�а Ð�оÑ�подÑ�ег, 19. авгÑ�Ñ�Ñ�а, 2019...

У програму васељенског радија Светигора било је речи о пророку Осији, учињено је подсећање на његову књигу у Старом завјету али благодарећи овим разговору можете сагледати нове перспективе на овај библијски текст. Саговорник је био ђакон Бранко Репаја из епархије бањалучке. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора

Битка на Газиместану коју је српска војска водила 1389. године против Отоманског царства умногоме је променила ток историје Србије и хришћанске цивилизације уопште. Видовдански етос утемељен на крви Светог великомученика Кнеза Лазара и свих мученика косовских, завет најбољих у српском роду дат Богу у том славном војевању оно су што нас до данашњих дана обавезује. Како су о Видовдану расуђивали и беседили новопросијавши српски светитељи Владика Николај и Отац Јустин приближио је протонамесник Бранко Чолић у специјалној емисији посвећеној овом празнику, на таласима радија Источник, Православне Епархије ваљевске. Извор: Радио Источник

У Недјељу о слијепом, шесту недјељу по Васкрсу, 6. јуна 2019. године, Свету Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз сабрање вјерног народа одслужило је свештенство истоименог храма. Светом Литургијом началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и протођакон Владимир Јарамаз. https://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 044.m4a У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. У својој празничној бесједи, отац Бранко је говорио о дубљем значају и смислу овог недјеље коју данас торжествено прослављамо. Наглашавајући притом да Господ увијек и на све начине исцјељује сваког дана нас људе грешне и болесне: "Господ говори: ,,Ваља ми чинити добро док је дан, јер убрзо наступа ноћ." - најављујући тиме Његово страдање. Али, говорио је и о дјелању и стварању у овоме свијету, јер дакле и даље је дан и даље је свјетлост. И даље Господ чини многобројна чуда исцјељујући нас грешне и болесне, посјећујући нас грешне и болесне." У даљем обраћању отац Бранко наводи да је јако битно да узмемо учешћа у нашем сопственом спасењу, те да дјеламо управо као Божији, Његови сарадници, будући да нас Господ позива да искористимо сваки трен нашега живота на спасење: "Али Господ нас и учи да и ми дјеламо као Његови сарадници још док је дан у пренесеном значењу, још док траје тај дан нашега живота, јер кад дође ноћ, (односно смрт) тада ће бити већ касно. Зато нас Господ позива да не трошимо узалуд наше вријеме, позива нас и опомиње да не губимо вријеме како то кажу данашњим речником. Бог нас позива да добро искористимо сваки дан и сваки трен за своје спасење и на славу Божију." Он се у другом дијелу свог обраћања осврнуо и на зло које увијек тежи ка томе да искуша, опроба и оспори нашу вјеру, наше призвање: "Данас у свијету нам се намеће на стотине разлога да не вјерујемо у васкрслога Христа. А и кад повјерујемо, онда се нађе разлог да то можда и није баш тако, да није баш та свјетлост вјере у Бога живога засијала у нашем срцу, да Бог није отворио наше духовне очи, да Бог нас није призвао у Своју Цркву. Стотине разлога ће се наћи да се оспори наше призвање од Господа и то да нам је Господ, нама духовним слијепцима отворио очи и призвао нас к Њему, у Цркву Његову. Тако је било како видимо из ове јеванђелске приче и у Његова времена овдје на Земљи, а тако је и у сва времена, па и у ово наше вријеме." - закључио је он. "Али, хајде да се угледамо на овога слијњпца из јеванђељске приче, који непоколебљиво исповједа Христа. Као што је он био на искушењу, тако смо и ми на искушењу, али, и ако смо од рођења (духовно) слијепи, Богу хвала прогледали смо и прозвани смо овдје гдје јесмо. Зато нека нас свог утврди у правој вјери и ми да се утврђујемо у њој, у тврдој Божијој вјери." - закључио је тиме своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Храм у Васкрсења Христовог Подгорици

У Недјељу раслабљеног, 19. маја у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Литургију је служио протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и ђакон Илија Арзејкин. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 042.m4a У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница саборног храма. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. ,,Браћо и сестре, ево нас у Четврту недјељу након Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. А ова недјеља, се још и зове и недјеља раслабљенога. Зове се тако управо по јеванђелскoj причи која се данас, на овој служби и читала у којој Господ исцјељује раслабљенога и смртнога човјека. Такође и грешнога и трулежнога човјека. Како Господ исцјељује свакога дана нас грешне људе“, казао је он. ,,Господ исцјељује грешнога човјека, исцјељује га Ријечју Својом, исцјељује га оном ријечју којом ствара свијет, оном ријечју којом ствара човјека, оном ријечју којом узима из пепела и праха и удахњује живот, оном ријечју којом је све створено, све видљиво и невидљиво“, објаснио је отац Бранко. Он је у свом даљем обраћању навео да страдања која се у животу дешавају, јесу ради гријеха али и исцјељења и коначног спасења, али и да та страдања требамо носити у трпљењу и смирењу: ,,Грешни смо и смртни смо, страдамо ради гријеха, страдамо да би дочекали исцјељење, а кроз исцјељење – опроштај гријехова и спасење. Ето нам поуке, ето зашто се нама дешавају страдања на личном плану, али и на свенародном. Због гријеха наших, због исцјељења нашег и спасења. Али само ако та страдања држимо у трпљењу, смирењу, не у негодовању – роптању“, упозорио је отац Бранко. ,,Зато, у благодарењу трпимо страдања, да заиста истински милошћу Божијом дочекамо васкрсење и спасење“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На самом почетку емисије отац Бранко говорио је о Томиној недјељи и “блаженом невјеровању” Светог апостола Томе а потом говорио о обичајима везаним за Побусани понедјељак, када вјерници треба да обиђу гробове својих упокојених ближњих и однесу васкршња јаја, који пада у понедјељак након Томине недјеље. Звучни запис емисије Он је подсјетио и на значај Светог великомученика Георгија честитајући свим свечарима славу Ђурђевдан, а свим православним вјерницима овај велики празник. Отац Бранко је потом одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су, између осталих, била питања о борби са помислима, како треба распоредити иконе на зиду, као и шта значи возглас Горе имајмо срца који свештеник изговара за вријеме Светог богослужења. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако будете чули ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

У недељу, 24. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ИПОЂАКОН БРАНКО БАНДОБРАНСКИ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЦРКВЕНА АУТОКЕФАЛИЈА И ДРЖАВНА НЕЗАВИСНОСТ. Извор: Радио Беседа

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички и настојатељ храма Светог Архангела Михаила у Дољанима, гостујући у емисији "Огледало" на Српској РТВ, поучио је о смислу и значају Свете и Велике четрдесетнице - Великог поста. Отац је указао да је пост целокупан начин живота који је усмерен на крајње покајање и заједничарење са Господом. Постом се освећује душа и тело, а као врхунац тог освећења бивамо удостојени истинског сједињења са Господом, наглашава отац Бранко. Аутор и водитељ емисије: Госпођа Љубица Гојковић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Недјељу о праштању, 10. марта, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, као и протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 025.m4a У славу и у част Божију током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић поучном бесједом о снази и битности опраштања, подвлачећи да измирени једни са другима и са Богом треба да ступимо у Часни пост: “Ако не опростимо браћи и сестри својој гријехе и дугове, неће нам опростити ни Отац наш небески. Пракса у Цркви је да баш вечерас, на вечерњој служби – једни другима опростимо све оно што смо се огријешили једни о друге. Па тако измирени једни са другима и са самим Богом ступимо у овај Часни и велики пост.“ Отац Бранко је током свог пастирског слова скренуо пажњу и на то како треба да постимо: “Каже Господ да не постимо као лицемјери који се натмуре и желе да сви виде да они посте. Упозорава Господ да су такви већ примили овдје своју плату, јер желе похвале и желе да онај свој труд којим се труде и којим посте буде онај преко којег ће примити сваку похвалу и сваку награду. Па каже још Господ да намажемо главу своју и лице своје да не виде други да постимо, него да сам Он, Бог гледа наш двиг, подвиг, уздржање, пост, труд, па ће Он који то види тајно, узвратити јавно.“ Он је даље нагласио да је веома битно да водимо рачуна о сопственом спасењу и чувамо се рђавих ријечи: “А зашто Господ каже да намажемо главу своју? То Господ каже да свој ум и душу, своје срце и вољу уподобимо самоме Христу. Да Духом Светим и уљем Духа Светога намажемо главу своју, да на ум свој стражимо и пазимо од сваких лоших мисли, хулних мисли – недобронамјерних. Јер из ума креће сваки гријех и свако лоше дјело. Треба да зауставимо наш језик, како и каже молитва коју изговарамо у Часном посту: Постави Господе стажу устима мојим и двер око усана мојих. Што значи да зауздамо језик свој, од сваке рђаве ријечи и да га користимо на добро и на спасење душа и на славу Божију. Да ум и мисли устријемимо ка Христу и ка сваком добром дјелу. Да воља наша буде воља сагласна са Божијом вољом.“ “Кад каже Господ да умијемо лица наша, Он то мисли на тијело наше, на чула наша. Да стражимо над својим чулима, да пазимо и да се тако узносимо ка Небу и ка Христу Васкрсломе“, подсјетио је отац Бранко. У задњем дијелу свог пастирског обраћања протојереј Бранко Вујачић се осврнуо и на дубље значење и суштину одломка из јеванђелске приче, која говори о сабирању блага непролазних, а не оних пролазних, пропадљивих, будући да су блага непролазна која се не кваре као ова овоземаљска – материјална, управо блага врлине, труда, љубави, пожртвовања и састрадавања: ‘‘Онда Господ даље каже у Јеванђељу: Не сабирајте блага своја на Земљи гдје рђа и мољац кваре, већ, сабирајте на Небу, гдје мољац и рђа не квари, јер, гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше. Што значи да се уздигнемо изнад овога свијета који у злу лежи и да се умом уздижемо и да на небесима сакупљамо благо наше. Оно благо које не квари рђа и мољац, а то благо ће бити свако наше добро дјело, свако наше милосрђе, наша молитва, наш пост, наше смирење, свака наша врлина и труд и подвиг које приносимо Христу и трудимо се да то буде тајно јер ће Господ објавити јавно“, закључио је отац Бранко и подсјетио и све приустне на то да ће се у овој првој седмици Часног поста, то јест прва четири дана, од понедјељка до четвртка, читати Покајни канон Светог Андреја Критског са почетком у 18 часова. Позвао је вјерни народ да у што већем броју учествују и присуствују тој радости покајања, тим дубоким покајним молитвама, будући да нам, како каже отац Бранко, управо пост доноси истинску радост и истинску слободу – слободу од наших слабости и од наших страсти и гријеха. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ

Књига о cудијама спада у ред историјских књига Старог Завјета и приказује период након Исуса Навина до успоставе монархије. Овај период обиљежен је серијом одступништва Израиљевих, њихових страдања, која након кајања завршавају тако да их Бог спасава „подизањем“ избавитеља из народа, односно главних личности књиге – cудија. Да би на прави начин сагледали релевантност историјских чињеница које се наводе у Књизи о cудијама, морамо прије свега схватити контекст времена и простора у коме настаје ова књига. Наиме, у такозваним историјским књигама, налазимо хронике, генеологије и описе личности и догађаја који читаоца задивљују историографијом. Но ипак, врло је важно знати да библијски писци догађаје схватају првенствено теолошки. Стога историјско-критички метод треба примјенити како на ову књигу, тако уосталом и на цјелокупну Библију, како би се издвојила историјска истина из литерарно обрађених догађаја. На први поглед, догађаји описани у овој књизи представљају јаку историјску причу, у одређеној мјери објективизовану. Да би схватили контекст Књиге о судијама на прави начин, треба да објективно сагледамо тај улазак Израиљаца у Ханан који је описан на почетку књиге и који заправо представља наставак Књиге Исуса Навина. Ситуација у Ханану, крајем 13. вијека прије Христа, погодовала је уласку Мојсијеве групе Јевреја у Ханан. Библијски опис побједоносног налета дванаест племена под Исусом Навином вјероватно је идеализован али је историјски тачан. Ипак, ратови са Хананцима нису били толико крвави и велики. Историјска и археолошка сазнања потврђују чињеницу да су се и Јевреји коначно настанили у Ханану крајем 13. вијека. Јеврејски народ је у то доба састављен од дванаест племена која су се удружила на вјерској основи, поштовањем Бога Јахвеа. Није било централне власти и племена су имала потпуну независност. Ових пар наведених аспеката укратко представљају свијест у јеврејском народу тога времена. Оквир за тумачење Књиге о судијама подразумијева да се стварни смисао Израиљевог искуства једино може схватити са религиjског гледишта и све приче слиједе исти образац и подучавају истим поукама, што уосталом свједоче и сами стихови књиге: „И синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске… И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руку људима који их плијењаху, и прeдаде их у руке непријатељима њиховијем унаоколо, и немогоше се више држати пред непријатељима својим… Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку оних што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповјести Господње; они не чинише тако. И када им Господ подизаше судије, бијеше Господ са сваким судијом, и избављаше из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина. А кад судија умрије, они се враћаху опет и бијаху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се. Зато се распали гњев Господњи на Израиља и Господ остави те народе и неизгна их одмах не предавши их у руке Исусу.“ (Суд. 2, 11-23). Када је Израиљ био вјеран Богу, у народу је било благостање. Када би Израиљ напустио сопственог Бога Јахвеа и окренуо се другим божанствима, страдали би, пошто нису могли да се одупру непријатељима. Налазећи се у великој пометњи и патњама, народ Израиља се поново окретао Богу који их је избављао кроз помазанике из народа, односно судије, чија улога није била правничка, већ би се прије могло рећи да су били вође или спасиоци. Након смрти судије, потпуно исти образац догађаја се изнова понављао. Дакле, видимо да се кроз Књигу о судијама провлачи интересантна идеја која говори да је гријех и напуштање савеза са Богом узрок страдању. Међутим, та идеја доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мјера ради враћања Израиља своме Богу, што је свакако један потпуно нови моменат. Страдање није просто одмазда Божија према незахвалном и невјерном народу, већ је она благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће бити логика старозавјетних писаца који ће приказати Израиљеву историју као учитељицу живота. Такође, за адекватније поимање ове проблематике, потребно је направити паралелу историје старозавјетног Израиља у овом периоду са историјом Срба у периоду туркократије. Схватања и код једних и код других су готово индентична када је у питању однос Бога и човека. Трагови старозавјетне свијести су и те како очувани у свијести нашег народа. Не личи ли суштинска идеја која се провлачи кроз Књигу о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“. Библијски пандан султану Мурату јесте моавски цар Еглон, кога је на превару убио израилски судија Аод, библијски Милош Обилић. Сличан пример јесте и историјски догађај убиства аустро-угарског престолонаследника Франца Фернинанда од стране младог Гаврила Принципа, на Видовдан, 1914. Слика „Кнежеве вечере“, из истоимене народне песме, неодољиво подсећа на библијски приказ Тајне вечере. Па ако погледамо само начин на који су се судије појавиле као вјеште и способне личности из народа увидјећемо велику сличност са појавом Карађорђа у српском народу. Србија се пет вијекова бори са турским јармом, изложени су патњама и страдању. Карађорђе се ту јавља као храбра и харизматична личност која уједно штити а и бодри народ. Стога се у народу и дан данас преувеличавају казивања везана за њега. Таква свијест и књижевни стил је био присутан и код аутора Књиге о судијама. Свакако најконтраверзнија и најхаризматичнија личност у овој књизи је судија Самсон. Прича о Самсону је готово лични крсташки поход, односно рат против Филистејаца. Догађај када он са магарећом чељушћу убија хиљаду Филистејаца, за данашње поимање је поприлично неизводљив. А у контексту паралеле са нашом историјом, овај догађај поредимо са догађајем када Марко Краљевић узима рало и са њим убија Турке јањичаре. Дакле, присуство библијских наратива у средњевековној литератури и народној књижевности веома је велико. Са друге стране, приче и догађаји везани за Девору и Варака представљају илустрацију природе Израиљског друштва тог времена. Њихови подвизи против Хананаца предвођени Сисаром, те војним заповедником Јавином, царем града Хозара, живо су описани у великој пјесми коју је скоро сигурно саставио очевидац описаних догађаја (Суд. 5, 1-31). Без обзира на бројчану инфериорност у односу на Јавинову војску, за коју се у Писму наводи да је бројала 900 гвоздених кола (Суд 4, 13) Господ им учини по ријечима Деворе Вараку: „Устани, јер је ово дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи за њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице.“ (Суд 4, 14-15). Након што је Кисон набујао, Сисарина бојна кола су од тежине остала заглављена у блату. И ту имамо још једну аналогију блиску нашој националној историји, конкретно када је у питању ратна стратегија, а односи се наравно на Први свјетски рат. Приликом друге аустроугарске офанзиве која је уследила већ у септембру 1914. српска војска се грчевито и са невиђеном упорношћу борила да заустави напредовање непријатеља преко Дрине. Ове борбе познате су у историји као Битка на Дрини и спадају у ред најкрвавијих. Српска војска је на Мачковом камену и Гучеву пружила отпор достојан Термопила. Битка на Мачковом камену спада у ред најкрвавијих у току целог рата. Иако нису успеле да потпуно зауставе аустроугарску војску овим надљудским отпором сломљена је оштрица аустроугарске офанзиве. Напад је успорен, а непријатељ је практично заглављен у блатњавим пољима и излоканим путевима. Приповијест о Девори и Вараку свакако је написана негде у 12. вијеку прије Христа, и уједно представља један од најстаријих текстова у Библији, иако је извјештај у коме се налази цјелокупна пјесма, настао тек у 7. вијеку прије Христа. Владари хананских градова посједовали су бројно савршеније оружје укључујући двоколице, а Израиљци су били успешнији само због тога што су могли да створе дјелотворне савезе. Девора је наиме успјела да уједини шест Израиљевих племена – Завулоново, Нефталимово, Јефремово, Венијаминово, Манасијино и Исахарово племе, а оно што их је ујединило била је њихова заједничка вјера. У том смислу, приређивач Књиге о судијама не претјерује када тврди да их је послушност Богу водила ка успјеху, док је непослушност водила у пропаст. Ипак, треба нагласити да је тешко наћи било који изван библијски извор који би потврдио догађаје о којима пише ова књига. У самој књизи хронологија је произвољна, те се њоме не може служити као чврстим историјским извором. Према хронологији књиге, раздобље судија траје 410 година, што увелико превазилази званичне претпоставке раздобља судија (од 1200–1020). Очигледно је да се до овог броја дошло понављањем типичних библијских бројева, а познато је да 40 година означава једну генерацију. Са друге стране, археолошки остатци потврђују постојање најпре Филистејских градова, као што су Газа, Аскалон и Екрон, са њиховом богатом културом која је била под снажним утицајем западних крајева. Превасходни циљ је био снажење духа у народу, те су са тим циљем одређени моменти преувеличавани. Свака од прича о судијама служи да покаже и уједно да срж овом теолошком схватању Израиљеве судбине. Из тог разлога често је сугерисано да су догађаји врло мало тачни у историјском погледу. Узимајући у обзир личну природу већег дјела приче, очигледно је немогуће било доказати или оспорити то, иако свеукупна слика која се даје о животу у Ханану тог периода изгледа да се подудара са оним што се иначе зна о начину живота у оно време. Усмена предања сакупљена уз велика израиљска светилишта из тога доба, као што је Сихем, представљају основу за писане извјештаје који имају историјско језгро, те конкретне наводе и описе личности и догађаја од стране библијског писца. Али је неминовно да је библијској приповијести о судијама широку распрострањеност и очување у традицији превасходно омогућио епско – романсијерsки вид преношења, који је као у случају наших епских приповијести, зарад конкретне поруке и смисла, занемаривао или преувеличавао историјску релевантност текста. Извор: Теологија.нет

Приликом прослављања великих хришћанских празника, као што су Божић и Васкрс, често настају недоумице и питања у вези са разликом између јулијанског и григоријанског календара. Гост Јутарњег програма, катихета Бранко Калаба, објаснио је у чему се огледа смисао и улога календара у богослужбеном животу Цркве.

У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ БРАНКО ЋУРЧИН одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЕПИСКОП НИКАНОР ИЛИЧИЋ.

Отац Бранко је на почетку емисије разјаснио недоумицу која је протеклих дана осванула на друштвеним мрежама, када је отац Бранко на позив једног парохијана да освешта кромпир, који је, наводно, на себи имао знак крста, схвативши то као шалу шаљиво и одговорио “Ео трчим“. “Наша вјера је много озбиљнија и Бог се не открива на овакве начине“- поручује отац Бранко. У наставку емисије отац Бранко тумачио је Свето Јеванђеље на 29. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис емисије Говорећи о Божићном посту отац Бранко каже да је Пост период очишћења душе и тијела, вријеме кад се треба сјетити својих гријехова и исповиједити их парохијским свештеницима или духовницима. “У току поста потребно нам је помирење са ближњима са којима смо у завади, али помирење за цио живот, не само за период поста. Господу не треба форма. Он тражи срце наше, да ми од срца желимо да се помиримо са братом својим“-каже отац Бранко. Сребрни олтар за цркву у Барију, у којој се чувају мошти Светог Николаја мирликијског чудотворца, као и сребрни оквир за његову икону даривао је српски краљ Урош овој Цркви, што говори о великом поштовању према Светом Николи српског народа и Светородне лозе Немањића, нагласио је отац Бранко говорећи о празнику Светог Николе. Отац Бранко је одговарао и на питање слушалаца о томе да ли православни хришћани треба да користе друштвене мреже, посебно фејсбук. “Ми управљмо фејсбуком а не он нама. Није штетно користити фејсбук, само треба да бирамо садржаје које тамо тражимо“- каже отац Бранко. Извор: Радио Светигора

На празник Ваведења Пресвете Богородице у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Литургије вјерном народу се пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић. Отац Бранко се у свом пастирском обраћању говорио о важности примјера Пресвете Богородице будући да је сав њен живот био у богослужењу. Звучни запис беседе „Сав живот њен је био богослужење, сав њен живот у храму јерусалимском био је такође богослужење. Па шта нас то својим животом, својим примјером учи Мајка Божија која се уздигла више од херувима и серафима, која је била савршена од рода људскога, која се удостојила да постане небески престо? Учи нас Мајка Божија да служећи другима ми служимо самоме Христу. Учи нас да одлазећи у храм ми одлазимо и суусрећемо се са свим оним што нас Црква Божија учи. Учи нас Мајка Божија и овоме посту и вјери и нади и љубави и милосрђу и свакој врлини. Учи нас да се управо у Цркви Божијој васпитивамо“, нагласио је отац Бранко. Он је у даљем излагању појаснио да је најбољи показатељ нашег образовања и васпитања у цркви управо то да лик Божији, лик Бога који је у нас утиснут, нашим дјелима, нашим животом засија у нашем уму, нашој души и нашем бићу: „Мајка Божија се васпитавала у храму јерусалимском и осветила је своју душу, свој ум, своје срце, своју вољу је осветила. Учи нас Пресвета Богородица да је Црква та која треба да нас образује, да нас васпитава. Напросто, онај лик Божији, лик Бога живога који је у нама утиснут, у наше биће – он треба да засија. Само у том и таквом животу долази до нашег истинског преображаја, истинског преумљења, тако да у нашем срцу, нашој души и уму, заиста засија Христов лик“, поручио је отац Бранко. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу, 25. новембра, 26. седмице по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Овим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Ненад Микић Епархије нишке, уз саслужење протојерејâ-ставрофорâ : Драгана Митровића, Далибора Милаковића, као и протојереја Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Бранко Вујачић је у свом пастирском обраћању рекао да тражити царство Божије значи да сабирамо духовна блага, да се богатимо духовним даровима, да се богатимо врлинама, да се богатимо милосрђем, трпљењем, праштањем, молитвом, уздржањем, а на првом мјесту љубављу: „Чиме ћемо пред Бога ако пролазним радостима испунимо живот ? Очито је да ако будемо тако радили, онда ћемо погријешити, промашити смисао живота. А само једно је битно, каже Господ: Иштите најприје царство Божије и правду његову и све остало ће вам се придодати, рекао је он. Отац Бранко је рекао да Господ милосрђе ставља некад чак и прије подвига поста и молитве: „У Цркви нам се и дарују управо та блага. На првом мјесту Свето Причешће – Тијела и Крви Христове, то су непролазна блага. Бог је свакако дао и земаљска блага, али није их дао да им служимo, као робови, већ да нам послуже и буду у служби спасења нашег. Милосрђе Господ ставља некад испред подвига и поста и молитве. Ето колико је оно велико“, закључио је отац Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска