Претражи Живе Речи Утехе

Пред почетак Божићне четрдесетнице, из штампе је изашао нови број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај шести број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „Марта и Марија у нашем животуˮ. Звучни запис разговора У емисији Читаоница у уторак, 1. децембра 2020. године, са садржајем 376. броја упознао нас је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила, задужен за односе са медијима. Извор: Радио Глас

У уторак, 14. јануара 2020. године, у Студентском центру Руског православног универзитета у Москви уприличен је божићни ректорски пријем коме су присуствовали сарадници, професори, студенти, пријатељи и гости Универзитета. Свечаност је отпочела служењем новогодишњег молебна у храму Универзитета посвећеном Светом Јовану Богослову, којим је началствовао Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, декан Философско-богословског факлутета РПУ. После молебна одржан је пригодни програм у ком су учествовали студенти Универзитета, у оквиру којег је ректор отац Петар (Јермејев) наградио плакетама сараднике и студенте Универзитета. Извор: Инфо-служба СПЦ

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника)

Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува? — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити. Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо. — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава? — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране. А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица. — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици? — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце. — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију? — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају. — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону? — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више. — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе? — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама. — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу... — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други. — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили? — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу. Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима. — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве? — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима. Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја. — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу? — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима. — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника. — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет. — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам. — Хвала Вама. Извор: Православие.ру

Божићни интервју са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем о Божићу 2020. године у продукцији радија Православне Епархије нишке "Глас". Извор: Радио Глас

Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима за радио-емисију „Преображење”. *Ваше Преосвештенство, благословите! Христос се роди! Бог благословио! Ваистину се роди! *Налазимо се у Епархијском двору Епархије осечкопољске и барањске, у Вашем дому, хвала Вам на гостопримству Владико. Хвала вама што сте нас посетили. *У данима смо када је светлост Христовог Рождества све ближа и све сјајнија, када смо у потреби да чујемо и Ваше речи и Вашу поуку. Хвала Вам на прилици за овај интервју. Имамо неколико питања. Човечанство се ближи још једној прослави празника Божића, Рођења Христовог. Светлост овог Празника ће нас изнова обасјати. Молимо Вас, реците нам, чему нас учи Оваплоћење Богочовека? Као што смо се на самом почетку овог разговора поздравили са: „Христос се роди! Ваистину се роди!“, управо Светлост која проистиче из тог поздрава нас учи у ком правцу човек, а самим тим и цело човечанство треба да иде. Односно, ка оним вратима која отварају пут ка вечном животу. Кроз тајну Оваплоћења Христовог. Тајна Оваплоћења Богомладенца јесте надумна тајна за човека, велика тајна за спасење свакога човека појединачно. Јер Бог који је по природи савршен унижава себе, улази у људско тело и људској природи омогућава спасење и заједницу са Нествореним Богом. Добро сте рекли када сте у уводном делу разговора казали да је Рођење Светлост свету. Та Светлост нам открива стазу нашега спасења. Христово Оваплоћење је темељ живота у Цркви, темељ наде у будућност човека, темељ на којем се стичу јеванђелске врлине којима се човек изграђује и задобија дарове који су неопходни у остваривању духовног концепта живота, како човека појединачно, тако и заједнице у целини. Тајна Оваплоћења се базира искључиво на човеку. Човек из тајне Оваплоћења треба да увиди коју нам суштину доноси овај Празник, каква се радост отеловљује у контексту живота свакога од нас. То није радост у овоземаљском смислу него вечна радост у Христу и животу вечном. Целокупно људско биће бива овим Празником охристовљено – живи у љубави и радости Христовој. *Хвала Вам на поуци. Реците нам, сваки човек се као појединац суочава са неким својим личним проблемима, али како видимо, и читави народи стоје пред изазовима које носи свакодневица, узевши у обзир брачни живот, проблеме са одгајањем деце, друштвене проблеме. У чему савремени човек, односно где савремени човек треба да тражи Витлејемску звезду, ону водиљу која је преко потребна да се дође до правог знања, мира и радости? Ваше питање у себи једним делом носи и одговор: искључиво у Христу, на првом месту. Као неки нуклеус почетка тог тражења јесте породица. У овим данима када прослављамо овај дивни и велики Празник, који је почетак спасења човека, треба да ставимо акценат на породицу – јер је породица темељ друштва. Самим тим, породица је основа једне шире, велике литургијске заједнице. Породица треба да буде мала Црква која ће се касније само укључивати у ту велику литургијску заједницу. Нажалост, у времену у којем се данас налазимо породица је остала по страни, темељи породичног живота су урушени. Упркос свему, треба да видимо наду у овом празнику. Божић нам поручује да будемо наслоњени једни на друге, да имамо међусобне љубави и да управо та Витлејемска звезда треба да нам буде руководитељ у овоземаљском животу. То значи да овај свет у којем живимо, који не можемо заобићи и од којег се не можемо изоловати, треба да преображавамо својим животима и остваривањем и рађањем јеванђелске стварности у сваком човеку: рађањем љубави, наде и вере. Вера је темељ свих врлина ка којима човек треба да иде, а које се испуњавају у тајни Оваплоћења Христовог, тојест у тајни Божића. Треба да ставимо акценат на породицу, да се односи међу људима изграђују на Јеванђељу, на вредностима које су вечне и које нам уливају наду у бољу будућност и граде међусобно поштовање и љубав једних према другима, што нас и уводи у тајну овог Празника. *Преосвећени владико, гледајући тренутне друштвене и политичке токове, и хришћанство се налази пред великим изазовима. Јеванђеље нам проповеда врлине којима је врхунац у љубави Христовој. Како да се боримо против безумља које је решено да иде против цркве Христове? Као хришћани, на првоме месту, треба да знамо да све што се у овом свету дешава има сенку свега онога што ће се испунити у будућности. Све ово што се дешава је само сенка, она нема своју вечну садржину, него је само сурови тренутак у историји. Ако имамо веру, ако имамо наде и љубави – које нас воде, као што нас у овим данима води Витлејемска звезда, изнаћи ћемо решење за схватање целокупне стварности. Стварност се може гледати кроз тајну Христову. Све безакоње и све недаће које се намећу на плећа сваког хришћанина треба лечити искључиво Јеванђељем. Јеванђеље треба да буде лек којим се проналази решење за сваку насталу ситуацију. Јеванђеље нам то и открива кроз тајну Оваплоћења, откривамо то и кроз живот. Ако имамо наде и вере у то да је све у Христу остварено и испуњено, онда заиста овај живот, контекст живота у којем се налазимо, оно што сам и на почетку рекао, само су сенка и оно што је, могу слободно рећи – искушење, које ће у Христу Оваплоћеном наћи свој смисао и своје испуњење. *Преосвећени Владико, ово је други Божић који дочекујете као Епископ ове Епархије. Коју бисте поруку послали Вашим верницима који вас неуморно прате и слушају Ваше савете? На првом месту, треба да схватимо тајну Божића и поруку које Рођење Христово са собом носи. Са друге стране, да се наш народ, а знамо муке у којима се он налази и тескобе којима је обремењен, издигне изнад свих тих проблема управо кроз живот у нади, тојест кроз живот у Цркви. Као што ни у једном времену живот није био лак, али ако имамо вере пронаћи ћемо наду у празнику Христовог Рођења. Ако желимо својим умом да схватимо Господа, спознаћемо да је вечна истина заправо живот у љубави и загрљају Божјем. Оваплоћење нам улива наду, даје нам оптимизам и теши нас да ништа на овој земљи није крај, већ да је само један праг ка оним лепшим местима и бољим временима која долазе после овог живота. У овом животу се као прави хришћани изграђујемо врлинским начином живота, слушамо Реч Божју, реч наших пастира који увек треба да нас усмеравају у правцу тога живота, и тог облика и начина постојања нашега народа. Ако сагледамо историју, када год смо били омеђени Христом били смо благословен народ. Ја се искрено надам да ће та вера, која никада није ишчезла са ових простора, опет бити Витлејемска звезда која ће руководити овај народ ка Царству небеском. *Хвала Вам на поукама и очинској љубави. У миру и здрављу прославили Рождество Христово. Благословите. Живели, Бог вас благословио. Христос се роди! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски поучио је гледаоце ТВ Храм о значају празника Рождества Христова, користећи прилику да се осврне и на актуелне тешкоће са којима је суочена Црква Христова и њен благочестиви народ. Са Патријархом Иринејем разговарао је протођакон Младен Ковачевић.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са званичне интернет странице Епархије диселдорфске и немачке доносимоБожићни поздрав Његовог Преосвештенства Епископа диселдорфског и немачког г. Григорија.

У очекивању радосног празника Рођења Бесмртног Бога међу нама смртнима, светлост дана и сусрет са очима читалаца дочекао је нови број часописа Жички благовесник. Заједно са Светим Николајем Охридским и Жичким на првим страницама путујемо кроз време сусрећући тројицу источних мудраца на путу поклоњења Богомладенцу Христу. Речи Златоустог проповедника из рода нашега помажу нам да осетимо и разумемо догађај који је најављиван од пророкâ, а потом, пре више од две хиљаде година у скромној витлејемској пећини остварен нас ради и нашега спасења. Чувајући од заборава догађај прославе великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, преносимо и текстове који су забележили најважније тренутке прославе чији смо домаћин, као Епархија жичка, имали част да будемо. У тексту посвећеном руској миграцији и Српској Православној Цркви у периоду 1920-1940. протојереј-ставрофор Љубинко Костић је издвојио неколико личности које су свака на свој начин и у различитим областима стваралаштва обогатиле нашу Помесну Цркву дометима оствареним на просторима величанствене царске Русије. Податак да је ревносни јеромонах Митрофан Романов, сродник царске породице, био у овом периоду на дубовској парохији у селу Гокчаници, потресно је сведочанство како је у овом свету све неизвесно и крхко. Подсећања ради и опомене, преносимо текст „О Македонији и Македонцима“. Према запажању чувеног швајцарског форензичара и осведоченог српског пријатеља Арчибалда Рајса, све величанствене победе српског војника прокоцкане су недостојанственим и корумпираним држањем српских политичара. Тако је било и са Македонијом. Слободан Чкребо нас кроз стихове упознаје за ликом и делом Епископа шабачког Максима (1839-1842), који је био из рода Чкреба са територије села Вранеша код Врњачке Бање. Простори наше данашње Епархије били су у саставу шабачке Епархије, па тако овај трагично страдали српски Владика заслужује пажњу да га се сетимо и о њему нешто научимо. Ту је и текст посвећен схватању Ериха Фрома о љубави према самом себи као основу здравог личног и друштвеног живота. Често несхваћена и погрешно тумачена, ова тема заслужује посебно време за промишљање. Овде је томе значајно допринео и труд аутора текста. Доносимо и наставак текста Џима Фореста о Митрополиту Антонију (Блуму), у преводу ђакона Стефана Милошевског. Следи увек радо читана Страница православног хумора, по избору протонамесника Дејана Марковића. Трудом протојереја Светолика Марковића, читаоци овога пута имају прилику да се у рубрици Интервју упознају са Милованом Данојлићем. Овај познати песник, родом са простора наше Епархије, на искрен и веома трезвен начин одговара на многа питања која је са не мањом пажњом и важношћу сачинио прота љишки. Драган Хамовић нас у рубрици Лирски благовесник води кроз стваралаштво Растка Петровића. Истичући различите фазе стваралаштва, издваја везаност за православне корене који су као духовно откривење Петровића инспирисали док је боравио на просторима Македоније, некадашње Старе Србије. О томе најбоље сведоче редови из текста „Божићна звона кроз векове“: „Неколико стотина манастира средњег века, представљају нешто од најлепшег, најзаноснијег и најпривлачнијег, чиме се одликује ова земља, коју с нараштаја на нараштај својом називамо. Провести неколико недеља под њиховим сводовима, тумачити себи једну по једну њихову икону […] Ето то значи понова научити корачати, дисати, осетити велико плавило неба над собом, и мирне младе шуме близу својих ноздрва.“ У рубрици Веронаука, Марко Трајковић, докторанд ПБФ у Београду, нам приближава време између два светска рата и положај Веронауке у Краљевини Југославији у том периоду. Разлике, али и сличности, са којима се данас суочава одржавање Веронауке у школама широм Републике Србије могу бити од користи за шире сагледавање и извлачење поука, као и корисних смерница за будућност. Текст се овде не завршава, већ представља увод који ће бити настављен у идућим бројевима часописа. Вероучитељ Милан Милутиновић пише о успесима наших вероучитеља на фестивалу Креф. Вероучитељ Дарко Главоњић нас упознаје са радом Основне школе „Иво Андрић“ из Прањана, са издвојеним одељењима у неколико села рудничког краја. Овде се могу пронаћи сведочанства која упућују на чињеницу да је просвета код Срба нераскидиво, па чак и у новијој историји 19. века, везана за нашу Свету Цркву у њене вредне свештенике. О акредитованом стручном семинару који је за вероучитеље одржан у Краљеву пише вероучитељ Филип Зеленовић. Протођакон Александар М. Грујовић у рубрици Летопис богослужења прати богослужбене активности Епископа жичког Г. др Јустина. Протонамесник Александар Р. Јевтић, уредник часописа Извор: Епархија жичка

Првојануарски двоброј Православља, новина Српске патријаршије почиње Божићном Посланицом која је упућена свој духовној деци Свете помесне Православне Цркве и честитком, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ, коју потписују наши молитвеници пред Богомладенцем Исусом Христом – Првојерарх Српске Цркве, Његова Светост Патријарх Иринеј и сви архијереји наше Свете Цркве. У Православљу бр. 1267–1268, 1–15. јануар 2020. године читајте: Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом, из кога издвајамо: „Без оваплоћења Сина Божјег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу!“ Са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије, о значају празника Рождества Господа нашег Исуса Христа, као и особеностима Божићног поста као благословене припреме за сусрет са Богомладенцем, разговарала је Слободанка Грдинић. „Може се без икаквог преувеличавања рећи да хришћани живе од празника до празника, као и да ти празници духовним смислом боје свеколико време, односно след годишњих доба: јесен, зиму, пролеће и лето“, рекао је чувени хришћански литургичар, протојереј Александар Шмеман. Следујући ове његове речи, а у празничној радости чији благослов опитујемо у овим данима, у колажном тексту под насловом Христе Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби, доносимо изводе из празничних омилија о Светом Јовану Крститељу, о Обрезању Господњем, о Богојављењу, о Светом првомученику и архиђакону Стефану, о Сабору Пресвете Богородице... Средње стране новина Српске патријаршије посвећене су немилим, актуелним збивањима у Црној Гори и тешкој борби Српске Православне Цркве за очување Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и њихових светиња. На више страна, под насловом, тачније реченицом, коју је изговорио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије: У имену Божјем је суд и правда, доносимо текстове који у низу говоре о потезима Владе Црне Горе која је 6. децембра ове године усвојила текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и проследила га Скупштини... Оваква одлука очекивано је изазвала револт, не само код верујуће већине у Црној Гори већ и код бројних политичара и јавних посленика у региону... Поводом наступајућег празника Светог Саве, првог архиепископа српског, у овом броју Православља читајте осврте Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у тексту под насловом: Светионик Словенског југа – Свети Сава и Црна Гора, Владике стобијског Давида у тексту под насловом: Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота! Надаље, а поводом 8. векова аутокефалије СПЦ, Никола Лукић пише о богословљу и духовном животу Карловачке митрополије... У Рубрици Свет књиге доносимо приказ Монографије о историји Православне епархије нишке, књиге која је, према речима Владике нишког Арсенија, темељ за сва будућа научна истраживања, као и приказ књиге Владике Атанасија (Јевтића) Писма и апели за српско Косово и Метохију, који потписује Митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Василије Томић у Рубрици Из посебног угла пише о Божићу, и каже: „Угријте своја срца, отоплите своје душе. Помирите се с ким се год помирити можете. Окрените се једни другима: мужеви женама својим, жене мужевима; родитељи дјеци, дјеца родитељима; пријатељи пријатељима; сви свима, колико нас има. Волите се, јер нас Бог неизмјерно воли. Тако дочекајмо Бога, малог Божића, у наше окружење!“ У Српској академији наука и уметности, 13. децембра 2019. отворена је изложба о манастиру Студеница под називом „Духовно и културно наслеђе манастира Студенице, древност, постојаност, савременост“, у поводом осам векова СПЦ о чему такође можете читати у овом двоброју Православља. До следећег броја новина Српске патријаршије свима читаоцима и сарадницима Православља, желимо благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! СРЕЋНО И БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ГОСПОДЊЕ! РЕДАКЦИЈА Извор: Православље

Протојереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Петке у Нишу, одржао је у среду, 6. децембра предавање о Божићном посту у пуној сали Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу. Предавање је одржано на иницијативу директорке ове установе, госпође Соње Шуковић. Звучни запис предавања Извор: Епархија нишка

Пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање да спасење свих и свакога лежи једино у Богу, у његовој милости. Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“. О посту и практичним саветима за пост ово јутро говорио је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Кирила и Методија на Телепу. Нека нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења! Извор: Радио Беседа

О ГРЕХУ ЗЛОУПОТРЕБЕ ИНТЕРНЕТА, ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА И МЕДИЈА „И дозвавши народ рече им: Слушајте и разумите! Не чини човека нечистим оно што улази у уста; већ оно што излази из уста, то га чини нечистим.“ (Мт. 15,10-11) НАЈЉУБЉЕНИЈЕ СВЕШТЕНСТВО И МОНАШТВО, СИНОВИ И КЋЕРИ, ВЕРНА ЧАДА ЕПАРХИЈЕ ИСТОЧНОАМЕРИЧКЕ НАШЕ НАЈСВЕТИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, У времену смо Божићњег поста, и у светим данима наше припреме за дочек великог и светлог празника Оваплоћења Речи Божје. Рођење Богомладенца Христа, доноси обнову свим народима на земљи и целој творевини: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине“ (Јн.1,14). Оваплоћени Логос - Реч Божја, кроз Своју Свету Цркву, већ овде и сада, открива будуће Царство Божје као вечну заједницу љубави. И управо се у тој љубави остварује истинско јединство Бога и човека, и човека са његовим ближњим. Оно се свагда и увек открива у јединству, а никада кроз разједињеност или обману. Способност комуникације је дар Божји човечанству. Употреба или злоупотреба овог дара је ствар личног избора, Богом-дане нам слободе, или на спасење или на осуду. И као у случају изговорене речи, исто је и са употребом или злоупотребом било које речи или слике –штампане или електронски саопштене, приватно или јавно, појединачно или путем средстава јавног информисања. Следујући пример Оца нашег Небеског, сваки савестан родитељ одговоран је да, по светој хришћанској дужности, упозори своју вољену децу оног момента када уочи да нечастиви смера да постави своје погубне замке. Тако и Ми ево сада, на почетку светог Божићњег поста, са архипастирском бригом за поверено Нам свештенство и монаштво, и све синове и кћери, духовну децу Нашу, указујемо наново на опасност греха злоупотребе интернета, друштвених мрежа и осталих средстава јавног информисања. Свети апостол Павле, учећи Коринћане, подсећа на речи Господње: „Зато изађите из њихове средине и одвојте се, говори Господ. И не дохватајте се нечистог и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ“ (2. Кор. 6,17-18). Сваки онај који путем друштвених мрежа или било којих других средстава за јавно информисање, ствара и шири лажи и дезинформације, јавно саблажњава и обмањује верне, инструментализује децу и младе, крив је за грех егоцентризма и самозаљубљености, грех свога ја, јер тиме себе одстрањује од вечне заједнице љубави, од Тела Христовог, од Цркве. Такви и њима слични, чују једино себе и оца лажи, а никада Реч Божју, Која нам је послана од Оца. „Зашто не разумете говор мој“, пита их Господ? „Онај који је од Бога, речи Божје слуша“ (Јн.8, 43,47). Онај пак који не слуша речи Божје, није од Бога. А за такве, слепе код очију, који су и унутар Цркве, Христос нас мудро саветује и упозорава: „Оставите их, слепи су вођи слепима, а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти“ (Мт.15,13-14). Они који друге наводе у искушење и злонамерно учествују у ширењу лажи и подржавају поделе, постају заједничари, не Тела Христовог, већ завере, и учесници сумануте покварености оца лажи. Зато, стражите помно над срцима вашим, драга и драгоцена Нам децо духовна! Постећи и духом и телом овај свети Божићњи пост, имајте на уму савет Светог апостола Петра, који каже: „Одбаците, дакле, сваку злобу и сваку превару и лицемерје и завист и оговарања“ (1. Петр. 2,1). Злоупотребљавати речи, које по природи својој никада нису неутралне или неодређене, значи грешити против саме Речи Божје. Као и за сваку реч коју изговоримо, тако и за оне које буду написане у новинама или објављене на интернету, тражиће се одговор на Страшном суду Божјем. Стога, чувајмо чистоту срца, ограђујући се од злих ствари и клевета, како би створили места за Њега, који се рађа ради нас људи и нашег ради спасења. Позвани смо у овом светом Божићњем посту и на искрено покајање, стављањем себе пред суд савести и преиспитивањем тајни срца наших. Шта је то што нас погани, што нас чини нечистим и доноси нам осуду? „Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен“ (Мт.12,34-37). „Не судите, да вам се не суди; јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити“ (Мт.7,1-2). Зато, апелујемо на Вас, драга децо духовна, „не узвраћајте никоме зло за зло, настојте добро чинити према свима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу Божјем, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ... Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (Рим. 12,17-21). Постећи, и у покајању пред Богом, кроз молитве и мољења за све ваше ближње и за оне које вас мрзе, сачуваћете чистоту свете православне вере и лепоту свога хришћанског православног достојанства и идентитета. Чинећи тако, увек и на сваком месту, бићете, и треба да будете, од помоћи својој светој Цркви и своме народу. Одмакните се од таме и уђите у чисту Светлост Христову, „која обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн.1,9). Примајући Њега, Емануила, који је Бог Са Нама, Он ће примити нас и тако ћемо истински постати и истрајати као деца Оца Његовог, Оца нашег, Оца Светлости, деца Бога Свевишњег. Дано у Њујорку, о Божићњем посту У Години Господњој, 2019. Ваш усрдни молитвеник пред Христом, Речи Божјом, +ИРИНЕЈ Извор: Епархија источноамеричка

У 24. недељу по Духовима у Храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија. Началствовао је јереј Младен Томовић а саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Отац Младен у пастирској бесједи је казао да душа човјечија оживљава тијело људско када га се дотакне, као што и душа кад је се дотакне Господ постаје жива. „Душа, како и каже Господ, за нас људе мора бити претежнија и важнија од тијела. Да би били у заједници са Господом наша душа мора бити чиста. А да би наша душа била чиста, морамо бити у заједници са Господом нашим. Прије свега, оно што треба да краси наше душе јесте вјера у Господа нашега Исуса Христа.“ Подсјетио је да и данашње Свето јеванђеље о крвоточивој жени говори о снази вјере: „Чувши за Господа, да је Он тај који је дошао да спаси и њу и читав свијет, она Му приступа и имајући вјере у себи, говори: Само да се дотакнем скута хаљине Његове и ја ћу да оздравим. И та њена вјера је то и учинила. Сила Господња изађе из Исуса и исцјели је. Господ поставља питање: Ко се то мене дотаче? А онда ученици кажу:Па људи су око тебе силни, а ти питаш ко те се дотаче? А онда Господ каже: Сила изађе из мене. И окрену се, али видећи жена та која је боловала од течења крви да Господ тражи тога ко се Њега дотакао, она из страха према Господу, а тај страх њени то је страх Господњи који је она имала у себи и који је предходио њеној вјери у Господа, она приступа Господу и говори му да је она та која се Њега дотакла. А Господ каже: Не бој се. Вјера твоја спасла те је. Видјећи у њој дубоку и истинску вјеру.“ Оно што је кључно у данашњем Јеванђељу, истакао је јереј Младен Томовић, јесте васкрсење и устајање кћи Јаирове која је имала 12 година, када јој Господ говори: Дјевојко устани! „Она устаје и васкрсава. Сви који су били ту у дому су се задивили тој сили Господњој. И заиста ми људи, драга браћо и сестре, требамо да имамо вјеру. И вјера у Господа треба да нас краси. Али вјера не може да дође сама од себе. Она мора да предходи и да се заслужи, а заслужује се трудом.“ Истичући да је од сриједе почео пост који ће траје до Божића, свештеник Младен је посавјетовао вјерне да треба да се труде на разне начине, постом и молитвом, трудом и дјелима. „Да покажемо на дјелу да вјерујемо у Господа и да се потрудимо да неко добро дјело учинимо. Да се одрекнемо неких наших мана, сагрешења која стално понављамо и да се потрудимо да своме брату који је поред нас и около нас, помогнемо. Да се молимо за њега и покушамо да свој живот донекле и у нечему измијенимо. То и Господ тражи од нас и сврха поста овога Божићнога, и не само Божићнога него и свакога поста, јесте та да у току тога поста нешто добро учинимо за душу своју. Да се одрекнемо некога гријеха, а да се потрудимо да задобијемо неку врлину. То је оно што нас утврђује у вјери и даје снагу. „ Јереј Младен Томовић је посебно нагласио да је то оно што ће људима као створењима Божијим, дати снагу да задобијемо ону силу Божију, тј. благодат Божију, на коју нас Господ позива и коју нам Господ дарује, како би она обитавала у нама и како би могли сјутра да помогнемо своме ближњем. „Заиста, сила Божија се увијек показује и она је та која дарује живот вјечни, која дарује исцјељење. И зато ми треба да се трудимо прије свега да се удаљимо што више од гријеха, јер гријех је тај који доноси смрт, пропаст, трулеж и пропадљивост. А чувјући се од гријеха, слушајући оно што је Господ говорио, ријеч и заповијести Његове, ми смо онда у заједници са Њим. Све више и све даље од гријехова, а самим тим и наша душа, а онда ће и наше тијело да буде здраво. То је оно што ми трба да научимо и упамтимо и да се у томе трудимо. И да нам је то стално на памети да једино чувајући се и удаљавајући од гријеха можемо бити у заједници са Господом. А онда на тај и таква начин, свједочићемо Господа нашега Исуса Христа и бићемо, заиста, истинске слуге Господње. Једино на тај начин. А пост је, ево овај Божићни, прилика да свој живот поправимо. Нека би Господ дао да то тако заиста и буде“, закључио је у бесједи јереј Младен Томовић Свето причешће је вршено из три путира. Велики број вјерног народа причестио се Светим тајнам Господњим. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије одржао је предавање у храму Светог Саве у Сан Габријел - Лос Анђелесу. Прота Гојко је говорио о значају Божићног поста као свештеног и благословеног периода који нас припрема за празник Рождества Христовог. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста, у крипти Саборног храма одржано је предавање на тему „Божићни пост“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић парох цетињски и ректор Цетињске богословије. Звучни запис предавања У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање. Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На самом почетку Божићног поста, у емисији Оче, да те питам говорили смо о духовној и телесној страни поста, као и о покајању. На питања слушалаца одговарао је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 28. новембра 2019. године. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, после вечерњег богослужења, Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ је у Светојовановском храму у Бачкој Паланци, приредио традиционални божићни концерт, под руководством диригенткиње Снежане Жујић. Пре почетка концерта све присутне је поздравио протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки. Гости концерта су били мали хор, који су чинили деца певача хора Свети Јован Крститељ. На концерту су извођене богослужбене и народне божићне композиције, српских и руских композитора. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Тавор

Орден Светог Романа гђи Љиљани Павловић за педесттрогодишњи допринос у раду Нишке црквене певачке дружине „Бранко“. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, другог дана најрадоснијег хришћанског празника Божића,у препуној сали Светосавског дома при Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу одржан је традиционални Божићни концерт у организацији управе Саборног храма и Нишке црквене певачке дружине „Бранко“. Програм су започели најмлађи чланови драмско-играчког подмлатка „Бранко“ под уметничким руководством гђе Сузане Миловановић. Потом је дечје-омладински хор „Бранко“ под управом диригента гђе Јоване Микић извео божићне песме разних крајева света. Сплетом игара из Мачве представио се црквено-играчки ансамбл „Бранко“ под уметничким руководством г. Владице Јаношевића. Програм је настављен наступом Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ под руководством диригента -ђе Саре Цинцаревић. Гости концерта били су чланови познате нишке рок групе „Кербер“. Водитељ програма била је гђа Емилија Радмиловић, а наратор и аутор синопсиса гђа Марина Милутиновић. Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се пригодном беседом публици и доделио архијерејске грамате дугогодишњим члановима хора „Бранко“ Предрагу Михајловић, Звонимиру Стојановићу, Дејану Милојковићу, Емилији Радмиловић и Бојану Илићу за дугогодишњи допринос у раду Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ и љубав према Мајци Цркви. Високо епархијско одликовање, орден Светог Романа, епископ Арсеније доделио је гђи Љиљани Павловић за педесттрогодишњи допринос у раду Нишке црквене певачке дружине „Бранко“ и љубав према Мајци Цркви. Концерту су присуствовали градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, командант Копнене војске Србије генерал-потпуковник Милосав Симовић, ,бугарски конзул у Нишу г. Атанас Крстин, председници ГО Медијана и ГО Пантелеј директори нишких школа, бројно свештенство, монаштво и верни народ Епархије нишке. Извор: Српска Православна Црква

Епархија зворничко- тузланска успостављена је још 1232. године као Митрополија сребреничка. Сједиште епархије било је првобитно у Зворнику, али је 1852. године под силом Отоманске империје пренесено у Тузлу. На подручју ове епархије бројне цркве и манастири кроз историју одолијевају искушењима и опстају захваљујући вјерницима. У епархији данас богослужи и духовно се стара за душе народа више од 300 активних свештеника.О животу ове епархије са Епископом зворничко- тузланским господином Фотијем разговарала је Слађана Радовановић. intervju_radio_rtrs_bozic2019.MP3 епархија зворничко тузланска

У Епархији имамо 25 свештеника Западноевропљана који служе на својим језицима. Они осећају да, упркос српским различитостима, живимо и радимо саборно и тимски. Од Париза и Ротердама, где у највећим парохијама хиљаде верника учествује у прослављању Божића, до Амстердама, Брисела, Антверпена, Луксембурга, Најмегена, Стразбура где се тај број мери стотинама, па до мањих парохија где и нема сталног свештеника, широм Епархије западноевропске прославља се празник Христовог рођења, ништа мање свечано него у матици. У ове празничне дане труде се да организују богослужења и у местима где има мало наших исељеника и где о нема сталног свештеника, па им као помоћ долазе и свештеници и појци из матице. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) Божићну Литургију служи у Паризу, где је седиште Епархије на чијем је челу. На почетку разговора за „Политику“ пред велики хришћански празник поручује да данашњи као и први хришћани у Христовом рођењу и доласку на свет виде „једино ново под сунцем“ – Бога који постаје човек, који је за верујуће „Дрво живота“ и „Сунце правде“ које нас својим пламом вечно радује. -Након бурног 20. века којим су протутњале различите тоталитарне идеологије, наш и други православни народи изашли су пробуђене вере, жедни слободе и у потрази за праведнијим друштвеним системом. Свака епоха има своја искушења, па тако и наш 21. век, где свудаприсутна средства комуникације, по први пут у историји човечанства на планетарном нивоу, намећу сличне потрошачке и врло приземне вредности. То све јесте изазов, али за нас хришћане пут или повратак је један, ка Христу, кроз поприште вере, врлина, љубави и праштања, где Божја помоћ неће изостати. Одакле је почела да се шири мисија СПЦ у овом делу Европе? -Пре 70 година основане су парохије у Паризу, и у Валмону, малом рударском месту на североистоку Француске. Њих је опслуживао свештеник Владимир Гарић и сам припадник Краљевске војске избегао у Француску. Вредна спомена је и импровизована православна капела у ратном логору крај Стразбурга, коју су Срби заробљеници украсили фрескама и оне се и данас могу видети. Наша мисија заправо започиње у срцима српских исељеника за које је православна вера средишња животна вредност и истинита спона са Богом и са другим људима. Године 1969. основана је Епархија западноевропска на челу са садашњим Владиком шабачким Лаврентијем који је као човек оставио неизбрисив траг на наше суседе, западне хришћане. Имате много клирика који су из редова домаћег становништва. Откуда то интересовање Европљана из традиционално католичких, односно секуларних земаља за православље? -У нашој Епархији има 25 свештеника Западноевропљана и тридесетак богослужбених места на којима они служе на својим језицима. Сусрет владике Лаврентија са Србима и Шпанцима, студентима на париској богословској школи Светог Сергија протекао је толико срдачно да је већ следеће недеље служена Литургија у Барселони тачно пре тридесет година. Монаси манастира Лектур на југозападу Француске пришли су нам кроз контакте са садашњим Владиком крушевачким Давидом и деканом Института Светог Сергија оцем Николом Црнокраком. Повећа група Француза придружила нам се кроз друговање са рано преминулим париским свештеником Јованом Георгиевским и захваљујући раду комисије предвођене владиком Атанасијем Јевтићем. Чини ми се да су кроз ове сусрете наши Западноевропљани осетили да упркос српским различитостима и манама, живимо и радимо саборно и тимски и да ће своје место међу нама и они наћи. Да ли свештеници Епархије западноевропске и даље обилазе заточене у Хагу или оне који одслужују казну у некој од земаља на територији Ваше Епархије? -Ратна трагедија деведесетих година, болна је рана за све народе бивше Југославије. И данас више од двадесет година након тих страхота теме рата и суђења за ратне злочине осетљиве су и због политичких последица, и због њиховог коришћења не само у информативне већ и у пропагандне сврхе, али је ова тема осетљива и болна надасве због појединачних страдања и патње који још увек погађају немали број људи. Наша Епархија труди се да приступи сваком појединачно, са свим специфичностима, да пружи утеху и помогне колико је могуће и изнад свега да проповеда правду и суд Царства небеског. Наш свештеник Војислав Билбија из Ротердама има службу духовника при притворској јединици Трибунала и редовно посећује заточенике. И ја лично одем једном годишње, а у посету по потреби долазе и други свештеници - и у Схевенинген крај Хага, а и у друге затворе на територији наше Епархије где се налазе осуђеници. Многи од затвореника финансијски су у врло оскудној ситуацији и за њих се сакупља новчана помоћ. Тај новац им служи да телефонирају ближњима, да купе свакодневне потрепштине. Међутим, оно што је још битније јесте наше присуство и спремност да ослушнемо дубинске потребе ових људи у изолацији. Колико манастира има у Вашој епархији и колико монаштва? -Три манастира су у Француској и одскора један у Холандији. У Шпанији на северу Каталоније припремамо место за манастирски живот наша четири шпанска монаха који тренутно помажу тамошњим парохијама. У Гаскоњи, јужно од града Бордоа, је манастир Лектур где су монаси Французи. Баве се иконописом и издаваштвом, а старају се и о пет франкофоних парохија у околини. Монахиње из манастира Боа Салер у области реке Лоаре већином су јужноамеричког порекла. Производе свеће за богослужење и декоративну употребу, као и лековите препарате. Трећи манастир је у Бургундији, основао га је Француз, монах Лука. Као академски сликар заинтересовао се за иконе и најпре у Паризу руководио иконописачком радионицом коју је, када се повукао у монаштво, пренео у манастир. Његово дело сада наставља наша монахиња Ефимија. Неке од земаља које су у саставу Епархије западноевропске су изразито секуларне, попут Француске. На који начин су регулисани односи западних држава и Цркве? -У земљама у којим делујемо ослобођени смо свих пореза - пореза на земљиште и на приходе од богослужења, од продаје свећа... Људима који донирају новац црквама омогућене су пореске олакшице. У Француској и Шпанији порески обвезник добије повраћај у висини од 66 посто од донације. У Белгији и Луксембургу држава свештеницима покрива бруто плату и трошкове станарине, а сличан закон постоји и у француском Алзасу. Холандија свештеницима даје хонораре за обилазак болница и затвора. Све ове државе изразито су секуларне и притом законски афирмишу значај вере у сферама људског духа, као и историјско и културно место црквених објеката. Колико отприлике верника Срба живи на територији Епархије западноевропске? -Са Епархијом додир има око 80-100 хиљада људи српског порекла. Емиграција у Западној Европи је покретна, људи долазе из економских разлога или из радозналости и жеље за искуством. Највише наших верника свакако је у Француској, затим у Холандији и Белгији. Говорећи о верницима и бројевима, кључан је број људи спреман да заједнички крене у подвиг црквеног живота који захтева спремност на самоодрицање. Диван пример имамо сад у Шпанији, на острву Тенерифе, четири породице – Ивовић, Јањић, Дрецун и Спасојевић, одлучиле су да део своје заиста мукотрпно стечене зараде одвоје за трошкове одржавања богослужења и живот свештеника. То је привукло и друге наше људе на Канарским острвима да се прикључе подухвату. новинар Јелена Чалија Извор: Српска Православна Црква