Претражи Живе Речи Утехе

– Шта да се ради са унутрашњим сукобом, када црквена особа заиста има некакав путоказ како да живи (треба да сачуваш породицу, рађаш децу, слушаш шефа и тако даље), али не може више то да ради или једноставно не жели? Увек је веома тешко иако се сваки брак у кризи не завршава се разводом. А када се то деси, како га преживети ? Овде нема универзалног одговора. У терапијској пракси, морате радити са неким обрасцима понашања. Како је устројен живот особе? Некада најосновније ствари не функционишу: особа не спава, не једе, не излази из куће. А ти покушаваш да помогнеш: „Хајде да направимо један експеримент: данас ћеш изаћи на улицу, снимићеш ми гласовну поруку и објаснити шта ти се дешава.” Јер човек може месецима да седи учаурен и да једноставно не живи. Ово је психотерапија и ради се на когнитивним ставовима и емоционалним манифестацијама које је тешко описати речима. Али постоји још један важан аспект – религиозно искуство клијента. На пример, понекад се појаве религиозни текстови који одједном као да прецртају сав посао, или се пола године напорног рада споји са једним сусретом са неким духоносним старцем у чудном манастиру, где је особа случајно завршила. Понекад, у сократовском дијалогу са клијентом, избацујете теолошке аргументе: „Хајде да погледамо текст Светог писма. Шта мислиш?" Изненађујуће је што, обраћајући се Светом писму, искуство Цркве понекад показује да црквеност може бити не само преплављујућа, деструктивна, не само чињеница да морамо да живимо и страдамо, да прође гнев Божији. Може бити револуционарно читати са клијентом – не одмах и не са свима, понекад чак и ван оквира консултација – почетак Посланице Галатима. Ту се види чак и бес, када Павле покаже емоције. И тако клијент неочекивано схвата да у Светом писму делују живи људи, а не замрзнуте мумије које ништа не осећају, ништа не желе и не могу ништа да раде. – Често се може чути: „Лоше ти иде, свакако треба отићи у цркву и причестити се. То помаже". Мислим да то звучи богохулно. Разумевање Причешћа као таблете понижава само Причешће, јер се искуство учешћа у Телу и Крви Христовој своди једноставно на традиционалну медицину. Када се не догоди чудо, долази до порицања. „Не функционише“, кажу људи. Али, Бог није пилула. Често комуницирате са људима који говоре нешто о својој молитви, читају Псалтир, акатисте... Нема ништа лоше ни у Псалтиру ни у самим акатистима. Питање је како их неко користи. „Не разумем баш Псалтир, али читам и осећам се смиреније.” Настављате даље да разговарате и испоставља се да у овој пракси а) нема Бога, б) циљ је чисто психолошки - опустити се, смирити. Зар не би било поштеније бавити се праксама свесности које имају за циљ опуштање, а не „молитвом“, која је апсолутно бесмислена? „Читао сам, неке глупости, али, постао сам смиренији. Осим тога, свештеник ми је рекао да демони то чују и да се плаше.” Ово је свођење молитве на магију и понижење особе. - Сад ће сигурно питати: па шта, демони не чују? Нема магије. Ту је наше срце, које је или надахнуто Богом и Његовом благодаћу, или опустошено демонима или злом. Са становишта феноменологије, није много важно да ли заиста постоји демон или је то мрачни део моје психе. Ако је то исти механизам, битно је како то утиче на мене и како могу да се носим са тим. Стога, рецимо у древним текстовима авве Евагрија видимо да демони могу бити метафора за тамне стране човечанства, али и стварни ентитети који су ван нас. - Шта може да се уради? „Наша свест и наш дух су под утицајем мисли. У когнитивној терапији то би се назвало аутоматским мислима. Односно, не мисли које ја мислим, већ оне који се мисле. А ако почнемо да обраћамо пажњу на своју свест, наићићемо на гомилу таквих мисли. Даље, психотерапија, православна аскеза, и филозофске праксе антике дају приближно исти рецепт, који бих назвао вештином когнитивног одвајања. Неопходно је уочити овај јаз: „Постојим ја који чујем мисли. Али ове мисли нисам ја.” Ове мисли могу утицати на нас. Постоје мисли које вуку ка деструктивности, сужавају свет и нашу способност да живимо смислено. Постоје мисли иза којих ми, напротив, можемо чути глас савести. Када смо одвојени од њих, можемо разумети да ове мисли немају власт над нама. Ако нисмо, оне нас возе тамо-амо. Ваш задатак није да их пратите, већ да се и даље фокусирате на своје вредности. Шта је за мене стварно? Шта ја желим и шта могу да урадим сада? — Чак и ако није све лоше, човек искуством долази до потребе да иде у цркву, али временом примети да му је то потребно... за душевни мир. Моли се: „Господе, спаси!“, али значи: „Господе, побрини се да не бринем и да је све у реду са мном“. Како изаћи из овог круга? Све може бити молитвено искуство и духовно искуство. „Боже, тако ми је потребан мир у овом свету! Дозволи ми да га осетим. Идем у храм Твој као место тишине“. Мислим да, посебно у великим градовима, цркве имају велики потенцијал да буду такве оазе када не дођемо тамо за време службе, већ дођемо и останемо током дана. Када је храм празан и постоји само тишина, то је веома моћно. У нашем животу има много буке, стрепње, напетости. И у том смислу је дивно што можемо рећи: „Боже, хвала Ти што постоји храм у који могу да дођем и да ћутим пред Тобом.” — Односно, духовна удобност није тако лоша? Често нисмо у зони комфора, већ у зони стреса, преживљавања и борбе. Сасвим је нормално да се створи зона удобности у којој постоје рутине које сам изабрао - кад има хране, довољно сна, и где постоје области живота у којима сам заинтересован да се изразим. Врло често човек нема ни основне ствари - нема сигурно место за спавање, нема довољно хране, а онда долази у храм и чује да мора да победи себе. У животу ћемо се неизбежно суочити са егзистенцијалним изазовима које сам навео – бесмисао, смрт, патња, слобода, усамљеност. А да бисте то преживели, морате имати подршку. Хришћанство може бити тај ослонац ако саосећајно подржава човека и помаже му да чује глас Духа Светога, који не упућује на депресију, патњу и смрт, већ на живот у изобиљу у светлости љубави Оца Небеског. https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

– Један свештеник ми је рекао да је хришћанство подвиг и да се мораш натерати, чак и ако ниси у стању. Свеједно треба да се одвучемо на службу у храм, постимо и молимо се иначе не волимо Бога. Какво је то хришћанство? Страшно је када се помеша катран и мед.. Добро је то што си дошао на службу, али то не значи да аутоматски волиш Бога. Једноставно си дошао на одређено место, дошао си у храм. И добро је ако мислиш и осећаш нешто у исто време. Осећаш Бога, осећаш заједницу људи уједињених вером и љубављу према Оцу небеском. Све у свему, подржавам подвиг, само је питање како то учинити. Да ли се он заснива на мржњи према себи? На самопрезиру? На захтев? То што ћеш јаче постити, како ће ти бити боље? Зашто је он драгоцен сам по себи? - "Не трудиш се, како ће те Бог волети?" Застрашујућа је логика по којој морамо с времена на време да заслужимо љубав. Хришћанство се заснива на томе да се љубав Божија не може заслужити, она је дар и услов живота. Ово је оно што иде испред свега. Бог нас први воли, ствара нас из љубави, из љубави нас призива у нашим срцима. И онда ми, улазећи у искуство доживљавања ове љубави у себи, одједном почињемо да живимо. Прича, да се Божја љубав, Очева љубав мора заслужити, је потпуно антијеванђелска... Христос је дошао у свет и на много начина отклонио овај проблем. - Једна мајка која је изгубила ћерку, испричала ми је како су покушали да је утеше слањем фрагмената из Јеванђеља, који говоре о Васкрсењу, и „подржали“: „Па, прихвати већ једном, смири се, тамо ћемо се сви наћи.” Није јој помогло. Како би свештеник могао да подржи такву мајку? – Свештеник може пружити саосећање, а не готов одговор: „О, мајко, сада имаш анђела на небу.” То је страшно. Смрт детета се не може засладити. Не можете јој дати духовну димензију: „Види, то се десило с разлогом“. Чим почнемо да дајемо објашњење за ово, тиме легитимишемо зло. Смрт је, по мом мишљењу, неизбежно зло. А ми кажемо: „Тако треба, то је у реду“. Не, ово је погрешно. Особи треба помоћи кроз искуство жалости. Ово је посао душе, она има своју динамику – од једноставног порицања, туге, до сећања, када постане део тебе. Једном сам гледао интервју са Робертом Лихијем, америчким когнитивним психологом. Мислио сам да ће то бити оптимистичан интервју који третира пацијенте као машине. И био сам изненађен. На самом почетку испричао је следећу причу. На конференцији му прилази колега и каже: „Роберте, моја жена је умрла пре три године. Живели смо заједно 27 година. Не могу то да поднесем. Тешко ми је да радим. Реци ми како да се вратим у живот? На шта Роберт одговара: „Надам се да стварно не можеш прећи преко тога. Надам се да ћеш заувек живети са овим болом, који наглашава колико су ти ове године проведене са женом драге. Надам се да ћеш наставити да живиш са овим губитком, не затварајући га, већ чувајући га у себи као драгоцено искуство које додаје вредност свему што је било пре њега. Колико је овај оптимистични психолог више поштован него многи свештеници који дају објашњења о анђелима или још горе: „Деца страдају због грехова својих родитеља“. Често су пастирске стратегије за суочавање са ситуацијама туге и губитка такве, јер свештеник не уме да буде у саосећајном положају према тузи. Ово је веома тежак посао који не могу радити сви и вероватно не би ни требало. – Испричајте нам о случајевима из ваше праксе када је неко у завади отишао у храм, тражећи помоћ, али су се тамо ствари само погоршале. Ово је вероватно трећина моје праксе. Имам различите клијенте, многи нису уопште религиозни. Али ако узмемо на пример вернике, око половине њих је рањено у цркви. Не могу да говорим о конкретним причама из етичких разлога, али постоје општи обрасци. Често се ради о укидању другог, када се човеком манипулише унутар црквене заједнице. Понекад је то веома тешка групна динамика у којој особа, којој се деси непријатан догађај који превазилази норме ове верске групе, одједном добија велики талас осуде и мржње. Најчешће се то дешава при разводу, када се заједница динстацира. Није ствар у томе да ли прихватамо чињеницу да је особа разведена или не. Проблем је у томе што заузврат та особа добија мржњу. Она долази своме исповеднику, који је већ 20 година исповеда и чује: „Не познајем те више. Морала си да издржиш. Није те тукао, није наркоман. Ти си га издала. Бог се окреће од тебе“. Много је таквих прича и оне су монструозне. Често се култивише потискивање емоционалности, табуизирање сексуалне сфере. Човек је у детињству или уласком у црквену средину добијао веома крут оквир: шта је могао да осети, а шта не, шта је могао да ради, а шта не. Све што није ту припадало, изазивало је агресивност. Људска агресија је нормална. Није нормално када је човек депресиван, а онда експлодира. Испоставља се да немате право да осећате. И човек се, понекад, након деценија црквеног живота, обрати психологу у тешком облику депресије, јер су у питању самоубилачке мисли и човек не осећа себе и стварност, или се једноставно осећа веома лоше. Често је ово ситуација анксиозности, када се човеку намеће слика Бога који кажњава, који посматра човека и сваки његов поступак сматра грешним. А ако је томе придодата и друштвена манипулација, он се нађе у сложеним облицима анксиозног поремећаја, и проведе неколико месеци, па чак и годину - две са психијатром, да би се вратио на нулу. И шта је још обично проблем? Човек једноставно испада из живота храма. Заборавили смо на њега и не знамо да у овом тренутку седи негде и пати, осећа се одбаченим не само од пријатеља, већ и од Бога, јер је издао, пропао, јер је слабић: „Нисам достојан да будем жив ,нисам достојан да будем овде“. То је нешто са чиме се стално сусрећете у раду са црквеним људима. Не са свима, наравно. Понекад човек дође код психотерапеута са позитивним црквеним искуством и за њега је црквеност аспект на који се ослања, јер му даје смисао, подршку. Али када је сама религија искуство патње, то је застрашујуће, посебно ако се зажмури пред њом: „Ах, само ниси довољно постио“. https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

- Многи људи иду у цркву да би се утешили када су ствари лоше. Шта им црква може пружити ? Црква може постати простор утехе. Човек који дође у храм са својим болом добија прилику да буде саслушан, прилику да добије подршку, понекад и конкретне савете. Али, нажалост, врло често човек долази у патњи, а они му објашњавају: „Драги мој, браво што си дошао, Господ те кроз ово доводи у храм.” - Кад кажу да је црква болница душа, шта то значи? Људи долазе у цркву да би постали целовити, да тамо чују позив Божији човечанству, да науче да слушају своју савест, да живе по вредностима које нам Господ усађује. И у том смислу, у цркви људи могу добити и подршку од оних који се такође труде да живе човечно, и да пруже утеху у болу. - Како то функционише? Људи се са својим болом, непроживљеном тугом, надом у излечење сливају у простор црквености, али тамо чују: "Патиш, али тако мора да буде." На пример, дође човек са осећањем тоталне кривице, тешко му је да живи, а они му кажу: „Одлично, тако треба. Ви сте на путу смирења“. И испоставља се да је бол ваша главна особина. Тада човек почиње да се афирмише кроз то, инфицирајући и друге овим болом, често несвесно. Неки су се укопали у своју бол и почињу да укључују друге у то, деле своје искуство. Пошто је искуство болно, а овде је означено као нормално, особа се разбија да би се уклопила у целокупну ситуацију. Веома је тешко рећи да је само једна страна крива – погрешни свештеници, лоши парохијани, баке код свећњака. То је заједничка трауматска игра улога међусобног одржавања себе у искуству одбацивања. Не у јеванђељском смислу, када човек одбацује себе да би се дао нечему већем. Човек се убија фигуративно, а понекад и буквално, када крајњим аскетизмом почне да уништава своју емоционалну сферу, менталну, сексуалну, биолошку... - Дакле, логика је следећа: што више патим, то боље? У срцу религиозног искуства обичног верника, који себе налази у цркви, лежи искуство суочавања са егзистенцијалним изазовима. Са искуством патње, смрти – свести о својој коначности и смрти вољених. Са искуством бесмисла, усамљености – јер, колико год да сте блиски са неким, увек испада да сте индивидуални. Увек сте сами. Али управо у судару са овим екстремним стварима човек исто тако стиче људскост. О томе од давнина говоре филозофи, религиозни мислиоци, али и савременици – теолози, филозофи и психотерапеути. Испоставило се да то није нешто од чега треба да бежимо, већ нешто са чим би се требало суочити. Ово је пут наше душе. И човек, затварањем ове теме свим силама, заправо, не решава проблем. - Где је, по вашем мишљењу, граница између духовних и психичких проблема? Када можете да се ограничите на разговор са свештеником, а када је време да посетите психолога, психотерапеута? Генерално, није баш јасно шта су то духовни проблеми, који требају бити упућени свештенику. А ако и доћу до њих, често се даје општи и нејасан одговор: само се моли, само читај, иди на службу. Не раде то сви. Познајем дивне свештенике, али су прилично ретки. Не постоји методологија духовне помоћи када свештеник може директно да каже: „Да покушамо са вама данас овако.” Ако погледамо о чему пишу свештеници, мислим да је 40 одсто материјала на тему породичног живота. Као да нису свештеници, већ породични саветници или психолози. Само зато што сте породични човек не значи да сте породични саветник. Понекад се расправља и о трећим стварима - наши свештеници су специјалисти за каријере, некретнине, медицину... - „Оче, да дам отказ или не?“ Ето! И добро је ако је свештеник довољно мудар да одговори општим одговором: „Па, погледај у своје срце“. Али најчешће свештеник покушава да се укључи, осећајући се одговорним. А зашто? Зашто са ауторитативне позиције? – Знам причу када је човек био потиштен, а свештеник му је рекао: „Треба појачати пост и молитву – и то не формално, већ од срца, крвљу и знојем. Како то утиче на стање самог човека када је „потребно ојачати духовни живот“? Клиничка депресија у својим различитим облицима није једнака, религиозном концепту малодушности, иако има и нешто заједничко. Депресија је стање када човеку често није потребна чак ни психотерапијска подршка у разговору, већ фармаколошка подршка. То јест, он има проблем и на нивоу биохемије мозга. Не своди се све на то, али то је веома важан аспект. Ако кажу да треба појачати пост и тако даље, одмах се поставља питање: како ће пост помоћи човеку да се носи са депресијом? То ће створити ситуацију исцрпљености тела. Тело је већ у кризи. Ојачати молитву, посебно када је неформална, из срца? Ово је разарајући савет. Све што свештеник овде може да пружи је саосећање, искуство прихватања, благост. Човек у овом стању има много агресије усмерене ка себи, стегнутост, кривицу. И треба помоћи да се овај сплет мржње према себи мало раствори. Свештеник истовремено може помоћи човеку да чује себе, увди своје вредности, укључујући и хришћанске. Молите се заједно- „хајде да сада полако читамо молитву Господњу, само понављај за мном“. И овај осећај заједништва са неким, за особу у депресији или анксиозности ће бити важан, исцељујући. https://www.pravmir.ru/czerkov-ne-uteshaet-diakon-i-psiholog-ioann-myzdrikov/

Бол је структурни и основни елемент живота, aли у сваком од нас се јављају забринута питања када их доживимо - Зашто ја? Зашто мој народ? Бол је уобичајена судбина људи, али за неке је посебно тежак и зато је потребна снага и храброст човека и коначно, његова моћ да таму претвори у светлост, бол у духовно искупљење. Што се тиче бола, Библија нам каже да Бог не жели да човек пати и буде уништен. Он је увек близу нас и саосећа са нама. Али, потребна нам је вера да бисмо то осетили. Бог нема никакве везе са стварањем бола. Он жели да нас преобрази и да нас учини добрим. Сам бол нема метафизички значај. Другим речима, он не мења оболелог. Са њим нико неће бити освештан. Али то је прилика за наш духовни развој. У свом животу морамо бити реални. На питање да ли желим да боли или не, одговор је да, патићу. Али, за коју вредност, за кога ћу патити? Вреди патити само због једне сврхе! Не смемо да се плашимо бола. Ако не патимо, нећемо научити да се суочавамо са потешкоћама и проблемима живота. Ово је реалност живота. Постоје проблеми. Ништа није савршено. Дакле, бол је прилика за наш духовни развој. Бол нас негде води, али где? Где желимо да идемо? С друге стране, треба ли да тражимо све спремно и лако у животу? Одговор је не. Бог ћути, јер ћутање Божије хоће да нас преобрази, да нас подучи. Наш свакодневни живот има своју лепоту. Ако очекујемо савршено, нећемо живети. Хајде да живимо тренутке. Чекајући савршенство, умрећемо несрећни. И да знате да нема правог односа без колебања и тензија. Чак и у нашем односу са самим Богом. Коначно, да бисмо нешто примили, морамо бити спремни и да дајемо. Слушајмо, издржимо и делимо добро и лоше у животу! Јер бол је мистерија! Не можемо га разумети. Човек нема искуства и знања да открије истину. Само Бог све зна и једино решење за нас је апсолутно поверење у Њега! о.Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета. Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију. И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао. Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат. Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи: „Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21). Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена. Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао: „Зашто плачеш, сестро?“ „Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“ „Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“ Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу. Јеромонах Никита (Вулић) Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo WWW.CUDO.RS Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...

Бол је заједнички доживљај свих живих бића. Неки истраживачи живота биљака тврде да и биљка може да осети бол и да се тај бол може забележити. Не изгледа насилно повезати бол са патњом, јер, заиста, сваки бол који достигне одређену јачину или траје неко време, свеједно да ли је физичког или психичког порекла, проузрокује патњу. Тако да можемо да кажемо да је душевна патња пропратна појава и физичког и психичког бола. Својство је само човека да бол свесно уочи и да спонтано тражи његово порекло. Када је реч о физичком узроку бола човеку је лакше да стигне до његовог порекла, него када је бол и последична патња тог бола душевног порекла. Па ипак, још увек нико не зна тачно да каже да ли је бол осећај или опажај или можда афект. Није чак јасно да ли бол треба уопште сврставати у болесне манифестације, или би га требало назвати опомињачем и чуварем нормалног интегритета организма. Пада у очи зачуђавајућа немоћ човека када треба другоме да опише природу и карактер болног феномена код себе. Такав човек се понаша као неко ко треба да другоме опише укус или мирис неког плода који онај други никад није пробао. Откуд ова тешкоћа у саопштавању бола? Бол је биолошки прафеномен, чиме желимо да кажемо да он није могао бити до данас научно до у појединости разложен, нити је духовно могао бити до краја схватљив. Као појава свесног живота, бол је, у сваком случају, изазов не само за духовно-научне, но и за биолошке дисциплине. Чудновато је можда, али не мање истинито да човек тек преко бола, и то, најпре, физичког, сазнаје да је жив, да постоји. Тако и дете открива рано реалност свога тела: када га неко удари или када се само удари. Већ смо рекли да осим човека и свако друго живо биће реагује болом на спољашњу драж. Што је овакво биће примитивније структуре, оно ће много више реаговати на спољне него на унутарње дражи. Са развојем нервног система, све до развоја мозга, са његовим чудесно-величанственим милијардама ћелија код човека, одговор на бол све је интензивнији, све мање рефлексан, а све више афективан, да би код изузетно диференцираног човека, диференцираног, пре свега, услед богатства његовог емотивног, али и интелектуалног, и још више, духовног живота, доживљај бола постао, пре свега, унутарњи догађај патње проузроковане првенствено унутарњим, мање спољним конфликтима. „Грубима радости ко хлеба, а нежнима жалости ко Бога“, певао је преосетљиви и душом богати Сергеј Јесењин. Једна народна пословица каже, не без разлога, да човек цени оно што је изгубио. Бол је људски феномен који је на средини пута између здравља које смо имали (или које је нас имало), здравља у коме смо бивствовали и не знајући довољно свесно да смо здрави, и губитка тога здравља, привременог, као код болова у акутним или субакутним болестима, или дефинитивног, као у случају хроничних болести. Бол нас и са ове стране, дакле, опомиње, чини буднијим, самим тим и свеснијим него што смо били. Он нам указује на могућност ограничења наше егзистенције, као и на њен потпун губитак, али и на могућност проширења ове егзистенције, које иде уз појачану самосвест о вредности и одговорности егзистенције. Пошто су нам обе могућности егзистенције отворене, наш однос према болу одлучиће о исходу ових могућности. Сигурно је да сваки страх пред болом и од бола (свеједно да ли физичког или душевног), страх који не заштићује, нити је физиолошки користан, сужава нашу свест, самим тим ограничава и нашу могућност сагледавања узрока, односно смисла бола, чак и оног елементарног – физичког. У развоју човека од рођења до смрти, када је реч о болу и патњи, понавља се тако, у маломе, развој живог бића уопште. Дете, најпре, физички осети бол; оно га несумњиво, већ у доста грубом стању, осети приликом чина рођења. Тај страх који новорођенче осети приликом рођења кроз теснац, према неким психоаналитичарима, никада више ие напушта човека и он је подлога сваком каснијем страху. Овом физичком и физиолошком доживљају бола изгледа да се врло брзо, већ у првим месецима живота, придружи први наговештај, сигурно још врло рудиментаран, душевног бола, дакле, патње. Не треба сумњати да и сасвим мало дете може да пати[1]. Када одрасте и када постане зрео или бар тако физички изгледа, човек све јаче и теже доживљава бол и патњу, нарочито када ови долазе из њега самог. Он ће једном схватити, нарочито ако је добар познавалац тамних вилајета своје душе, свога несвесног, како би рекли психоаналитичари, да је на крају крајева човек највећи непријатељ ипак самом себи. Свакојаке болове трпеће он када му их други задају. Ћутаће и трпеће ако буде сматрао да их је заслужио; или ће се бунити, гневити и узвраћати на задати бол још већим болом починиоцу зла, и тако ће ублажити своје јаде. Око за око, зуб за зуб, цароваће светом као природни закон, десетинама хиљада година, и још ће царовати све док смо само природна бића. Загонетка почиње од тренутка када се природна агресија човекова, у циљу одржања, претвори у аутоагресију. Откуд је дошло да човек самог себе почиње да мучи, да самом себи задаје бол? Није потребно узимати за пример стравична сакаћења и богаљења, све до самокастрације појединих душевних болесника. Довољно је осврнути се за собом и у себи сваког дана, и не без чуђења и страха, уочити како много и често човек наноси бол, физички и душевни, самом себи. Број самоповреда на раду, у стану, при вожњи, застрашујуће је велики. Човек, ненаучен да посматра самог себе, у потпуном незнању олако прелази преко понављаних самоозлеђивања све док га неки пријатељ, брачни друг или лекар не упозоре на правилност понављања или све озбиљнију природу рана које себи наноси. Овакве људе, ни мало ретке у стварности, медицина зове трауматофилима. Иако се може говорити о преовлађавању физичког или психичког трауматофилства, човек, као отворено биће, показује ову отвореност и у својим болестима, својим боловима, па када себе несвесно озлеђује физички, он то ипак чини преко несвесне душевне потребе за самокажњавањем. Наношење бола, физичком или душевном бићу своме, само привидно указује на расцепљеност човека на тело и душу, у суштини човек иступа обично јединствено, телесно и душевно, он је и телом и душом рањив, што и показује његову непрестану отвореност за све. Ову потребу за испаштањем преко физичких болова без неке органске болести, или болова који прате неку телесну болест, не треба увек посматрати на психопатолошки начин, на пример, као болесни мазохизам неуротичара који је, у ствари, неки скривени садист. Сигуно је да постоје људи који добар део живота утроше на болесно и јалово мучење самих себе, управо преко телесних болова и душевних патњи. Али не треба заборавити ни оне друге људе, који су знали и умели да себе очисте и облагороде доживљавајући мучне болове и патњу. Имао сам више пацијената који су у одређеном периоду свога живота, периоду који је некад трајао и више година, осећали велику унутарњу, несвесну потребу да се разболе и то од неке болести праћене боловима, на пример гризлице у стомаку. После истека тога времена, под утицајем психотерапије, али и спонтано, процесом самоизлечења, оваква болест је ишчезавала, не остављајући за собом ни трага. Скоро увек ишчезавање болести уследило је после снажног и поштеног сагледавања узрока и успешног рашчишћавања конфликта. Није више било места даљим боловима, они су корисно испунили своју мисију. Разумевање природе бола, дубље продирање у његове узроке могуће је тек када бол мине. Али када је он једном прошао, спонтано или под утицајем лекова, ми више немамо природну потребу да се болом даље бавимо. Бол пролази, а задовољство тражи вечност, каже Ниче. Шта, дакле, чинити? Надвисити себе и посматрати бол док траје, јер је онда могуће открити повод, или сачувати живо сећање на протекли бол и са одређеног растојања узети га у разматрање? Зашто нам је уопште тако важан узрок бола? Најједноставније је одговорити да нам је узрок важан да бисмо могли отклонити бол. Пример са зубобољом је свима јасан, па и са мање Јасним боловима унутрашњих органа. Али шта рећи за душевне болове који су исто што и патња? Иако немоћнији, често много немоћнији у посматрању сопствене патње, нарочито у откривању њеног узрока, у односу на болове који имају примарно телесно исходиште, човек као отворено биће, као биће које поставља питања о узроку, а онда и смислу бола, односно патње, неминовно наставља са оваквим питањима и истраживањима и када је у питању душевна патња. И, какав је исход оваквог истраживања, упитаће скептик иронично. Није могуће другачије одговорити на овакво од давнина познато питање него излагањем филозофских и метафизичких погледа и учења на природу људског бола и патње. Могао би неко да постави питање чему филозофирати у медицини. Заједничко питање, међутим, и филозофије и медицине једно је исто: шта је човек, откуда је и куда иде. Низ варијација формалних филозофских проблема од значаја је и за медицинаре, као на пример природа бића болести, логичне и прелогичне основе дијагностичког процеса, појам каузалности, дефиниција болести и здравља, као и узорна етичка питања. Филозофи се, са своје стране, занимају за човекову конституцију и искуство у суочавању са болешћу и смрћу. Још је Аристотел сматрао да два различита вида једне, и то супстанцијалне целине, која се састоји из душе и тела, треба да буде проучавана од различитих дисциплина, као шго су медицина и филозофија. На овај Аристотелов захтев, ми можемо овде да одговоримо само сасвим површно. Смртна душа, према Платону, из Тимаја, за разлику од њеног бесмртног дела, носи у себи неизбежност страсти: насладу, бол који удаљује од добра, неустрашивост и страх, жудњу и варљиву наду. Према хришћанском погледу на живот, на који ћемо се мало касније вратити, бол, не удаљава човека од добра, он је ту да би га очистио и преобразио. Платон се, међутим, судећи о болу као страсти, али и болу који није само физичка патња, него и брига, јад, туга и жалост, приближава индијском концепту о свету као маји, па и болу као привиду кога се треба ослободити зарад учествовања у истини Браме. Сетимо се будистичког одговора у виду „четири свете истине“: 1. сазнање бола, односно патње, 2. сазнање узрока патње, 3. сазнање неминовности уништења патње и 4. сазнање средства за уништење патње. Све је друкчије у хришћанству, чији је поглед на свет, желели ми то или не, прожео европску културу до њене сржи и он траје већ скоро две хиљаде година. Прави мислилац Запада данас, Денис де Ружмон (Denis de Rougemont), у књизи Западна пустоловина човека ову истину овако сажима: „Реч, а не тишина; ваплоћење, а не поjам. Благодат уместо заслуге, вера, а не директно сазнање Божанског, историја уместо мита, прихватање тела, а тиме и материје, као реалности нашег садашњег живота“. Хришћански човек, када се енергично оградио (и када то може и данас да учини) од разних манихејских и богумилских секташења, дуалистичких јереси и монофизитства, прихватио је материју, самим тим тело i све оно што се телу на земљи дешава. Иако је њен покретач духовни принцип, хришћанска култура Запада материјална је култура. Хришћански човек је прихватио, дакле, и бол материје, као својство њеног телесног и душевног склопа. Материја није привид Духа или дело злог волшебника, гностичког демијурга, него ваплоћење тога Духа, божанска авантура енергије и материје. Овакав прилаз материји, телу и духу подстакло је хришћанског човека Запада да се почне да бави науком, али и да филозофира на другачији начин од многих грчких мислилаца пре Христа. Тако је отпочео и величанствен и мукотрпан аргонаутски пут западног човека у трагању за Златним руном, у тежњи да себи објасни узрок и порекло, смисао и исход сваког бола, оног физичког као и душевног, оног које човек сам себи наноси, као и бола који му задаје други човек, породица и друштво. А сада да се вратимо, сходно Аристотеловом савету, и на нека значајна физиолошка истраживања научника о пореклу бола. * Енглески физиолог Чарлс Шерингтон је у болу прочитао најпре императивни заштитни рефлекс. Он је запазио да је локална реакција вегетативног и моторног порекла на шкодљиве дражи сигурно рефлексна, али општа моторна реакција на бол, као и когнитивна компонента осећања бола изгледале су му стечене. У експерименту са новорођеним животињама, мачком, псом или мајмуном, које су биле месецима заштићене од било каквог болног утицаја околине, а потом враћене у природне услове, запазио је да ове животиње нису реаговале болом на механичке или електричне болне дражи. Иако су се рефлексно трзале на болни, електрични удар, ове су животиње увек изнова саме тражиле извор из кога је бол долазио. Тек после дужег времена животиње су ипак научиле да се одговарајуће понашају према шкодљивим дражима. Ливингстон је дошао до сличног закључка посматрајући сасвим малу децу. Шта из ових експеримената, које некад сама природа припреми – на пример, у ретким случајевима неосетљивости на бол код нормалне деце, или у случају оштећења неких делова мозга, када се јавља тзв. асимболија бола – може да се закључи? Да би се развило нормално понашање организма према разноврсним болним дражима које долазе споља или изнутра, изгледа неопходно да тај организам у једном одређеном времену развоја, дође у додир са штетним надражајима да би могао да развија одговарајуће осећајне реакције. Зар није овај закључак примењив и за другу страну бола – душевну патњу? Деца која су брижљиво чувана годинама, од рођења до поласка у школу од различитих штетних утицаја споља, васпитавана у атмосфери крајње толеранције родитеља, без кажњавања и било какве строгости, често су у пубертету и после њега постајала аутоагресивна, пасивна, неборбена, склона депресији или резигнацији. Међу овом „децом цвећа“, каквих је у време хипипокрета у Америци било доста, брзо се населила дрога, алкохол, псеудофилозофска учења будизма, лажна мистика и друго. Не говори ли све у прилог изједначавања бола и патње са самом суштином живота? Како остати неосетљив на бол и патњу усред бола и патње других људи! Не учи ли нас неуролошка патологија да неосетљивост на физички бол значи озбиљну болест која нам угрожава живот! А психијатријска патологија, не показује ли нам довољно сву претећу опасност која долази од тзв. моралних идиота, који су у стању да направе покољ у својој околини без трунке гриже савести! Све ово што смо досада изнели о физиолошким и патолошким механизмима бола и патње захтева од сваког од нас одговор на прадавни изазов бола и патње, одговор какав су тражили људи од почетка људске историје. Није тачно да су оваква питања и одговоре постављали и давали само велики мислиоци човечанства, његови религиозни предводитељи, касније филозофи, уметници, још касније и научници. И некада, као и данас, сваки човек је у току живота стављан безброј пута на пробу сопственог реаговања на бол или патњу, односно најчешће и на бол и на патњу. У добу у коме живимо, у коме смо нарочито жестоко излагани разноврсним болним иадражајима споља, а не мање и душевним патњама сваке врсте, поставља се пред сваким човеком, све императивније питање како реаговати на изазов бола и патње. Могу ли бол и патња да буду шанса за човека? Погледајмо, укратко, како човек најчешће реагује на бол и патњу и како је он, вероватно, реаговао и раније и много раније. Две најчешће реакције на опасност и бол скопчане за ову опасност у анималном свету јесу бекство у умртвљавање. Ако преведемо ове циљевите реакције, сврсисходне само за животиње и само понекад за човека, иа душевни живот његов, онда уочавамо да бежање од патње или прављење себе равнодушним према патњи није никакав сврсисходан одговор на изазов патње, но незрела реакција душевно слабије развијеног, неуротичног или психотичног људског бића која у неким животним ситуацијама постаје опасна по живот, управо на исти начин као што би била опасна нека опекотина код човека који је не осећа, јер су му неком болешћу кичмене мождине или мозга пресечени или блокирани путеви који доводе до свести осећај бола. Врло је различит, међутим, однос људи према физичком, па и психичком болу. Једни реагују и на најмањи бол уплашено, хистерично, други необично дуго и стрпљиво подносе и јаче болове, трећи се понашају тако као да не знају за бол. Овако различито понашање условљено је телесном конституцијом и темпераментом човека, као урођеним вредностима, затим припадношћу интровертованом или екстравертованом типу личности, (екстравертоване личности су више склоне жалбама на болове од интровертованих), потом експресивним стилом који је функција етничке припадности (медитерански народи другачије реагују на бол од народа северних земаља), а онда, веома је условљено мотивацијом и надом, односно животним ставом и погледом на свет. Има људи, међутим, који су толико опседнути радом, често као јединим смислом живљења, да су у стању да не примете и јачи бол који им већ озбиљно и од раније сигнализира неки орган као почетак, можда неког тешког оболења. Као што има, са друге стране, људи толико животно уплашених да својим страхом потискују доживљавање бола и производе исто неповољно дејство као у случају човека неуротично опседнутог радом. Уочавање бола, као и подесно реаговање на њега својство је диференцираних и зрелих људи. Разне врсте и степени неурозе искривљују и изопачују наш однос према болу. Тако је душевни бол, нарочито ако дуже траје, у стању да отупи нашу природну осетљивост на телесни бол, али и обратно. Дешава се, наравно, и да дуготрајни телесни или душевни бол сензибилише организам који онда појачано и преосетљиво реагује на ону другу врсту бола. Некад је, опет, овај однос комплементаран. Човеку је од свега, изгледа, најтеже да призна себи своје конфликте и нарочито своје грешке, пропусте и преступе које је чинио или их и даље чини према себи и другима, а који произлазе из непрепознатих, потиснутих и од свести и савести на све начине одбациваних конфликата. Наш унутарњи конфликт, међутим, нарочито онда када обухвата витална и фундаментална људска осећања, као што су љубав и мржња, завист и љубомора, агресија и сексуалност, инфериорност и супериорност, не може се без штетних последица по људски организам и душевни живот човека потиснути или негирати. Један од честих вентила оваквог насилног запушења доживљавања људских конфликата јесте физички бол. Он, наравно, увек може бити знак и органског оболења, што ни тада не искључује несвесну потребу психе за кажњавањем, али чешће, физички бол, нарочито код млађих није органски, он само маскира, често и за дужи период, депресију и страх, познате психичке феномене одређене и препознатљиве несвесне динамике. * Потреба човека да изиграва мученика, а онда временом да то и постане, распрострањена је појава. Ову потребу човек манифестује управо болом, често обојеним хипохондријом. Неки међу оваквим људима желе на овај начин да буду у центру пажње околине, други се осећају, с правом или без права, запостављеним од околине. Бол остаје некад заиста једини начин да овакви људи огласе своје постојање, иако је начин на који то чине незрео. Исход оваквог понашања у једном случају доведе до позитивне промене околине према „мученику“, у другом случају околина је равнодушна или реагује негативно. У оба случаја незрело, односно неуротично понашање несрећника наставља се. Јер, ако је околина позитивно реаговала благонаклоношћу, постоји опасност фиксирања оваквих особа за свој бол, односно несвесно, па и свесно коришћење бола у свакој ситуацији која се процењује као неповољна за личност; у другом случају, ситуација је гора, јер још једном, и после понављаног манифестовања бола одбијање околине да овај бол уочи, може довести особу до очајања или тупости, до озбиљне депресије која некад завршава озбиљном телесном болешћу. Треба обратити пажњу на везу која постоји између бола и депресије. Научна истраживања у свету и код нас, која трају већ двадесет година, показала су да је бол, и то најчешће манифестован као главобоља, затим као бол у врату и кичменом стубу, нешто ређе у грудном кошу, стомаку или леђима, присутан од 31 – 56% случајева код пацијената који се јављају лекару опште праксе. Приближно исти проценат бола нађен је и код анксиозно-хистеричне групе пацијената. И код једних и код других, међутим, бол може да доминира маскирајући вешто депресију или страх пацијента. Отуд дијагноза оваквих стања није увек једноставна; физиолошко, бихејвиорално и афективно дејство хроничног бола и депресије слично је. И код једних и код других пацијената, ако тренутно посматрамо код ових два одвојена оболења, постоји губитак апетита, сметње у спавању, опадање либида и слабост концентрације. На депресију треба увек помишљати када се после брижљивог физикалног испитивања не открије никаква органска основа која би објашњавала бол. Треба нагласити да иако овај бол спада у тзв. психогене болове, он није мање реалан нити мање доживљен као физички од стране пацијента. Још једна карактеристика овог бола иза којег се крије депресија јесте што пацијент не доводи ни у какву везу бол са неким интерперсоналним догађајем и својим емотивним одговором на њега. Познати амерички психоаналитичар Томас Сас пружа нам једно могуће објашњење за интрапсихичку динамику особе која се жали на бол, иза које стоји неуроза, депресија и страх. Он сматра да је лични однос овакве особе према телу онај исти какав је у детињству постојао према родитељима, али и родитеља према њему. Потиснути агресивни и сексуални импулси детета према родитељима изазивају осећање кривице које се оглашава у потреби за самокажњавањем, и то на телу. Телесни бол слаби осећање кривице и срама, самим тим спречава озбиљнији развој депресије. Овај несвесни механизам се у потпуности преноси на одрасло доба, у коме се наставља иста непрепозната игра између тела, бола и кривице. Што су јачи телесни болови психогеног порекла, то су мањи изгледи да ће се развити чиста депресија, а можда чак на овај начин спречити и самоубиство као пропратна појава тежих депресија. Имао сам више пацијената у психотерапетуској пракси који су управо захваљујући јаким боловима, али понекад и стварним телесним разболевањима, сами себи помогли да због тешке депресије која се у позадини болова налазила, не изврше самоубиство. Феноменолошки су занимљиви и не тако ретки физички 6олови код човека који је сведок јаких болова, физичких или психичких неког човека из блиске околине који се воли. Процес поистовећења са вољеним човеком који пати је некад тако јак, а жеља да му се олакшају болови тако искрена да се физички бол буквално пренесе на исти орган или на исто место тела на коме трпи болове вољена особа. Скоро по правилу, у оваквој врсти поистовећења психоаналитичар види тип тзв. хистеричне идентификације, као врсту регредирања на идентификацију детета као првобитну и нормалну реакцију према објекту, најчешће мајци. Још је Сигмунд Фројд писао да када је физички бол хистеричан симптом, он је израз расцепа из свести потиснуте представе и са њоме повезаног афекта који се претвара у осећај бола. Мотив за овај расцеп је одбрана психе од неке болне, неподносиве или забрањене представе. На овај начин конверзија која води до расцепа чини од једног душевног догађаја телесни, функционалан догађај. Наше Ја спасло се, додуше, неприхвативе психичке ситуације, али то је постигло по цену болних функционалних патњи. ,,Нешто што је могло и требало да постане душевни бол, претворило се у телесни“, вели, тачно, Фројд. Колико је само конфликата нагонске, друштвене и моралне природе које наша превише ранива и слабачка психа не може да поднесе, па их преко енергије афеката и вегетативног нервног система отпрати у различита болесна телесна збивања; на почетку и дуго са боловима без органских промена, а онда са променама на органима, односно појавом телесне болести! Колико претрпи ово наше тело у току живота, баш као неко „жртвено јагње“ од насилничке, необуздане и неуравнотежене психе! Заиста бисмо се морали односити са више поштовања и љубави према свом телу, том малом ремек-делу Творца. Према психоаналитичком учењу, одвајање детета од мајке ствара у њему страх, тзв. сепарациони страх. Али већ је Фројд подозревао да заједно са страхом у детета се јавља бол и жалост. Није лако распознати када одвајање од објекта у наведеном случају мајке, изазива страх, када жалост, а када можда само бол. У сваком случају, бол је својствена реакција на губитак објекта, а страх реакција на опасност коју овај губитак собом носи. Прелаз телесног бола у душевни и обратно могућ је и чест феномен; он се одиграва, према психоаналитичарима, преко две врсте либидинозног поседовања: код телесног бола који је нарцистичко поседовање, односно страх од губитка тог поседовања, и код душевног бола када је у питању објектно либидинозно поседовање, односно реалан или имагинаран страх од губитка овог. Преведено на обичан језик, и нарцистичко и објектно поседовање је врста себичности, а бол који се у нама јавља, телесни или душевни, редован је пропратни знак сваке угрожености ове себичности. Себичност је сама грешна људска природа, а ипак та иста природа тражи од нас одрицање од себичности, давање себе животу и људима. Овај расцеп у нама производи бол, утолико интензивнији уколико смо јаче и дубље укотвени у сопствени егоизам. Највећи парадокс је, међутим, у томе да себичан човек не воли себе и да је управо он највише изложен болу. Овај парадокс су религије најдубље схватиле, нарочито будистичка, али и хришћанска, која опомиње да онај који хоће да сачува душу за себе, изгубиће је. Све док нам је давање и поклањање себе другоме болно, дотле смо изложени још већем болу услед задржавања и чувања блага за себе. Тек онда када нам давање постане истинска радост када се емпиријски уверимо да је прилив енергије утолико већи у нама уколико је више другима изливамо, на најбољем смо путу да преобразимо доживљај бола, од негативног у позитивно. („Свако нека даје како је у срцу одлучио, не од жалости или од морања; јер Бог воли радосног даваоца“ — изII посланице Коринћанима апостола Павла). Познати су и случајеви развијања психичких болова, некад и стварне телесне болести, код особа којима је неко близак умро у породици. Поменути сепарациони страх познат из детињства, сада је оживљен и трансформисан у сепарациону депресију, у којој има несвесног, али и свесног, оправданог или неоправданог осећања кривице због губитка вољене особе. Бол као симптом је у исто време онда и последица унутарњег конфликта који индивидуа доживљава као претњу и решење овог конфликта. Уколико је осећање кривице неке особе јаче, утолико ће се она енергичније и тврдоглавије бранити од сваког покушаја лекара да протумачи њене болове као психогене. Она ће радије месецима, па и годинама обилазили разне лекаре у неуротичној потреби да јој неко потврди органско порекло болова; било је грубих примера када су овакви пацијенти, са снажном потребом за самокажњавањем, успевали да убеде хирурге да их оперишу, чак некад и више пута, увек са негативним исходом операције, која није, наравно, могла да одстрани бол који је био душевне, а не телесне природе. Споменули смо да има пацијената који, на изглед, јуначки подносе дуго времена болове упорно одбијајући да узму средства за ублажавање болова. Приличан је број и оних других људи који се тако вежу за неко средство за умирење бола да постају временом од њега зависни. Овакви људи схвате у једном тренутку да су њихови болови последица унутарњих конфликата, али због немоћи да их реше, постају таблетомани или наркомани, чиме даље компликују већ од раније сложену интер- и интра-психичку ситуацију. У закључку овог дела нашег разлагања о болу треба рећи да је бол симптом болести, свеједно да ли психичке или физичке природе; када се утврди да је бол симптом психичке болести, онда се открива да је та болест најчешће нарцистичка неуроза, неуротична депресија или анксиозна хистерија. У несвесном динамичком збивању оваквих поремећаја налази се неки озбиљнији сукоб са самим собом, неусаглашеност између унутарњих и спољних потреба, изневеравање гласа савести, потреба за самокажњавањем и испаштањем. * Наша размишљања о болу, нарочито она метафизичке природе била би можда непотребна или сувишна када бисмо о природи чак и физиолошког бола, поготово природи људске патње као израза хуманизованог бола добили задовољавајуће одговоре од стране науке, пре свега неурофизиологије. Међутим, и када тако познати европски научник као што је Рихард Јунг пише да неурофизиологија не може ништа да допринесе разумевању психолошких и психијатријских феномена, јер се неурофизиологија задржава на анализи каузалне повезаности и на утврђивању корелације између физиолошких збивања која се могу регистровати и психолошких посматрања, онда људска потреба да се ипак продре у телесна и нарочито душевна збивања која му проузрокују бол и патњу, прелази могућност одговора који наука може да пружи; она се протеже, природно, на област метафизике и њених понуда. Јер ако је човек из нужности свога опстанка открио ватру, точак, кукуруз, лековито биље и слично, он је из исте такве нужности открио у себи Бога и у њему смисао не само свога опстанка, но и сваког бола и патње који неминовно прате овај опстанак. Како су уопште на бол и болест гледали људи кроз историју? Стари Грци су болести и пропратне болове у њима тумачили случајем и нужношћу природе. Био је то напредак у тумачењу узрока и смисла болести, јер су човека терали да истражује, а онда и лечи и отклања опај део у болссти, или оне болссти које су настајале као плод случаја. Што се тиче оног другог дела у болестима, које су, према грчком уверењу, биле последице нужности природе, оне су училе човека стрпљењу и трпењу, покоравању нужности и прихватању судбине. Ипак, у грчком схватању болести и патње још увек човек страда без своје кривице, под ударом виших и несхвативих сила нужности, његова патња је, тако, патња без наде. Од настанка хришћанских времена до данас схватање болести пролазило је кроз неколико фаза, при чему се дешавало, и данас се дешава, да у једној фази или времену постоје паралелно више противуречних тумачења. Дуго је кроз средњевековну историју хришћанског друштва преовладавало гледање на болест као казну Божију за грехе појединца и читавог друштва. Иако је овакво гледање на порекло болести и бола данас знатно ослабило и избледело, чак и у оквирима хришћанске, нарочито западне, протестантске и католичке теологије, оно је и даље задржало своју психолошку вредност код људи. Откуд жилавост одржавања схватања бола и болести као казне у току више хиљада година историје, јер нам је познато да су слично схватање имали и Асирци и Вавилонци? Аутономна, а и хетерономна савест човека (ова друга настала у раном детињству уношењем у себе моралних судова родитеља) често је непогрешив судија свих наших вољних и невољних мисли, осећања и поступака. Ово је нарочито истина када је ова савест нормално развијена; у случају када је слабије развијена, не постоји у човеку довољно осетљивости према патњи коју ствара сам себи или коју му други стварају, док када је савест прејако развијена, имамо разна неуротична и психотична реаговања на поменуту патњу. Изненађујуће је, међутим, како управо агресивни људи који повређују, на разне начине, својом агресивношћу друге људе, често покорно и привидно смирено, не тражећи лекарску помоћ или лекове, подносе јаке болове. Не доживљавају ли они ове болове некад као заслужену казну за неоправдану и неправедну агресију испољену према људима? Већ је од многих аутора истакнуто да алкохолизам, пушење, дрога, прождрљивост, претеран рад могу представљати вид самокажњавања безброј људи трауматофилно настројених. Могли бисмо овоме додати и низ психосоматских болести, као што су гризлица стомака, висок крвни притисак, бронхијална астма, хронични колитис, обољења штитњаче итд., за које, данас, психосоматичари с правом подозревају да се развијају на погодном телесном терену који је претходно припремила дуготрајна, нерешена (јер често и непрепозната или као препозната поново потиснута или негирана) конфликтна човекова ситуација. Међутим, и поред психолошке оправданости коју смо сада само делимично покушали да објаснимо, упорног одржавања уверења у народу, свесног или несвесног да човека сналазе болести и болови као казна за његове преступе, нама је ближа друга, савремена теорија, ововременом филозофијом егзистенцијализма употпуњења и изложена, по којој су болести изазов за човека. Јер, заиста, ако савремена наука и даље не може да објасни не само узрок и порекло, него нарочито сврху и смисао већине болести, ако хришћанска, али и општечовечанска идеја о болести као казни такође не пружа утеху, а тешко се миримо са прихватањем болести као случају или данас, све чешће, заговараног апсурда, онда човека још увек понајвише може задовољити, иако не у потпуности, мисао о болести као изазову и шанси. Под претпоставком да прихватимо да наш живот има неког смисла, који додуше, само разумом не можемо никада одгонетнути, и да је наше сазревање индивидуациони процес који тече целог живота, у стању смо да будни пратимо шта се све са нама догађа, да разумемо смисао здравља када смо здрави – смисао би био у плодној и човекољубивој активности нашој – али и смисао болести када смо у боловима болести, физичким и психичким. Тек од јудео-хришћанског учења о паду човека у грех почиње не само лична одговорност за болест и патњу човека као слободног бића, но његова патња добија смисао и то смисао наде, смисао крстоношења. Васкрсења не бива без смрти! ,,Благо онима који плачу ]ер ће се утешити“! Јов страшно пати, али се и нада! Зар је било могуће да се у човеку распламса нада у смислени исход патње ако он није од увек носио у себи „принцип наде“? Требало је само да га неко пробуди и покрене на акцију. Бол и патња нису од пре две хиљаде година више за нас случај и нужност, нешто што нам стиже споља, непознатом и неукротивом судбином. Од времена Христа они остају мој бол и моја патња, за које сам ја сам одговоран, и зашто да не кажем, и за које сам крив. Овако препознат бол и патња добијају нов смисао, једини могући смисао „у Христу“, смисао чишћења и преображаја. Препознавањем себе као узрочника бола и патње, не само своје него и других људи, бол и патња постали су ми изазов који даје шансу, а ова шанса је нада да се унутарњим чишћењем преобразим и од тада почнем да водим један други несебичан

Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота

Бол – то је веома озбиљна тема која, засигурно, дотиче и обеспокојава све нас. То је појава која увијек омета човјека, јер бол сама по себи није ништа добро. Нико од нас није сагласан са боли, не прихвата је, и чинимо све да бисмо је избјегли. То осјећање не прихвата ни сама наша природа, јер нас Бог није саздао да бисмо кушали бол. Напротив, из Светог Писма знамо, да нас је Господ створио и смјестио у рај сладости, односно рај наслађивања, среће и радости. Такође, знамо да је Бог човјека саздао бесмртним, као оног који нема никакве везе са трулежношћу и болом, да би живио увијек у радости која се природно рађа из присуства Божијега. Међутим, томе је сљедовао слободни избор човјеков, прекид односа са Богом, човјеково одвајање од Љубави Божије. И као исход преступа заповијести Божије, у свијету се појавила бол, коју човјек осјећа како душевно, тако и тјелесно. Због тога је сада, у нашем животу присутна бол у свим својим пројавама. Једна од наших грешака у односу са Богом је лажно полазиште да ће, ако будемо уз Њега, наш живот бити срећан и да ће нам све бити добро. Од Бога тражимо здравље, срећу и све оно што је природно, али не и најважније. Велика је грешка сматрати да нећемо проћи ни кроз какву бол, ако будемо уз Бога. Христос нам није обећао да ће живот са Њим бити лишен боли; напротив, јасно је казао: били далеко или уз Њега, бол ће бити присутна у нашем животу, али уз Њега бол омекшава и слаби. Друга грешка наша у односима са Богом је велико питање: зашто Бог допушта да ми се ово деси? И почињемо да ропћемо на Њега. А ако и не ропћемо, рађа нам се друго: шта Бог дјела у вези са свим што се дешава око нас? Зашто Бог дозвољава злу да пребива у овом свијету? Зашто се зло догађа и како Бог може то да прихвата, зашто све трпи и зашто не истјерује зло, кад Он може све да промијени? Какав је одговор Божији на то велико и тешко пројављивање боли? Ако човјек ограничава свој живот на седамдесет или осамдесет година, онда је наш живот засигурно трагедија. Имаш седамдесет година и оне су испуњене сузама, жалошћу и болом. Значи, човјек је осуђен?! Значи да је човјек трагично биће, осуђено на бол и смрт, и нема више никакву другу перспективу?! То није тако. На ово питање одговор налазимо у Христовој Личности, која нам даје другу мјеру живота. Када је дошла пуноћа времена, Милосрдни Бог је постао Човјек, живио међу нама и побиједио смрт, одбивши све стријеле које је ђаво усмјерио ка човјеку. Сада се све те стријеле враћају и рањавају самог ђавола. Христос је побиједио смрт и преобразио бол из проклетства у благослов. На који начин? Дао нам је прилику да не избјегавамо бол или смрт, већ да преображавамо њену разорну силу на корист, горку чашу у слатку, а смрт у живот. Кроз бол откривамо колико је за нас важан Крст Христов. Сам Господ је по Својој човјечанској природи у тако великој мјери окусио горку чашу бола и смрти, што није нико од људи. Нико неће ни осјетити више боли од Христа, јер нико никада неће имати Његову безгрјешну и Божанску природу. Он је заиста доживио бол и зато није исправно говорити: „Он је Бог и зато што је Бог имао је снаге и могао је трпјети“. Да није тако, свједочи нам Јеванђеље. Свети апостоли, описујући Христову молитву посљедње ноћи у Гетсиманији, кажу да се Господ, будући у самртној борби (Лк 22, 44), свим силама Свога бића молио Оцу Небеском, са болом; не у вези са предстојећом му смрти, већ због устанка рода људског против Бога. Због велике Љубави Божије према човјеку и колико је он осјећао бол за човјеком, зној Његов бијаше као капље крви (Лк 22, 44). Господа је облио крвав зној! Нико од људи никада неће моћи да се моли до крвавог зноја као Христос! Такво нешто није могуће! Међутим, Христос је пролио Своју крв од те неописиве количине боли и патње, које је Својом човјечанском природом ријешио да окуси, желећи да нам покаже да је Он заиста постао Човјек, да ће заиста умријети и наравно, заиста васкрснути. Тако ми пред собом имамо, као првог мученика, самог Христа, који је осјетио бол и може да нас разумије. Имамо првосвештеника, који може састрадати у немоћима нашим (Јевр. 4, 15). Као што каже Апостол, Господ може помоћи онима који пролазе кроз искушења и страдају. Он је први пострадао и поднио страдања, патње и смрт, и управо због тога нам може састрадавати и схватити нас у нашим тугама, невољама и искушењима. Писано је у Старом Завјету да су, идући пустињом, Јевреји крајње изнемогли и ожедњели. И тражећи пића, дошли су на мјесто гдје је вода била горка и затрована. Тада је Бог показао Мојсију дрво и рекао му: „Узми ово дрво, баци га у извор и вода ће постати слатка“ (Изл 15, 25). Тај штап је био један од првих праобраза Крста Господњег. Долази Крст Христов, и ми га бацамо у горку чашу наших патњи и тада горке воде боли постају слатке, горки и затровани извори постају цјелебни за човјека – постају лијек за вјечни живот, тако што се бол из човјековог непријатеља претвара у његовог доброчинитеља. Нежељена бол постаје жељена, и то није мазохизам – знамо да бољу и „Крстом дође радост свему свијету“. Знамо и да, правилно односећи се према боли, патњама, па и самој смрти, можемо вјечно живјети са Христом, у Његовом вјечном и бесконачном Царству. На тај начин, бол се у Цркви не укида, већ користи на правилан начин – преобраћа се, преображава. Нашим трпљењем, постојаношћу, молитвом и сталном мишљу о Богу, та горка чаша боли постаје слатка чаша бесмртности. Сада бол за нас више није страх и трепет, већ поље борбе – подвига. Као што спортиста трчи на стази и добивши награду заборавља свој труд и тренинге, тако и хришћанин угледавши славу која ће се открити (Римљ. 8, 18) и вјечна блага Царства Божијега, заборавља горчину боли и смрти. Дакле, дужни смо да са трпљењем пролазимо кроз предстојеће нам поприште (Јевр. 12, 1) патњи, искушења и невоља. И у чему се састоји тајна? У томе што гледамо на Начелника и Савршитеља вјере Исуса (Јевр. 12, 2) – стално пред собом видимо и имамо путеводитеља Господа нашега Исуса Христа, Који нас тјеши. Бол је велики дар, и ако се правилно служимо њиме, он ће се за нас претворити у благослов. Дужни смо да разматрамо бол у перспективи Царства Божијега. Шта год да нам се деси у овом животу, све то је безначајно и мало у односу на оно што ће нам Бог даривати у вјечном Његовом Царству; страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Римљ. 8, 18). Тамо ћемо примити награду за нашу бол, а не у овом животу. Ако у овом животу хоћеш да добијеш одговор, имаћеш у себи хиљаду „зашто“, а ако на све будеш гледао из перспективе Царства Божијега, онда ћеш бол прихватити као велики благослов. Такав је Божији одговор на човјекову бол. Он му не даје лажна обећања да ће укинути бол, већ обећава да ће је из проклетства преобразити у благослов Божији. „Погледајте на безбројне војске светих – казује авва Исак. – Нико није безболно узишао на небо, већ кроз многе патње“. Не треба мислити да су светитељи живот проживјели са мало боли или без ње. Крст сви носе, без изузетка – ко год и гдје год били. Ако и немамо болести, или их још увијек немамо, носимо крст наших гријехова, крст старога човјека, који нас мучи и оптерећује. На том тамном хоризонту, наш пут може освијетлити само Распети Господ, Који је Свјетлост свим распетим људима. Он Који је казао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28). Он је та велика Тајна Која нас тјеши. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря

Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска

То је управо нешто друго што доказује да збир ситости помножене здравим и мирним животом није срећа. Срећа није исто што и ситост, а понекад је с њом у супротности. И ово није апологија глади. Ово је само још једна од парадоксалних чињеница. Тотални материјалистички поглед на свет не жели да поверује у то, али живот смело упада кроз прозор ако га неко истера на врата. Сити и здрави су свуда тужни и несрећни, зато што ниједном нису викнули у очајању: Где си, Господе? Зато што не бришу ничије сузе. Зато што се нису посветили ниједном послу и никако не могу да пронађу или изаберу тај посао. Зато што им живот, на крају крајева изгледа бесмислен и тешко да вреди да се проживи. „Прави проблеми за човека ће почети онда кад буде имао загарантован хлеб свакога дана.“ Отприлике тако је говорио незаборавни Фјодор Михајлович, и као обично, био је проницљиво у праву. Душа се не сме занемаривати. Не сме се свака брига о човеку свести само на људско тело. Душа може да се увреди. Заћутаће, сакриће се у ћошак, неко време ће се правити да је нема. А онда ће се одједном осветити. И то ће се окрутно осветити. Почеће да боли. Онај ко зна шта је душевни бол сложиће се: човек би пристао да му одсеку прст или ископају око само да мине бол у души. А он намерно неће проћи. Просто ће човек бити без ока или без прста, али с истим болом у души. Кад човека боли душа повлачи се страх од висине, страх од морске или речне дубине и страх од точкова воза. И ето, људи измучени душевним болом лете с кровова, одлазе на морско дно и лежу на железничку пругу доказујући у пракси да оно што је невидљиво може да боли јаче од видљивог. Али ми свеједно не схватамо. Као да смо дрвени до појаса покушавамо да лечимо душу искључиво таблетама, или масажом, или електрошоковима. А необјашњива туга ситог и здравог младог човека у међувремену неоспорно доказује да у њему потиснута у задњи план, занемарена и стављена под хиљаду сумњи живи бесмртна душа. Говорим управо о младом човеку. Зато што је зрео, презрео и остарио човек превише оптерећен проблемима и греховима да би патио због чисте метафизике. А млад човек је свеж, идеалистички настројен и не пристаје на компромисе. Потребан му је чист смисао у савезу с правдом и истином. А пилуле за успављивање и лаксативи му још увек нису потребни. Тако су најбољи синови и кћери Римског царства почели да тугују на врхунцу светске славе. Бољшевици су по навици слагали кад су рекли да су хришћанство углавном примали робови и други несрећници. Хришћанство је радосно прихватано у апсолутно свим слојевима друштва. Пили су га као свежу воду у врелом дану. Пили су и богати и сиромашни. Просто, патриција увек има на стотине пута мање него праља и пекара. Можда је и наше време управо време оног умора срца кад човеку ништа не помаже осим Јеванђеља. И човек поново треба да схвати оно што му се наизглед чини познатим. Неко поново, а већина по први пут. Дакле, ако видите младог човека с неиздрживом тугом у очима, знајте да је то добар човек. Он чезне за Богом и вечним животом иако сам то још увек не зна. Сви скупа производи на пијаци разоноде и задовољства не доносе му срећу. И он већ скоро да мрзи овај лажни и бучни свет као што мрзи жену која се продаје и која му је обећавала блаженство, а подарила му је срамну болест. Не може свако да разговара с таквим човеком. Али ако не можете, једноставно се помолите за њега. Обавезно се помолите. Кратко, али искрено. Он је добар, али је на раскрсници. И није витез. То је просто млад човек. Ако се његово срце не обрадује и не смири у Богу, отићи ће у секту где религиозна лаж дарује илузију истине. Просто ће се умртвити неком хемијом убризгавши је у вене или у мишиће. Једноставно, остаје му мало варијанти. Сваког младог становника материјалистичке цивилизације прејако боли бесмртна душа. Извор: Православие.ру

Постоји изобиље стране литературе о физиологији бола, његовом узроку, о фармацеутском и психолошком суочавању и управљању болом. Али, не постоји дефиниција, одређење бола. Речници прибегавају тзв. прихватању траженога [λήψη τού ζητουμένου]. Бол je, наводи се у њима, „непријатан физички или психички осећај“, „телесна или душевнa мука, осећај (болног) страдања“. Међутим, шта то значи осећај? Ова реч је такође непокорна дефиницијама. „Осећај је“, опет се наводи у речницима, „ефекат произведен стимулацијом чулних органа и промене која се као последица овога дешава у кори великог мозга.“ Чуло је орган деловања осећаја, чију дефиницију и тражимо. Надражај органа и пренос ових стимулација у мозак представљају дескрипцију физиологије осећаја, физиологије бола, а не његову дефиницију. Такође, ни бежање у речи „ἀλγος“ и „ἀλγηδών“, као ни разликовање телесног и душевног бола, не може дефинисати (концептуално разјаснити) шта је реалност бола. Ми разумемо да постоји јасна разлика између осећања страховите зубобоље и онога што изражавамо као „мучне емоције“ узроковане смрћу нашег вољеног ближњег и нарушавања нашег односа са њим. Међутим, ово наше разумевање може значити једино то да ментална свест не изражава (не подржава јасно, нити објективно описује) диверсификацију бола. „Не могу другоме да покажем моју зубобољу, нити сам у могућности да му докажем да је имам“ – износи (критички) Витгенштајн [Философска граматика А1, 6]. Управо због овога ми и не можемо да знамо да ли два човека имају исти бол, нити да ли исти узрочници код два различита човека изазивају исти бол. Ми познајемо биолошке процесе нервног преноса стимуланса од тачке физичке повреде или оштећења до мозга и повратка овог импулса као доживљај бола. И, због тога што познајемо физиологију бола, на њега можемо и да утичемо аналгетицима (лековима против болова), који у процесу преноса надражаја делују на смањење или елиминисање бола. Међутим, никада нисмо у могућности да измеримо интензитет бола нити да јасно разликујемо врсту и квалитет бола. Шта год да објективно доживљавамо као последицу преноса нервних импулса, било које телесно оштећење или повреду, то превазилази функционални процес преноса – превазилази тел(есн)о (у буквалном смислу): после хируршке ампутације оперисани и даље има доживљај акутног бола у непостојећем, ампутираном „делу тела“. Такође, може да постоји и акутна зубобоља у случају када су извађени сви зуби. Бол је непокоран, како у својој дефиницији тако и у објективној процени: исти узрок не изазива исти интензитет бола – узрок бола и његов интезитет не потпадају под непроменљиве логичке законе (научне закључке). Бол не представља увек упозорење на опасност нити је интензитет бола увек у функцији ризика од повреда. Порођајни болови се исповедају као неподношљиви, мећутим не упозоравају на опасност, као што и једна зубобоља може бити дословно тиранска. Насупрот томе, могуће је да се неке смртоносне нехроничне болести развијају сасвим безболно. Недвосмислено, људи болом називају колико телесни толико и душевни бол. Грци су говорили о „болу срца“, „болу услед беса“, „болу због смрти“, „болу због љубави“… Могли би овим боловима да додамо још неке као што су нпр. патње (болови) изазвани неправдом, клеветама, или горчином неуспеха, тугу због подређености или беспомоћног отпора искоришћавању, ропству. У свим овим (и још многим сличним) случајевима, као људи доживљавамо бол који би могао да буде толико оштар и неподношљив колико и бол услед велике физичке повреде или телесног оштећења. Називамо га душевним (психичким), али га то не спречава да буде бол органског порекла, тако да може да се ублажи или неутралише фармацеутским хемијским производима: седативима, анксиолитицима, антидепресивима. Бол делује у оквиру биолошких граница нашег постојања, али његова локализација не разјашњава његову дефиницију, не расветљава онтолошки садржај бола: његов узрок и његову сврху. Онтолошки неодређен, бол, по својој блиској сродности, наликује искуству задовољства. Можда би задовољство могли да посматрамо као супротност болу. И опет, без могућности дефинисања и прибегавајући поменутој логичкој грешци [λήψη τού ζητουμένου], за задовољство кажемо да је искуство душевног уживања, телесног благостања и радости, али о његовим узроцима и сврси вероватно не можемо рећи ништа јасније од онога што је речено у случају бола: биолошки, задовољство следи и у служби је функција које су од пресудне важности за самоодржање и физичко одржавање човека. Оно делује као инстинктивни подстицај у циљу предузмања (а самим тим и трагања и припремања) исхране, као и потраге за сексуалним партнером и спајања са њим ради размножавања (продужавања) врсте. Такође, задовољство се рађа и из наметања и доминације задовољења нагонских импулса, са јасном и, поново, биолошком сврсисходношћу (коришћу). Али, не само то. У неким случајевима, чини се да се задовољство преплиће и са потребом односа, да следи динамику односа слободе од биолошких корисности. Тако, на пример, оно прати задовољство осећаја укуса и, као што смо рекли, на тај начин се, узимањем хране и пића, задовољава индивидуални укус. Међутим, људи се увек и у сваком времену радују (осећају далеко веће задовољство), када у јелу учествују заједно са њима познатим, омиљеним и вољеним личностима. На вечерама или банкетима (и то не само у старој Грчкој) уживање у конзумирању хране и пића изгледа да је увек и у потпуности секундарно у односу на радост пријатељских сусрета и словесних односа. Од најстаријих времена, када смо као људи некоме желели да укажемо част, да му покажемо нашу љубав, позовемо га да обедује са нама, да са нама подели (приоритет од животног значаја) потребу за храном и пићем. Припрема што је могуће укуснијег оброка (ради изазивања што већег задовољства) очигледно је овде у функцји нашег односа према гостима, а не инстинкта самоодржања – то је „знак“ части, наше привржености и љубави. Изгледа да задовољство прати динамику односа и у случају сексуалних потреба и активности: индивидунално самозадовољавање увек се више подразумевало као сурогат задовољства, као једно непотпуно задовољство у поређењу са двојним спајањем, „сексуалним односом“. Међузависност пуноће (целовитости) и интензитета задовољства, посведочује се у заједничком искуству (и сведочи се обилато у светској литератури) узајамне сексуалне привлачности и жеље – интензитет и целовитост (пуноћа) прате развој еротског догађаја: од узајамности примарне жеље до (за)увек неостварене пуноће међусобног самопревазилажења и самоприношења. У области људске уметности задовољства лепоте, интензитет и пуноћа прате, такође, динамику односа: уживање у музици, сликарству или поезији очигледно се налази у функцији односа са личношћу која је стваралац, као упознавање другости његовог стваралачког логоса – развој односа води до откривања ове личносне друг(ачиј)ости онолико колико и у (за)увек неостварену пуноћу задовољства љубавног учествовања у логосу деловања личности ствараоца. Паралелизам бола и задовољства, као и препознавање кроз искуство потенцијалних усклађивања задовољства са динамиком личносних односа, могло би отворити, такође у потенцији, интерпретативну перспективу бола. Језичка формулација ове могуће перспективе бола приближно би могла гласити овако: Непознато бола је „цена“ или (тачније), мера испољавања егзистенцијалног недостатка који дефинише атомоцентрични начин постојања. Задовољство „пружа утеху“ овом неуспеху законитостима природних нужности, али и усклађавањем са динамиком личносних односа. Уколико, дакле, бол и задовољство посматрамо не као опортунистичке случајности индивидуалне егзистенције, већ као меру (прилику за идентификацију и процену) егзистенцијалног недостатка атомоцентризма, онда би однос љубави могли да разумемо као начин олакшавања, трпељивог прихватања или могућег отклањања бола. Заједничко искуство сведочи да је бол који се доживљава у самоћи нешто сасвим другачије од бола удруженог са љубављу, нежношћу, старањем. Ова диференцијација може да се доживи (и да постоји) само као психолошка чињеница, бивајући подједнако атомоцентрична са истим тим болом. Могуће је, ипак, да буде и реално искуство постојања-као-односа, искуство самонапуштања у љубави која се нуди, искуство поверења и индивидуалног самопревазилажења. У сваком случају, границе између слободе у љубави и ограничености у индивидуализму (границе себичности и несебичности) су тешко разлучиве – динамика превазилажења, аскетска динамика слободе, истозначна је са доживотном будношћу. Бол, пропадање и смрт за човека детерминишу зло. Свако друго тумачење или категорисање зла води у ове три конкретне претње, које обликују неизбежне догађаје у животу сваког човека појединачно. Они су реалан, неоспоран израз егзистенцијалне недостатности творевине, знак који указује на њено разликовање од нествореног – на разликовање створеног од егзистенцијалне слободе и егзистенцијалне пуноће нествореног. Искуство и сведочанство Цркве проповеда наду да тзв. зло, егзистенцијална разлика створеног и нествореног, представља егзистенцијалну претпоставку да ће створене личносне егзистенције учествовати у бићу (егзистенцији) на начин на који постоји нестворено. У најмању руку, за људски језик и спознају, само нестворено, као егзистенцијални самоузрок, може да буде и јесте самослобода (слобода по себи, аутентична и истинита, а не у односу на дате егзистенцијалне нужности). Није створена личност узрочник саме себе и свог постојања и не може да позна (да реализује) своју слободу, изузев у односу на нужности које може да прекорачи да би стигла до слободе – нужности које препостављају и одређују њено постојање. Створено је условљено својом егзистенцијалном недостатношћу (у поређењу са егзистенцијалном слободом и пуноћом нествореног) – увек унутар јасних граница људског поимања. Ова егзистенцијална недостатност реализује се као начин различит начину постојања нествореног: нестворено је безвремено, створено је временско – његово постојање се мери као непрестани прелазак од некада ка касније. Нестворено је без почетка и без краја, створено има свој почетак и свој крај. Нестворено је нестрадално, створено страда од болног осећаја, болног памћења, разноврсног телесног и душевног бола, смрти. Служећи се људским сазнањем и језиком, начин егзистенцијалне слободе и пуноће нествореног дефинишемо као љубав („постојање, биће љубави“), а начин егзистенцијалне недостатности створеног као индивидуалистичка саможивост. Искуство и сведочанство Цркве проповеда да ова разлика у начину постојања за човека представља предуслов њеног превазилажења, јер слобода створеног може бити реализована само у односу према датостима његових егзистенцијалних ограничења. Ова ограничења функционишу као одскочна даска вољне (и харизматичне) промене начина постојања, као човеков улаз у начин слободног постојања из индивидуалистичке аутономије – из саможивости у начин постојања љубави. Остају отворена (најмање) два питања: Првo: Због чега се егзистенцијална недостатност створеног, њена логичка (и реална), недвосмислена разлика од нествореног, када поседује своје узрочно порекло у љубави Створитеља, открива и остварује као неопходност бола, пропадања и смрти? Због чега егзистенцијална недостатност створеног не буде само квантитативна: лимитирајућа за могућности и границе (свршетке)? Зашто да смрт сваког човека не буде тиха и мирна, у сну, у позним годинама старости? Због чега је потребно да постоји садистичка неопходност бола, мучења болестима? Зашто постоји смрт мале деце, још несазрелих бића? Због чега, за људску свест неподношљива саблазан апсолутне „индиферентности“ природе, постаје за личносну другост човека њено сазревање, њена стваралачка енергија? И друго питање: Ако бол протумачимо као егзистенцијалну недостатност створеног, а егзистенцијалну недостатност као зло, о којој егзистенцијалној недостатности и којем болу сведочи двехиљадугодишњи језик црквеног сведочења у случају демона, налогодаваца зла? Створени демони се посведочују као бића ванвременска, без димензија, нетрулежна и вероватно без емоција. И, уколико је смрт „ушла“ у створени свет да зло не би постало бесмртно, због чега хришћански језик не прихвата ову добробит (или нужност) у случају демона? Зашто на овај начин учинити да зло постане бесмртно, узимајући у обзир да бесмртност човека треба искључити, док бесмртност зла кроз бесмртност демона не представља сметњу? Ако је нематеријално њиховог створеног постојања оно што их спасава од егзистенцијалних ограничења, онда су сва питања без одговора једноставно пренесена на питање: зашто је по дефиницији материја лоша (када је) створена од Бога? На ова питања не постоје реалистички (не идеолошко-рационалистички) одговори. Објашњење бола, објашњење зла, чија искуства ми људи доживљавамо у реалности, не могу да нам понуде ни научници нити наш разум. Смисао бола, смисао зла (њиховог узрока и сврхе, њиховог преплитања са онтолошким питањем), језик, чија су ограничења по дефиницији увек ограничења нашег чулног света, наших научних уверења, није у могућности да идентификује. Сведочанство црквеног искуства проповеда да се до неизрецивих одговора, користећи се датом језичком семантиком, долази кроз когнитивно искуство љубавних односа: вере – поверења, самопревазилажења и самодавања. Утврђивање тачности овде наведеног предлаже се у функцији вежбања човекове слободе. Извор: Теологија.нет