Претражи Живе Речи Утехе

Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде. Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту. Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним? Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег. У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг? Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“. У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку? Непрестано враћање и осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова. Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење и разлог човечанства да се преиспитује? Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро! Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи? Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима. Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство? Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…). Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол – онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим! У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван! Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше… Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети лепо до краја живота. Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује… За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији. Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда. Драгана Клашња Извор: Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ ZIVERECI.COM View full Странице

Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић упутио је отворено писмо амбасадорки Сједињених Америчких Држава Џуди Рајзинг Рајнке поводом коментарисања пресуде у случају „Државни удар Лидер Праве Црне Горе Марко Милачић упутио је отворено писмо амбасадорки Сједињених Америчких Држава Џуди Рајзинг Рајнке поводом коментарисања пресуде у случају „Државни удар“. Писмо преносимо у целини: Новоименована амбасадорко Сједињених Амерчких Држава, добродошли у моју земљу. На самом почетку једна чињеница: ово је моја земља, а не Ваша. Моји преци, а не Ваши, гинули су за ову земљу, моји преци, а не Ваши стварали су ову земљу. Ви се, госпођо Рајзинг Рајнке, понашате, иако сте однедавно ту, као да је супротно, као да је ово Ваша земља, а не моја и мојих сународника. Тако сте, ваљда, навикли. Јуче сте отворено коментарисали првостепену, неправоснажну пресуду у случају познатијем као „Државни удар“, не скривајући задовољство и спомињући транспарентност и отвореност у контексту овог судског процеса. Казали сте и да је то „битан корак напред за владавину права који шаље снажну поруку о недопустивости покушаја да се подрије демократија“. Moрам бити директан: одакле Вам право да се овако директно и отворено мешате у унутрашње ствари моје земље? Одакле Вам право да — и то на какав начин — коментаришете неправоснажне судске пресуде, па било речи и о оваквом судству, и о оваквим институцијама. Није разлог мог обраћања Вама судски процес „Државни удар“, то је само повод кроз који се још једном јасно види природа политичког приступа Ваше земље. Неподношљива је лакоћа вашег — а када кажем ви мислим на администрацију коју представљате — бескрајног мешања у унутрашње ствари других држава. Венецуела је ваша последња, у предугом низу, жртва. Да ли Ви, лично, госпођо Рајзинг Рајнке, волите када Вам се неко, ван Ваше породице, меша у живот Ваше породице? Да ли Ви и Ваша администрација волите када се администрација друге државе меша у Ваше унутрашње ствари? Сигуран сам да је одговор и на прво и на друго питање негативан. Тако је и са народом моје земље. Ви сте, госпођо Рајзин Рајнке, представник последње земље на свету, али буквално последње, од свих држава, која има право да говори о подривању демократије. Ви сте, САД, земља — синоним за подривање демократија у свету. Ви сте земља, госпођо Рајзин Рајнке, чија се скоро па целокупна историја спољне политике може дефинисати историјом подривања туђих демократија. То је, госпођо Рајзинг Рајнке, стил Вашег спољнополитичког живота. То је Ваш витални државни интерес. То је Ваша особеност. То сте ви. Ваша слобода једнако је сразмерна неслободи других. Ви се бојите слободе других, јер верујете да вас она угрожава. Ви ћете радије, госпођо Рајзин Рајнке, подржати неслободу која Вам служи, него слободу која Вама није послушна. То је пример моје земље. Оличење неслободе у овој, у историји слободом пребогатој земљи, јесте онај ког сте ви створили и који служи вама, Мило Ђукановић. Ви и он, ви и такви, слободом називате неслободу, а демократијом аутократију и олигархију. Ви и он стварате мају (maya), да се послужим термином из земље у којој сте Ви радили, Индије: илузију (демократије) и обману (народа). Све што ви радите на глобалном плану, називајући то слободом и демократијом, тај, ваш човек, ради у мојој земљи. Ви узимате ресурсе других држава користећи их за ваше богаћење, исто ради и он. Ви у затворе шаљете слободне људе, попут Џулијана Асанжа, исто ради и он. Ви „ратујете за мир“ и тако по свету, бомбама, ширите „демократију“, исто је радио он почетком деведесетих. Ви имате Гвантанамо, он свој Спуж. Ви имате НАТО, он има своје јуришне одреде. Ви имате ваше банке путем којих исисавате новац широм света, има и он своје. Ви имате Си-Ен-Ен, он има „Пинк“. Ви сте близанци, само сте то ви лепше и глобално упаковали. У суштини: исти сте. Није Вам, госпођо Рајзинг Рајнке, било довољно што сте се 1999. године умешали у унутрашње ствари моје земље, „томахавк“ ракетама, него настављате да се мешате другим средствима. Уместо што овако, дрско, забадате нос тамо где Вам није место, саветујем Вам да се „умешате“ на други начин: пођете у Мурино, станете испед спомен-обилежја убијеним цивилима, нарочито деци, клекнете и извините се. То је једино мешање које би било људски оправдано. Ја волим Вашу земљу. Живио сам кратко у њој. Волим САД Мартина Лутера Кинга и других Ваших великана, али не и Вашу, за цео свиет и цивилизацију, погубну, антидемократску политику. Госпођо Рајзинг Рајнке, престаните да подривате нашу слободу и нашу земљу, и уз честитке на Вашем наименовању, молим Вас: даље руке од моје земље! http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:794000-МИЛАЧИЋ-ОДБРУСИО-АМБАСАДОРКИ-АМЕРИКЕ-Даље-руке-од-моје-земље-боље-би-било-да-одете-у-Мурино-клекнете-и-извините-се-жртвама

О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/11/13986782/svestenik-110319.mp4 Када уђете у Цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску, имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литургије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском. Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи. Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Универзитету "Беркли" и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи. Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима, наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона. Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору? У принципу нема ту неке велике разлике, свештеници служе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама. Какве су то потребе? Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком, да се сретне са својим сународницима. Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама? У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. Једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље. Колико дуго сте у Америци? У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертивилу, у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес, где сам био ђакон и секретар Западноамеричке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску. Ко су верници који долазе у цркву? Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику. Какав је профил људи, чиме се баве? У последње време углавном су то високообразовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаролика парохија. Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску? Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе. Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско? Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно, ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију и бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи. Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици? Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19. века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци, да не говорим само о овима који су као ја дошли овамо у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овамо. Како одржавају језик? У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овамо пре сто година већ су у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет, тако да су они православни Срби, Американци. Са њима разговарате на енглеском? Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик. Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују? Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу, а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих. Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику? Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци. Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди... Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде, у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте. Шта Вас, као свештеника, мучи? Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде? Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић, који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослонимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује. А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу, жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице, није лако. Али, у сваком случају, помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу. По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије? Треба имати у виду да се у овом граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у руској Саборној цркви, која није далеко од наше цркве, тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења. Имате ли мошти и у овој цркви? Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића, који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича, где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у Цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година, наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште. Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе? Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да, док људи гледају у исток, ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске, из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада, преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље. Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место? Интересантно питање. Мислим да човек, ако верује у Бога и нада се у Бога, не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања. Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду. Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље? Не баш српско. Индијанци, Ескими на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан-данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство, данас нема пуно Индијанаца.

На почетку емисије отац Велимир је тумачио Свето Јеванђеље на једанаесту недјељу по Духовима о опраштању гријехова дужницима. С обзиром да 14. августа почиње Успењски пост, отац Велимир нас подсјећа на духовни значај поста, објашњавајући како постити Богородичин пост, како се исповиједати и причешћивати у то вријеме. Звучни запис емисије Да ли је потребно да свештеник умије да разликује духовну болест од психичког поремећаја? Да ли духовник може да забрани медикаментозну терапију? –питање је нашег слушаоца, на које је одговарајући, отац Велимир пренио искуства из своје свештеничке праксе. Како да препознамо разлику између унинија и депресије објашњава отац Велимир и каже да нема боље терапије за нас православне хришћане од молитвотерапије и помињања имена Господа нашег Исуса Христа. Емисију са оцем Велимиром топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице

Помаже Бог! Мислим да је подела Косова, а посебно одступање прешевске долине, најгори могући расплет по интересе Србије и Срба уопште. Далеко боље је да се призна државност Косову, са одговоарајућом заштитом Срба који тамо живе, него ли да се трампа север Косова, који је геополитичко слепо црево, уступањем најзначајнијег коридора по интересе Србије - прешевске долине. Шта ви мислите?

У београдском хотелу „Палас“ 30. јануара је одржана донаторска вечера, на којој су прикупљена средства за подршку образовном систему на Косову и Метохији. Владика рашко-призренски Теодосије рекао је да деца на Косову и Метохији данас живе и уче у веома отежаним условима, те да је њихово образовање примарни задатак како државе, тако и Цркве. Епископ је да су светиње поникле на том простору места "нашег образовања, због чега је свима стало да их сачувају и у данашње време".Прикупљена средства биће равномерно распоређена на целој територији Косова и Метохије према анализи коју је Министарство просвете и науке већ урадило у образовним установама, у складу са прикупљеним средствима. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Мада је још увијек неизвјесно какве су посљедице, растакања јединственог европског тржишта, чињеница да и они који су били жестоко против брегзита из економских разлога, какав је најугледнији недјељник крупног капитала The Economist, сада примјећују нека друга кретања од очекиваних. Овај текст преносимо уз наду да ће изазвати снажније суочавање наших економиста са перспективама српске привреде у измијењеном европском окружењу. Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало 19петакјан 2018 Posted by Стање ствари in Посрбљено Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи (Economist, 15. 1. 2018) Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру? Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза. Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе. Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато. Са енглеског посрбио: Милош Милојевић [1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања. Прочитајте још Economist: Британски референдум – битка са великим улозима Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите Погледајте још View full Странице

Помоћ слончету