Претражи Живе Речи Утехе

Једно од најтежих и најопаснијих наслеђа револуције у Русији је губитак истинског академског нивоа. Високе школе и, нарочито, универзитети били су, од самог почетка, жртвовани зарад жеља и претензија револуционарне средине. Њихова самосталност била је исмејана и погажена; избор кадрова и израда програма одузета је из надлежности научника и предата у руке незналицама; и док је тоталитарна држава јачала, целокупан академски живот – истраживање, настава, критика и оцењивање радова, дух и правац спознајне воље – све је било угушено, унакажено и срозано. Академија је претворена у „техникум револуције“; научници су бачени на колена, а наука, у њеном правом значењу, морала је да пређе у илегалу. Тој изопачености и понижењу, једном ће доћи крај и Русија ће обновити свој академски дух и ниво. Јежи Новосјелски, Без наслова, 1984. Шта је, у ствари, академија? Шта је њен задатак? Чему научници треба да служе да би ниво универзитета био на правој висини? Академија је највиши степен у образовању и васпитању човека; и, већ самим тим, одређује се њена суштина и специфичност. Јер, степени који јој претходе, само припремају човека за овај последњи и највиши. Нижа школа учи човека да чита, пише и схвата прочитано; она учи дете да концентрише своју пажњу, да располаже својим памћењем и да се усредсређује у указаном правцу. Добар наставник ће се, неизоставно, побринути да у детету пробуди духовност његовог инстинкта – доброту, савест, врлину, религиозну веру, национално осећање и правну свест… Средња школа учи човека да усваја градиво које му је понуђено и да њиме технички влада: поимање мора постати активно размишљање, хоризонт детета мора, из године у годину, постајати све шири, памћење мора да се утврђује и обогаћује. Али, ауторитет наставника остаје и даље руководећи: он даје тумачења, упутства, лекције, задаје задатке и вежбе. Наставник, на неки начин, стаје између ученика и предмета као посредник и прича му из предмета и о предмету онолико колико сматра да је неопходно и да је у складу с могућностима ученика, проверавајући његову пажњу, памћење и способност усвајања. Он ученицима саопштава правила и начине мишљења, увежбава их у примењивању ових правила, исправља њихове грешке и даје им упутства. Самим тим, он код својих ученика буди и јача („преповија“) моћ суђења, учећи је правилној усмерености и дисциплини, али и држећи је, неко време, у потчињеном положају. Талентовани наставник сигурно ће се побринути и за то да код ученика побуди интересовање за свој предмет, да у њима запали љубав према предмету и жеђ за спознајом; он ће у своја предавања унети толико искрене ватре, да ће ученици, и не примећујући, почети да живе активном снагом расуђивања – формираће своје властите укусе, погледе и убеђења; а, што је најважније – јачаће и примењиваће духовност свога инстинкта. Све је ово само припрема за високо образовање, за академију, а тамо се све мења. Академија се не обраћа ни детету ни младићу, већ интелектуално зрелом човеку: она га васпитава за самостално битисање и мишљење. Нема више школских шема, пасивно усвајаних шаблона, обавезних метода и непрекидне контроле! Отпочиње самостална делатност духа, спознаје и мисли…И управо ка овој самоделатности треба да води академска настава. Природно, на млађим годинама ову самоделатност треба подстицати и јачати саветима, објашњењима, саопштавањем познатих метода и умећа; али на старијим годинама, студент мора да покуша да мисли и спознаје самостално. По овоме се академска настава суштински разликује од часова у гимназији. Овде се не пуни памћење, нити се усваја појмљено и само технички вежба мишљење. Овде се ради о јачању и продубљивању моћи суђења; овде се стиче умеће да се самостално приступа предмету, да се он самостално перципира и истражује. На ово треба да се усредсреди академска настава. Погрешно, кратковидо и тужно поступају они професори који и на универзитетима практикују гимназијски начин обучавања, примењујући га само на друге, теже и сложеније садржаје. То нема везе са академијом: они сами, заправо, нису прерасли гимназију и на универзитету, строго говорећи, немају шта да траже. Академски испити не постоје зато да би се оптерећивало памћење студената и да би се ауторитативно контролисало наметнуто мишљење. Академија учи предметном мишљењу и предметном истраживању; и на академском испиту, на провери, не би требало да буде памћење, већ моћ суђења и умеће оријентације у неистраженом и непознатом… Академија оспособљава човека за духовну и интелектуалну самосталност, за активно запажање и мишљење, за истраживање па,дакле, и за духовну слободу. Припрема је завршена. Испит „зрелости“ је положен и млад човек је „сазрео“. Сад он може да приступи правом развијању своје моћи суђења. Њему предстоји непосредан сусрет с предметом, креативно вежбање у самосталном испитивању и истраживању. И јако је добро ако се са основама ове самосталности упознао још у гимназији, ако у академску аудиторију улази као духовно заинтересован човек, који трага за самосталношћу… Оно што је академија дужна да му пружи управо је непосредан сусрет с предметом, умеће да организује овај сусрет и да се исправно опходи са својим објектом – било да се ради о материјалном свету или душевној појави, математичкој величини или функцији, живој речи у филологији, тешко схватљивом историјском догађају, закону у јуриспруденцији или духовном становишту у философији. Млади академац мора да се научи да самостално и непосредно перципира свој предмет, да га проналази, издваја, доживљава, сазрцава и истражује. А искусни академик мора да се постара да му пренесе ово умеће. Доцент је ту да стане између слушаоца и предмета, управо ради тога да би изазвао њихов животни сусрет, да би узорно организовао ову стваралачку перцепцију, да би се одмах затим повукао и саставио растављено. Он као да узима студента за руку и води га ка извору да би му показао како овај извор стварно изгледа, како га треба тражити, како с њиме ваља поступати и како се преко овог извора долази до самог предмета; управо због тога, такозвана „практична настава“ или „просеминари“ и „семинари“, имају, у универзитетској настави, посебан значај, уводећи студента у научну лабораторију. Академско мишљење полази од непосредног искуства; академска спознаја црпи из извора; академско истраживање је самостални доживљај истраживача, одговорна борба за истину, критичко тумачење, вежба (аскеза) моћи суђења, вештина доказивања и показивања. Кроз ово се формира лични „поглед“ и „уверење“ које је израсло из лично доживљене очигледности. Академија је дужна да човеку пренесе вештину одговорног, усамљеног мишљења – вештину да мисли из самог предмета, моћ целовитог сазрцања (интуиција) и строгог аналитичког посматрања (индукција). Неутемељено мишљење је злоупотреба мисли, својствена необразованости; дедуктивно мишљење је опасно оруђе полуобразованости; и једно и друго, мора бити превладано. Академија не установљава „догмате“: она пита, тражи, истражује; она не поставља забране и не доводи до застоја: она живи динамички и стваралачки, али њена динамика је одговорна и опрезна, она испитује, сумња и проверава. Једном речју – академија остварује „метод“ и васпитава за метод. Метод је грчка реч; она означава пут ка циљу; у спознаји – борбу за истину. Академија управо и јесте школа самосталне борбе за истину. Читавог свог живота научник-истраживач се бори са самим собом, како би стекао неопходну чистоту, проницљивост и гипкост духа; са предметом, како би га испитао, сагледао и приказао; са језиком, како би њиме, на прави начин, овладао и прилагодио га. Он се бори због истине, како би је стварно доживео, учврстио и изразио. Овим је речено много, можда, чак, и све. Сада мора бити јасно зашто ми тврдимо да академија васпитава човека за слободу; јер, слобода је одговорна, стваралачка самосталност човека. Али, управо стога академија може да опстане једино у атмосфери слободе и да ствара једино из слободе. То није слобода самовоље и она се не сме злоупотребљавати. То је слобода од свакојаких захтева са стране, од свакојаких, науци туђих ограничења, од било каквог притиска на савест и на ум истраживача, од сваког политичког и социјалног улагивања. То је спољашња слобода при унутарњој спутаности. Свако мешање које долази споља се одбацује како би се строго могли следити захтеви предмета и истраживачке савести. Стога је ово ослобађање од људских претензија ради служења божанственој ствари савесне спознаје. То је смисао академске слободе. Ето зашто се цела академија заснива на осећању одговорности; атмосфера, без које она не може, атмосфера је методички васпитане, искрено-часне, савесно-проверене воље за истином. Али, треба нагласити да ни осећање одговорности, ни воља за истином не проистичу само и једноставно из академског духа, већ, нарочито, из духа живе религиозности. Васпитавајући човека у слободи и учећи га унутарњој дисциплини, васпитавајући га за самосталност и учећи га самоопредељивању, академија тражи од њега да победи аутизам, самовољу и таштину, и да стекне ону истинску кроткост која је својствена сваком правом научнику. Цео свој живот научник стоји пред великом тајном видљивог и невидљивог, пред бесконачном дубином и сложеношћу предмета који је створио Бог; он сазрцава ову живу тајну и дубину и настоји да је перципира и истражи. Што је узвишенији и значајнији људски дух, то је веће његово поштовање и његова кроткост. Што је његов поглед проницљивији, то је искреније његово дивљење, како је на то указивао још Аристотел; то је строжији његов суд о самом себи, како то бива код аскете. Прави академик зна своје границе и границе свога знања; и зато он никад није охол и не пати од гордости. Мудар академик одлично зна где почиње његова „глупост“, и никада себе не сматра најпаметнијим. Он осећа у себи вечног студента, који никад не зна довољно и којем је само пружена срећа да дешифрује свет који је створио Бог, као неки Божији хијероглиф – стално се борећи и не надајући се да ће исцрпсти свој предмет. Ето зашто је тихо, сазрцавајуће и дубоко поштовање истински извор академског истраживања. И ово смерно клањање пред богомсазданом тајном универзума, ово дивљење човека који осећа Божје „трагове“ и „зраке“ у свету, једна је од најблагороднијих молитви које су, уопште, доступне човеку, она је молитва благодарности и очигледности, која ни за шта не моли и ни на шта се не жали. Таква молитва доноси научнику своје најбоље дарове: љубав према предмету који очекује да буде истражен; вољу за тачном и пуном истином; осећање одговорности за свако тврђење и порицање; кроткост која чисти душу, и аскезу моћи суђења. Стога, ако се ствар схвати на прави начин, академија не само да није супротстављена религији, већ она, баш напротив, представља једну од најплеменитијих форми религиозности; стваралаштво истинског научника је тихо богослужење. „Појам“ Бога није објашњавајућа „хипотеза“ у склопу науке; али Дух Божији јесте истинска и одређујућа основа свих академских напора и достигнућа. Сви велики научници последњих векова знали су и отворено су исповедали ово – и Коперник, и Бекон, и Галилеј, и Њутн, и Кеплер, и Лајбниц, и Бојл, и Ломоносов, и Либих, и фон Мајер, и Фехнер, и Карлајл. Они су износили своје схватање с недвосмисленом јасношћу и дубоким поштовањем; и били су у праву. Они нису тражили и налазили оно што је споља видљиво, већ скривену суштину. А да би се проникло до суштине, ваља се загледати у дубину, тамо где пребива жива тајна универзума – коју је стваралачки замислио Господ и која нам је задата за стваралачко истраживање. Прави истраживач се увек, с дубоким поштовањем дотиче ове тајне, и, дотакавши је, врло брзо се уверава у то да интелектуални доживљај универзума неприметно доводи човека до сазрцања Божанства. Ето зашто се академија, која је одучила да се диви и дубоко поштује и која је изгубила осећање љубави и одговорности – неминовно дегенерише и престаје да буде академија. Она постаје беживотна, престаје да ствара и почиње да служи духу распадања, срозавања и пропасти; њени „научници“ лутају по површини појава, „распршују“ и „слепљују“, понављају своје или туђе (које су им прописане!) мртве схеме, мисле кратковидо, механизују свој сопствени рад и губе аутентични, живи предмет… То је академија, то је истинска суштина универзитета и сваке високе школе као такве (ако она још заслужује своје име): то је лабораторија испитивачког и сумњајућег истраживања које се одвија у духу религиозног сазрцања. Академија настаје из слободе, ствара у слободи и васпитава за слободу; она, у исто време, настоји да слободно схвати оне високе обавезе и оне највише нужности којима човек добровољно мора да се потчини ради предметне спознаје. Она не истражује ради тога да би све разложила и разрушила, већ ради тога да би увидела аутентично, да би га верно описала и да би стваралачки изградила витално. Она, наравно, јесте школа мисли; али та мисао је испуњена љубављу и вољом: она посматра, сазрцава и радосно поима дело руку Божијих. Стога, академија тражи целог човека: а од њега самог – тражи морално напрезање и религиозно уздизање: у противном, он се неће дотаћи најважнијег и најзаветнијег: тајне чулних, нечулних и натчулних светова. И оно прво, од чега свака академија мора да крене, то је превладавање свих споља наметнутих и мртвих интелектуалних схема и шаблона: све то, попут смртоносног отрова, делује на мисао, на савест, на дух и на вољу човека. Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 184–190. Превод: Радослав Божић View full Странице

Борба за Бога Растко Јовић Василиј Кандински, Страшни суд, 1912. Дуговати Богу У мору одређења којима се човек вековима покушава дефинисати кроз своју најистакнутију особину која истовремено његово постојање види као нешто изузетно у односу на друга жива бића, подсетио бих овде да човек као мислеће биће, као биће жеље, наде и вере, не престаје бити и биће борбе. Када се узвишеност верских осећања ускомеша са осећањем угрожености, борба за веру може да прерасте у борбу против других људи. Склоност да веру преображавамо у брутално денунцирање и гажење оних са којима се не слажемо, и није више борба за Царство Божије, него изговор за нашу недораслост ономе у име чега се боримо. Христос пак својим присуством проповеда нешто сасвим другачије – Он нуди живог Бога, а живи Бог око себе шири љубав, радост и доноси део Царства Божијег на земљу: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедим заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; И да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18–19). Са Његовим доласком стигла је нада, нада која постаје стварност сад и овде (Ис 61, 1–2). Христос је почетак опросне године, нови век је отпочео. У Старом завету налазимо да Бог налаже Израиљу да сваке седма година буде одмор земљи, док после 49 година (7х7) наступа опросна година, година која захтева обнову власништва, ослобођење од дугова – ослобођење људи. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година, и тада се вратите сваки на своју баштину, и сваки у род свој вратите се. (3Мој 23, 10) Опросна година је имала двоструки смисао, она је означавала опроштај дугова, као и опроштај грехова – јер су људи били слободни да отпочну нови живот. Мојсијев излазак из египатског ропства био је ослобођење не само од стране власти, него и ропства дуговања. И сама Молитва Господња суштински говори: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“ (Мт 6, 12). Односи дуга и власништва су неретко били тумачени као синоними за грех. Дужник је у овом случају означавао „грешника“, који је дужан пред Богом. Дуговање Богу релативизује сваки други дуг људима, јер је Бог апсолутни власник творевине, што се каније потврђује кроз Христа који враћа све дугове Богу, плаћа за нас: „купљени сте скупо, не будите робови људима“ (1Кор 7, 23). Уместо овоземаљских владара којима постајемо дужници, сада је Христос учинио нас дужницима Богу и једне другима. Тај дуг Богу враћамо кроз љубав према ближњима. Суд над нама биће суд нашој спремности да инвестирамо у друго људско биће. Стога судећи свету, Бог одабира једне за Царство Божије у мери спремности да у другом видимо Бога, брата, саме себе: Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљена од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и прими сте ме; Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учини сте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. (Мт 25, 34–40) Улагање у љубав Исус рече: Двојица беху дужни једноме повериоцу, један беше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. (Лк 7, 41–47) Читамо у јеванђељу (Лк 7, 36-50) о жени која улази код једног фарисеја, о грешници која помазује Христа, онако како су били помазивани цареви и пророци. Апостоли су запрепашћени сценом да грешница улази у мушки простор, прекида њихов разговор и чини нешто у то време не само непримерено, него и забрањено -помазује Христа. Христос грешност жене идентификује са дуговањем и грех прашта као дуг који је Он отплатио, захваљујући јој за љубав коју је показала према њему, нешто што нико други није учинио од присутних: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Целива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста целивати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Женин улазак у собу где Христос једе нарушава мушки простор у јеврејској кући, подручје који је забрањен женама. Кршећи религијско-културне границе, она прилази Христу, са спремношћу да слободно прихвати Његов суд. Оно што Христос види јесте љубав коју она има, испод појавне грешности која упада у очи. Њени греси покривени су љубављу коју види само Онај који истински воли, Онај који захтева да и његови апостоли истински воле. Ако већ нису у стању да воле, зар су позвани да суде?! Суд Божији прашта ономе ко већу љубав има, и поред мноштва грехова. Грешница је очигледно по Мојсијевом законодавству заслужила да буде кажњена. Сада, на парадоксалан начин, Христос ову логику суда поништава логиком своје љубави: Правила која су донесена у Име Божије и која у датом моменту осуђују жену, живи Бог у чије име су донета, љубављу, изврће руглу. Суд Божији Јован Златоусти у својим беседама наглашава погрешност људског суда који игнорише живог Бога. Када би Господ судио људском правдом, користећи критеријум историје као једини исправан, критеријуме површног испољавања – хришћанства данас не би било. Апостол Павле, да су му судили данашњи хришћани, био би осуђен и погубљен и пре него што би доживео просветљење и постао највећи апостол хришћанства. Павле који прогони хришћане, уместо да буде кажњен по нашем суду, помилован је и откупљен безграничном љубављу Исуса Христа. Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш, чиниш то исто… А помишљаш ли то, о човече, који судиш онима који то чине, а чиниш исто, да ћеш ти избећи суд Божији? Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? (Рим 2, 1–4) Сергије Булгаков тумачећи Великог инквизитора код Достојевског говори: „Када је пресахнула љубав, појавила се вера у институције.“ Ми бисмо могли рећи – када је пресахнула љубав, појавила се вера у суд човечији. Уместо праведне казне, како је ми људи у борби за Бога често заговарамо, суочени смо са Христовом правдом која доноси нешто сасвим друго – суд љубави срца. Коначно, Христос нам кроз приказ Страшног Суда указује да судија суди мером љубави. То је мера која је неразумљива онима који не воле, и отуда је и Христос неразумљив већ више од двадесет векова. Отуда борба за Бога пречесто није ништа друго него борба против других, другог људског бића. У име борбе за Бога, спремни смо у блато да бацимо сваког ко не мисли као ми, у име борбе за Бога спремни смо да судимо људским судовима: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета ја ћу вратити, говори Господ. (Рим 12, 18–19) У опису Страшног суда (Мт 25) они који одлазе у пакао изгледају изненађени, јер нису знали да је Христос у другим људима, да своју љубав положе у њих. Несигуран је и неизвестан један тако захтевајући труд, и често се опредељујемо за поштовање писаног закона, за борбу која нам умирује савест чинећи нас у сопственим очима борцима за истину. Али, где је заправо истина? Има ли је изван љубави? Бог нам у Христу открива љубав и суд Божији, који надилази људску правду и људски суд. Борба за Бога би требало да буде љубавна борба за веру у достојанство другог људског бића, најнеизвеснија инвестиција у историји. Да би хришћански суд био праведан, испуњен Божијом правдом, имамо испред себе највећи изазов – да научимо да волимо, а то је много теже рећи него живети. Потхрањујмо наше борбено биће да се суочи са границама љубави у нама самима. http://teologija.net/borba-za-boga/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Родитељи отпочињу борбу са грехом који живи у детету. И премда је тај грех лишен тачке ослонца, он ипак делује, настојећи да овлада детињим телесним и душевним снагама, како би нашао себи чврсто упориште. Ово се, међутим, не сме допуштати, те ваља детиње снаге отимати из руку греха и предавати их Богу. Али, како ово деловање не би било без основа, већ утемељено на разумном познавању његовог значаја и предности, потребно је јасно спознати за чим жуди грех који је остао у детету, чиме се храни, преко чега успева да човеком овлада. Основни покретачи који увлаче у грех јесу својеумље, односно љубопитство (знатижеља) у уму, својевољност – у вољи, самонаслађивање – у чувствима. Стога душевне и телесне снаге које се обликују и развијају ваља тако водити и усмеравати да не доспеју у ропство угађања плоти, радозналости, својевољности и самонаслађивања, јер то је јарам греховни, него, напротив, учити дете да се удаљава од њих и да их побеђује, чиме ћемо их, заправо, колико год је то могуће, обеснаживати и обезвређивати. То је главно руководеће начело, коме ваља саобразити читаво васпитање. Зато ћемо у даљем излагању размотрити најглавнија дејетва тела, душе и духа. Код детета се најпре буде, а затим живо делују, све до смрти, телесне потребе. Утолико је неопходније свести их у разумне оквире и усталити навиком, како би оне касније причињавале што мање сметњи. Примарна функција телесног живота јесте узимање хране. Међутим, у моралном погледу оно представља извор страсти за греховно услађивање плоти или поприште на коме се та врста греха развија и потхрањује. Зато дете треба хранити тако да, омогућавајући му развој телесног живота и пружајући му снагу и здравље, у души не распалимо страст угађања плоти. Не треба се много обазирати на то што је дете мало; потребно је још од најранијег узраста разумно кротити плот која се приклања грубом вештаству и учити дете да њоме овладава, како би и у дечаштву, и у младићком добу, и касније оно било у стању да лако и слободно управља телесним потребама. Тај први „квасац“ је веома драгоцен. Од исхране у детињству зависиће много шта и касније. Наиме, ако нисмо будни, ми неприметно можемо да код детета развијемо сластољубље и неумереност у храни – два вида чревоугодија (стомакоугађања), које представља погубну склоност за тело и душу, а стиче се преко исхране. Због тога чак и лекари и педагози саветују: 1) да се одабира здрава и прикладна храна, примеренаузрасту детета, јер једна је врста хране погодна за одојчад и малудецу, а друга за већу децу, младиће и девојке; 2) да се исхрана регулише одређеним правилима, опет ускладу са узрастом, према којима би се одређивало време, количина и начин узимања хране, и 3) да се од једном установљеног реда без потребе не одступа. На овај начин дете ће се научити да не тражи храну усвакој прилици, чим му се прохте да једе, него да чека одређено време; ово су први покушаји опробавања и навикавања себе на одустајање од својих прохтева и њихово ограничавање. Тамо где се дете храни кад год заплаче и чим зажели да једе, оно постаједо те мере раслабљено да се само са болом може одрећи хране.Поред тога, дете постаје самовољно, пошто му полази за руком да измоли или плачући издејствује све што зажели. Исто тако,морају се на разумну меру свести и сан, утопљаваље и друге удобности, непрестано имајући у виду циљ, а то је – не распаљивати страсти чулним насладама и навићи дете да се умери. Овога се ваља строго држати током читавог периода васпитног деловања, разуме се, мењајући та правила само у погледу њихове примене, али не и у суштини, све док док васпитаник, навикнут на њих, не почне да се сам стара о себи. Друга телесна функција јесте кретање, а орган преко кога се оно врши јесу мишићи, оруђа рада, у којима је смештена телесна снага и крепост. Посматрано у односу према души, кретање је средиште воље, и као такво оно је у стању да развија својевољност. Хармонично, благоразумно развијање ове функције, придајући телу покретност и живост, развија радне навике и улива сталоженост и достојанственост. Насупрот томе, нестално и недоследно развијање кретања у деце, препуштено случају, код једних доводи до неумерене живахности и расејаности, док код других изазива апатију, беживотност, лењост. Оно прво доприноси јачању и устаљивању својеглавости и непокорности, које су, са своје стране, повезане са напраситошћу, свадљивошћу, неспутаношћу жеља, док ово потоње доводи до погружавања у плот и предавања чулним насладама. Стога, јачајући телесне снаге, морамо да пазимо да преко тога не распалимо својевољу, те да ради плоти не погубимо дух. А основно правило поступања ради достизања тога циља јесте умереност, непрестано упућивање и надзор. Дете може да буде живахно, али у оно време, на оном месту и на начин који му је допуштен. Воља родитеља мора да прати сваки дететов корак, разуме се, уопштено говорећи. Ако тога нема, дететова нарав лако може да се изопачи. Пошто својевољно да себи слободу и постане несташно, дете неће бити спремно да се из тог стања поврати у послушност, и одбијаће да слуша чак и најмање захтеве својих родитеља. То се дешава већ и уколико се детету само једном пружи прилика да се својевољно распусти, а шта да кажемо за породице у којима се на ово уопште не обраћа пажња? О, како је тешко касније сузбити својеглавост, пошто се она већ увелико укорени у телу као у каквој тврђави! Гле, такво дете ни главу неће да покрене, ни руком или ногом да мрдне, ни да погледа када му се наређује! Напротив, оно ће на сваки захтев родитеља реаговати бодро и чило, уколико се од самог почетка пази на његово кретање. Сем тога, нема бољег начина да се дете навикне да влада својим телом од изискивања да своје снаге користи према вољи родитеља. Трећа телесна функција повезана је са нервима. Из њих исходе чувства, која представљају оруђа опажања и спознавања. Али о овоме ћемо касније. Сада бисмо се задржали на другој најопштијој функцији нерава као средишта телесне сензитивности (осетљивости) – способности примања њему пријатних или непријатних спољашњих утисака. Овде се поставља правило да се тело навикне на лако подношење различитих спољашњих утицаја: ваздуха, воде, промене температуре, влаге, врућине, хладноће, повреда, болова и сл. Онај ко је стекао одговарајуће навике може се сматрати срећним и способним и за најтеже подухвате, у свако доба и на сваком месту. У таквом човеку душа неприкосновено господари телом, тако да он не одлаже, не мења и не оставља послове који му предстоје у страху од телесних непријатности, већ се, напротив, чак и жељно лаћа онога чиме би могао обуздати плот. А то је веома важно. Основно зло у нашем односу према телу јесте љубав према телу и жаљење тела, јер то одузима души сваку власт над њим, чинећи је његовом слушкињом; насупрот томе, онај који не жали своју плот у подухватима које предузима неће бити смућиван бојазнима изазваним слепим угађањем плоти. Благо ономе ко се на ово навикао још од детињства! Овде је умесно подсетити се и лекарских савета у вези са купањем, временом и местом излажења и шетње, одевањем. Основно правило је да тело не пребива искључиво у стању у коме прима пријатне утиске, него да му се што више омогућава да дође у додир и са утисцима који изазивају немир. Пријатним утисцима тело се раслабљује, док га ови потоњи снаже и крепе; изложено оним првим, дете ће се свега бојати, а суочено и са другима, биће на све спремно и способно да буде постојано и трпељиво у свему што предузме. Овакав однос према телу препоручује и педагогија. Овде смо показали само како се педагошке препоруке могу применити и на развој хришћанског живота. Та примена, наиме, у нашем случају значи да њихово ревносно испуњавање онемогућава да у душу продре штетни и непотребни коров чулних наслада, својевољности, угађања плоти или самосажаљевања, образујући њима супротна расположења и учећи господарењу телом као нашим органом, а не потчињавању њему. А то је веома важно за хришћански живот, који је по самој бити својој слободан од чулности и сваког угађања плоти. Следствено томе, телесни развој детета не сме се препуштати случају, него се мора држати под строгом контролом од самог почетка, како би касније васпитаник био већ припремљен и прилагођен нормама хришћанског живљења, тако да се према њима не односи са непријатељством и неприхватањем. Хришћани-родитељи који искрено воле своју децу не треба да жале ништа, ни своја родитељска срца, како би ова блага учинили својином својих чеда. У противном случају сва дела њихове љубави и бриге која се касније предузму или ће донети слаб плод, или ће чак остати бесплодна. Тело је обиталиште страсти, чак и оних најстрашнијих, попут гнева и похоте. Оно уједно представља и орган преко кога демони продиру у душу или јој се приближавају. По себи се разуме да не смемо да губимо из вида све оно што може да пружи Црква, нарочито не ништа од онога што се тиче тела, јер се благодатним даровима Цркве Христове тело освештава, а незасита жудња кроти. На овом месту ни из далека нисмо све описали, већ смо само покушали да предочимо основне црте и покажемо најопштији правац васпитног деловања на тело, а подробности ће постати јасне на делу. На основу свега овде изнетог може се појмити и какав ваља да буде однос према телу у остало време живота, јер према њему увек ваља поступати на исти начин. Упоредо са појављивањем телесних потреба, и у души ће се, веома брзо, испољити способности нижега реда, у њиховом природном поретку. Тако ће, рецимо, дете почети да зауставља поглед на различитим предметима – на некима дуже, на некима краће, као да му се једни предмети више, а други мање допадају. Ово су почеци коришћења чула, за чиме непосредно следи буђење уобразиље (маште) и памћења. Реч је о прелазним способностима између телесне и душевне активности, које делују у узајамној зависности и повезаности, тако да оно што учини једна намах бива пренето оној другој. Ако је судити по значају који у данашње време припада машти и памћењу у нашем животу, онда ће нам бити јасно колико је добро и спасоносно њихова прва пројављивања освештати управљањем на објекте везане за веру. Први утисци, наиме, дубоко се урезују у сећање. Овде ваља имати на уму да душа доспева у свет као „tabula rasa“, те да она тек касније узраста, богати свој унутарњи садржај и стиче разнообразност у активностима. Први материјал, прву храну за своје обликовање душа задобија од споља, од чула, а преко уобразиље. Стога је само по себи очигледно какав карактер треба да имају први предмети (објекти) опажања и уобразиље, како они не би представљали препреку, већ, напротив, подстицај за напредак хришћанског живота у периоду његовог обликовања. Познато је, наиме, да, као што храна са којом се дете најпре сусретне врши приметан утицај на формирање телесног темперамента, тако и први предмети на којима се уставља и којима се занима душа снажно утичу на њен карактер и општи начин живота. Чулни опажаји у развоју потхрањују уобразиљу; замишљени предмет чува се у сећању, чинећи тиме, да се тако изразимо, садржај душе. Претпоставимо да чула своје прве утиске примају од свештених предмета: очи – од икона и светлости кандила, слух – од свештених песмопоја, и слично. Дете, истина, још није у стању да разуме ништа од онога што му је пред очима, али се и видом и слухом навикава на те предмете и атмосферу која га окружује, а то, испуњавајући срце, удаљава од њега друге и другачије предмете. Због таквих опажаја и осета прве пројаве уобразиље такође ће носити свештени карактер; детету ће бити лакше да замишља овакве, него некакве друге предмете; такве ће бити прве вежбе и први напори његове маште. Даље, у будућности, лепота и префињеност, које су једном својом страном суштински повезане са облицима опажања и уобразиље, моћи ће да га привлаче једино у својим свештеним видовима. Према томе, дете ваља окруживати свештеним предметима сваке врсте. Све што би могло да га разврати као негативни пример, саблажњавајућа представа или ствар, треба да је далеко од њега. Битно је да се и касније доследно чува овај поредак. Познато је како је снажно деловање развратних и изопачених представа на душу, без обзира на начин на који је се такве представе дотичу. Како је несрећно дете које, затворивши очи или оставши у самоћи и погрузивши се у себе, осети терет мноштва непотребних, ништавних, саблажњујућих, страстима испуњених представа! Такве представе на душу утичу исто као што густ, смрадан дим утиче на главу. Не треба губити из вида ни начин на који делују ове снаге у детету. Функција чула састоји се у томе да гледају, слушају, пипају, једном речју – да истражују и спознају. Зато она представљају прве покретаче знатижеље, која доцније под њиховим утицајем прелази у уобразиљу и памћење, да би, усталивши се у њима, постала необуздани тиранин душе. Разуме се, није могућно не користити своја чула, јер се управо преко њих спознају ствари које треба да знамо у славу Божију и на наше добро. Међутим, њихова неизбежна пратиља је знатижеља, која представља необуздану склоност да се без циља гледа и слуша шта се где и како чини. Како овде поступати? Свако истраживање неминовно већ представља радозналост. О њој можемо говорити тамо где постоји тежња да се све испитује без поретка и циља, не разликујући да ли нам је то потребно или није. Зато је, дакле, при развијању и усавршавању чула неопходно знати меру и ред, те их усмеравати само на оно што је на потребу, чије неопходности смо свесни; у том случају љубопитство се неће непотребно потхрањивати. Другим речима, дете треба научити да истражује оно што се сматра за њега неопходним, док се од свега другога ваља уздржавати и клонити. У самом истраживању околине треба се држати поступности – не пребацивати се сваки час са предмета на предмет, са једног својства на друго, већ их разматрати једно по једно, старајући се да се стекне правилна представа о њима. Оваква занимања избавиће дете од склоности ка забављању и површности чак и у ономе што је допуштено, научиће га да влада својим чулима, а преко њих и уобразиљом. Тако дете неће без потребе нагло прелазити са једног на друго, неће се, дакле, заустављати и занимати свакојаким представама, нарушавајући свој душевни мир и смућујући се плимама и осекама својих неразумних виђења. Ко не уме да влада својим опажајима и уобразиљом, неминовно постаје расејан и непостојан, вазда мучен својом знатижељом, која ће га бацакати са једног предмета на други, све док му се снаге не раслабе, а све то остаће без плода. Истовремено са тим способностима рађају се у детету страсти, и тако га оне узнемиравају још од раног доба. Дете још није способно да говори, да хода, једва је некако научило да седи и да прихвата играчке, али већ показује љутњу, завист, тежњу за поседовањем, за издвајањем и слично. Речју, у њему се пројављује дејство страсти. Ово зло, које се темељи на живљењу по плоти, разорно је и погубно. Зато му се ваља супротстављати још од првих његових манифестовања. Тешко је казати како би то требало чинити: све зависи од благоразумности родитеља. Могло би се, међутим, препоручити следеће: 1) да се на сваки начин спречава буђење ових страсти; 2) ако се нека страст испољи, да се журно приступи њеном стишавању смишљеним и опробаним средствима. На тај начин спречиће се њихово дубље укорењивање или предиспозиција према њима. Ону страст која се испољава чешће него друге требало би лечити са нарочитом пажњом, јер у противном она може да постане господар детињег живота. Најпоузданији начин искорењивања страсти јесте прибегавање благодатним средствима са вером. Страст је душевна појава. Међутим, родитељи у почетку немају начина да делују на детињу душу. Зато је пре свега потребно молити се Господу да Он учини Своје. Доцније ће се ревносни отац, мати или дадиља у овом делу руководити искуством. Када дете постане разумно и самосвесно, биће могућно користити и она најопштија средства која се свима препоручују против страсти. У сваком случају, са страстима се ваља борити од самог почетка и искорењивати их у читавом периоду васпитања, како би дете стекло умеће и навику да њима господари, пошто се њихови смућујући нападаји не прекидају све до краја живота. Уколико се строго будемо држали препорученог поретка деловања на тело и на ниже способности, душа ће се тиме изванредно припремити за стицање истински доброг настројења; то ће, међутим, ипак бити само припрема, док само то настројење ваља стварати позитивним деловањем на све детиње снаге на ум, вољу и срце. Извор: Православие.ру View full Странице

Све је могуће ономе ко верује.Онај који пости и моли се, бори се за свој народ. Ваша бол, је оружије и одбрана нашег народа! Аутор апликације: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.dejan.isceliteljska_molitva

А Филистеји кад видјеше где погибе јунак њихов побјегоше. (1 Цар. 17, 51) Ви знате, возљубљени слушаоци, да су родитељи, у циљу доброг хришћанског васпитања, дужни да усађују у срца своје деце не само добро, него и да побеђују, искорењују све лоше. Код деце, рођене у првородном греху и окружене грехом, има много чега лошег ; која лоша наклоност или страст треба пре свега да се искорењује код деце, на борбу са којом од страсти и порока превасходно треба да се усредсреди пажња родитеља? Примећено је да сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст, и ако би ти хришћански родитељу, имао десеторо деце, све једно, лако се може десити, да код сваког од њих буде своја посебна главна страст. Једно дете је по природи нарочито наклоно гордости, самољубљу, упорности, друго је наклоно шкртости и похлепи, треће је наклоно осећајности, четврто ка зависти и злурадости, пето ка лењости и беспослености и тд. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. С тим примећеним и главним грехом у детету и треба да се родитељи боре у првом реду и да га сваким начином искорењују, тако рећи, у зачетку. Погледајмо сада, зашто над њим, превасходно треба однети победу и како лакше препознати ту болест своје деце.